Епископ бококоторски Герасим
Овај чланак садржи списак литературе, сродне писане изворе или спољашње везе, али његови извори остају нејасни, јер нису унети у сам текст. |
Герасим Петрановић (Шибеник, 23. април 1820 — Котор, 5/18. април 1906) био је епископ Српске православне цркве.
| Герасим (Петрановић) | |
|---|---|
 | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 23. април 1820. |
| Место рођења | Шибеник, Аустријско царство |
| Датум смрти | 18. април 1906. (85 год.) |
| Место смрти | Котор, Аустроугарска |
Биографија
уредиБрат му је био Божидар Петрановић.[1] Основну школу завршио је у родном месту, гимназију и Богословију у Сремским Карловцима, а филозофију у Загребу.
Замонашен је 14. октобра 1844. године у манастиру Крупи.[2] Рукоположен је у чин ђакона 9. децембра 1844. године а за презвитера 20. јула 1846. У чин архимандрита произведен је 6. децембра 1855. Био је професор Богословије у Задру и потпредседник конзисторије. Уживао је велики углед међу православним Србима у Далмацији.
Био је духовник Вуку Караџићу у Бечу и одржао му посмртни говор 1864. године.[3]
Када је цар Франц Јозеф I посебним решењем од 6. новембра 1870. године одобрио да се оснује самостална Бококоторска епархија многи народни прваци су стали иза предлога да се за првог бококоторског епископа изабере управо архимандрит Герасим Петрановић. Иако је цар 25. фебруара 1871. године извршио ово именовање, убрзо се појавио проблем око хиротоније новоименованог епископа. Православни Срби су се надали да ће нова епархија остати у духовној заједници са Карловачком митрополијом, ало веома брзо се показало да државне власти имају другачије намере. Пошто је карловачки митрополитски трон у то време био упражњен, питање хиротоније Герасима Петрановића развлачило се читаве три године.
У међувремену, државне власти су припремале стварање постпуно нове митрополије. Царским решењем од 30. марта 1874. године, Бококоторска епархија је заједно са Далматинском епархијом стављена под јурисдикцију новоустановљене Буковинско-далматинске митрополије са средиштем у Черновцима. Тек након тога, Герасим Петрановић је 9. маја 1874. године био хиротонисан за епископа од стране буковинског митрополита, а потом је 26. маја свечано устоличен у Котору. Бококоторском епархијом је управљао веома успешно, све до смрти 1906. године.
Целог свог дугог живота бавио се књижевним радом. Био је један од уредника "Српско-далматинског магазина". Од својих скромних средстава основао је задужбину за сиромашне занатлије.
Умро је у Котору 18. априла 1906,[4] а сахрањен у манастиру Савини.
Референце
уреди- ^ Томановић 2018, стр. 569.
- ^ "Хришћански весник", Београд 1/1901.
- ^ Митрић, Владимир (8. 9. 2019). „Говор са сахране Вука Караџића”. Вечерње новости. Приступљено 8. 9. 2019.
- ^ "Источник", Сарајево 31. јул 1906.
Литература
уреди- Бубало, Ђорђе (2003). „Из преписке епископа бококоторског Герасима Петрановића (о рукописима и документима манастира Савине)”. Драчевица. 1 (1): 25—37.
- Бубало, Ђорђе (2007). „Писма владике Герасима Петрановића из заоставштине Тома К. Поповића у Архиву САНУ (поводом стогодишњице смрти)”. Бока: Зборник радова из науке, културе и умјетности. 27: 329-351.
- Томановић, Лазар (2018). Мемоари. ЦИД, Подгорица.
Спољашње везе
уреди- Биографија на сајту САНУ
- Сава Вуковић: Српски јерарси Архивирано на сајту Wayback Machine (2. децембар 2013)
