Православље у Црној Гори

Православље у Црној Гори је религијско-геополитички појам којим се означава историјско и савремено присуство хришћанског православља на просторима који улазе у оквире државних граница данашње Црне Горе. У историјском и демографском контексту, православно хришћанство представља доминантну вјероисповијест у Црној Гори. Према попису из 2011. године, од укупног броја становника чак 72.07% су православни хришћани. Највећи дио припада канонском православљу, односно Српској православној цркви, чије четири епархије покривају државно подручје савремене Црне Горе. Мањи дио павославних вјерника у Црној Гори припада неканонском православљу.

Православни хришћани у Црној Гори, према посљедњем попису из 2011. године

Демографија

Први српски архиепископ свети Сава, оснивач старих епископија, Зетске и Будимљанске (1219)

Главни чланак: Демографија Црне Горе

Почевши од првих пописа становништва на подручју Црне Горе, па све до савременог доба, већинска припадност становништва православном хришћанству представљала је демографску константу. Како на старијим тако и на новијим пописима, неупоредиово највећи дио становништва исказивао је своју религијску припадност путем идентификације са православљем. Према попису становништва из 2011. године, православних хришћана је било 446.858 (72,07%), што представља незнатан пад у односу на резултате претходног пописа из 2003. године, када је православних било 460.383 (74,24%).

• 
  Православци у Црној Гори, по попису из 1991. године
• 
  Православци у Црној Гори, по попису из 2003. године

Историја

Базилика "А" у античкој Дукљи

Хришћанско православље, које се темељи на досљедном исповиједању изворног Никејско-цариградског симбола вјере, представља најбројнију и настарију хришћанску вјероисповијест на просторима који улазе у састав данашње Црне Горе. Иако се појава раног хришћанства у областима на источној обали Јадранског мора везује за прве вијекове хришћанске историје, најранија поуздана свједочанства о успостављању постојаног црквеног поретка на подручју данашње Црне Горе потичу тек из познијег античког периода.

У саставу древне Скадарске мирополије

Базилика "Б" у античкој Дукљи

Током позног римског и раног визанстијског раздобља, највећи дио данашње Црне Горе налазио се у границама тадашње провинције Превалитане (лат. Praevalitana). Након увођења митрополитског сиистема у 4. вијеку, епископ античког Скадра (лат. Scodra) је као јерарх главног града провинције Превалитане добио митрополитску власт над свим епископима у тој провинцији, чиме је створена скадарска црквена област, односно Скадарска митрополија, која је у историографији такође позната и као Превалитанска митрополија. Тој митрополији припадала је и епископија у античкој Дукљи (лат. Doclea).

Након подјеле Римског царства (395), провинција Превалитана је заједно са својом Скадарском митрополијом и њеном Дукљанском епископијом потпала под власт источноримских, односно византијских царева, који су столовали у Константинопољу. У то вријеме, све митрополије у позноримском Илирику признавале су првенство солунског архиепископа, који је од римског папе добио наслов и службу обласног викара (лат. vicarius, грч. ἔξαρχος).

Међу тадашњим скадарским митрополитима најпознатији је Сенецион (лат. Senecio), који је учествовао у раду Трећег васељенског сабора (431), на коме је донијета одлука о непромјењивости (431) изворног Никејско-цариградског симбола вјере, што представља свједочанство о привржености Скадарске митрополије хришћанском правоверју, односно православљу.

До значајних промјена у црквеном уређењу на подручју рановизантијског Илирика дошло је за вријеме владавине цара Јустинијана I (527–565), Тада је створена нова Архиепископија Јустинијана Прима (535), са сједиштем у истоименом граду (локалитет Царичин град, код данашњег Лебана у Србији). Тој аутокефалној архиепископији додјељена је црквена надлежност над неколико покрајина, међу којима је била и Превалитана, тако да је скадарски мирополит са својим дукљанским епископом од тада био под јурисдикцијом архепископа Прве Јустинијане.

Почетком 7. вијека, провинција Превалитана је била опустошена од стране Авара и Словена. Тада су пострадале и древне епископије у градовима широм те покрајине, укључујући и Дукљанску епископију. Потом је наступио период подуже запустјелости, а у међувремену је дошло до покрштавања Срба, који су на том подручју након досељавања створили своју кнежевину Дукљу.

У саставу Драчке мирополије и Охридске архиепископије

У раздобљу од 1020. до 1219. године, сјеверни дио данашње Црне Горе (Полимље) био је у саставу православне Рашке епископије, која је припадала Охридској архиепископији

Свети Јован Владимир (ум. 1016), српски кнез у Дукљи, за чијег је времена Дукљанска епископија била у саставу православне Драчке митрополије

Тек након поновног јачања византијске власти и постепеног ширења Драчке теме према околним областима током 9. и 10. вијека, створени су предуслови за обнову редовног црквеног устројства, а до тог времена је на подручју сусједне византијске Далмације опстајала само Которска епископија, чији је епископ Јован учествовао у раду Седмог васељенског сабора (787).

Упоредо са територијалном експанзијом Драчке теме према сјеверним областима, постепено се ширила и надлежност православне Драчке митрополије, која је крајем 10. и почетком 11. вијека имала чак 15 епархија, укључујући и поједине епископије у околном арбанашком и српском залеђу (Кројанска, Љешка, Пилотска, Дривастанска, Скадарска, Барска, Дукљанска). Двије од тих епископија имале су своја сједишта на подручју данашње Црне Горе, а то су биле: Барска епископија (за приморске области) и Дукљанска пископија (за области у унутрашњости српске кнежевине Дукље).

Такво црквено уређење постојало је у вријеме српског кнеза Јована Владимира (ум. 1016) који је владао у Дукљи. Након коначног сламања Самуиловог царства (1014-1018), знатно је проширен и просторни опсег Драчке теме, а самим тим и Драчке митрополије, усљед чега је византијски цар Василије II у својој другој охридској повељи из 1020. године морао да опомене тадашњег драчког митрополита да не преступа у области које су додјељене сусједној Охридској архиепископији. Тиме је у доба непосредне визанстијске власти у српским земљама (1018-1035) успостављено разграничење између два православна центра, Охрида и Драча: стара Рашка епископија (којој су у то вријеме припадала и сјеверна подручја данашње Црне Горе) потпала је под надлежност Охридске архиепископије, док су у надлежности Драчке митрополије биле двије приморске епископије: Дукљанска и Барска.

Током 11. и 12. вијека, тадашња надлежност Драчке митрополије и Охридске архиепископије над српским земљама укрштала се са претензијама новостворене римокатоличке Дубровачке надбискупије. Усљед постепеног сужавања византијске власти, Драчка митрополија је у другој половини 11. вијека и током 12. вијека изгубила неке од најсевернијих епископија, намјесто којих су установљене римокатоличке бискупије, а потом је 1199. године озваничено и оснивање Барске надбискупије, што је довело до додатног јачања римокатолицизма на рачун православља у приморским областима, али не и у залеђу, пошто је Полимље са околним крајевима и даље остало под јурисдикцијом православне Рашке епископије.

Пресјек катедралне цркве Светих апостола Петра и Павла на Лиму, при којој је било друго сједиште Хумске епархије

У најзначајније тековине православне Рашке епископије на сјеверу данашње Црне Горе, из времена прије 1219. године, спадају: манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму (код Бијелог Поља), који је крајем 12. вијека саздао хумски кнез Мирослав, брат српског великог жупана Стефана Немање, као и манастир Ђурђеви ступови у Будимљи (код Берана), који је на самом почетку 13. вијека саздао Немањин синовац, жупан Првослав.

У саставу Жичке архиепископије и Пећке патријаршије

Српски православни манастир Морача, из 13. вијека

Око 1185. године, Српски велики жупан Стефан Немања протјерао је византијску власт из српског приморја, ослободивши Дукљу, односно Зету, чиме се и јужна половина данашње Црне Горе нашла у саставу државе Немањића.

У вријеме стварања аутокефалне Жичке архиепископије, први српски архиепископ свети Сава је 1219. године засновао неколико епископија, међу којима су биле: Зетска епископија са сједиштем на Превлаци код Тивта и Будимљанска епископија са сједиштем у Ђурђевим ступовима у жупи Будимљи код Берана. Поред њих, над сјеверозападним дијеловима данашње Црне Горе јурисдикцију су имале још двије светосавске епископије: Хумска и Дабарска.

Оснивање светосавске Зетске епископије било је од посебног значаја за обнову православља у приморским областима, пошто је нова епископија уједно постала и баштиница старијег православног наслеђа на тим просторима, а то је такође утицало и на добијање истакнутог мјеста међу светосавским епископијама.

Цетињски октоих првогласник из Штампарије Црнојевића (1493-1494)

Приликом проглашења Српске патријаршије са сједиштем у Пећи (1346), епископи старих светосавских епархија добили су право да носе почасни наслов митрополита, те су тако и њихове епископије од тада називане митрополијама. Крајем 14. и почетком 15. вијека, усљед честих политичких промјена, сједиште Зетске митрополије почиње се селити са Превлаке у унутрашњост, по разним мјестима, као што су манастир Пречиста Крајинска на обали Скадарског језера и Манастир Врањина.

Још раније, сједиште Хумске епископије премјештено је у манастир Светих апостола Петра и Павла на Лиму, код Бијелог Поља, док се сједиште Будимљанске епархије и даље налазило у Ђурђевим ступовима, код Берана. Сједиште Будимљанске епархије потпало је под турску власт око 1455. године, док је сједиште Хумске епархије, која се у то вријеме називала и Лимском или Полимском, под турску власт потпало нешто касније, око 1465. године.

Након заснивања Цетињског манастира, који је подигао зетски господар Иван Црнојевић, тадашњи зетски митрополит Висарион се око 1484. године преселио на Цетиње. По новом сједишту, епархија се током времена почела називати и Цетињском митрополијом.

У саставу обновљене Пећке патријаршије

Цетињски манастир, основан око 1484. године, а обновљен након разарања 1692. године

Након коначног пада Зете под турску власт (1496) и стварања Црногорског санџака (1513), Цетињска митрополија је временом почела да добија све већи значај у народном животу. Када је 1557. године обновљена Пећка патријаршија, у њеном саставу се поново нашле и локалне епархије (Цетињска, Будимљанска, Захумска) које су покривале подручје данашње Црне Горе. Њихове јерархе су хиротонисали пећки патријарси, све до пропасти патријаршије (1766). У међувремену, средином 17. вијека, Будимљанска епархија је била укинутита и враћена у састав Рашке епархије, док је Захумска, односно Херцеговачка епархија повремено дијљена, а њен најзнаменитији јерарх из тог периода био је свети Василије Острошки.

Свети Василије Острошки, захумски митрополит из средине 17. вијека

Крајем 17. вијека, знатно је порастао утицај цетињских владика на вођење народних послова у областима Стере Црне Горе, чиме је постављена основа за стварање својеврсне владичанске државе на тим просторима. Најпознатији владика из тог периода био је знаменити цетињски митрополит Данило Петровић-Његош (1697-1735), кога су насљедили сродници, митрополити Сава и Василије. Први митрополити из рода Петровића-Његоша су као црквене и народне старјешине знатно допринијели постепеном учвршћивању хијерократског ауторитета цетињских владика, који су у заједници са гувернадурима из рода Радоњића и другим народним старјешинама, окупљеним у традиционалном главарском збору, чинили окосницу земаљске управе.

Под разним јурисдикцијама

Печат владике Саве Петровића-Његоша (1777)

Након укидања Пећке патријаршије (1766), већи дио данашње Црне Горе, који је припадао тадашњим епархијама Рашкој и Херцеговачкој, потпао је под директну јурисдикцију Цариградске патријаршије. Насупрот томе, цетињски митрополити Сава и Василије су заједно са избјеглим српским патријархом Василијем Јовановићем-Бркићем покушали да се одупру неповољном развоју догађаја, али у томе нијесу успјели. Ради очувања канонских веза са преосталим дјеловима српске јерархије, новоизабрани владика Петар I Петровић-Његош је 1784. године примио хиротонију под окриљем српске православне Карловачке митрополије.

За вријеме његове управе започео је процес политичког обједињавања (старе) Црне Горе и Брда, путем доношења знамените Стеге црногорско-брдске (1796) и Општег законика црногорског и брдског (1798).

Црногорско-брдски владика и знаменити пјесник Петар II Петровић Његош (1833-1851)

Његов наследник, знаменити владика и пјесник Петар II Петровић Његош примио је 1833. године хиротонију под окриљем Руске православне цркве, а тај примјер су потом сљедили и његови непосредни наследници. Након стварања Књажевине Црне Горе (1852) дошло је до раздвајања државне и црквене власти, а недуго након стицања државне независности (1878) на ослобођеним подручјима је за вријеме управе митрополита Илариона Рогановића створена нова Захумско-рашка епархија, чији је први епископ постао Висарион Љубиша, који је касније и сам постао цетињски митрополит (1882-1884).

Бококоторски епископ Герасим Петрановић (1874-1906)

У међувремену, на сусједном подручју Боке которске, која је у то вријеме била под аустроугарском влашћу, створена је 1870. године нова Бококоторска епархија, чији је први владика био знаменити епископ Герасим Петрановић.

Током 1904. и 1905. године донијет је низ важних аката који, су регулисали црквено уређење у Црној Гори. На приједлог митрополита Митрофана Бана, књаз Никола је 1. јануара 1904. године, након савјетовања у Државном савјету Књажевине Црне Горе, обнародовао Закон о уређењу Духовног савјета, а потом је средином исте године објављен и Устав православних консисторија у Књажевини Црној Гори.

У међувремену, првобитни Духовни савјет преименован је у Свети синод, који је под тим именом добио и свој Устав Светогa синода у Књажевини Црној Гори, на чијој се изради претходно ангажовао канониста Никодим Милаш. Иако су у Црној Гори у то вријеме постојале само двије епархије, у синодски устав је уведен и појам аутокефалности, што је у каснијим временима довело до бројних црквено-историјских и политичких расправа.

Након државног проширења у Првом балканском рату (1912), од дијелова Рашко-призренске епархије који су припали Краљевини Црној Гори створена је нова Пећка епархија.

За вријеме аустроугарске окупације Црне Горе током Првог свјетског рата (1914-1918), тешко су пострадале све епархије у окупраној Карљевини Црној Гори.

У саставу уједињене СПЦ

Митрополит Митрофан Бан (1885-1920), који је током 1919. и 1920. године руководио процесом српског црквеног уједињења

Непосредно по окончању Првог свјетског рата и проглашењу државног уједињења, Свети синод је 29. децембра 1918. године одлучио да се епархије у дотадашњој Краљевини Црној Гори прикључе уједињеној Српској православној цркви, заједно са осталим српским митрополијама и епископијама.

Знамениту улогу у процесу уједињења имао је цетињски митрополит Митрофан Бан (1885-1920), који је предсјдавао општом конференцијом свих српских архијереја, одржаном од 24. до 28. маја 1919. године у Београду. На том засједању формиран је и врховни управни орган, који је назван Средишњим архијерејским сабором, а за његовог предсједника изабран је управо митрополит Митрофан (1919-1920).

Процес црквеног уједињења окончан је 1920. године обнављањем јединствене Српске патријаршије, чиме су и све четири епархије са подручја Црне Горе и Боке которске ушле у састав уједињене СПЦ. По новој подјели која је спроведена током 1931. године, епархије Захумско-рашка и Бококоторска укинуте су и прикључене Цетињској епархији, која је добила назив Митрополија црногорско-приморска. У исто вријеме, укинута је и Пећка епархија, а њено подручје је враћено у састав Рашко-призренске епархије.

Недуго по окончању Другог свјетског рата, створена је Будимљанско-полимска епархија (1947), која није била дугог вијека пошто је укнута већ 1956. године, али је 2001. године поново успостављена као садашња Епархија будимљанско-никшићка.

У спомен на постојање некадашње православне Дукљанске епископије, која је током друге половине 10. и прве половине 11. вијека била у саставу Драчке митрополије, Српска православна црква је 2004. године донијела одлуку о установљењу службе и звања викарног епископа диоклијског, који обавља службу у српској православној Митрополији црногорско-приморској.

Савремено стање

Митрополит Амфилохије Радовић (1990-2020)

У савременој Црној Гори, која је 2006. године стекла државну самосталност, постоје двије врсте православља: канонско и некакнонско. Канонско православље је оличено у епархијама Српске православне цркве, као надлежне помјесне цркве, чије матично канонско подручје обухвата и Црну Гору. Насупрот томе, неканонско православље је оличено у појединим вјерским заједницама новијег датума, које такође исповиједају православље, али нису у канонском јединству са свеопштом (васељенском) Православном црквом.

Канонско првославље

Митрополит Јоаникије Мићовић (од 2021. године)

Као надлежна помјесна црква за подручје Црне Горе, Српска православна црква је 2006. године, у вријеме проглашења државне независности Црне Горе, установила посебан Епископски савјет, који је био састављен од свих архијереја СПЦ чије су епархије покривале простор Црне Горе. То савјетодавно црквено тијело је постојало све до 2021. године, када је укинуто.

Односи између Српске православне цркве и државних власти Црне Горе регулисани су склапањем Темељног уговора, који је потписан 3. августа 2022. године. Према савременом стању, четири епархије Српске православне цркве покривају државно подручје Црне Горе, у цјелини или дјелимично, а то су:

• Митрополија црногорско-приморска
• Епархија будимљанско-никшићка
• Епархија милешевска
• Епархија захумско-херцеговачка и приморска

Неканонско православље

У периоду између два свјетска рата, у појединим профашистичким круговима око Савића Марковића Штедимлије и Секуле Дрљевића почеле су се јављати теорије о црногорској етнорелигијској посебности, из чега су проистекле и замисли о стварању посебне (аутокефалне) цркве, под видом вјерске посебности коју је Секула Дрљевић у својим радовима означавао као црногорославље.

Након успостављања комунистичке власти у Црној Гори (1944), повремено су разматрани планови за изазивање црквеног раскола, али такве замисли нису биле спроведене у дјело.

Након демократизације друштва и увођења савремених вјерских слобода (1990-1992), на подручју Црне Горе су почеле да дјелују и поједине вјерске заједнице које припадају неканонском православљу. Прва таква заједница основана је 1993. године, под називом Црногорска православна црква, а друга слична заједница је основана 2018. године. Иако по црквеном праву немају канонски статус, те вјерске организације имају пуну слободу јавног дјеловања, у складу са уставним и законским нормама које свим вјерским заједницама гарантују пуну равноправност.

Види још

• Религија у Црној Гори
• Хришћанство у Црној Гори
• Скадарска митрополија
• Драчка митрополија
• Жичка архиепископија
• Пећка патријаршија
• Историја Пећке патријаршије
• Митрополија црногорско-приморска
• Епархија будимљанско-никшићка
• Историја Српске православне цркве
• Епископски савјет СПЦ у Црној Гори
• Црногорска православна црква (појам)
• Црногорска православна црква (1993)
• Црногорска православна црква (2018)

Литература

• Алексић, Будимир (2006). „Православље на простору данашње Црне Горе од 1219. до 2006.”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 13—38. 
• Алексић, Владимир; Копривица, Марија (2019). „Територијални обим епископија Српске цркве на почетку XIII века”. Црквене студије. 16 (2): 57—85. 
• Богдановић, Димитрије (1981). „Преображај српске цркве”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 315—327. 
• Вукић, Предраг (2006). „Православне епархије, цркве и манастири у Црној Гори”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 87—128. 
• Grupković, Dragutin, ур. (1988). Uporedni pregled rezultata popisa od 1921-1981. godine. Beograd: Savezni zavod za statistiku. 
• Драгојловић, Драгољуб (1989). „Црквене прилике у Далмацији од разарања Салоне до обнове Сплитске надбискупије”. Balcanica. 20: 211—226. 
• Dragojlović, Dragoljub (1990). „Dyrrachium et les Évéchés de Doclea jusqu'a la fondation de l'Archevéche de Bar”. Balcanica. 21: 201—209. 
• Dragojlović, Dragoljub (1991). „Archevéché d'Ohrid dans la hiérarchie des grandes églises chrétiennes”. Balcanica. 22: 43—55. 
• Drljević, Sekula (1943). „Crna Gora”. Graničar: Tjednik za Zemun i Sriem. 2 (50): 1. 
• Drljević, Sekula (1944). Balkanski sukobi 1905-1941 (PDF). Zagreb: Putovi. 
• Дурковић-Јакшић, Љубомир (1991). Митрополија црногорска никада није била аутокефална. Београд-Цетиње: Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Митрополија црногорско-приморска. 
• Ивановић, Филип (2006). Проблематика аутокефалије Митрополије црногорско-приморске. Подгорица-Цетиње: Унирекс; Светигора. 
• Јанковић, Марија (1984). „Саборне цркве Зетске епископије и митрополије у средњем веку”. Историјски часопис (31): 199—204. 
• Јанковић, Марија (1985). Епископије и митрополије Српске цркве у средњем веку. Београд: Историјски институт САНУ. 
• Kalezić, Dimitrije M. (1996). „Autokefalistički pokret u Crnoj Gori: Studija iz sociologije religije”. Religija-crkva-nacija: Vreme posle rata. Niš: Jugoslovensko udruženje za naučno istraživanje religije. стр. 108—122. 
• Калић, Јованка (1979). „Црквене прилике у српским земљама до стварања архиепископије 1219. године”. Сава Немањић-свети Сава: Историја и предање. Београд: САНУ. стр. 27—53. 
• Калић, Јованка (1981). „Борбе и тековине великог жупана Стефана Немање”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 251—262. 
• Ковачевић, Јован И. (1967а). „Провинција Превалис” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 241—277. 
• Ковачевић, Јован И. (1967б). „Од доласка Словена до краја XII вијека” (PDF). Историја Црне Горе. 1. Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 279—444. 
• Коматина, Ивана (2016). Црква и држава у српским земљама од XI до XIII века. Београд: Историјски институт. 
• Коматина, Предраг (2014). „Идентитет Дукљана према De administrando imperio”. Зборник радова Византолошког института. 51: 33—46. 
• Komatina, Predrag (2017). „Dalmatian bishops at the Council of Nicaea in 787 and the status of the Dalmatian church in the eighth and ninth centuries”. Imperial Spheres and the Adriatic. Byzantium, the Carolingians and the Treaty of Aachen (812). London-New York: Routledge. стр. 253—260. 
• Маркуш, Јован (2006). „Каталог-диптих епископа и митрополита зетских, црногорских и приморских од 1219. до 2006.”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 39—86. 
• Маркуш, Јован (2021). Црна Гора кроз историјска документа: Народ, језик, црква, држава. Подгорица: Матица српска - Друштво чланова у Црној Гориа. 
• Мартиновић, Милена (2020). „Помени зетских епископа и црногорских митрополита у српском рукописном наслеђу (13-18. вијек)”. Осам векова аутокефалије Српске православне цркве. 2. Београд: Православни богословски факултет. стр. 357—367. 
• Mijović, Pavle (1978). „Ranohrišćanski spomenici Praevalisa”. Arheološki vestnik. 29: 641—678. 
• Mijović, Pavle (1987). Pradavne i davne kulture Crne Gore. Titograd: Leksikografski zavod. 
• Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2013). Историја Срба у Црној Гори 1496-1918. Нови Сад: Прометеј. 
• Микавица, Дејан; Васин, Горан; Нинковић, Ненад (2017). Срби у Црној Гори 1496-1918. Никшић: Институт за српску културу. 
• Милићевић, Јован (1981). „Црна Гора 1797-1851”. Историја српског народа. 5 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 159—211. 
• Милићевић, Јован (1986). „Црна Гора првих деценија XVIII века”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 31—38. 
• Милићевић, Јован; Ракочевић, Новица (1986). „Црна Гора од 1735-1797”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 498—530. 
• Миловић, Јевто М. (1984). Петар II Петровић Његош у свом времену. Титоград: Црногорска академија наука и умјетности. 
• Митровић, Катарина (2021). „Оснивање Зетске епископије: Нова промишљања”. Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори, од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 11—29. 
• Мишић, Синиша; Копривица, Марија (2021). „Духовно подручје и границе Зетске епархије у средњем веку”. Осам векова Српске православне цркве у Црној Гори, од Зетске епископије до Митрополије црногорско-приморске. Ниш: Центар за црквене студије. стр. 31—45. 
• Петровић, Растислав В. (1997). Владика Данило и владика Сава (1697-1781). Београд: Стручна књига. 
• Поповић, Радомир В. (2012). Васељенски сабори: Први, Други, Трећи и Четврти: Одабрана документа. 1. Београд: Академија Српске православне цркве за уметности и консервацију. 
• Popović, Svetlana (2002). „The Serbian Episcopal sees in the thirteenth century”. Старинар. 51 (2001): 171—184. 
• Прерадовић, Дубравка (2016). „Најранији помени Улцињске и Барске епископије: Филолошко-археолошка белешка”. Црквене студије. 13: 23—35. 
• Пузовић, Предраг (2013). „Будимљанско-полимска епархија од 1947. до 1956. године”. Осам векова манастира Милешеве: Зборник радова. 1. Пријепоље: Епархија милешевска. стр. 143—161. 
• Пузовић, Предраг (2015). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручију Цетињске, Пећске и Никшићке епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 74 (2): 211—220. Архивирано из оригинала (PDF) 27. 09. 2023. г. Приступљено 11. 08. 2022. 
• Радовић, Амфилохије (2010). „Древнохришћански темељи Зетске епископије - Митрополије црногорско-приморске”. Древнохришћанско и светосавско наслеђе у Црној Гори. Београд: Православни богословски факултет. стр. 7—13. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1962). Историја Српске православне цркве. 1. Минхен: Искра. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1966). Историја Српске православне цркве. 2. Минхен: Искра. 
• Слијепчевић, Ђоко М. (1986). Историја Српске православне цркве. 3. Келн: Искра. 
• Станојевић, Глигор (1955). Црна Гора у доба владике Данила. Цетиње: Историски институт. 
• Станојевић, Глигор (1975а). „Црна Гора у XVI вијеку”. Историја Црне Горе. 3 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 1—88. 
• Станојевић, Глигор (1975б). „Црна Гора у XVII вијеку”. Историја Црне Горе. 3 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 89—227. 
• Станојевић, Глигор (1975в). „Црна Гора у XVIII вијеку”. Историја Црне Горе. 3 (1). Титоград: Редакција за историју Црне Горе. стр. 229—499. 
• Станојевић, Глигор (1979). Митрополит Василије Петровић и његово доба (1740-1766). Београд: Историјски институт. 
• Стаматовић, Александар (2006). „Хришћанска црква на тлу данашње Црне Горе прије досељавања словенских племена”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 5—12. 
• Стаматовић, Александар Д. (2014а). Историја Митрополије црногорско-приморске до 1918. године (PDF). Цетиње: Светигора. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 06. 2019. г. Приступљено 16. 08. 2022. 
• Стаматовић, Александар Д. (2014б). Историја Митрополије Црногорско-приморске 1918-2009 (PDF). Подгорица: Унирекс. Архивирано из оригинала 29. 06. 2019. г. Приступљено 16. 08. 2022. CS1 одржавање: Неподобан URL (веза)
• Станковић, Владан Д. (2014). „Од Дукље до Бара: Стварање Барске архиепископије”. Црквене студије. 11: 275—283. 
• Станковић, Владан Д. (2016). „Положај Дукљанске епископије у раном средњем веку”. Црквене студије. 13: 15—22. 
• Тодоровић, Владица С. (2016). „Проблематика захтева за аутокефалном црквом у Црној Гори” (PDF). Теолошки погледи. 49 (2): 321—338. Архивирано из оригинала (PDF) 23. 06. 2019. г. Приступљено 10. 08. 2022. 
• Тодоровић, Владица С. (2020). „Однос Српске православне цркве и државе у Црној Гори од 1997. до данас” (PDF). Теолошки погледи. 53 (3): 743—760. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 08. 2022. г. Приступљено 16. 08. 2022. 
• Тодоровић, Владица С. (2021). „Разлике и сличности у покушајима формирања аутокефалних цркава у Северној Македонији и Црној Гори” (PDF). Religija i tolerancija. 19 (36): 311—337. 
• Тричковић, Радмила (1980). „Српска црква средином XVII века”. Глас САНУ. 320 (2): 61—164. 
• Turlej, Stanisław (2016). Justiniana Prima: An Underestimated Aspect of Justinian’s Church Policy. Krakow: Jagiellonian University Press. 
• Ћирковић, Сима (1981). „Осамостаљивање и успон дукљанске државе”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 180—196. 
• Ферлуга, Јадран (1964). „Драч и Драчка област пред крај X и почетком XI века”. Зборник радова Византолошког института. 8 (2): 117—132. 
• Ферлуга, Јадран (1986). „Драч и његова област од VII до почетка XIII века”. Глас САНУ. 343 (5): 65—130. 
• Џомић, Велибор (2006). „Канонско-правни и државно-правни статус Митрополије црногорско-приморске”. Православље у Црној Гори. Цетиње: Светигора. стр. 129—157. 
• Џомић, Велибор (2013). Црква и држава у Црној Гори. Цетиње: Светигора. 

Спољашње везе

• Петар Драгојловић (2015): Хришћанска Црква и светиње јужне Далмације или Превалитане до досељавања српских племена на територију данашње Црне Горе
• Петар Драгојловић (2015): Историја Цркве у древној Диоклитији
• Vlada Republike Crne Gore (2020): Spisak vjerskih zajednica