Википедија

Михајло Пупин

српско-амерички научник, проналазач и аутобиограф
(преусмерено са Михаило Пупин)

Михајло Идворски Пупин (Идвор, код Ковачице, 9. октобар 1854 — Њујорк, 12. март 1935) био је српски и амерички научник, проналазач, универзитетски професор, публициста, академик и добротвор.

Михајло Пупин
Михајло Пупин, око 1890. године
Лични подаци
Пуно имеМихајло Идворски Пупин
Датум рођења(1854-10-09)9. октобар 1854.
Место рођењаИдвор, код Ковачице, Аустријско царство
Датум смрти12. март 1935.(1935-03-12) (80 год.)
Место смртиЊујорк, САД
ОбразовањеУниверзитет Колумбија, Columbia School of Engineering and Applied Science, Columbia College
Хумболтов универзитет у Берлину
Универзитет у Кембриџу
Научни рад
Пољематематика, физика
Познат поПупинов калем
Потписpotpis_alt}}}

Пупин је био професор на Универзитету Колумбија. Током свог научног и експерименталног рада дао значајне закључке важне за поља вишеструке телеграфије, бежичне телеграфије и телефоније, потом рентгенологије, а има и великих заслуга за развој електротехнике. Такође је заслужан и за проналазак Пупинових калемова. Био је и један од оснивача и дугогодишњи председник Српског народног савеза у Америци. Пупин је био почасни конзул Србије у САД.[а]

Добитник је многих научних награда и медаља, био је члан Америчке академије наука, Српске краљевске академије и почасни доктор 18 универзитета. Добио је и Пулицерову награду (1924) за аутобиографско дело „Са пашњака до научењака“ (енгл. From immigrant to inventor).[1][2]

Биографија

уреди
 
Мајка Олимпијада (лево)

Михајло Идворски Пупин рођен је 9. октобра 1854. године, по грегоријанском календару, или 27. септембра 1854. године по јулијанском календару, у селу Идвор (данас у општини Ковачица) у Банату (тада Аустријско царство, данас Србија). Отац му се звао Константин, а мајка Олимпијада.[3] Деда по оцу му се звао Арсеније, а Пупини су у Идвору забележени од средине 18. века.[4] По одласку у Америку, додао је презиме „Идворски“ (енгл. Michael Idvorsky Pupin), чиме је нагласио своје порекло. Имао је четворицу браће и пет сестара, од тога су остале три сестре: Персида, Љубица и Христина.[5]

Породица Пупин је аутохтона у Банату, где живи барем од прве половине 18. века. Пупини носе типично словенску/српску Хаплогрупу I2.[6]

Постоје поједини научно неутемељени покушаји да се Пупиново порекло прогласи за цинцарско.[7]

Пупин се 1888. године оженио Американком Саром Катарином Џексон из Њујорка са којом је имао ћерку Варвару.[8] У браку су били само 8 година када је она преминула након тешке упале плућа.

Целога живота памтио је речи своје мајке које наводи у свом аутобиографском делу:

Преминуо је 12. марта 1935. године у Њујорку и сахрањен је на гробљу Вудлон (енгл. Woodlawn) у Бронксу.[10] Постоји иницијатива да његови посмртни остаци буду пренети у Србију.[5]

Током свог истраживања српска новинарка и књижевница Марина Булатовић је пронашла гроб Пупинове ћерке Варваре на гробљу Вудлон, на истој парцели на којој почивају и њени родитељи.[11][12]

Образовање

уреди

Основно образовање Михајло је стицао најпре у свом родном месту, у српској православној основној школи, а потом у немачкој основној школи у Црепаји. Средњу школу уписао је 1871. године у Панчеву прво у Грађанској школи, а потом у Реалки. У гимназији наставља дружење са Орловаћанином Урошем Предићем, започето у Црепаји.[13] Већ тада се истицао као талентован и даровит ученик, и био одличног успеха, због чега му је додељена стипендија. Стипендију је добио и захваљујући залагању проте Живковића који је у њему препознао таленат вредан улагања.

Због његове активности у покрету Омладине српске, која је у то време имала сукобе са немачком полицијом морао је да напусти Панчево. Године 1872, одлази у Праг, где је, захваљујући стипендији коју је примао из Панчева, наставио шести разред и први семестар седмог разреда.[14]

Након очеве изненадне смрти, у марту 1874, у својој двадесетој години живота донео је одлуку да прекине школовање у Прагу због финансијских тешкоћа и да оде у Америку.


Студије у Америци и докторат

уреди
 
Дворане Хамилтон и Хартли кампуса Универзитета Колумбија, 1907. година

У САД је следећих пет година радио као физички радник и паралелно учио енглески, грчки и латински језик.[16] Након три године похађања вечерњих курсева, у јесен 1879. године положио је пријемни испит и уписао студије на Колумбија универзитету у Њујорку.

На студијама је био ослобођен плаћања школарине зато што је био примеран студент, а на крају прве године добио је две новчане награде за успех из грчког језика и математике. Током школовања углавном се издржавао држањем приватних часова и радећи физички тешке послове.

Студије је завршио 1883. године са изузетним успехом из математике и физике, при чему је примио диплому првог академског степена. Потом се вратио у Европу, и то најпре у Уједињено Краљевство (1883—1885) где је наставио школовање на Универзитету Кембриџ захваљујући добијеној стипендији за студије математике и физике.

Након школовања у Кембриџу, Пупин је студије експерименталне физике започео на Универзитету у Берлину 1885. године код професора Хермана фон Хелмхолца, након чега је 1889. године одбранио докторску дисертацију из области физичке хемије, на тему: „Осмотски притисак и његов однос према слободној енергији”.[17][18]

Академска каријера и научно-истраживачки рад

уреди

Током боравка у Берлину, 1887. године, одржана је чувена седница Друштва за физику на којој је први пут објављено историјско Херцово откриће осцилатора и дипола који емитује електромагнетне таласе. Седницом је председавао фон Хелмхолц, тадашњи Пупинов ментор. Пупинов савременик је такође био и чувени научник Кирхоф, заслужан за откриће два основна електротехничка закона (Прво и друго Кирхофово правило), а који је живео и радио у Берлину. Још током прве године студија Пупин је похађао Хелмхолцова предавања из експерименталне физике, затим предавања о теорији електрицитета и магнетизма код Кирхофа и изводио практичне радове у лабораторији под Хелмхолцовим и Кунтовим руководством, професорима који су у то време били изванредан научан кадар.

Пупин је започео своју каријеру наставника на Универзитету Колумбија 1889. године где је радио пуних четрдесет година (до 1929). Постао је редовни професор 1901. године. Његов положај професора теоријске електротехнике усмерио је његово интересовање на проучавање електромагнетних феномена.

Електрична резонанца, као предмет изучавања, привукла је Пупинову пажњу 1892. године. Као резултат тога, Пупин је изумео електрично струјно коло са подешавањем у резонанцу, који је нашао примену у радио-везама. Овај патент је касније продао компанији Маркони.

Године 1896, након што је Рендген 1895. објавио свој проналазак Х-зрака, Пупин је открио секундарне рендгенске радијације, а убрзо након тога развио је брзу методу рендгенског снимања која се састоји у томе што се између објекта који се снима и фотографске плоче, умеће флуоресцентни екран, чиме је скраћено време експозиције са трајања од око једног часа на свега неколико секунди. Тај метод је нашао широку примену и још увек се примењује.

Пупинови калемови

уреди
 
Пренос сигнала помоћу пупинових калемова
 
Пупинови калемови у ПТТ музеју у Београду

Пупинов најзначајнији проналазак је у свету познат под именом „Пупинова теорија“ (1896) којом је решио проблем повећања домета простирања телефонских струја. Ово откриће омогућило је отклањање штетног дејства капацитивности водова које је представљало главну сметњу преноса сигнала на дужим растојањима, а манифестовало се појавом шума. Проблем је решен постављањем индуктивних калемова на строго одређеним растојањима дуж водова.


Пупин је, решавајући проблем, кренуо од математичког Лагранжеовог решења за вибрације затегнуте жице. Разрадио је нову математичку теорију преноса осцилација кроз жицу са распоређеним масама и на основу овог решења дошао до потребних величина у аналогном електричном моделу вода са периодично уметнутим индуктивностима. Ти индуктивни калемови, у његову част, названи су Пупинови калемови, а процес укључивања у линију пупинизација. Овај патент му је донео светску славу и богатство (Телефонска компанија Бел купила је право коришћења Пупинових калемова 1901. године, као и Компанија Сименс и Халске у Немачкој), а захваљујући његовим проналасцима у аналогној телефонији функционише међуградски и међународни телефонски саобраћај.[20]

Национални институт за друштвене науке одликовао је Пупина златном медаљом за овај изум.

Решавајући многе проблеме који су се јављали у примени пупинизације, Пупин је проналазио нова решења у области примене наизменичних струја. Године 1899., развио је теорију вештачких линија на којима се заснива математичка теорија филтера. Пупин је сугерисао и идеју негативне отпорности и први је направио индукциони мотор са већом брзином од синхроне. Доказао је да се могу добити непрекидне електричне осцилације ако се негативна отпорност унесе у индуктивно-капацитивно коло. Армстронг, његов студент у лабораторији, произвео је негативну отпорност применом троелектродне електронске цеви-триоде. Користећи овај свој рад, Армстронг је касније пронашао високофреквентни цевни осцилатор, на коме се заснива савремена радио-техника.

Истраживања током Првог светског рата

уреди
 
Први састанак Националног саветодавног комитета за ваздухопловство 1915. (Пупин седи први здесна)

Када су САД ушле у Први светски рат 1917. године, Пупин је на Универзитету Колумбија организовао групу за истраживање технике откривања подморница. Заједно са својим колегама, професором Вилсом и професором Моркрофтом, извршио је бројна испитивања у циљу откривања подморница у Ки Весту и Новом Лондону. Такође, вршио је и истраживања за потребе успостављања телекомуникације између авиона. Током рата, Пупин је био члан Државног савета за истраживања и Државног саветодавног одбора за ваздухопловство.

За овај рад добио је посебну захвалницу америчког Председника Хардинга коју је Пупин објавио у свом аутобиографском делу на 386. страни.[21]

Допринос одређивању граница Краљевине СХС

уреди

Године 1912, Краљевина Србија именовала је Пупина за почасног конзула у САД. Ову дужност је обављао све до 1920. године. Са те позиције он је много допринео успостављању међудржавних и ширих друштвених односа између Краљевине Србије, а касније Краљевине Југославије и САД.

Пупин је по завршетку Првог светског рата као тада већ познати и признати научник али и политички утицајна фигура у Америци утицао на коначне одлуке Париске мировне конференције када се одлучивало о одређивању граница будуће Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

Пупин је боравио два месеца у Паризу у време преговора о миру (април — мај 1919), на позив владе Краљевине СХС.

 
Српска делегација на источном излазу Беле куће, 1917. На фотографији су: др Сима Лозанић, посланик Љуба Михајловић, Јелена Лозанић, др Миленко Веснић, пуковник Михаило Ненадовић, др Михајло Пупин, генерал Михаило Рашић и капетан Милан Јовичић
 
Писмо Михајла Пупина посланству Краљевства СХС 1920.
 
Гроб Михајла Пупина у Њујорку

По Лондонском уговору из 1915. године било је предвиђено да Италији након рата припадне Далмација. Након тајног Лондонског уговора Француска, Енглеска и Русија затражиле су од Србије да након рата начини територијалне уступке Румунији и Бугарској. Тако је Румунији по томе требало да припадне Банат, а Бугарској део Македоније до Скопља.

У врло тешкој ситуацији на преговорима по питању граница Југославије Пупин је лично упутио Меморандум 19. марта 1919. председнику САД, Вудроу Вилсону, који је на основу података добијених од Пупина о историјским и етничким карактеристикама граничних подручја Далмације, Словеније, Истре, Баната, Међимурја, Барање и Македоније свега три дана касније дао изјаву о непризнавању Лондонског уговора потписаног између савезника са Италијом.[22]

Списак патената

уреди

Пупин је објавио око 70 техничких чланака и извештаја[23] и 34 патента.[24] Најновија истраживања (2023) показује да је Пупин имао 142 патента.[25]

Патенти објављени у Америци[26][27]

Број патента Назив патента Енглески назив Датум објављивања
519.346 Апарат за телеграфске и телефонске преносе Apparatus for telegraphic or telephonic transmission 8. мај 1894.
519.347 Трансформатор за телеграфске, телефонске или друге електричне системе Transformer for telegraphic, telephonic or other electrical systems 8. мај 1894.
640.515 Техника развођења електричне енергије помоћу наизменичних струја Art of distributing electrical energy by alternating currents 2. јануар 1900.
640.516 Електрични пренос помоћу резонантних струјних кола Electrical transmission by resonance circuits 2. јануар 1900.
652.230 Техника смањења слабљења електричних таласа и апарати за то Art of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. јун 1900.
652.231 Метод смањења слабљења електричних таласа и апарати за то Method of reducing attenuation of electrical waves and apparatus therefore 19. јун 1900.
697.660 Машина за намотавање Winding-machine 15. април 1902.
707.007 Вишеструка телеграфија Multiple telegraphy 12. август 1902.
707.008 Вишеструка телеграфија Multiple telegraphy 12. август 1902.
713.044 Произвођење асиметричних струја помоћу симетричног електромоторног процеса Producing asymmetrical currents from symmetrical alternating electromotive process 4. новембар 1902.
768.301 Бежично преношење електричних сигнала Wireless electrical signalling 23. август 1904.
761.995 Апарат за смањење слабљења електричних таласа Apparatus for reducing attenuation of electric waves 7. јун 1904.
1.334.165 Преношење електричних таласа Electric wave transmission 16. март 1920.
1.336.378 Антена са расподељеним позитивним отпором Antenna with distributed positive resistance 6. април 1920.
1.388.877 Звучни генератор Sound generator 3. децембар 1921.
1.388.441 Вишеструка антена за преношење електричних таласа Multiple antenna for electrical wave transmission 23. децембар 1921.
1.415.845 Селективна импеданција која се супротставља примљеним електричним осцилацијама Selective opposing impedance to received electrical oscillation 9. мај 1922.
1.416.061 Радио-пријемни систем високе селективности Radio receiving system having high selectivity 10. мај 1922.
1.456.909 Таласни проводник Wave conductor 29. мај 1922.
1.452.833 Апарат за селективно појачавање Selective amplifying apparatus 23. април 1923.
1.446.769 Апериодични пилотни проводник Aperiodic pilot conductor 23. фебруар 1923.
1.488.514 Селективни апарат за појачавање Selective amplifying apparatus 1. април 1923.
1.494.803 Електрично подешавање Electrical tuning 29. мај 1923.
1.503.875 Радиофонски пријемник Tone producing radio receiver 29. април 1923.

Књижевна делатност

уреди
 
Портрет Михајла Пупина, рад Уроша Предића, део уметничке збирке Матице српске

Поред патената објавио је више десетина научних расправа и 1923. године своју аутобиографију на енглеском језику From Immigrant to Inventor за коју је 1924. године добио Пулицерову награду.[28] На српском језику објављена је први пут 1929. године и то под насловом Са пашњака до научењака. Поред ове књиге објавио је још две:

  • Нова реформација: од физичке до духовне стварности (енгл. The New Reformation : from physical to spiritual realities; 1927)
  • Романса о машини (енгл. Romance of the Machine; 1930)

Остали радови које је самостално објавио:

  • Thermodynamics of reversible cycles in gases and saturated vapors: Full synopsis of a ten weeks undergraduate course of lectures (1902)
  • Serbian orthodox church, (South Slav, monuments) (1918)

Задужбине Михајла Пупина

уреди
 
Народни дом Михајла И. Пупина - Пупинова задужбина у Идвору
 
Родна кућа Михајла Пупина у Идвору

Пупин је 1914. године оформио „Фонд Пијаде Алексић-Пупин“ при САНУ, у знак захвалности мајци Олимпијади на подршци коју му је током живота пружала. Средства фонда су се користила за помагање школовања у Старој Србији и Македонији, а стипендије су додељиване једном годишње на празник Свети Сава. У знак захвалности још 1930-их година једна улица у Охриду добила је име Михајло Пупин.

У Идвору је од сопствених средстава подигао Народни дом Михајло И. Пупин, са жељом да објекат добије функцију народног универзитета, односно да буде баштованска и воћарска школа, што се до данас није остварило. Данас се у Идвору налази Меморијални комплекс, основан у спомен на рад и заслугеовог великог српског научника, проналазача, професора и добротвора.[29]

Основао је посебан „Фонд Михајла Пупина“ од своје имовине у Краљевини Југославији, који је доделио „Привреднику“ за школовање омладине и за награде за „ванредне успехе у пољопривреди“, као и Идвору за награђивање ученика и помоћ црквеној општини.

Фонд Михајла Пупина у оквиру Народног музеја у Београду, финансирао је израду и штампање првих савремених научних монографија о српским средњовековним манастирима, попут Студенице и Манасије.[30]

Захваљујући Пупиновим донацијама, Дом у Идвору је добио читаоницу, стипендирало се школовање омладине за пољопривреду и финансирала се електрификација и изградња водовода у Идвору.

Основао је задужбину при Народно–историјско-уметничком музеју у Београду. Фондови Задужбине користили су се за куповину српских уметничких дела за музеј и издавање публикација „српских старина“. У имовину Задужбине, Пупин је уложио милион динара.[31]

У Америци је 1909. године основао једну од најстаријих српских исељеничких организација — Савез Сједињених Срба - Слога — која је имала за циљ окупљање Срба у дијаспори и пружање узајамне помоћи, као и очување и неговање етничких вредности и културног наслеђа.[32] Ова организација се потом удружила са још три друге исељеничке организације у Српски народни савез (енгл. Serbian national fondation), а Пупин је био један од њених оснивача и дугогодишњи председник (1909—1926).

Организовао је и Коло српских сестара, које су сакупљале помоћ за Српски црвени крст, а помагао је и окупљање добровољаца 1914. године за ратне операције у домовини преко српске патриотске организације Српска народна одбрана (енгл. Serbian National Defense) коју је предводио и коју је такође он основао. Касније је ову организацију током Другог светског рата поново активирао Јован Дучић са истим задатком.[33] Личним средствима гарантовао је испоруке хране Србији, а био је и на челу Комитета за помоћ жртвама рата.

Пупин је такође био активан у оснивању Српског друштва за помоћ деци које је набављало лекове и одећу и налазило домове за ратну сирочад.

Професор Пупин је сам финансирао штампање једне српске патриотске књиге о Првом светском рату, дело Милана Топлице. Приход од продаје те књиге, био је намењен "Друштву за помагање Срба бегунаца и протераних из Аустроугарске монархије".[34]

Колекција од 12 вредних слика поклоњених од стране Пупина Народном музеју у Београду данас чини Легат Михајло Пупин.[35][36]

Богати професор Пупин је око 1915. године написао свој тестамент, у којем је одредио да буду помогнуте многе српске националне, образовне и културне установе. Након његове смрти, 1935. године међутим последњу очеву вољу пред америчким судом је покушала да оспори његова кћерка гђа Смит. Уместо намењених 50.000 долара, обарањем очевог тестамента она би добила чак милион долара. Кћерка је имала шансе по америчким законима, јер да би тестамент био ваљан морају постојати два истоветна примерка. Проблем је настао због недостатка још једног истоветном примерка тестамента.[37]

Убрзо после његове смрти, ћерка Варвара је продала његову заоставштину на аукцији.[38]

Почасти

уреди
 
Споменик Михајлу Пупину у Новом Саду
 
Споменик Михајлу Пупину у Идвору

Михајло Пупин је био:

  • Председник Института радио инжењера 1917, САД
  • Председник Америчког института инжењера електротехнике 1925—1926.
  • Председник Америчког друштва за унапређење науке
  • Председник Њујоршке академије наука
  • Члан Француске академије наука
  • Члан Српске краљевске академије

Титуле

уреди
  • Доктор наука, Универзитет Колумбија (1904)
  • Почасни доктор наука, Џонс Хопкинс Универзитет (1915)
  • Доктор наука Принстон Универзитет (1924)
  • Почасни доктор наука, Њујорк Универзитет (1924)
  • Почасни доктор наука, Муленберг Колеџ (1924)
  • Доктор инжењерства, Школа примењених наука (1925)
  • Доктор наука, Џорџ Вашингтон Универзитет (1925)
  • Доктор наука Унион Колеџ (1925)
  • Почасни доктор наука, Маријета Колеџ (1926)
  • Почасни доктор наука, Универзитет Калифорнија (1926)
  • Доктор наука, Руџерс Универзитет (1926)
  • Почасни доктор наука, Делавер Универзитет (1926)
  • Почасни доктор наука, Кењон Колеџ (1926)
  • Доктор наука, Браун Универзитет (1927)
  • Доктор наука, Рочестер Универзитет (1927)
  • Почасни доктор наука, Мидлбури Колеџ (1928)
  • Доктор наука, Универзитет у Београду (1929)
  • Доктор наука, Универзитет у Прагу (1929)

Био је почасни грађанин Зрењанина од 1921. године,[39] и Бледа, који је његовом заслугом припао Краљевини СХС[40]

Медаље

уреди
 
Биста Михајла Пупина која се налази у холу Универзитета Колумбија.
 
Биста Михајла Пупина у прочељу изнад улаза у Народни дом, рад Ивана Мештровића
  • Медаља Елиот Кресон института Френклин 1902.
  • Хербертова награда Француске академије 1916.
  • Едисонова медаља америчког института инжењера електротехнике 1919.
  • Почасна медаља америчког Радио института 1924.
  • Почасна медаља института друштвених наука 1924.
  • Награда Џорџа Вошингтона западног удружења инжењера 1928.
  • Бели орао Првог Реда, Краљевина Југославија 1929.
  • Бели лав Првог Реда, највише одликовање за странце Чехословачке Републике 1929.
  • Медаља Џона Фрица[41] четири америчка национална удружења инжењера електротехнике 1931.

У Београду је 1946. године основан Институт Михајло Пупин.

Један мањи кратер на Месецу, у Пупинову част, назван је његовим именом,[42] као и једна мала планета која је откривена 2001. године.[43]

Физичке лабораторије Универзитета Колумбија још увек носе његово име.[44] Године 1927, на Универзитету Колумбија, Њујорк саграђена је зграда Одсека за физику под именом Пупинова лабораторија. У овој згради, још за живота Пупина, 1931. године Харолд C. Уреу је открио тешки водоник, што је било прво велико откриће у Пупиновој лабораторији. Ту је отпочела и изградња прве нуклеарне батерије. Уреу је добио Нобелову награду 1934. године. Научници Пупинови студенти су били Миликен, Лангмур, Армстронг и Торнбриџ. Прва двојица су добитници Нобелове награде.

Наслеђе

уреди
 
Сребрњак са ликом Михајла Пупина искован поводом 125 година од његовог рођења.

Снимљен је и филм о Михајлу Пупину према његовом аутобиографском делу у сарадњи са Универзитетом Колумбија.[45]

У Пупинову част је 2015. реализована велика изложба у Историјском музеју Србије.[46]

О његовом животу је 2024. постављена дуодрама „Пупин – последњи сан”, у режији Милоша Павловића.[47]

Посебно признање

уреди

У Америци је 1958. године установљена Медаља Михајла Пупина која се додељује сваке године за посебне заслуге, за допринос националним интересима Америке. На листи носилаца овог признања налази се и Едгар Хувер (1961) некадашњи директор америчког Федералног истражног бироа (ФБИ).[48][49][50]

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ У енглескоме језику, Пупин је познат прилагођено као Мајкл Идворски Пјупин (енгл. Michael Idvorsky Pupin).

Референце

уреди
  1. ^ „Пулицер”. Pulitzer.org. 23. 5. 2011. Приступљено 4. 10. 2011. 
  2. ^ „Фотографија дипломе Пулицерове награде која је додељена Михајлу Пупину”. Приступљено 4. 10. 2011. 
  3. ^ „Михајло Пупин”. Расен. Архивирано из оригинала 29. 1. 2018. г. Приступљено 28. 1. 2018. 
  4. ^ Панчевачки, Саша; Конески, Никола; Цуцић, Драгољуб А. (13. 1. 2022). „Прилог проучавању порекла Михајла Пупина”. Порекло. Приступљено 22. 1. 2022. 
  5. ^ а б “Потписаћу одмах да га врате, срце ми је заиграло јер Срби из Њујорка хоће да му испуне жељу”: Пупинов потомак о иницијативи да се научник сахрани у отаџбини („Вечерње новости”, 5. мај 2020)
  6. ^ „Порекло Михајла Пупина”. Portal Patmos (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 03. 06. 2021. г. Приступљено 2021-06-03. 
  7. ^ „Скопска Црна Гора, а не Вевчани”. Politika Online. Приступљено 2022-10-04. 
  8. ^ Воја. „Порекло Михајла Пупина - Порекло”. www.poreklo.rs (на језику: српски). Приступљено 2021-08-17. 
  9. ^ Пупин М.: Са пашњака до научењака
  10. ^ Пупинов гроб (језик: енглески)
  11. ^ „Након шест деценија откривено где је сахрањена Пупинова ћерка”, RT, 7. децембар 2023. Посећено 12. decembra 2023.
  12. ^ „Истраживачки рад на роману открио где је сахрањена Пупинова ћерка”, РТС, 9. децембар 2023. Посећено 12. децембра 2023.
  13. ^ Радоје Драшковић: "Чика Урош", Орловат 2013. године
  14. ^ „Михајло Идворски Пупин: 12. марта круг се затворио”, РТ Балкан, 12. март 2024. Посећено 12. марта 2024.
  15. ^ а б Пупин М.:Са пашњака до научењака
  16. ^ „Malo poznate i zanimljive činjenice o Mihajlu Pupinu”. National Geographic RS (на језику: српски). Приступљено 2022-09-01. 
  17. ^ „{www.znanje.org}”. Znanje.org. Приступљено 4. 10. 2011. 
  18. ^ „Власник 34 патента за кога „нема науке без експеримента””. Политика. 9. 10. 2022. Приступљено 10. 10. 2022. 
  19. ^ Миљанић П. Теорија простирања периодичних електричних струја, Београд 1932, стр. 211.
  20. ^ „Михајло Пупин”. Bookrags.com. Приступљено 4. 10. 2011. 
  21. ^ „{www.acmi.net.au}”. Acmi.net.au. Архивирано из оригинала 3. 3. 2004. г. Приступљено 4. 10. 2011. 
  22. ^ Шајн, Жељко (9. 10. 2022). „Дипломата који је креирао српску историју”. Политика. Приступљено 9. 10. 2022. 
  23. ^ „Биографија Михајла Идворског Пупина”. Bookrags.com. Приступљено 4. 10. 2011. 
  24. ^ „Биографија Михајла Пупина на сајту Универзитета Колумбија”. C250.columbia.edu. Приступљено 4. 10. 2011. 
  25. ^ „РТС :: Наука :: Са пашњака до научењака - како нам је Пупин оставио 21. век”. rts.rs. Приступљено 2023-03-11. 
  26. ^ „Списак патената објављених у Америци”. Acmi.net.au. Архивирано из оригинала 03. 03. 2004. г. Приступљено 4. 10. 2011. 
  27. ^ United States Patent and Trademark Office. Овде се могу наћи сви Пупинови патенти по броју. Потребно је имати ИЕ и Квик тајм
  28. ^ Tanjug (2024-03-11). „Godišnjica smrti Mihajla Pupina: Naučnik koji je unapredio telekomunikacije, osnivač NASA, dobitnik Pulicerove nagrade”. Euronews.rs (на језику: српски). Приступљено 2024-03-24. 
  29. ^ „Меморијални комплекс у Идвору (Михаило Пупин)”. Информациони систем непокретних културних добара. Приступљено 21. 8. 2020. 
  30. ^ Прерадовић, Дубравка (2007). „ЕДИЦИЈА СРПСКИ СПОМЕНИЦИ НАРОДНОГ МУЗЕЈА У БЕОГРАДУ И ФОНД МИХАИЛА ПУПИНА. ПРЕПИСКА МИХАИЛА ПУПИНА И ВЛАДИМИРА Р. ПЕТКОВИЋА”. Зборник Народног музеја. XVIII–2: 264—265. 
  31. ^ Preradovic, Dubravka. „Едиција “Српски споменици” Народног музеја у Београду и фонд Михаила Пупина : Преписка Михаила Пупина и Владимира Р. Петковића”. Зборник Народног музеја (на језику: енглески). 
  32. ^ Grcic, Mirko; Gnjato, Rajko. „The role of Michael Pupin in solving of Serbian national question”. Glasnik srpskog geografskog dru?tva. 84 (2): 71—82. ISSN 0350-3593. 
  33. ^ „{Serbian Americans}”. Everyculture.com. Приступљено 4. 10. 2011. 
  34. ^ Милан Топлица: "Рат против својих поданика", Венеција? 1915. године
  35. ^ Легат Михајла Пупина | Народни музеј
  36. ^ Serbia, RTS, Radio televizija Srbije, Radio Television of. „Пупин има и уметничку заоставштину”. www.rts.rs. Приступљено 2021-08-17. 
  37. ^ "Политика", Београд 24. септембар 1935. године
  38. ^ ФБИ је чувао Пупина („Политика“, 21. септембар 2015)
  39. ^ PAŠIĆ, Slobodan. „Пупин титулу почасног грађанина чекао седам година („Вечерње новости“, 1. октобар 2011)”. Novosti.rs. Приступљено 4. 10. 2011. 
  40. ^ Mihajlu Pupinu v spomin - Občina Bled - MojaObčina.si
  41. ^ „Фотографија Пупинове дипломе медаље Џон Фриц”. Приступљено 4. 10. 2011. 
  42. ^ „{www.iec.ch - International Electrotechnical Commission}”. Iec.ch. Архивирано из оригинала 21. 9. 2007. г. Приступљено 4. 10. 2011. 
  43. ^ Планета добила име Пупин („Политика“, 25. март 2016)
  44. ^ „Фотографија улаза у зграду физичких лабораторија Универзитета Колумбија”. Приступљено 4. 10. 2011. 
  45. ^ „{Incredible-people.com}”. Profiles.incredible-people.com. Архивирано из оригинала 28. 9. 2011. г. Приступљено 4. 10. 2011. 
  46. ^ „Podsećamo: Izložba „Pupin“ u Istorijskom muzeju Srbije”. Dan u Beogradu. 2015. 
  47. ^ Куртеш, Александра (2024). „„Пупин – последњи сан” – оживљене успомене сина и мајке”. Политика. 
  48. ^ „Списак 1. добитника Пупинове медаље”. Приступљено 4. 10. 2011. 
  49. ^ „Списак 2. добитника Пупинове медаље”. Приступљено 4. 10. 2011. 
  50. ^ „Списак 3. добитника Пупинове медаље”. Приступљено 4. 10. 2011. 

Литература

уреди
  • С. Бокшан, Михајло Пупин и његово дело, Научна издања Матице српске. . Нови Сад. 1951. 
  • С. Гвозденовић, Чикаго, Америка и Видовдан, Савез Срба у Румунији-Српска Народна Одбрана, Темишвар-Чикаго. 2003.
  • Ј. Николић, Фељтон Вечерњих новости, галерија српских добротвора. 2004.
  • П. Радосављевић, Идворски за сва времена, НИН, Бр. 2828. 2005.
  • Р. Смиљанић, Михајло Пупин-Србин за цео свет, Едиција – Срби за цео свет, Нова Европа, Београд, 2005.
  • Саво Б. Јовић, Христов светосавац Михајло Пупин, Издавачка установа Св. арх. синода, Београд, 2004
  • Драгољуб А. Цуцић, О проти Васи Живковићу и Михајлу Пупину, Научни скуп "150 година од рођења Михајла Пупина", Бања Лука, 2004.
  • Мирко Грчић и Рајко Гњато, О националном раду Михајла Пупина, ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, Том LXXXIV, бр. 2, Београд, 2004.
  • Душан Христовић, Пупинови доприноси светској науци и развоју завичаја, Глобус, СГД, бр. 33, Београд, 2008.
  • Драгољуб Мартиновић, Михајло Пупин - резонанца ума и срца, Православна реч, Нови Сад, 2009.
  • Драгољуб А. Цуцић и Драгана Милићевић, О три медаље које је добио Михајло Идворски Пупин, 12. конгрес физичара Србије, Врњачка Бања, 2013.
  • Драгољуб А. Цуцић, Улога Михајла Идворског Пупина приликом оснивања Америчког друштва физичара, 12. конгрес физичара Србије, Врњачка Бања, 2013.
  • Зборник радова „Живот и дело М. И. Пупина“, јуб. 125-год. рођења М. П, научни скуп из 1979. Идвор-Н. Сад, изд. Нови Сад 1985.
  • „Изабрана дела М. И. Пупина“, вол. 1-7, редактори В. Поповић ЕТФ и А. Маринчић САНУ, изд. Завод ЗУНС, Београд, 1996-1998.
  • Гледић, Војислав (2009). Михајло Пупин - живот и дело. Београд: Admiral books. ISBN 978-86-84983-77-2. 

Спољашње везе

уреди

Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Михајло_Пупин&oldid=28705453”