Мирослав Трифуновић

Мирослав Трифуновић
Мирослав Трифуновић
	Мирослав Трифуновић
Лични подаци
Датум рођења	14. август 1894.
Место рођења	Крагујевац, Краљевина Србија
Датум смрти	13. мај 1945. (50 год.)
Место смрти	Зеленгора, ДФЈ
Војна каријера
Служба	1910 — 1941. ; 1941 — 1945.
Војска	Југословенска војска; Југословенска војска у отаџбини
Чин	Дивизијски генерал
Учешће у ратовима	Први балкански рат ; Други балкански рат ; Први светски рат; Други светски рат

Мирослав Трифуновић (Крагујевац, 14. август 1894 — Зеленгора, 13. мај 1945) је био бригадни генерал у војсци Краљевине Југославије и командант Србије у Југословенској војсци у Отаџбини у чину дивизијског генерала током Другог светског рата.

Биографија

Рођен је у Крагујевцу 14. августа 1894. године.

У Првом светском рату се као омладинац борио на положајима око Кајмакчалана и после рата је одликован орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Војну академију је завршио у Београду 1925. У чин бригадног генерала унапређен 1938. године. Завршио је и генералштабну припрему. Пре рата радио једно време и на Војној академији као предавач. Држао је предметe „Тактика“ и „Пешадијска обука“. Написао неколико значајних књига о пашадијском начину ратовања.

Пред почетак рата одликован је Карађорђевом звездом са мачевима II степена. У Априлском рату, био је интендантски командант у 3. Армији генерала Милана Недића. По заузећу Скопља, повлачи се правцем Ниша, а по капитулацији крио се у области Топлице.

Генерал Драгољуб Дража Михаиловић и генерал Мирослав Трифуновић

У лето 1941. ставља се под команду пуковника Драже Михаиловића и добија задатак да организује простор Србије. Након наименовања Драже Михаиловића за армијског генерала, генерал Трифуновић добија директиву да успостави организацији ЈВуО на простору Трстеника и Врњачке Бање. По организацији првих корпуса, генерал Трифуновић је постављен за делегата Штаба Драже Михаиловића у Србији октобра 1942. и истовремено је наименован за команданта Србије са овлашћењем да решава питање свих корпуса.

За време боравка Врховне Команде у Црној Гори у лето 1942. генерал Трифуновић је успео да организује 35 корпуса и 4 велике групе корпуса које су се тада налазиле у Србији. Крајем 1943. добио је широка овлашћења од Драже Михаиловића. Легализовао се код генерала Милана Недића још почетком 1942. и остао је легализован све до партизанског упада у Србију.

Против њега су Немци јула 1943. предузели операције "Heinrich" и“ Trajbjagt", које су биле уско повезане са операцијом Шварц у Црној Гори. Намера је била да се генерал Трифуновић и читав његов штаб заробе. Указом краља Петра II, од 23. децембра 1943. године унапређен у чин дивизијског генерала, заједно са Драгишом Васићем (унапређен у чин пуковника) и Стеваном Мољевићем (унапређен у чин поручника).^[1]

По продору партизанских одреда у Србију, генерал Трифуновић је 17. маја 1944. учествовао на састанку са Димитријем Љотићем у близини Горњег Милановца. Тада је направљен споразум за формирање заједничког националног фронта у Србији ради борбе против комуниста.

Потом је генерал Трифуновић сазвао конференцију свих виђенијих сеоских домаћина у Таковском срезу и објашњавао им војно-политичку ситуацију у Србији. Као резултат преговора Трифуновића и Љотића, требало је да уследи састанак између Михаиловића и Љотића, али до њега никад није дошло. На завршним преговорима са љотићевцима, Мирослав Трифуновић је издејствовао да се Српска државна стража и Српска гранична стража трансформишу у Српски ударни корпус (СУК), који ће се под његовом командом повлачити преко Санџака и Босне. Крајем децембра 1944. дошао је у Михаиловићев Врховни Штаб и у њему је остао до краја.

Заједно се повлачио са четничким снагама у Босну и пробијао се према Србији у мају 1945. године.

Погинуо је на бици на Зеленгори 13. маја 1945. када ја граната пала непосредно близу самог штаба Врховне Команде. Сахрањен је под кишом метака и војним почастима у шумама Зеленгоре.

Ратно име

По ступању на дужност команданта Србије, лета 1942. године, генерал је одабрао своја конспиратвна имена: Тајфун, Асен, Чика Марко, Блац, Доктор Оња, Дитрих, Титаник и Ханс. Ратна имена служила су приликом слања радио - шифрованих порука.

Референце

^ Војни указ, Службене новине (ратно издање), Број 17, 1943.

Литература

Tomasevich, Jozo (1975). War and Revolution in Yugoslavia, 1941–1945: The Chetniks. Stanford: Stanford University Press. ISBN 978-0-8047-0857-9.
Pavlowitch, Stevan K. (2008). Hitler's new disorder: the Second World War in Yugoslavia. Columbia University Press. ISBN 978-0-231-70050-4.

[1] Војни указ, Службене новине (ратно издање), Број 17, 1943.

[1]