Епархија пакрачко-славонска
Епархија пакрачко-славонска (раније Епархија пакрачка и Епархија славонска) епархија је Српске православне цркве.
| Епархија пакрачко-славонска Српска православна црква | |
|---|---|
 Грб Епархије пакрачко-славонске | |
 | |
| Основни подаци | |
| Сједиште | Пакрац |
| Држава |  Хрватска |
| Основана | 16. вијек |
| Број намјесништава | 3 |
| Број манастира | 5 |
| Званични веб-сајт | |
| Архијереј | |
| Архијереј | Јован (Ћулибрк) |
| Чин архијереја | епископ |
| Титула архијереја | епископ пакрачко-славонски |
 | |
Надлежни архијереј је епископ Јован (Ћулибрк), а сједиште епархије се налази у Пакрацу гдје је и Саборна црква.
Историја
уредиПочеци православља у Славонији
уредиЈаче насељавање подручја Славоније Србима везује се за другу половину 15. вијека. Многи Срби тада долазе са српским деспотом Вуком Бранковићем (Змај Огњени Вук), који због заслуга у ратовима од угарског краља Матије Корвина добија неколико посједа и утврђења, међу којима и град Бијелу Стијену.[1]
Пожешка епархија
уредиВјерским животом православних Срба у Славонији под Турцима руководили су најприје поједини свештеници, а још више калуђери, који су заједно са народом долазили из Србије или из Босне. Тада настају и манастири Пакра и Ораховица, као и Дејановац или Крушковац код данашњих Окучана. Са обновом Пећке патријаршије (1557) оснива се прва српска епархија на тлу Славоније — Пожешка епархија. Први помен о Пожешкој епархији налази се у записима на рукописним књигама манастира Ораховице из 1585. године, када је забележено и име тадашњег пожешког митрополита Јосифа. Почевши од 1590. године, у итворима се помиње пожешки митрополит Василије који је 1595. године пребегао у суседну хабзбуршку Горњу Славонију (Словиње) и тамо постао први владика православних Срба на подручју Вараждинског генералата. У српским поменицима из 16. и 17. века забележена су и имена пожешких митрополита Софронија и Григорија. На основу турских извора зна се и за пожешког митрополита Стефана из 1641. године. Није тачно утврђено седиште пожешких владика — Пожега или манастир Ораховица.[2] Пожешка епархија је сигурно постојала до 1688. односно до заузећа Славоније од стране Хабзбурговаца.
Пакрачка епархија
уреди
Велике невоље које је славонском становништву донио велики Аустријско-турски рат (1683—1699) нису поштедјели ни српску цркву у Славонији. Постепеним ослобађањем које је ишло од запада према истоку омогућено је марчанским унијатским епископима да покушају проширити своју надлежност и на православне Србе у ослобођеној Славонији.
Српски народ би тешко одолио овим унијатским насртајима да се пред јесен 1690. није у Аустрији појавио српски патријарх Арсеније III Црнојевић са повластицама које је добио од цара Леополда I, према којима је Србима била зајамчена слобода православне вјере. Убрзо послије првог покушаја у Славонији патријарх Арсеније је био истиснут, а у Пакрац је 26. маја 1699. доведен поунијаћени епископ Петроније Љубибратић. Он је у непосредној близини војног команданта подигао малу дрвену цркву, кућу за становање и уз њу капелу посвећену Благовјестима.
Ипак, овај притисак је кратко трајао. Када је у Мађарској избио Ракоцијев устанак (1703) аустријска власт се уплашила да се Срби не придруже устаницима, те је патријарху вратила слободу и сва његова права. Немајући куд, Петроније се помирио са патријархом Арсенијем, а пред смрт је написао писмо у коме је све своје препоручио на патријарха.
Године 1704, патријарх је од Јанићија, брата Петронијевог, купио за 1.000 форинти епископски двор и цркву са инвентаром, те лично преузео управу епархијом правдајући то декретом од 1695, по коме су Срем и Славонија остављени патријарху на управу као архидијецеза. Од 1705. године Софроније Подгоричанин се водио као викарни епископ патријарха Арсенија и тек на сабору у Крушевцу 1708. када је послије смрти патријарха биран нови митрополит, издвојена је Славонија из архидијецезе и заједно са Осјечким пољем организована у посебну — Пакрачку (по сједишту), данас Славонску епархију.[3]
Током 18. вијека највећи изазов новооснованој епархији било је унијаћење. Црква се борила стално и на више страна. Епископ Никифор Стефановић основао је средином 18. вијека богословију у Пакрацу. У то вријеме почиње и оснивање српских школа по селима епархије. Епископ Кирил Живковић је посебно радио на унапређењу културе, па је основао владичанску библиотеку. У 19. вијеку и првој половини 20. вијека епископи су углавном поклањали пажњу унапређењу културе и образовања код мјесних Срба, а посебно развоју богословије у Пакрацу.
Славонска епархија
уреди
Током Другог свјетског рата епархија и њени вјерници преживјели су најцрње дане. Велики број Срба је побијен, а цркве и манастири оштећени или порушени. После рата дошло је вријеме духовне и градитељске обнове ове мученичке епархије. Обновљени су бројни храмови (Окучани, Нова Градишка, Јасеновац и др.). Међутим, под притиском комунистичког режима, вишедеценијска обнова није успјела у потпуности да надокнади уништено у Другом свјетском рату.
Од 1959. епархији је враћен стари назив Славонска. Њени епископи су били: Емилијан Мариновић (1951—1982), Лукијан Пантелић (1985—1999), Сава Јурић (1999—2013) и Јован Ћулибрк (од 2014).
Славонска епархија је имала сједиште у Пакрацу. Услијед рата (од 1991) епископ, свештенство и народ углавном су избјегли. Било је 78 парохија, 71 црквена општина, 45 свештеника и три манастира (Ораховица, Пакра, Света Ана).
Велики дио црквених грађевина је у цјелости или дијелом порушен. Посљедњих година се ради на обнови, која споро одмиче.
Књижно и умјетничко црквено благо из Пакраца је сачувано захваљујући Хрвату Ивану Хитију који се јануара 1992. заложио да се разбацане драгоцености пренесу у Универзитетску библиотеку у Загребу. За овај подухват га је јануара 2013. одликовала Српска православна црква Орденом Светог цара Константина.[4]
Последњих година се ради на враћању епархијске управе у Пакрац, где су славонске владике столовале вековима. Тренутно се ту обнављају саборна црква и владичански двор, тешко страдали током последњег рата у Хрватској[5].
Епископи
уредиМитрополити пожешки
уреди- Јосиф (око 1585)
- Василије (око 1590-1595)
- Софроније (поменут у Сопоћанском поменику)
- Григорије (поменут у Рачанском поменику)
- Стефан (око 1641)
Епископи пакрачки
уреди- Софроније Подгоричанин (1705—1710),
- Василије Рајић (1710—1714), био је претходно егзарх патријарху Арсенију III Чарнојевићу;
- Гаврило Поповић ''Бугарин'', (1715—1716); убијен ножем од стране Дамјана Роже из Суботског града.
- Атанасије Радошевић (или Радосављевић?) (1717—1720),
- Никифор Стефановић (1722—1743), родом из Гргуреваца у Срему, дао оставку, умро 1750. године у Пакрацу, где је сахрањен у храму Св. Тројице
- Софроније Јовановић (1743—1757), родом из Новог Сада, постриженик манастира Хопова,
|
Вићентије Јовановић Видак (1757—1759), администрирао епархијом. |
- Арсеније Радивојевић (1759—1769), родом из Сентандреје,
- Атанасије Живковић (1770—1781),
|
Јосиф Јовановић Шакабента (1781—1783), |
- Павле Авакумовић (178?-1786),
- Кирил Живковић (1786—1807),
- Јосиф Путник (1808—1828),
- Георгије Хранислав (1829—1839),
- Стефан Поповић (1839—1843),
- Стефан Крагујевић (1843—1864),
|
Никанор Грујић (1864—1887), |
|
Мирон Николић (1890—1941), |
- Дамаскин Грданички (1945—1951), администрирао епархијом.
Епископи славонски
уреди- Емилијан Мариновић (1952—1981),
- Лукијан Пантелић (1985—1999),
- Сава Јурић (1999—2013),
|
патријарх српски Иринеј (2013—2014), администрирао епархијом |
- Јован Ћулибрк (од 2014).
Манастири и имања
уредиАрхијерејска намесништва
уредиПакрачко-славонска епархија је подељена на 3 архијерејска намесништва:
- Архијерејско намесништво пакрачко-даруварско, са седиштем у Пакрацу;
- Архијерејско намесништво подравско слатинско, са седиштем у Подравској Слатини;
- Архијерејско намесништво бродско-пожешко, са седиштем у Славонском Броду;
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ Епархија славонска: Историја Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2014), 4. август 2014.
- ^ Епархија славонска: Пожешка епархија Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2014), 4. август 2014.
- ^ Епархија славонска: Пакрачка епархија Архивирано на сајту Wayback Machine (30. јул 2014), 4. август 2014.
- ^ Одликован Хрват који је спасао српско црквено благо („Политика“, 21. фебруар 2013)
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 19. 07. 2019. г. Приступљено 19. 07. 2019.
Литература
уреди- Вуковић, Сава (1996). Српски јерарси од деветог до 20. века. Београд: Евро.
- Гавриловић, Владан (2012). „Примери унијаћења српског народа у Хрватској до краја XVIII века” (PDF). Српске студије. 3: 207—218. Архивирано из оригинала (PDF) 06. 05. 2019. г. Приступљено 19. 12. 2018.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од Карловачког мира до аустро-турског рата 1716-1718”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 55—61.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од Пожаревачког мира до аустро-турског рата 1737-1739”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 163—175.
- Гавриловић, Славко (1986). „Срби у Угарској и Славонији од аустро-турског рата 1737-1739. до краја XVIII века”. Историја српског народа. 4 (1). Београд: Српска књижевна задруга. стр. 195—216.
- Гавриловић, Славко (1995). „О унијаћењу и покатоличавању Срба у Хрватској, Славонији и Угарској (XIII-XIX век)”. Зборник о Србима у Хрватској. 3: 7—44.
- Гавриловић, Славко (1996). „Унијаћење Срба у Хрватској, Славонији и Барањи (XVI-XVIII век)”. Српски народ ван граница данашње СР Југославије од краја XV века до 1914. године. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. стр. 37—47.
- Гавриловић, Славко (1996b). „Проблем унијаћења и кроатизације Срба”. Република Српска Крајина. Топуско-Книн-Београд: Српско културно друштво "Сава Мркаљ", Српско културно друштво "Зора", Радничка штампа. стр. 111—126.
- Грујић, Радослав (1907). Грађа за историју Пакрачког владичанства. Сремски Карловци: Српска манастирска штампарија.
- Грујић, Радослав (1909). Апологија српскога народа у Хрватској и Славонији и његових главних обележја. Нови Сад.
- Грујић, Радослав (1930). Споменица о Српском православном владичанству пакрачком. Пакрац: Издање свештенства Владичанства пакрачког.
- Грујић, Радослав (1931). Пакрачка епархија: Историско-статистички преглед. Нови Сад.
- Дабић, Војин С. (2010). „Мала Влашка у Славонији: Насеља и становништво од краја XVII до половине XVIII века” (PDF). Српске студије. 1: 11—38. Архивирано из оригинала (PDF) 25. 05. 2019. г. Приступљено 19. 12. 2018.
- Дабић, Војин С. (2012). „Српска насеља у Славонији (16-18. век)”. Глас САНУ. 420: 173—196.
- Дабић, Војин С. (2020). Мала Влашка (Parva Walachia): Прилог историји српског народа у Славонији од XVI до XVIII века. Нови Сад: Матица српска.
- Ивић, Алекса (1909). Сеоба Срба у Хрватску и Славонију: Прилог испитивању српске прошлости током 16. и 17. века. Сремски Карловци.
- Ивић, Алекса (1926). „Миграције Срба у Славонију током 16., 17. и 18. столећа”. Српски етнографски зборник. 36: 1—228.
- Кашић, Душан Љ. (1967). Срби и православље у Славонији и сјеверној Хрватској. Загреб: Савез удружења православног свештенства Хрватске.
- Кашић, Душан Љ. (1971). Српски манастири у Хрватској и Славонији. Београд: Српска Патријаршија.
- Кашић, Душан Љ. (1986). Отпор Марчанској унији: Лепавинско-северинска епархија. Београд: Православље.
- Кашић, Душан Љ. (1988). Српска насеља и цркве у сјеверној Хрватској и Славонији. Загреб: Савез удружења православних свештеника Хрватске.
- Крестић, Василије (1991). Историја Срба у Хрватској и Славонији 1848-1914. Београд: Политика.
- Кучековић, Александра (2014). Уметност Пакрачко-Cлaвoнске епархије у XVIII веку. Београд: Академија Српске православне цркве за уметност и консервацију.
- Кучековић, Александра (2014). „Епископ Софроније Јовановић (1743-1757) и барокни културни модел у Пакрачко-славонској епархији”. Три века Карловачке митрополије 1713-2013. Сремски Карловци-Нови Сад: Епархија сремска, Филозофски факултет. стр. 601—610.
- Kučeković, Aleksandra (2019). „Rušenje pravoslavnih crkava na području Pakračko-slavonske eparhije početkom Drugog svetskog rata: Osvrt iz ugla sačuvane eparhijske arhive” (PDF). Pokatoličavanje Srba u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj: Zbornik radova. Zagreb: : Srpsko narodno vijeće. стр. 441—462.
- Милеуснић, Слободан (2006). Пожешка митрополија. Београд: Музеј Српске православне цркве.
- Milošević, Slobodan D. (1985). „O prekrštavanju pravoslavnog stanovništva u NDH u vreme Drugog svetskog rata” (PDF). Istorija 20. veka: Časopis Instituta za savremenu istoriju. 3 (2): 71—92.
- Мишић, Александра (2019). „Страдање Епископског двора у Пакрацу 1941. године”. Годишњак за истраживање геноцида. 11 (2): 391—427.
- Пузовић, Предраг (2017). „Страдање свештеника током Првог светског рата на подручју Пакрачке и Битољске епархије” (PDF). Богословље: Часопис Православног богословског факултета у Београду. 76 (1): 151—158. Архивирано из оригинала (PDF) 29. 09. 2020. г. Приступљено 06. 02. 2018.
- Raguž, Jakša (2017). „Izvješće vladike banatskog Atanasija Jevtića o zbivanjima u Slavonskoj eparhiji Srpske pravoslavne crkve u prosincu 1991. godine”. Zbornik Janković. 2: 289—304.
- Радосављевић, Недељко В. (2014). „Кирил Живковић, епископ пакрачко-славонски (прилози за биографију)” (PDF). Историјски часопис. 63: 59—76. Архивирано из оригинала (PDF) 24. 3. 2018. г. Приступљено 20. 7. 2018.
- Точанац-Радовић, Исидора (2016). „Реформа мреже парохија у Пакрачкој епархији током друге половине XVIII века”. Зборник о Србима у Хрватској. 10: 49—70.
- Škiljan, Filip (2016). „Vjerski prijelazi s pravoslavne na rimokatoličku vjeroispovijest u NDH (1941—1945) na području arhiđakonata Svetačje (Novska, Nova Gradiška, Oriovac)” (PDF). Култура полиса: Часопис за неговање демократске политичке културе. 13 (31): 185—202. Архивирано из оригинала (PDF) 16. 02. 2018. г. Приступљено 15. 02. 2018.
- Шулетић, Небојша (2010). „Историографија о Србима у Хабзбуршкој монархији од почетка XVI до краја XVIII века (1991—2010)”. Домети српске и европске историографије у последње две деценије (1990—2009). Београд: Удружење наставника Доситеј Обрадовић. стр. 123—136.
- Шулетић, Небојша (2015). „Становништво санџака Пакрац према попису из 1565. године”. Зборник о Србима у Хрватској. 9: 7—30.
