Источњачке религије
Источњачке религије, или Источне религије, религије су које су настала у источној, јужној и југоисточној Азији и према томе се разликују од аврамских (западних), афричких и иранских религија.[1] У источњачке религије се убрајају:[2]
- Источноазијске религије, као што су конфучијанство, таоизам, кинеска народна религија и шинтоизам;
- Индијске религије, као што су хиндуизам, будизам, џаинизам и сикизам;
- Југоисточноазијске религије као што су јаванизам и вијетнамска народна религија;
- Шаманизам и анимизам, као што је тенгризам и корејски шаманизам.
Религијска разлика између Истока и Запада (баш као и културна разлика Истока и Запада и уплитања која из тога произилазе) широка је и није одређена. Штавише, географске разлике имају мање значења у тренутном контексту глобалне транскултурације.
Док многи западни посматрачи покушавају да направе разлику између источњачких филозофија и религија, та разлика не постоји у неким источним традицијама.[3]
Индијске религије
уреди
Индијске религије су религијске секте које потичу са Индијског потконтинента, а обухватају хиндуизам, будизам, џаинизам, сикизам итд.[4] Теологије и филозофије ових религија имају неколико заједничких концепата, као што су дарма, карма, маја и самсара.
Хиндуизам
уреди
Хиндуизам је настао на Индијском потконтиненту и био је везан са многим другим религијским традицијама изван потконтинента, као што су древна средња Азије и древни Иран. Поједини га сматрају најстаријом постојећом великом религијом на свијету. Неки сматрају да хиндуизам потиче из цивилизације долине Инда, заједно са анимизмом прехарпанских досељеника, као и индоаријевских досељеника. Хиндуизам садржи огромну количину светих списа (шрути и смрти), излажући дарму или религијски живот. Хиндуси сматрају да су Веде и Упанишаде међу најважнијим по ауторитету, важности и древности. Бхагавадгита, расправа преузета из Махабарате, понекад се сматра резимеом духовних учења Веда. Тешко је препознати било које универзално вјеровање или обичај у хиндуизму, иако истакнуте теме укључују: дарму, самсару, карму и мокшу. Хиндуизам се понекад сматра политеистичком религијом, али то схватање је превише поједностављено. Хиндуизам укључује разнолико збирку школа чија вјеровања обухватају монотеизам, политеизам, пантеизам, монизам, па чак и атеизам. На примјер, школа Адваита Веданта сматра да постоји само један узрочни ентитет (Браман), који се манифестује у свим различитим живим и неживим облицима које посматрамо, док традиције као што су ваишнавизам и шаивизам обожавају Вишнуа и Шиву у релативно више монотеистичком смислу (узрокованог разликовањем парабрамана и атмана). Бројни научници чак сматрају да школа Самкхја има наклоност ка атеизму.[5]
Будизам
уреди
Будизам је нетеистичка религија и филозофија.[6] Будизам је основао Сидарта Гаутама Буда око 5. вијека п. н. е. у данашњем Непалу, са Четири племените истине и Племенитим осмоструким путем као средишњим начелима. Према светим списима, Четири племените истине је Буда открио у својој прво проповједи након постизања просвјетљења. Главне школе будизма су теравада, махајана и вађрајана.[7] У академским круговима, махајана се даље дијели на источноазијски и тибетански будизам. Будизам учи да је живот духкха или патња, а примарни циљ будизма је ослобађање практиканта од самсаре или бесконачног циклуса смрти и поновног рађања. Будисти сматрају да је Буда или Просвјетљење рјешење за проблем патње.[8]
Џаинизам
уреди
Џаинизам је религија сљедбеника Џинаса или Тиртанкаре (бакљоноше и духовни учитељи дарме).[9] Паршванатха и Махавира, 23. и 23. тиртханкаре, респективно, оживјели су џаинску религију и реорганизовали шраман сангха. Џаинии истичу праксу штедње. Џаинска филозофија каже да џива или душа, може побјећи из цуклуса поновног рађања и умирања ослобађајући се кармичких окова. Када не преостаје ништа осим чистоће џиве, та особа се назива џина или побједник, што је поријекло израза џаин. Карма се посматра као акумулација која оптерећује душу, изазивајући везаност и патњу.[10] Ахимса, или ненасиље, средишње је за џаинску вјеру, филозофију и праксу. То се врло стриктно тумачи као забрана свих облика наношења штете другим живим бићима. Због тога, џаинизам захтјева строги вегетеријански начин живота. Ахимса се такође односи на говор, јер нечије ријечи могу изазвати штету и патњу.[11]
Сикизам
уреди.jpg)
Сикизам је религија која је настала у регији Панџаб, на сјеверу Индијског потконтинента.[12] Заснован је на учењима гуруа Нанка Дева и девет људских гуруа који су услиједили. Добио је визију да проповједа пут до просвјетљења и бога у Султанпуру. Његови ставови су добацили традиционална богослужења и касти хиндуистичке вјере.[13] Ослобођење од реинкарнације везана је за сјећање и понављање на једног универзалног Бога. У сикизму, бог је Ниранкар, безобличан и безобличан.[14] Сики вјерују да постоји један универзални бог који је крајњи творац, одржаватељ и разарач. Гуру Грант Сахиб су средишњи списи намијењени очувању химни и учења сики гуруа и других светитеља из хиндуистичке и суфијске традиције. Сматра се да су ритуали, религијске свечаности или празна богослужења слабо корисни, а Сики се обесхрабрују да посте или иду на ходочашће. Начела сикизма укључују: 1) поштен живот/зарађивање, 2) давање десетине и давање милостиње и 3) пјевање о богу.[10] Сикизам такође има снажну ратничку традицију која је настала у одбрани религијских слобода и људских права од могулске окупације Индије.[15]
Источноазијске религије
уреди
Скупина источноазијски религија или филозофија, такође позната као таоске религије, може се сматрати да образује скупину унутар свјетских религија[16] која се може упоредити са аврамским или индијским скупинама. Таоске вјере обухватају најмање 500 милиона сљедбеника широм свијета.[17]
Таоизам
уреди
Таоизам, такође познат и као даоизам, обухвата низ сродних религијских и филозофских традиција.[18] Категоризација таоистичких секти и покрета је веома контроверзна. Таоистичка исправност и етика ставља нагласак на Три блага; љубав, умјереност и понизност. Таоистичка теологија се фокусира на доктрине ву веи (недјелање), спонтаности, хуманизма, релативизма и празнине.[19]
Већина традиционалних кинески таоиста су политеисти. Стара је најмање 2500 година и потиче из Кине. За таоизам се сматра да је филозофија. Тао (или дао, 道) назив је силе или „пута” за који таоисти вјерују да чине све на свијету. Постоје неслагања око правилног састава овог пантеона. Популарни таоизам обично представља Цара од жада као главно божанство. Интелектуални („елитни”) таоизам обично представља Лао Цеа или Три Чиста на врху пантеона. Природа и духови предака су уобичајени у популарном таоизму. Ипак, ова врста шаманизма се избјегава због истицања унутрашње алхемије међу „елитним” таоистима. Сам тао је предмет обожавања, јер се третира више као јужноазијски концепт атмана.[20]
Шинтоизам
уреди
Шинтоизам је анимистичка народна религија у Јапану.[21] Шинтоизам буквално значи „пут богова”. Многи јапански шинтоисти се такође идентификују као будисти. Јапански будизам чисте земље је дубоко испреплетен са шинтоистичком вјером. Шинтоисти обично афирмишу традицију, породицу, природу, чистоћу и ритуално посматрање као основне вриједности. Таоистички утицај је значајан у њиховим вјеровањима о природи и самосавладавању.[22]
Ритуална чистоћа је средишњи дио шинтоистичког живота. Светилишта имају значајно мјесто у шинтоизму, одржавајући анимистичко поштовање камија. „Народни” или „популарни” шинтоизам ставља нагласак на шаманизму, посебно на прорицање, опсједнутост духовима и исцјељење вјером. „Секта” шинтоизма је разнолика скупина која укључује обожаваоце планина и конфучијанске шинтоисте.[23]
Конфучијанство
уреди
Конфучијанство је сложен систем моралне, друштвене и политичке мисли, утицајан у историји источне Азије.[24] Међу научницима се води расправа о томе да ли је конфучијанство религија или једноставни етички систем. Комунистичка партија Кине га не признаје као религију.[25] Обично се повезује са легализмом, али одбацује легализам за ритуализам. Такође, подржава меритократију као идеал племства. Конфучијанство има сложен систем који регулише дужности и бонтон у односима. Конфучијанска етика се фокусира на породичну дужност, лојалност и хуманост.[26]
Конфучијанство толерише кинеско народно признање постојање анимистичких духова и божанстава. Одобарава да се има ода одговарајуће поштовање, али на фундаменталнијем нивоу подстиче њихово избјегавање. Конфучијанска мисао је значајна као оквир на коме је изграђено синкретично неоконфучијанство.[27]
Шаманизам и анимизам
уредиШаманизам и анимизам су се историјски практиковали у Азији, а још увијек се практикују у већем дијелу Азије.[28][29][30][31][32][33]
Сјевероисточна Азија
уредиКина
уреди- Кинески шаманизам
- Манџурски шаманизам
- Сјевероисточна кинеска народна религија
- Ноу народна религија
- Бон
Југоисточна Азија
уредиОстали
уредиКинеска
уредиДравидска
уредиЈапанска
уредиКорејска
уредиМајвали
уредиНастик (хетеродоксне индијске)
уредиНепалске
уредиТајске и мјаоске
уредиТибетско-бурманска
уреди- Бурманска народна религија
- Бенжуизам
- Бимоизам
- Батхоуизам
- Мун
- Донји-поло
- Ћанска народна религија
- Санамахизам
Сарнаизам
уредиВијетнамске
уредиИсторијске
уредиВиди још
уредиРеференце
уреди- ^ Coogan & Narayanan 2005.
- ^ Coward, Neumaier-Dargyay & Neufeldt 1988, стр. 1, "This anthology was developed primarily for use [...] in the study of religious traditions of the East, specifically the Indian subcontinent, Tibet, China, and Japan."; Gurdon Oxtoby 1996.
- ^ Morgan 2001, стр. 9-11.
- ^ York 2005, стр. 166.
- ^ Bhaskarananda 1994; Weightman & Hinnells 1998, стр. 263.
- ^ David Llewelyn Snellgrove, Donald S. Lopez, Buddhism на сајту Енциклопедија Британика
- ^ James 2017, стр. 96.
- ^ Emmanuel 2016, стр. 96.
- ^ „Jainism”. Oxford Reference (на језику: енглески). doi:10.1093/oi/authority.20110803100016477. Приступљено 21. 9. 2024.
- ^ а б Marques 2020, стр. 240.
- ^ Chapple 1993; Flood 1996, стр. 76; Fisher 1997, стр. 116-117.
- ^ Nesbitt 2005, стр. 21–23.
- ^ „SIKHISM”. religioustolerance.org. Religious Tolerance. Архивирано из оригинала 21. 8. 2022. г. Приступљено 21. 9. 2024.
- ^ Cole & Sambhi 2005, стр. 62.
- ^ Gandhi 2007, стр. 676–677.
- ^ Sharot 2001, стр. 71-72, 75-76.
- ^ „Major Religions Ranked by Size”. adherents.com. Adherents.com. Архивирано из оригинала 18. 8. 2000. г. Приступљено 21. 9. 2024.
- ^ Pollard, Rosenberg & Tignor 2015, стр. 164.
- ^ Leaman 1999, стр. 111; Sharot 2001, стр. 78; Slingerland 2003.
- ^ Maspero 1981, стр. 41; LaFargue 1994, стр. 283; Segal 2006, стр. 50.
- ^ Hardacre 2017, стр. 4.
- ^ Pilgrim 1998, стр. 1; Sharot 2001, стр. 161-162; Ono & Woodard 2004, стр. 97-99, 103-104.
- ^ Markham & Ruparell 2001, стр. 304-306; Ono & Woodard 2004, стр. 51-52, 108.
- ^ Lin 2012, стр. 107.
- ^ „The State of Religion in China”. cfr.org (на језику: енглески). Council on Foreign Relations. 15. 5. 2024. Приступљено 21. 9. 2024.
- ^ De Bary & Du 1998, стр. 149; Smart 2001, стр. 66; Yao 2006, стр. 191-192.
- ^ Huang 1999, стр. 5; Sharot 2001, стр. 46, 85.
- ^ George Kerlin Park, animism на сајту Енциклопедија Британика
- ^ „FOLK RELIGION, SHAMANISM, TEMPLES AND LOCAL DEITIES IN CHINA - China”. factsanddetails.com. Facts and Details. Архивирано из оригинала 11. 9. 2013. г. Приступљено 21. 9. 2024.
- ^ Vilmos Diószegi, Mircea Eliade, shamanism на сајту Енциклопедија Британика
- ^ Cain, Geoffrey (10. 3. 2017). „Modern shamans all the rage in S Korea”. The World from PRX (на језику: енглески). Приступљено 21. 9. 2024.
- ^ Marat, Erica (22. 2. 2006). „KYRGYZ GOVERNMENT UNABLE TO PRODUCE NEW NATIONAL IDEOLOGY”. cacianalyst.org (на језику: енглески). The Cental Asia-Caucasus ANALYST. Приступљено 21. 9. 2024.
- ^ Winkelman 2010, стр. 60, "Part of Bahn's and others' arguments are based in an arbitrary approach to conceptualizing shamanism. For instance, Bahn characterizes Siberia as 'the heartland of true shamanism' (59), resorting to the idea that the word must be restricted to the cultural region of its origin."
Литература
уреди- Coogan, Michael David; Narayanan, Vasudha, ур. (2005). Eastern religions: origins, beliefs, practices, holy texts, sacred places. Oxford ; New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-522190-9.
- Coward, Harold G.; Neumaier-Dargyay, Eva K.; Neufeldt, Ronald (1988). Readings in Eastern religions (на језику: енглески). Waterloo, Ont., Canada: Wilfrid Laurier University Press. ISBN 978-0-88920-955-8.
- Gurdon Oxtoby, Willard, ур. (1996). World religions. east: Eastern traditions. Toronto, Ont: Oxford University Press. ISBN 0195407504.
- Morgan, Diane (2001). Best guide to eastern philosophy and religion. New York: Renaissance Books. ISBN 1-58063-197-5.
- York, Michael (2005). Pagan theology: paganism as a world religion. New York: New York university press. ISBN 0-8147-9708-3.
- Bhaskarananda, Swami, ур. (1994). The Essentials of Hinduism: A Comprehensive Overview of the World's Oldest Religion (на језику: енглески). Seattle, WA: Viveka Press. ISBN 978-1-884852-02-2.
- Weightman, Simon; Hinnells, John, ур. (1998). The new Penguin handbook of living religions (2nd изд.). London: Penguin. ISBN 0-14-051480-5.
- James, Jonathan D. (2017). Transnational religious movements: faith's flows. Los Angeles: SAGE. ISBN 9789386446565.
- Emmanuel, Steven M. (2016). A companion to Buddhist philosophy (на језику: енглески) (Paperback изд.). Chichester, West Sussex: Wiley Blackwell. ISBN 978-1-119-14466-3.
- Marques, Joan (2020). The Routledge Companion to Happiness at Work (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-000-18021-3.
- Flood, Gavin Dennis (1996). An introduction to hinduism. Cambridge: Cambridge University press. ISBN 0-521-43304-5.
- Fisher, Mary Pat (1997). Living religions: an encyclopaedia of the world's faiths (1. publ. in paperback as a rev. изд.). London: Tauris. ISBN 1-86064-148-2.
- Chapple, Christopher Key (1993). Rausch, Thomas P., ур. The College student's introduction to theology (на језику: енглески). Collegeville, Minn: Liturgical Press. ISBN 978-0-8146-5841-3.
- Nesbitt, Eleanor M. (2005). Sikhism: a very short introduction. Oxford : New York: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-280601-7.
- Cole, W. Owen; Sambhi, Piara Singh (2005). A Popular Dictionary of Sikhism: Sikh Religion and Philosophy (на језику: енглески). Routledge. ISBN 978-1-135-79760-7.
- Gandhi, Surjit Singh (2007). History of Sikh gurus retold. New Delhi: Atlantic Publishers & Distributors. ISBN 978-81-269-0857-8.
- Sharot, Stephen (2001). A comparative sociology of world religions: virtuosos, priests, and popular religion. New York: New York University Press. ISBN 0-8147-9805-5.
- Pollard, Elizabeth; Rosenberg, Clifford; Tignor, Robert L. (2015). Worlds Together, Worlds Apart (на језику: енглески). W.W. Norton. ISBN 978-0-393-91847-2.
- Leaman, Oliver (1999). Key concepts in Eastern philosophy (1. publ изд.). London: Routledge. ISBN 0-415-17362-0.
- Slingerland, Edward G. (2003). Effortless action: Wu-wei as conceptual metaphor and spiritual ideal in early China. Oxford ; New York: Oxford University Press. ISBN 0-19-513899-6.
- Segal, Robert Alan, ур. (2006). The Blackwell companion to the study of religion. Malden, MA: Blackwell Pub. ISBN 0-631-23216-8.
- Maspero, Henri (1981). Taoism and Chinese religion (на језику: енглески). Amherst: University of Massachusetts Press. ISBN 978-0-87023-308-1.
- LaFargue, Michael (1994). Tao and method: a reasoned approach to the Tao Te Ching. Albany: bState University of New York Press. ISBN 0-7914-1601-1.
- Hardacre, Helen (2017). Shinto: a history. New York (N.Y.): Oxford University press. ISBN 978-0-19-062171-1.
- Pilgrim, Richard B. (1998). Buddhism and the Arts of Japan (на језику: енглески). Columbia University Press. ISBN 978-0-231-11347-2.
- Ono, Sokyo; Woodard, William P. (2004). Shinto the Kami Way (на језику: енглески). Tuttle Publishing. ISBN 978-0-8048-3557-2.
- Markham, Ian S.; Ruparell, Tinu (2001). Encountering religion: an introduction to the religions of the world (на језику: енглески). Oxford, UK ; Malden, Mass: Blackwell Publishers. ISBN 978-0-631-20674-3.
- Lin, Justin Yifu (2012). Demystifying the Chinese economy. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-19180-7.
- Smart, Ninian (2001). World philosophies (Repr. of the 1. paperback изд.). London: Routledge. ISBN 0-415-22852-2.
- Yao, Xinzhong (2006). An introduction to Confucianism (на језику: енглески) (5. print изд.). Cambridge: Cambridge Univ. Press. ISBN 0-521-64430-5. Проверите вредност параметра
|isbn=: invalid character (помоћ). - De Bary, William Theodore; Du, Wei Ming (1998). Confucianism and human rights. New York: Columbia university press. ISBN 0-231-10936-9.
- Huang, Siu-chi (1999). Essentials of Neo-Confucianism: eight major philosophers of the Song and Ming periods. Westport, Conn: Greenwood Press. ISBN 0-313-26449-X.
- Winkelman, Michael (2010). Shamanism: a biopsychosocial paradigm of consciousness and healing (2nd изд.). Santa Barbara, Calif: Praeger. ISBN 9780313381812.
