Новосадски договор
Овај чланак је део пројекта семинарских радова на Правном факултету у Београду. Датум уноса: април — јун 2020. Ова група студената уређиваће у простору чланака. Немојте пребацивати чланак у друге именске просторе. Позивамо вас да допринесете његовом квалитету и помогнете студентима при уређивању. |
Новосадски договор склопљен је 10. децембра 1954. између углавном хрватских и српских те делом босанскохерцеговачких и црногорских лингвиста ради уређења и стандардизације заједничког српскохрватског језика. Закључено да је народни језик Срба, Хрвата и Црногораца један језик с два изговора, да су оба писма, ћирилица и латиница, равноправна и да језик има заједнички правопис. Овај договор престао је да важи након што су хрватски и српски језик постали два посебна језика, те данас хрватски не признаје равноправност оба писма, док ни српски такође не познаје оба писма што је истакнуто у ревизији Новосадског договора између српских лингвиста приликом 60 година Новосадског договора 2014. године.
Позадина
уредиГодине 1850. књижевним договором у Бечу започет је процес уједињавања хрватскога и српскога језика у један српскохрватски језик. Као основа за заједнички књижевни језик је узет народни говор Босне и Херцеговине, карактеристичан по штокавском наречју и ијекавском изговору.[1] Под утицајем ових идеја, и српски и хрватски језик су реформисани у правцу међусобног приближавања. У међународној науци се наредних деценија говорило се о српскохрватскоме као једном језику.[2]
Усташе су у априлу 1941. преузели власт у Хрватској реафирмишући засебан хрватски језик.[2] Такво стање остаје и после завршетка рата. Након рата, први се југословенски Устав пише и хрватским и српским језиком засебно. У настојању за зближавањем двају језика, српска је страна преко Летописа Матице српске расписала анкету о језичним и правописним питањима и до септембра 1954. Летопис је објавио одговоре четрдесетак саучесника. После завршене анкете, одржан је тродневни скуп 8, 9. и 10. децембра 1954. године у Новом Саду.
Садржај
уредиНакон неколико дана већања учесници скупа у Новом Саду су донели следећих 10 закључака[3]:
- Народни језик Срба, Хрвата и Црногораца[4] један је језик. Стога је и књижевни језик који се развио на његовој основи око два главна средишта, Београда и Загреба, јединствен, са два изговора, ијекавским и екавским.
- У називу језика нужно је увек у службеној употреби истаћи оба његова саставна дела (и хрватски и српски).
- Оба писма, латиница и ћирилица, равноправна су; зато треба настојати да и Срби и Хрвати подједнако науче оба писма, што ће се постићи у првом реду школском наставом.
- Оба изговора, екавски и ијекавски, такође су у свему равноправна.
- Ради искоришћавања целокупног речничког блага нашег језика неопходно је потребна израда приручног речника савременог српскохрватског књижевног језика. Стога треба поздравити иницијативу Матице српске која је у заједници са Матицом хрватском приступила његовој изради.
- Питање израде заједничке терминологије такође је проблем који захтева неодложно решење. Потребно је израдити терминологију за све области економског, научног и уопште културног живота.
- Заједнички језик треба да има и заједнички правопис. Израда тога правописа данас је најбитнија културна и друштвена потреба. Нацрт правописа израдиће споразумно комисија српских и хрватских стручњака. Пре коначног прихватања нацрт ће бити поднет на дискусију удружењима књижевника, новинара, просветних и других јавних радника.
- Треба одлучно стати на пут постављању вештачких препрека природном и нормалном развитку хрватскосрпског књижевног језика. Треба спречити штетну појаву самовољног »превођења« текстова и поштовати оригиналне текстове писаца.
- Комисију за израду правописа и терминологије одредиће наша три универзитета (у Београду, Загребу и Сарајеву), две академије (у Загребу и Београду) и Матица српска у Новом Саду и Матица хрватска у Загребу. За израду терминологије потребно је ступити у сарадњу са савезним установама за законодавство и стандардизацију, као и са стручним установама у друштвима.
- Ове закључке Матица српска ће доставити Савезном извршном већу и извршним већима: НР Србије, НР Хрватске, НР Босне и Херцеговине, НР Црне Горе, универзитетима у Београду, Загребу и Сарајеву, академијама у Загребу и Београду и Матици хрватској у Загребу, те ће их објавити у дневним листовима и часописима.
Резолуцију је потписало 25 писаца и лингвиста (7 из Хрватске, 15 из Србије, 3 из БиХ), међу којима су Иво Андрић, Александар Белић, Мирко Божић, Милош Ђурић, Марин Франичевић, Крешимир Георгијевић, Јосип Хам, Мате Храсте, Људевит Јонке, Јуре Каштелан, Михаило Стевановић и многи други.[3] Њима се придружило још 64 културна и научна радника, међу којима и Мирослав Крлежа.
На темељу ових одлука израђен је заједнички правопис који је 1960. Матица хрватска издала ијекавски и латиницом под насловом Правопис хрватскосрпског књижевног језика с правописним речником, а Матица српска екавски и ћирилицом под насловом Правопис српскохрватског књижевног језика са правописним речником.
Реакције
уреди
Неки српски аутори су критиковали овај договор на основу тога што је наводно потискивао ћирилицу у корист латинице.[5][6] Слични аргументи о фаворизовању ћирилице и потискивању латинице чули су се и са хрватске стране.
Новосадски договор није био по вољи делу хрватских лингвиста, па чак и неких потписника, који су били незадовољни објављеним речницима и правописима у којима се језик називао хрватскосрпским. 1967. године је деветнаест најистакнутијих културних институција СР Хрватске потписало Декларацију о називу и положају хрватског књижевног језика којом се дистанцирају од Новосадског договора, уз образложење да се иза њега крије намера да се Хрватима наметне српски књижевни језик.[7] Потписници су тражили да се уставом гарантује равноправност хрватског, српског, словеначког и македонског језика и да се у званичну употребу врати назив хрватски или српски језик.[8] Ово је у југословенској јавности проглашено испољавањем „хрватског национализма“. Године 1971, излази популарно названи „Лондонац”, односно Хрватски правопис Стјепана Бабића, Божидара Финке и Милана Могуша, који је у фототипском облику тада објављен у Лондону. У земљи није објављен, делећи тако судбину Хрватскога пролећа. Након републичких уставних амандмана из 1972. у Хрватској су ђаци почели да уче хрватски или српски уместо хрватскосрпског језика.[8]
Неки босански писци, попут Алије Исаковића, су такође критиковали новосадски договор који каже да је заједнички језик — језик Срба, Хрвата и Црногораца, а Бошњаци-муслимани се не спомињу. Исаковић је подсећао да је Босна и Херцеговина учествовала у изградњи заједничког језика и да је то требало уважити.[9]
Референце
уреди- ^ Миодраг Поповић, Вук Стеф. Караџић (стр. 320), НОЛИТ, Београд, 1987.
- ^ а б Хрватски и српски један језик? Архивирано на сајту Wayback Machine (22. мај 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ а б Текст Новосадског договора Архивирано на сајту Wayback Machine (23. април 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ У тексту се не помињу Бошњаци, односно Муслимани, јер тада нису били признати као посебна нација.
- ^ Звати се Вук Караџић Архивирано на сајту Wayback Machine (4. март 2016), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ КАКО ЈЕ СИСТЕМАТСКИ УНИШТАВАНО СРПСКО ПИСМО, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Нови језици: Говорите ли нашили, Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ а б Причај српскохрватски да те цео свет разуме Архивирано на сајту Wayback Machine (14. јул 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
- ^ Варијанте на поправном испиту Архивирано на сајту Wayback Machine (13. септембар 2011), Приступљено 17. 4. 2013.
