Правопис

Правопис или ортографија (грч. ορθο [ortho] — „исправно” и γραφος [graphos] — „писмо”), скуп је општих, важећих правила писања неког језика. Писање уз непоштовање неког од тих правила се назива правописном грешком.

Код правописа у писмима заснованим на абецеди/азбуци, разликују се два различита концепта:

• фонолошки, који тежи једноставној вези између гласова и ријечи, и
• морфонолошки, који се заснива на граматичким или језичко-историјским етимолошким зависностима између ријечи или њихових деклинација, конјугација или компарација.

У групу језика чији се правопис заснива на фонолошком концепту спадају бугарски, фински, италијански, руски, српски, шпански и турски језик. Нормирање српског језика врши се кроз Правопис српскога језика.

Екстремни примјер морфонолошке ортографије са јаким етимолошким акцентом представља енглески језик. У енглеском језику нпр, једна комбинација слова (нпр. ough), може се изговарати на четири или више различитих начина. Обратно важи исто, одређени глас или гласни низ, може се писати на више начина, зависно од тога, у којој ријечи се појављује.

Правописна начела

Правописи се уређују према разним начелима. Та се начела односе на различите делове писане праксе: једна одлучују о интерпункцији, друга о великим и малим словима, трећа о растављеном и састављеном писању речи, четврта о писању изговараних гласова, и још нека. Најзанимљивија су и најважнија она четврта, а према њима се онда и класификују правописи појединих језика. Правописи конкретних језика готово никада нису уређени по само једноме такву начелу, али једно увек превладава и онда поједини правопис називамо по томе темељном начелу. Тако нпр. на словенскоме југу у словеначком и бугарском језику превладава морфонолошко начело, па њихове правописе називамо морфонолошкима, а у српском (хрватском, босанско-бошњачком, црногорском) и македонском превладава фонолошко начело, па су њихови одговарајући правописи фонолошки. Стога ћемо приказати разна правописна начела:

Фонетско начело

Прво је начело фонетско. По њему би требало писати објективно постојеће стварне, физичке гласове које изговарамо. Тако би се нпр. у српскоме морао посебним словима писати глас н какав је у састанак (то је наш најчешћи најобичнији н, какав је нпр. у дан, данас, ноћ), други глас н у генитиву састанка (такав н имају Енглези, пишу га двословом нг, што најчешће није н + г), трећи глас у састанчити (такав н имају индијски језици), четврти у анђео, он је (такав н имају Руси). Откако се у човечанству пише, није било правописа у којем би превладавало фонетско начело, нешто јаче било је заступљено у санскритскоме правопису, али писање су у томе језику увели учени људи тек када је он већ био мртав као у Европи латински, па није било народа који би се могао бунити.

Фонолошко начело

Док се у науци није разликовала фонетика од фонологије, правописе уређене према фонолошкоме начелу звали су фонетскима, а многи их лаици и данас тако зову. Фонологија се не бави људским гласовима као физичким појавама, него гласовима како се одражавају у свести просечнога говорника одређеног језика, па су онда за нас сви горенаведени физички различити гласови типа н једноставно глас н. Тако схваћен глас зове се фонем и пише се у косим заградама (нпр. фонем /н/). Према фонолошкоме начелу пишу се исти фонеми увек једнако. Тако ми према фонолошкоме правопису пишемо врапца иако је номинатив врабац, јер је глас п у врапца за нашу свест (а овај пут и физички) савршено једнак као п у хропца према номинативу хропац. Српски је правопис фонолошки, иако у њему има и примеса неких других начела, о чему после.

Морфонолошко начело

Треће се начело назива морфонолошким (или ређе и дуже морфофонолошким). Према томе начелу не означују се у писму фонеми који се стварно изговарају, него се задржавају словни знаци за фонеме у основноме облику. Ако је основни облик номинатив врабац, онда по томе начелу и у генитиву треба бити врабца. Морфонолошко су начело у старијој филологији звали етимолошким (коренским), а многи га и данас тако зову, једни из незнања, други свесно ради дифамације оних који се с њима не слажу. Но то је потпуно другачије, следеће начело.

Етимолошко (коренско) начело

Следеће, четврто начело, јест етимолошко (коренско). Ни оно, као ни фонетско, није до сада превладавало ни у чијем правопису. У морфонолошкоме правопису знамо да је б у врабца према врабац, т у сватба према сватови, д у сладка према сладак, и слично. Етимолошка је примеса у рускоме правопису писање наставака —ого, —его (наше —ога, —ега), иако је изговору в умјесто г, а за писање г умјесто в нема у савременом рускоме никаква разлога. Према строго етимолошком начелу ми бисмо писали дхор уместо твор.

Историјско начело

Руско писање —ого, —его уместо —ово, —ево може се објаснити не само етимолошким него и петим начелом, историјским. А понекад је тешко разликовати и морфонолошко начело од историјскога. Тако би се, да останемо на рускоме, познато руско занемаривање акања на писму могло објаснити у неким случајевима морфонолошки (нпр. писање вода уместо изговорнога вада због акузатива воду), али ипак претеже историјско начело, јер оно објашњава и оне случајеве где нема морфонолошке подршке, па за писање поток уместо изговорнога паток нема критеријума доступнога просечноме човеку. Добре примере за примену историјскога начела нуди француски правопис — у њему се и данас веома често пише како се некада давно изговарало, Тако се за „100” пише цент, а данас изговара са (а = носни а).

Арбитрарни прописи

Шесто начело није у правом смислу начело — ради се о арбитрарним прописима у неким правописима, Тако се у шпанскоме вокал i у речима увек пише i али када је сам (тада служи као везник), пише се слово u, које иначе представља глас /ј/. У рускоме правопису до 1918. писао се вокал и латиничким словом и испред вокала и испред рускога слова за глас ј, а у свим осталим случајевима нормалним ћириличким словом и (уз једну изнимку, о којој после).

Идеографско начело

Последње, седмо начело, идеографско, веома је ретко заступано у постојећим правописима. Оно се понекад примењује када се без икаквог темеља, какви постоје у свим до сада обрађеним начелима, одређује неки начин писања искључиво према значењу у иначе потпуно једнаког изговору, Тако се руска реч изговарана м’ир писала ћириличким словом и у значењу ‘мир’, а латиничким словом и у значењу ‘свет’. То је већ споменути изузетак.

Изнесених седам начела обухватају сву правописну проблематику што се тиче представљања изговора словима. Али та се тема не исцрпљује правописом (ортографијом), ту одлучује и словопис (графија) појединога језика.

Види још

• Штампа
• Слова
• Српски језик
• Велико слово
• Графемика
• Интерпункција
• Реформа правописа
• Правописна грешка
• Правописна правила и језичке недоумице
• Правописна начела

Литература

• Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 1993.
• Правопис српскога језика, Матица српска, Нови Сад, 2011.
• Cahill, Michael; Rice, Keren (2014). Developing Orthographies for Unwritten Languages. Dallas, Tx: SIL International. ISBN 978-1-55671-347-7. 
• Smalley, W. A. (ed.) 1964. Orthography studies: articles on new writing systems (United Bible Society, London).
• Venezky, Richard L.; Trabasso, Tom (2005). From orthography to pedagogy: essays in honor of Richard L. Venezky. Hillsdale, N.J: Lawrence Erlbaum. ISBN 0-8058-5089-9. OCLC 475457315. 
• Gazdar, Gerald; Klein, Ewan H.; Pullum, Geoffrey K.; Sag, Ivan A. (1985). Generalized Phrase Structure Grammar. Oxford: Blackwell, and Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 978-0-674-34455-6. 
• Bresnan, Joan (2001). Lexical-Functional Syntax. Blackwell. ISBN 978-0-631-20973-7. 
• Chomsky, Noam (1965). Aspects of the Theory of Syntax. MIT Press. ISBN 978-0-262-53007-1. 
• The Editors of Encyclopaedia Britannica (2013). Ashtadhyayi, Work by Panini. Encyclopædia Britannica. Приступљено 23. 10. 2017. 
• Gussenhoven, Carlos; Jacobs, Haike (2005). Understanding Phonology (second изд.). London: Hodder Arnold. ISBN 978-0340807354. 
• Butterfield, Jeremy (2008). Damp Squid: The English Language Laid Bare. Oxford: Oxford University Press. стр. 142. ISBN 978-0199574094. 
• Huddleston, Rodney; Pullum, Geoffrey K. (2002). The Cambridge Grammar of the English Language. Cambridge (UK): Cambridge University Press. стр. 627f. 
• O'Grady, William; Dobrovolsky, Michael; Katamba, Francis (1996). Contemporary Linguistics: An Introduction. Harlow, Essex: Longman. ISBN 9780582246911. 
• William Strunk, Jr., ур. (2006). The Classics of Style: The Fundamentals of Language Style From Our American Craftsmen. Cleveland: The American Academic Press. ISBN 978-0-9787282-0-5. 
• Rundle, Bede (1979). Grammar in Philosophy. Oxford/New York: Clarendon Press/Oxford University Press. ISBN 978-0-19-824612-1. 
• Chomsky, Noam (1957), Syntactic Structures, The Hague/Paris: Mouton 
• Chomsky, Noam (1995). The Minimalist Program. MIT Press. ISBN 978-0-262-53128-3. 
• Zwart, Jan-Wouter (1998). „Review Article: The Minimalist Program”. Journal of Linguistics. Cambridge University Press. 34: 213—226. 
• Baker, M. (2001). The Atoms of Language: The Mind's Hidden Rules of Grammar. Basic Bks.
• Chomsky, N. and Lasnik, H. (1993) Principles and Parameters Theory, in Syntax: An International Handbook of Contemporary Research, Berlin: de Gruyter.
• Chomsky, N (1995). The Minimalist Program (Current Studies in Linguistics). MIT Press. 
• Lightfoot, D. (1982). The Language Lottery: Towards a Biology of Grammars. MIT Press. 
• Dalrymple, Mary (2001). Lexical Functional Grammar. No. 42 in Syntax and Semantics Series. New York: Academic Press. ISBN 978-0-12-613534-3. 
• Falk, Yehuda N. (2001). Lexical-Functional Grammar: An Introduction to Parallel Constraint-Based Syntax. CSLI. ISBN 978-1-57586-341-2. 
• Kroeger, Paul R. (2004). Analyzing Syntax: A Lexical-Functional Approach. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521016544. 
• Carl Pollard, Ivan A. Sag (1987): Information-based Syntax and Semantics. Volume 1: Fundamentals. Stanford: CSLI Publications.
• Carl Pollard, Ivan A. Sag (1994): Head-Driven Phrase Structure Grammar. Chicago: University of Chicago Press. ([1])
• Ivan A. Sag, Thomas Wasow, Emily M. Bender (2003): Syntactic Theory: a formal introduction, Second Edition. Chicago: University of Chicago Press. ([2])
• Levine, Robert D.; Meurers, W. Detmar (2006). „Head-Driven Phrase Structure Grammar: Linguistic Approach, Formal Foundations, and Computational Realization” (PDF). Ур.: Brown, Keith. Encyclopedia of Language and Linguistics (second изд.). Oxford: Elsevier. 
• Müller, Stefan (2013). „Unifying Everything: Some Remarks on Simpler Syntax, Construction Grammar, Minimalism and HPSG”. Language. doi:10.1353/lan.2013.0061. Архивирано из оригинала 02. 02. 2017. г. Приступљено 04. 07. 2023. 
• Ágel, Vilmos; Eichinger, Ludwig M.; Eroms, Hans Werner; Hellwig, Peter; Heringer, Hans Jürgen; Lobin, Henning, ур. (2003). Dependenz und Valenz:Ein internationales Handbuch der zeitgenössischen Forschung [Dependency and Valency:An International Handbook of Contemporary Research] (на језику: German). Berlin: de Gruyter. ISBN 978-3110141900. Приступљено 24. 08. 2012. CS1 одржавање: Непрепознат језик (веза)
• Eroms, Hans-Werner (2000). Syntax der deutschen Sprache. Berlin [u.a.]: de Gruyter. ISBN 978-3110156669. 
• Groß, T. 2011. Clitics in dependency morphology. Depling 2011 Proceedings, 58–68.
• Helbig, Gerhard; Buscha, Joachim (2007). Deutsche Grammatik: ein Handbuch für den Ausländerunterricht [German Grammar: A Guide for Foreigners Teaching] (6. [Dr.]. изд.). Berlin: Langenscheidt. ISBN 978-3-468-49493-2. 
• Hays, D. 1964. „Dependency theory: A formalism and some observations.”.  Language, 40: 511-525. Reprinted in Syntactic Theory 1, Structuralist, edited by Fred W. Householder. Penguin, 1972.
• Hudson, Richard (1984). Word grammar (1. publ. изд.). Oxford, OX, England: B. Blackwell. ISBN 978-0631131861. 
• Liu, H. 2009. Dependency Grammar: from Theory to Practice. Beijing: Science Press.
• Lobin, H. 2003. Koordinationssyntax als prozedurales Phänomen. Tübingen: Gunter Narr-Verlag.
• Matthews, P. H. (2007). Syntactic Relations: a critical survey (1. publ. изд.). Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 9780521608299. Приступљено 24. 08. 2012. 
• Melʹc̆uk, Igor A. (1987). Dependency syntax : theory and practice. Albany: State University Press of New York. ISBN 978-0-88706-450-0. Приступљено 24. 08. 2012. 
• Melʹc̆uk, I. 2003. Levels of dependency in linguistic description: Concepts and problems. In Ágel et al., 170–187.
• Miller, James Edward; Miller, Jim (2011). A Critical Introduction to Syntax. A&C Black. ISBN 978-0-8264-9704-8. 
• Nichols, J. 1986. Head-marking and dependent-marking languages. Language 62, 56–119.
• Ninio, A. 2006. Language and the learning curve: A new theory of syntactic development. Oxford: Oxford University Press.
• Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2011. Bare phrase structure, label-less trees, and specifier-less syntax: Is Minimalism becoming a dependency grammar? The Linguistic Review 28, 315–364.
• Osborne, T., M. Putnam, and T. Groß 2012. Catenae: Introducing a novel unit of syntactic analysis. Syntax 15, 4, 354–396.
• Owens, J. 1984. On getting a head: A problem in dependency grammar. Lingua 66, 25–42.
• Percival, K. 1976. On the historical source of immediate-constituent analysis. In: Notes from the linguistic underground, James McCawley (ed.), Syntax and Semantics 7, . New York: Academic Press. pp. 229–242. 
• Percival, K. 1990. Reflections on the history of dependency notions in linguistics. Historiographia Linguistica, 17, 29–47.
• Robinson, J. 1970. Dependency structures and transformational rules. Language 46, 259–285.
• Schubert, K. 1988. Metataxis: Contrastive dependency syntax for machine translation. Dordrecht: Foris.
• Sgall, P., E. Hajičová, and J. Panevová 1986. The meaning of the sentence in its semantic and pragmatic aspects. Dordrecht: D. Reidel Publishing Company.
• Starosta, S. (1988). The case for lexicase. London: Pinter Publishers. 
• Tesnière, L. 1966. Éléments de syntaxe structurale, 2nd edition. Paris: Klincksieck.
• Tesnière, L. 2015. Elements of structural syntax; English translation of Tesnière 1966. John Benjamins, Amsterdam.
• van Valin, R. 2001. . An introduction to syntax. Cambridge, UK: Cambridge University Press. 
• Van Valin, Robert D., Jr.; & Randy LaPolla . (1997). Syntax: Structure, meaning and function. Cambridge: Cambridge University Press. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)
• Van Valin, Robert D., Jr (2003). Exploring the Syntax-Semantics Interface. Cambridge: Cambridge University Press. CS1 одржавање: Вишеструка имена: списак аутора (веза)

Спољашње везе

• Правопис српског језика - основна правописна правила
• Videos: The History and Impact of Writing in the West
• Phonemic awareness page of the CTER wiki
• lonestar.texas.net/~jebbo/learn-as/ orthography of Old English