Википедија

Мурат I

3. османски султан (1359—89)

Мурат I (отур. مراد اول тур. I. Murad; 29. јун 1326 — 28. јун 1389), звани још и Худаведигјар — „Праведни“, био је османски султан 1359–1389. Био је син Орхана Газија и Нилуфер Хатун. Мурат I је дошао на престо након смрти његовог старијег брата Сулејман-паше.

Мурат
Султан Мурат I
Лични подаци
Пуно имеМурат од Орхана
Датум рођења(1326-06-29)29. јун 1326.
Место рођењаСогут, Османско царство
Датум смрти28. јун 1389.(1389-06-28) (62 год.)
Место смртиКосово поље, Земља Бранковића
ГробБурса
Породица
Супружниквиди
Потомствовиди
РодитељиОрхан I
Хирофира
ДинастијаОсманска династија
3. Султан Османског царства
Период17. март 1362. — 28. јун 1389.
ПретходникОрхан I
НаследникБајазит I

Мурат је освојио Адријанопол, затим га преименовао у Једрене[1], а 1365. године га је прогласио новом престоницом Османског султаната.[1] Наставио је да шири османско царство у Јужној Европи, доводећи већи део Балкана под османску власт и приморавајући владаре Србије и Бугарске, као и источно-римског цара Јована V Палеолога да му плаћају данак.[1]

Мурат је административно поделио свој султанат на две провинције Анадолија (Мала Азија) и Румелија (Балкан).

Долазак на власт

уреди

Орхан, Муратов отац, који је био стар, препустио је власт Мурату, међутим, Мурат је био тек други Орханов син по реду. Најстарији, Сулејман-Паша, умро је млад, и стога престо припада Мурату. Мурат је дошао на власт 1359 године и владао је око 30 година, а његов отац султан Орхан I умро је 1362. године.

Биографија

уреди

Мурат је био син Орхана I и византијске принцезе Хирофире (њено турско име било је Нилуфер Хатун). Због преране смрти Сулејман-паше, Мурат је наставио да влада као његов наследник 1360. године. Он је био први османски освајач на европском тлу. Године 1362. био је основан први корпус (одред) јаничара. То су била претежно хришћанска деца која су обучавана за војну службу као пешадијске трупе.

Мурат се борио против моћног бејлика Карамана у Анадолији и против Срба, Албанаца, Бугара и Мађара у Европи. Конкретно, српска експедиција за протеривање Турака из Адријанопоља коју су предводили српска браћа краљ Вукашин и деспот Угљеша, поражена је 26. септембра 1371. године од Муратовог способног потпоручника Лале Шахина Паше, првог гувернера (бејлербега) Румелије. 1385. године Софија је пала под Османлије. 1386. године кнез Лазар Хребељановић победио је османске снаге у бици код Плочника. Османска војска је претрпела велике губитке и није успела да заузме Ниш у повратку.

Мурат I је поразио и заузео западну Тракију, Димотика је пала 1361. године, Једрене 1362. године, а Пловдив 1363. године. Сви ови градови су се налазили у долини реке Марице. Страх се ширио Византијом, толико да је у Цариграду сазрео став да се Турцима мирно преда Галипоље да би се задовољили.[2] Годину дана после тога, Мурат осваја Кумуцину и долази све ближе до манастира на Светој гори. Пљачкашки походи које је Мурат слао ка западу су пустошили земљу деспота Угљеше Мрњавчевића. Према тврђењу Мавра Орбина, Угљеша је неколико пута имао успеха у одбијању ових напада.[3] Серски деспот је добио помоћ свог брата, краља Вукашина, и сукоб се десио на реци Марици 26. септембра 1371. године када је победио Мурат и тако коначно извршио велику прерасподелу снага на Балканском полуострву.

Западна страна Бугарске била је опљачкана и византијски цар, Јован V Палеолог, постао је његов вазал. Мурат је утврдио османски посед Ангору у Анатолији. Турци су даље заузимали важне градове у Македонији и Источној Бугарској. Новодобијена подручја била су одмах насељавана становништвом из царства — Османлијама. Око 1385. године су заузети Софија и Ниш. Истовремено су добиле право трговине на турским просторима италијанске Републике Ђенова и Венеција, које су са Муратом закључиле и трговачки уговор.

Мурат је такође био успешан и у бици код Коније. Као што је раније прво слао пљачкашке чете да пустоше земљу деспота Јована Угљеше пре коначног сукоба са њим, тако је слао чете и по Србији чак до Босне. Те чете су пресретали и исто као у Угљеша имали успехе, Лазар Хребељановић код Плочника и војвода Влатко Вуковић код Билеће. Међутим, главна битка и одлучујући обрачун који су подједнако очекивали и у турска и хришћанска војска се десио 15. јуна 1389. године. Султан Мурат је повео војску и командовао у бици на Косову Пољу (Косовска битка). Са собом је повео синове Бајазита и Јакуба, војсковође Али-пашу, Евроноса Јахшија и Шахина као и вазалске трупе из европских и азијских крајева царства. За време битке Султан Мурат је убијен, као и његов син Јакуб. Кнез Лазар је потом погубљен, а Мурат је био, као и претходници Осман и Орхан, сахрањен у Бурси. За време владавине Мурата, сви потчињени хришћани су смели задржати своју веру, традицију и црквене судове, али су морали султану да предају десетину, што су у оно доба била уобичајена давања.

Наследио га је син Бајазит одмах после Косовске битке.

Бој на Косову

уреди
За више информација погледајте: Косовска битка

Средином 14. века Османлије су полако кренуле ка освајању целокупног Балкана, Султан Мурат, син Султана Орхана, са новоствореним одредом-Јањичарима објављује рат Српској Кнежевини. Тадашњи владар Србије, кнез Лазар, не желећи да се покори Турском султану, пристаје да одржи рат. Муратова војска била је три-пут већа од Лазареве. Постоје два извора што се тиче о учешћу Мурата у рату. Историчари тврде да је Мурат учествовао у Боју, док књижевност говори да није учествовао већ је само посматрао од старости. Турски извори такође говоре да је Мурат погинуо у овој бици, међутим, како они кажу није га убио Обилић већ га је на превару убио српски ратник који се правио мртав. На својој самрти рекао је сину Бајазиту да је брат највећа светиња и да не потегне мач на Јакуба, његовог старијег брата, што је Бајазит прекршио, и одмах постао султан.

О Муратовој погибији

уреди

С обзиром да је Мурат погинуо на бојном пољу, а то није био чест случај у средњем веку, и битка и чин погибије су далеко одјекнуле. Хришћански и турски извори се разилазе око начина и времена погибије. Турски извори тврде да је султан убијен на превару после битке. Хришћанска страна је о овом догађају направила легенду о подвигу усамљеног витеза који је жртвовао свој живот ради заустављања моћног султана. Потпуно разрађену косовску легенду записао је дубровачки бенедиктинац Мавро Орбин у књизи „Краљевство Словена“ објављеној 1601. године.

Постоје и други извори и верзије догађаја. Краљ Срба и Босне Стефан Твртко I је 1. августа обавестио Трогиране о „својој“ победи на Косову пољу те да је „султана послао с овог света с многим његовим војницима“. Није дословно навео ко је убио султана, али је из писма јасно да је себи приписао тај подухват. Није било неуобичајено да краљеви присвајају туђе заслуге. Турски историчари наводе, да је после Муратове погибије на Косову, уведено правило које се дуго одржало на турском двору, да се сваки странац, било великаш или дипломата пред султана изводи тако што му два стражара држе руке, што потврђује тезу да је неко од страних ратника током боја пришао турском султану и убио га.У једном писму Фирентинске општине, које је резултат преписке са Твртком, од 20. октобра 1389. године, говори се о подухвату завереничке групе од дванаест ратника који се у току битке пробијају до султановог шатора окруженог везаним камилама. Колучо Салутати, писац писма, слави "срећног ратника" међу ратницима који се пробивши преко непријатељских чета и камила наоколо везаних, дошао до Муратовог шатора. Срећан је над осталима и онај, који вођу толике силе, јурнувши му мач у грло и скут, јуначки умори.[4]

Годинама касније се Белтрами Мињанели у „Успоменама са Истока“ говори о групном препаду на шатор султана Мурата, али код њега се то дешава после битке и изводе га кнез Лазар и група заробљених хришћанских витезова који одбијају да положе вазалску заклетву. По овом писцу, витезови су одбили давање заклетве, јурнули су на шатор Мурата и смртно га ранили. Овакав догађај многи историчари сматрају нелогичним и невероватним (заробљени, а невезани, и даље наоружани).

 
Османска минијатура која приказује Мурата I.

Ко год да је писао о погибији Мурата, а посебно турски извори, настојали су да прикажу да је погинуо од великашке руке. Шпански путописац говори да је „то био хришћански кнез, по имену Лазар“. Витешки идеали су сматрали часним погибију од руке противничког вође, а погибија од стране непознатог ратника се сматрала недостојном. Ово иде дотле да у повељи угарског краља Албрехта из 1438. године пише да су се Лазар и Мурат сукобили у личном двобоју.Српски извори се великим делом ослањају на животопис Стефана Лазаревића који наводи подвиг усамљеног, безименог јунака.

Константин Филозоф, у делу "Живот деспота Стефана Лазаревића пише:


Византијски писац друге половине ХV века, Лаоник Халкокондил, наводи и грчку и турску верзију погибије Мурата.


Овде се први пут помиње име човека који је убио Мурата.

Турски хроничари први пут помињу име неверника и проклетника због кога је падишах постао шехит 1484. године када име витеза наводе као Милош Кобила.

Успостављање царства

уреди

Мурат I имао је веома велику улогу у побољшању Османског царства, он је освојио град Једрене (Едирне на турском), који је владавином његовог сина султана Бајазита I постао престоница Османске државе. Он је такође успоставио диван, где се султан налази са својим великодостојницима ради прогреса царства. Султан је такође основао и Јањичаре, којих је било око 1000. Није познато, али могуће је са је и Мурат успоставио султанат Османлија, али постоји и друга верзија, да је султанат успостављен још за време владавине његовог деде Османа I.

Титуле

уреди

Према османским изворима, Мурат је имао титуле попут бега, Емир-и а'зам (Велики Емир), Гази, Худавендигар, Кан, Падишах, Султану'с-селатин, Мелику'л-мулук (Малик Малика), док се у бугарским и српским изворима помињао као цар. У једном ђеновском документу, он је наведен као dominus armiratorum Turchie (главни господар Турака).[5]

Личност

уреди

Мурат I је био неписмен и није могао ни да се потпише у своје име. 1353. године Мурат I је потписао уговор умочивши руку у мастило и утискујући је отисцима прстију.[6]

Породично стабло

уреди
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Ертугрул
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Осман I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. Халиме Хатун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Орхан
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Малхун Хатун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Мурат I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Нилуфер Хатун
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Породица

уреди

Супруге

  • Гулчичек Хатун — мајка Бајазита I
  • Тамара Хатун
  • Мелек Хатун
  • Фулдане Хатун- мајка принца Јакуб Челебије

Мушка деца

Женска деца

  • Нефисе Хатун
  • Султан Хатун

Популарна култура

уреди

Његов лик се појављује у следећем филму:

Галерија

уреди
  •  
    Османска минијатура која приказује султана Мурата I. (1)
  •  
    Османска минијатура која приказује султана Мурата I. (2)
  •  
    Територија Османског царства за време владавине султана Мурата I.
  •  
    Османска минијатура која приказује султана Мурата I. (3)
  •  
    Османска минијатура која приказује султана Мурата I. (4)
  •  
    Османска минијатура која приказује султана Мурата I. (5)
  •  
    Гробница султана Мурата I.
  •  
    Косовска битка 1389. године, фреска у цркви у Лазарици, Биоград.
  •  
    План косовске битке.
  •  
    Косовска битка, Адам Стефановић, 1870.
  •  
    Новчић у част кнеза Лазара.

Референце

уреди
  1. ^ а б в „Murad I | Ottoman sultan”. Encyclopedia Britannica (на језику: енглески). Приступљено 2021-07-22. 
  2. ^ Крај српског царства, Раде Михаљчић, БИГЗ, 1989
  3. ^ Краљевство Словена, Мавро Орбин. стр. 50.
  4. ^ Јунаци Косовске легенде, Раде Михаљчић, БИГЗ, 1989
  5. ^ „MURAD I - TDV İslâm Ansiklopedisi”. TDV İslam Ansiklopedisi (на језику: турски). Приступљено 2021-07-22. 
  6. ^ Lord Eversley (2020). The Turkish Empire. . стp. 20.

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди


турски султан
1359 — 1389.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Мурат_I&oldid=28372043”