Сремуш

Сремуш
Научна класификација
Царство:	Plantae
Кладус:	Tracheophytes
Кладус:	Angiospermae
Кладус:	Monocotyledones
Ред:	Asparagales
Породица:	Amaryllidaceae
Потпородица:	Allioideae
Род:	Allium
Врста:	A. ursinum
Биномно име
	Allium ursinum; L.
Синоними
	Species synonymy Aglitheis ursina (L.) Raf. ; Allium latifolium Gilib. ; Allium longipetiolatum St.-Lag. ; Allium nemorale Salisb. ; Allium petiolatum Lam. ; Allium ucrainicum (Oksner & Kleopow) Bordz. ; Allium ursinoides G.Don ex Sweet ; Allium ursinum subsp. ucrainicum Oksner & Kleopow ; Allium ursinum var. ucrainicum (Oksner & Kleopow) Soó ; Allium ursinum subsp. ucrainicum Kleop. & Oxner ; Allium vincetoxicum Pall. ex Ledeb. ; Cepa ursina (L.) Bernh. ; Geboscon ursinum (L.) Raf. ; Hylogeton ursinum (L.) Salisb. ; Moly latifolium (Gilib.) Gray ; Nectaroscordum ursinum (L.) Banfi & Galasso ; Ophioscorodon ursinum (L.) Wallr. ;

Сремуш (лат. Allium ursinum), познат и као: медвеђи лук, дивљи лук, цријемуш(а), сријемуж, сријемужа,^[2] цремош, скрембош,^[3] је самоникла врста из породице лукова (Alliaceae). Има велику хранљиву вредност, нарочито у првим месецима пролећа. Позната је самоникла јестива и лековита биљка.

Сремуш на Таорским стенама, Споменик природе Таорска врела

Порекло имена:

име рода — од латинског имена за лук (Аllium)
име врсте — од латинског имена за медведа (Ursus)

Распрострањеност

Сремуш потиче из области у умереној климатској зони Европе, од Велике Британије до Кавказа.^[4] Широм Србије се јавља као аутохтона врста.^[5]

Опис биљке

Сремуш је вишегодишња зељаста биљка, која у време цветања порасте 20−50 цм. Карактеристика ове врсте (као и њених сродника, који спадају у исту фамилију Alliaceae) јесте развијено метаморфозирани подземни изданак − луковица. Луковица сремуша је усправна, танка, дуга 2-5 цм, обавијена белим или жућкастим листићима.^[6]^[5]

Из луковице полазе два (ређе три) листа. Лист је елиптичан, дугуљаст, оштрог врха и интензивно зелене боје. При основи се сужава у дугачку петељку. Стабљика је на пресеку троугласта до готово округла. На њеном врху, од априла до јуна, развијају се бели цветови сакупљени у вишецветне, штитолике цвасти, које су у почетку обавијене опнастим омотачем (спатом) који рано отпада. Након прецветавања настају плодови у облику чауре са троугластим, црвеним семеном.^[7]^[5] Цела биљка интензивно мирише на бели лук.^[6]

Пролећни изданци
Листови
Цвасти у опнастом омотачу
Цвасти на стабљикама
Цвет
Плодови

Станиште

Сремуш расте у влажним, сеновитим листопадним шумама,^[5] поред шумских путева и потока. Највише га има у буковим шумама, где прекрива велике површине. Расте од равничарских предела, све до 1900 м н.в.

Употреба

Сир за мазање са сремушем

Салата од сремуша

Сремуш се од давнина користи као укусно пролећно поврће и делотворна лековита биљка. Млади, пролећни листови богати су витамином Ц и каротином. Луковице су знатно сиромашније од листова. Од активних материја садржи алиин (уљасту материју чија се количина сушењем смањује), мало етарског уља (око 0,07 %) у коме су алилсулфид, алилополисулфид, дивинилсулфид и сличног је састава као код белог лука,^[а] минералне материје, сумпорне гликозиде и др.^[5]^[б]

Употреба у исхрани

Као веома укусан и здрав додатак јелима користе се листови, луковице, а понекад и семе. Млади листови беру се током пролећа, од марта до краја маја. Користе се, као и сочне луковице, као додатак салатама, варивима, умацима, чорбама и јелима од меса, а могу се јести и сами, као пролећна витаминска салата. Употребљавају се само у свежем стању, јер сушењем или дужим кувањем губе карактеристични мирис и укус. Листове треба прикупљати док су млади, јер су старији непријатно љути. Луковица се може на хладном очувати неколико дана. Дневно се може јести 5-10 свежих луковица.^[5] Као пикантан зачин могу послужити и незрели плодови, који су љутог укуса, а на биљци се појављују током лета.^[6]

Употреба у народној медицини

За употребу у народној медицини прикупљају се и користе: надземни део биљке у свежем стању (Allii ursini herba recens), који се сакупља у пролеће, пре него што биљка процвета и свежа луковица (Allii ursini bulbus recens) која се вади у јесен.

Код дуже употребе снижава крвни притисак и холестерол у крви. Може се користити код цревних инфекција и желудачно-цревних болести.^[5] У нашем народу постоји уверење да ниједна биљка не чисти тако добро систем за варење и крв као сремуш. Има јако дејство на цревне паразите, спречава инфекцијске упале слузокоже црева и одбрана је од грипа и грознице. Поред деловања на цревни, сремуш повољно делује и на кардиоваскуларни систем спречава атеросклерозу и отклања несаницу и несвестицу.^[6] Примењује се код сметњи у варењу хране и губљења апетита.^[7]

Сличност са неким отровним врстама

Сремуш је веома популарна самоникла биљка. Прикупљала се од давнина, а и данас је излетници радо беру када на њу наиђу. Код прикупљања сремуша треба веома много водити рачуна о самониклим врстама које се лако могу са њим помешати, а које су веома отровне, неке чак и фаталне.^[6]

У најновијој историји познати су случајеви тровања овим „заменама”.^[9] Најчешће, а истовремено и веома отровне врсте са којима се сремуш може помешати су: ђурђевак (Convallaria majalis) и мразовац (Colchicum autumnale).^[10]

Сличности и разлике између сремуша, ђурђевка и мразовца

СРЕМУШ - станиште: сеновите и влажне листопадне шуме
ЂУРЂЕВАК - станиште: сеновите и влажне листопадне шуме
МРАЗОВАЦ - станиште: ливаде и осунчани ободи шума

СРЕМУШ - подземни део: луковица овијена беличастим листићима
ЂУРЂЕВАК - подземни део: ризом
МРАЗОВАЦ - подземни део: луковица овијена смеђим листићима

СРЕМУШ - листови: по 2 (ређе 3); на дугим, танким петељкама; миришу на бели лук
ЂУРЂЕВАК - листови: по 2 (ређе 3); петељка кратка, обавија други лист; не миришу на бели лук
МРАЗОВАЦ - листови: има их неколико; приземни, без петељке; не миришу на бели лук

СРЕМУШ - цветови: бели, звездасти, у штитоликим цвастима, цвета у пролеће
ЂУРЂЕВАК - цветови: бели, звонасти, висећи, у гроздастим цвастима, цвета у пролеће

Види још

Напомена

^ Уколико краве пасу сремуш, млеко поприма непријатан мирис на бели лук.^[6]
^ Сумпорни гликозиди су супстанца одговорна за љутину овог, као и свих других лукова, рена, ротква и друго поврће љутог укуса. Сумпорни гликозиди се, под утицајем воде, разлажу на шећере и етарска уља љутог укуса и мириса.^[8]

Референце

^ Kew World Checklist of Selected Plant Families
^ „Петар Кочић: Рјечник архаизама, страних и мање познатих ријечи и израза”. Пројекат Растко. Приступљено 22. 5. 2012. „цријемуш(а)”
^ Konjević 2006, стр. 10
^ Anderberg, Arne. „Den Virtuella Floran, Allium ursinum L.”. Naturhistoriska riksmuseet, Stockholm, Sweden.
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Igić 2010, стр. 32—33
^ ^а ^б ^в ^г ^д ^ђ Grlić 1986, стр. 45—46
^ ^а ^б Ranđelović 2011, стр. 82,84
^ Туцаков 1984, стр. 55
^ „BiH: Otrovali se „sremušom”, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Приступљено 16. 12. 2016.
^ „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 16. 12. 2016.

Литература

Konjević, Radomir; Tatić, Budislav (2006). Rečnik naziva biljaka. Beograd: NNK Internacional. ISBN 978-86-83635-59-7. COBISS.SR 134409484
Гостушки, Р: Лечење лековитим биљем, Народна књига, Београд, 1979.
Grlić, Ljubiša (1986). Enciklopedija samoniklog jestivog bilja. Zagreb: "August Cesarec". COBISS.SR 29347079
Дјук, А, Џ: Зелена апотека, Политика, Београд, 2005.
Јанчић, Р: Лековите биљке са кључем за одређивање, Научна књига, Београд, 1990.
Јанчић, Р: Ботаника фармацеутика, Службени лист СЦГ, Београд, 2004.
Јанчић, Р: Сто наших најпознатијих лековитих биљака, Научна књига, Београд, 1988.
Којић, М, Стаменковић, В, Јовановић, Д: Лековите биљке југоистичне Србије, ЗУНС, Београд 1998.
Стаменковић, В: Наше нешкодљиве лековите биљке, Тренд, Лесковац
Туцаков, Јован (1984). Лечење биљем : Фитотерапија. Београд: Рад. COBISS.SR 38154759
Igić, Ružica; Vukov, Dragana; Božin, Biljana; Orlović, Saša (2010). Lekovite biljke : prirodni resursi Vojvodine. Novi Sad: Društvo za zdravu ishranu i zaštitu životne sredine "Vrelo". ISBN 978-86-85157-07-3. COBISS.SR 259189511
Ranđelović, Novica; Avramović, Danijela (2011). Priručnik o lekovitim biljkama. Sokobanja: Udruženje "Dr Jovan Tucakov".

Спољашње везе

[8] Уколико краве пасу сремуш, млеко поприма непријатан мирис на бели лук.^[6]

[10] Сумпорни гликозиди су супстанца одговорна за љутину овог, као и свих других лукова, рена, ротква и друго поврће љутог укуса. Сумпорни гликозиди се, под утицајем воде, разлажу на шећере и етарска уља љутог укуса и мириса.^[8]

[1] Kew World Checklist of Selected Plant Families

[Рјечник_архаизама-2] „Петар Кочић: Рјечник архаизама, страних и мање познатих ријечи и израза”. Пројекат Растко. Приступљено 22. 5. 2012. „цријемуш(а)”

[Rečnik_naziva_biljaka-3] Konjević 2006, стр. 10

[DVF-4] Anderberg, Arne. „Den Virtuella Floran, Allium ursinum L.”. Naturhistoriska riksmuseet, Stockholm, Sweden.

[Igić-5] а ^б ^в ^г ^д ^ђ ^е Igić 2010, стр. 32—33

[Grlić-6] а ^б ^в ^г ^д ^ђ Grlić 1986, стр. 45—46

[Ranđelović-7] а ^б Ranđelović 2011, стр. 82,84

[Туцаков-9] Туцаков 1984, стр. 55

[11] „BiH: Otrovali se „sremušom”, jedan pacijent umro”. Blic. 18. 4. 2014. Приступљено 16. 12. 2016.

[FPA-12] „LEKOVITE I OTROVNE BILJKE KOJE SE LAKO MOGU ZAMENITI”. Čarobni svet lekovitog bilja. Film Publik Art. Архивирано из оригинала 20. 12. 2016. г. Приступљено 16. 12. 2016.

[2]

[3]

[1]

[4]

[5]

[6]

[7]

[а]

[б]

[9]

[10]

[8]