Етолија-Акарнанија (округ)
Округ Етолија-Акарнанија (грч. Περιφερειακή ενότητα Αιτωλοακαρνανία) је округ у периферији Западна Грчка и историјској покрајини Средишњој Грчкој у западном делу Грчке. Управно средиште округа је град Мисолонги, док је највећи град Агринио. Важан је и град Нафпактос, некадашњи Лепант.
| Округ Етолија-Акарнанија Περιφερειακή ενότητα Αιτωλοακαρνανία | |
|---|---|
 | |
| Држава |  Грчка |
| Периферија | Западна Грчка |
| Админ. центар | Мисолонги |
| Површина | 5.461 km2 |
| Становништво | 2005. |
| — број ст. | 223.188 |
| — густина ст. | 40,87 ст./km2 |
| — ISO 3166-2 | GR-01 |
| Поштански број | 30x xx |
| Регистарске таблице | ΑΙ, ΜΕ |
| Обласна ознака | 263x0, 264x0 |
| Број општина | 7 |
| Званични веб-сајт | |
Округ Етолија-Акарнанија је успостављен 2011. године на месту некадашње префектуре, која је имала исти назив, обухват и границе.
Природне одлике
уреди
Округ Етолија-Акарнанија је по површини највећа у целој Грчкој. То је и разлог великог броја суседних округа. Иако су западна и јужна граница округа ка мору (Јонско море), путем мостова она је ту повезана са окрузима Превеза (северозапад), Лефкада (запад) и Ахаја (југ). На северу се округ Етолија-Акарнанија граничи са окрузима Арта и Кардица, на североистоку са окрузима Евританија и на истоку са окрузима Фтиотида и Фокида.
Највећи део округа Етолија-Акарнанија је планински, поготово источни и северни део. То укључује неколико важних планина у оквиру ланца Пинда — Панетољико (северозапад), Акарнијске планине (североисток), Балтос (североисток), Макринорос (север) и Нафпакти (југоисток).
Морска обала је ка Јонском мору и она је дуга и подељена је неколико делова. Северна обала је део Амбракијског залива, западна обала излази на отворено море, док је на југу обала део Патраског залива. Најважнија река у округу је Ахелос, која се завршава делтом при ушћу на југозападу округа. Друга река по важности је Евинос, која се налази у јужној половини округа. Поред њих постоји још неколико мањих река, а на рекама су честа вештачка језера, изграђена 70-их година. Њихова улога је чување воде, драгоцене Грчкој током сушних лета. Ту је и највеће природно језеро Грчке, Трихонида (Царовица).
Клима у округу Етолија-Акарнанија је у приморским деловима средоземна, у нижим деловима унутрашњости она прелази у измењену варијанту средоземне климе, у планинским крајевима због знатне висине она је континентална, да би на још већим висинама прешла у оштрију планинску.
Историја
уреди
У доба антике ова област је била део подручја старе Грчке. У каснијим епохама долази владавина Римљана, затим Византинаца и на крају Османлија. Иако су месни Грци били веома активни током свих побуна против Турака, ово подручје поново постало део савремене Грчке 1832. г. Други светски рат и Грађански рат у Грчкој су тешко погодили ову област. Округ је протеклих деценија била осавремењен, али то није спречило исељавање становништва из њеног већег дела, поготово из планинског подручја на северу и истоку. Последњих година најважнија месна ствар је изградња савременог аутпута дуж Јонске обале (тзв. Јадранско-Јонска Магистрала).
Становништво
уредиПо последњим проценама из 2005. године округ Етолија-Акарнанија је имао преко 220.000 становника, од чега свега 1/10 живи у седишту округа, граду Мисолунгију.
Етнички састав: Главно становништво округа су Грци, а званично признатих историјских мањина нема. И поред тога у округу живи заједница Рома и мања скупина новијих досељеника.
Густина насељености је око 40 ст./км2, што је двоструко мање од просека Грчке (око 80 ст./км2). Приобални појас је много боље насељен него планинско подручје Пинда на северу и истоку.
Управна подела и насеља
уредиОкруг Етолија-Акарнанија се дели на 7 општина:
Мисолунги је седиште округа, али је највећи град Агринион. Поре тога, велики град (> 10.000 ст.) у округу је Нафпактос.
Привреда
уредиОкруг Етолија-Акарнанија је већим делом изоловано подручје, па је традиционално везан за поморство, сточарство и шумарство. Занати и индустрија налазе се највише у градовима. Изградња савремених саобраћајница и њихових делова (мост Рио-Атирио) отварају нове могућности развоја.
Види још
уредиЛитература
уреди- Баришић, Фрањо; Ферјанчић, Божидар, ур. (1986). Византијски извори за историју народа Југославије. 6. Београд: Византолошки институт.
- Михаљчић, Раде (1981). „Два царства”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 573—582.
- Nicol, Donald M. (1984) [1957]. The Despotate of Epiros 1267-1479: A Contribution to the History of Greece in the Middle Ages (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Nicol, Donald M. (1993) [1972]. The Last Centuries of Byzantium, 1261-1453 (2. изд.). Cambridge: Cambridge University Press.
- Острогорски, Георгије (1969). Историја Византије. Београд: Просвета.
- Soulis, George Christos (1984). The Serbs and Byzantium during the reign of Tsar Stephen Dušan (1331-1355) and his successors. Washington: Dumbarton Oaks Library and Collection.
- Ћирковић, Сима; Михаљчић, Раде (1981). „Освајања и одолевања: Душанова политика 1346-1355”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 541—556.
- Шкриванић, Гавро А. (1961). „О јужним и југоисточним границама српске државе за време цара Душана и после његове смрти”. 11 (1960): 1—15.
