Драган Папазоглу

Драган Папазоглу (Поповић[1]) (Студено Бучје, око 1778 — Крња Јела, 1808) био је бимбаша Црноречке нахије и један од највећих јунака Првог српског устанка. Његово јунаштво је опевао у свом историјском спеву Сербијанка Сима Милутиновић Сарајлија.

Драган Папазоглу
Датум рођења1778.
Место рођењаСтудено БучјеОсманско царство
Датум смрти1808.
Место смртиКрња Јела Карађорђева Србија

Биографија

уреди

Родом је био из загорског села Студено Бучје у Берковачкој нахији. Отац му је био свештеник. Када је чуо за добровољце који су се скупљали око Пазваноглуа, напустио је своје родитеље и прешао у његов табор. Ту је служио све до тренутка када је Пазваноглу распустио своју хајту и крџалије после измирења са султаном. Затим се придружио Алији Гушинцу, крџалијском вођи, и када се дигла буна на дахије у Шумадији дошао је у Београд.[2]

За време Бећир-пашине мисије у Београду прелази на страну устаника крајем 1804. године. После освајања Београда долази у Црноречку нахију крајем 1806. године. Прво је био у чети попа Радослава из Планинице, у Црној Реци, као један од његових најбољих бораца где се одмах истакао у освајању куле читлучког господара села Подгорац Осман-бега. Глас великог и неустрашивог јунака добио је приликом боја код села Врбовац, када је заједно са Хајдук Вељком разбио у јуришу Ћор-Солимана, ајана зајечарског. Учествовао је у великој бици на Малајници 1807. године, када је вероватно добио чин бимбаше. Као храброг ратника Карађорђе је тада одредио Папазоглуа за једног од тројице бимбаша у Црноречкој нахији. Када је био ослобођен Гургусовац, Папазоглу је заједно са пиротским бимбашама Митом и Маринком, прешао у Гургусовачку нахију, да брани овај крај од турских напада из правца Пирота и Берковице. После краћег времена се враћа у Црну Реку.[3] Године 1807. он је дубоко упадао на турску територију, са одредом од неколико стотина људи, пешака и коњаника, све до Берковице, Софијског поља и планине Витоше. У Софијском пољу одред Папазоглуових бораца се сусрео са Турцима, који су били дочекани плотунима и одмах били сузбијени уз велике губитке. У овом боју, Папазоглу је поделио мегдан са Турчином Дели-Долуом, кога је после употреба кубура и сабаља, смрскао ратном секиром. После победе над Турцима, враћа се са својим људима и богатим пленом преко Старе планине у Црну Реку. Његово јунаштво и богати плен су изазвали велику завист код Петра Џоде, војводе Црноречке нахије. У својој зависти и злоби једне ноћи је потајно убио Папазоглуа, код Крње Јеле, на путу од Црне Реке у Ресаву. Сумња се да су убиству кумовали Хајдук Вељко и Петар Добрњац. Смрт Драгана Папазоглуа, који није имао више од 30 година, је изазвала велику жалост Карађорђа, који је заплакао видевши његову одсечену главу.[4]

Референце

уреди
  1. ^ Милићевић 1888, стр. 510.
  2. ^ Перовић 1954, стр. 38.
  3. ^ Лилић 1999, стр. 40.
  4. ^ Лилић 1999, стр. 39.

Литература

уреди
  • Милићевић Ђ., Милан (1888). Поменик знаменитих људи у српског народа новијег доба. Београд. 
  • Перовић, Радослав (1954). Прилози за историју првог српског устанка: необјављена грађа. Београд. 
  • Лилић, Борислава (1999). Из прошлости српско-бугарских односа. Београд.