Википедија

Ђурађ Бранковић

српски деспот
(преусмерено са Деспот Ђурађ)

Ђурађ Вуковић Бранковић (Приштина, 1377 — Смедерево, 1456), познат и као Ђурађ Смедеревац, био је српски деспот, други син Вука Бранковића и Маре, ћерке кнеза Лазара.[1] Носио је име по свецу (Ђорђу Кападокијском), као и његов унук Ђорђе Бранковић, иако нису имали исто презиме, већ су се по именима очева презивали један Вуковић, а други Стефановић. Од времена Мавра Орбинија (1601. године), историја њихову породицу назива Бранковићима.

Ђурађ Бранковић
Лик деспота Ђурђа са Есфигменске повеље,
1429. година
Лични подаци
Датум рођења(1377-02-00)фебруар 1377.
Место рођењавероватно Приштина, Земља Бранковића
Датум смрти24. децембар 1456.(1456-12-24) (79 год.)
Место смртиСмедеревски град, Српска деспотовина
ГробСлавковица[тражи се извор]
Породица
Супружникнепозната, Јерина Бранковић
ПотомствоТодор Бранковић, Гргур Бранковић, Мара Бранковић, Стефан Бранковић, Катарина Бранковић, Лазар Бранковић
РодитељиВук Бранковић
Мара Лазаревић Бранковић
ДинастијаБранковићи
деспот Србије
Период1427—1456.
ПретходникСтефан Лазаревић
НаследникЛазар Бранковић

Детињство и младост

уреди
 
Област Вука Бранковића

Ђурђев отац, Вук Бранковић, једини је након Косовског боја (1389) пружао отпор Турцима. Турци 1391. године заузимају Скопље, а исте године умире Вуков савезник, босански краљ Твртко. Вук је приморан да постане Бајазитов вазал. На тај начин је данком одржавао мир са Турцима. Вук, међутим, није дуго био веран Бајазиту. Није се одазвао његовом позиву да учествује у бици на Ровинама. Турци му одузимају део територија. Турци су до јесени 1396. године коначно уништили Вука Бранковића. Вук је постао жртва пропасти Никопољског крсташког рата 1396. године. Бајазит је највећи део његових области доделио Стефану Лазаревићу (у суштини само области које су некада припадале кнезу Лазару). Звечан, Јелеч и Глухавицу запосели су Турци. Мара је остала на неком запуштеном делу територије. Стефан Лазаревић је постао водећа личност међу српском властелом. Бранковићи су се пред битку код Ангоре учврстили у Приштини. Овладали су барем мањим делом очевих територија. Прихватили су вазалан однос према Бајазиту. Михаило Динић је одредио територије којима су Бранковићи успели да овладају до 1402. године. То су били поседи на Косову, део Полимља, сјенички крај и Брсково. Турци су задржали Звечан, Јелеч и Глухавицу који остају у саставу Скопској крајишта[2][3][4].

Ангорска битка и сукоб са Стефаном Лазаревићем

уреди
 
Бајазит у заробљеништву

Огромне промене на Балкану изазвала је навала Монгола на источну границу Османског царства. Турски емири у Малој Азији прелазе на страну Тимура, освајача Индије, Месопотамије, Персије и Златне Хорде. Бајазит је све снаге усмерио на свог противника. У бици код Ангоре (28. јул 1402) учествовали су Лазаревићи и Бранковићи. Бајазит је тешко поражен и заробљен. Одведен је у заробљеништво у коме је следеће године извршио самоубиство. У Турској избијају немири. Монголи допиру до Егејског мора освајајући Смирну. Бајазит је имао петорицу синова: Сулејмана, Ису, Мусу, Мустафу и Мехмеда[5]. Најстарији, Сулејман, настојао је да овлада европским делом царства са центром у Једрену. Од српских владара у ропство падају Гргур Бранковић и Оливера; обоје су ослобођени након преговора Стефана и монголског владара[6]. Српски кнежеви су се са ратишта враћали преко византијских територија. Стефан и Вук Лазаревић кренули су најпре у Цариград. Сам византијски цар Манојло налазио се тада на путовању на Западу где је молио за помоћ. У Паризу је сазнао за вест о поразу Турака која је продужила живот Византијског царства за наредних пола века. Његов савладар, Јован VII, је августа 1402. године обдарио Стефана деспотском титулом, у царству највишом након цареве. Тиме је Србија стекла статус деспотовине[7][8].

У Цариград је дошао и Ђурађ Бранковић. Дошло је до неслагања између њега и Стефана, о чему појединости нису познате. Мавро Орбин бележи да је разлог била потајна жеља Ђурђа да се придружи Сулејману. Стефан је наредио да се Ђурађ затвори. У Србији се није знало за њихов сукоб. Ђурђа је ослободио човек по имену Родоп. Ђурађ је побегао Сулејману од кога је тражио војну помоћ за борбу против Стефана. Добио ју је. Одељење српске војске које се враћало у Деспотовину нападнуто је у близини Једрена. Постало је јасно да се тим путем не може натраг у Србију. Турци и Бранковићи запосели су саобраћајницу која је пресецала Косово и Метохију и водила преко земље Бранковића. Стефан и Вук су се, после краћег задржавања на Лезбосу, упутио у Зету. Искрцао се код зета Ђурђа у Улцињу. Крајем октобра 1402. из Бара се Стефан са војском од 260 људи упутио ка средишту земље, ка Жичи. Избегавани су путеви које су запосели Турци. Недалеко од Грачанице чекале су их турске и Ђурђеве чете. Дана 21. новембра вођена је битка код Грачанице (Трипољска битка). Стефан је Вуку наложио да нападне Ђурђа, а сам је напао Турке. Турски вазал, Угљеша, прешао је на Стефанову страну. Тиме је знатно допринео исходу битке. Турци и Ђурађ су потучени. Лазаревићи се повлаче у Ново Брдо. Стефан је пребацивао Вуку непознавање ратне вештине. У бици га је потиснуо Ђурађ Бранковић. Вук је одлучио да напусти земљу и пребегне Сулејману. Крајем 1403. или почетком следеће године Стефан је кренуо у напад на Бранковиће. Пре октобра 1404. године измирио се са Вуком. Протерао је турске посаде из земље и угушио све устанке. Изгледа да се крајем 1404. године помирио са Бранковићима[9].

Грађански рат у Србији

уреди
 
Српска деспотовина око 1422. године

Током живота кнегиње Милице није било озбиљнијих сукоба између Стефана Лазаревића и његовог брата Вука. Милица је умрла новембра 1405. године. Крајем 1408. избило је отворено непријатељство међу браћом. Турци су га подстицали. Њихове чете су ранијих година харале по Србији. Посебно јак био је напад јануара 1407. године у параћинском крају. Турцима је пришао Вук који се, изгледа, није слагао са братовљевом проугарском политиком. Вук Лазаревић и Ђурађ Бранковић харали су по јужним областима Српске деспотовине. Стефану је у помоћ притекао угарски краљ Жигмунд који је на пролеће 1409. у Србију упутио Пипа Спана, а почетком маја је и сам дошао. Најжешћи напад био је на лето исте године када Турци продиру до Београда. Стефан се повукао у Београд где је одбио да се преда Турцима, али је отпочео преговоре са братом. Изгледа да је Вук тада добио јужни део земље. Заједно са Бранковићима, признао је врховну власт Сулејмана. Области Бранковића биле су под двојном, српско-турском управом[10]. Ђурађ је 1410. године учествовао на Сулејмановој страни у бици код Космидиона, док је Стефан Лазаревић учествовао на страни Мусе. У бици је поражен Муса, а Сулејман шаље Вука Лазаревића и Лазара Вуковића да преузму власт у Српској деспотовини. Покушај је завршен неуспешно јер су Вук и Лазар заробљени у Филипопољу од стране Мусиних људи. Вук Лазаревић је убрзо погубљен. Муса је покушао да уцени Ђурђа помоћу брата Лазара да пређе на његову страну. Ђурађ није пристао. У бици код Хадријанопоља поново учествује на страни Сулејмана. Муса је због тога исте године погубио Лазара[11]. Сулејман је 1411. године убијен од стране Мусиних људи. Муса је преузео власт у европском делу Турске. Убрзо је променио политику. Почео је своје савезнике да претвара у непријатеље. Стефановим посланицима прећено је у Цариграду. Раскид је био неизбежан. Стефан је са војском напао пиротски крај те му је Муса понудио преговоре. У Мусиној војсци која је опседала Селимврију налазио се Ђурађ Бранковић. Односи са Мусом изглађени су захваљујући Ђурђевој мајци, Мари Бранковић. Муса није имао поверења у Ђурђа те је покушао да га убије, најпре сипајући му отров у храну. Ђурађ се од отрова само разболео. Муса је послао људе да га убију. Међутим, Ђурађ је сазнао за султанову заверу те је склопио договор са Византинцима из Селимврије. Инсценирао је напад како би заварао Мусу. Опсађени су му отворили капије града те се Ђурађ, заједно са својим људима, успео склонити. Он је покушао да ступи у везе са ујаком и да се врати у Србију. На јесен 1412. године у Србију се из Солуна вратио Ђурађ Бранковић. Преговори са Стефаном окончани су успешно. Извори бележе да га је Стефан прихватио као сина, а нешто касније га одредио за наследника[12][13]. Против Мусе су устали и угарски краљ Жигмунд који шаље Јована Моровићког, и босански војвода Сандаљ Хранић, који се крајем 1411. године оженио деспотовом сестром Јеленом, удовицом Ђурђа Страцимировића. И Византија је стала на страну Мехмеда и обезбедила му бродовље за пребацивање трупа у Европу. Стефан је са војском кренуо из Крушевца на пролеће 1413. године ка Овчем Пољу. Мусу напуштају највернији савезници, укључујући и Евреноса. Деспот је код Скопске Црне Горе предао заповедништво Ђурђу Бранковићу. До одлучујуће битке дошло је код села Чаморлу 5. јула 1413. године. Пресудну улогу одиграла је српска војска. Битка је завршена поразом Мусе који је погинуо приликом бега. Власт је преузео султан Мехмед I (1413-1421). Грађански рат у Османском царству тиме је завршен[14].

Друга личност Српске деспотовине

уреди
 
Други скадарски рат

Током владавине Стефана Лазаревића, Ђурађ је био друга личност Србије. Стефан је умро у својим педесетим годинама. Ђурађ је тада био истих година. За разлику од Стефана, имао је многобројну породицу. Женио се два пута, други пут са Ирином (Јерином) Кантакузин 1414. године. Ђурађ Бранковић се истакао у Другом скадарском рату. Рат је избио 1419. године између Млетачке републике и Балше III Балшића који се желео окористити ратом Венеције и угарског краља. Балша је умро 1421. године. Своју државу заештао је ујаку, деспоту Стефану Лазаревићу, који наставља рат са Венецијом[15].

Стефан Лазаревић је на лето 1423. године ратовање у Зети препустио своме сестрићу Ђурђу Бранковићу. Ђурађ је са 8000 коњаника пред Скадром. Република је била спремна на преговоре. Са Франческом Бембом Ђурађ се састао код Светог Срђа. Склопљен је тзв. Скадарски мир. Венецији је остао Котор, Улцињ и Скадар; Србима Бар, Дриваст, а обећана им је Будва и скадарска провизија. Предвиђена је размена заробљеника. Миром су задовољене обе стране, али Зета није била спокојна. Било је спорних питања: област северно од Скадра, Луштица, грбљанске солане и Ратачка опатија. Такође, српска страна тражила је Паштровиће. Војвода Никола је на лето 1425. године у Венецији где преговара са Републиком. Млечани нису желели плаћати данак за Котор кога су раније давали Балшићима, одуговлачили су са предајом Будве и нису се слагали са предајом Паштровића. Коначан мир склопљен је 1426. године у Вучитрну. Република није била дужна да плаћа данак за Котор, добила је Паштровиће, Грбаљ, 100 кућа Андрије Хумоја у скадарском дистрикту, которске солане, утврђене прелазе на Бојани. Деспотовина је добила солане Балшића, опатију Светог Николе на Бојани, Будву и Ратачку опатију. Последње обавезе извршене су 1434. године. Регулисано је питање трговине сољу у Будви. Споразумом је одређено да се убудуће у Будви може продавати со деспота и његових поданика, произведена на њиховој територији[16].

Пред крај живота Стефан је оболео, а није имао деце. Због тога је према обичају сазвао државни и црквени сабор у Сребрници код Страгара (руднички крај) у духу немањићких традиција. Тамо је позвао све присутне да Ђурђа прихвате за његовог наследника, а од Ђурђа је тражио да следи његову спољну политику[17]. У Тати је Стефан 1426. године водио преговоре са угарским краљем Жигмундом који је Ђурђа прихватио за наследника и деспота уз услов да се Угарима врате Београд и Голубац, Мачва и крајеви западно од Дрине[18]. Средином 1427. године умро је Стефан Лазаревић у месту Главица (околина данашњег Крагујевца) од срчане капи (19. јул). Сахрањен је у својој задужбини, манастиру Манасији[19].

Деспотовина на почетку Ђурђеве владавине

уреди
 
Српска деспотовина 1433. године

Од свих средњовековних српских владара, Ђурађ је био највећи пријатељ Дубровчана. Остао је то до краја своје владавине[20]. Ђурађ је на власт дошао у тешким околностима. Турци су заузели Ниш и Крушевац, а нападали су и Ново Брдо, највећи рудник у земљи. Ново Брдо је ипак издржало Муратову опсаду. На вест о Стефановој смрти Ђурађ је пожурио у Београд. Жигмунд је прекинуо ратовање у Влашкој и дошао у Београд да прими територије које су му припале по уговору у Тати. Признао је Ђурђа за деспота и уврстио га у ред барона угарске круне. Ђурађ је тешка срца морао предати престоницу. У граду се подигла бура, чуле су се трубе, а калуђер у ритама је ишао улицама и запомагао. У саставу Деспотовине остала је околина Београда. Супротно уговору, Ђурађ је задржао Мачву[21]. Жигмунд није успео да поседне Голубац. Јеремија, заповедник града, тражио му је 12.000 дуката колико је наводно платио Стефану за поседовање града. Ђурђа су пред капијама Голупца напали Јеремијини људи. Потом је Јеремија предао град Турцима. Не зна се да ли је Жигмунд примио поседе са друге стране Дрине које му је такође дуговао Ђурађ, а не зна се ни који су то тачно градови. Жигмунд је решио да Голубац заузме силом. Подигао је тврђаву Светог Ладислава преко пута Голупца. Турцима је стигло појачање те се Жигмунд почетком јуна 1428. године повлачи. Овим поразом је изгубио мало угледа што му је у Србији остало[22]. Пошто је Угарска одустала од рата, Ђурађ није могао ни помишљати на наставак сукоба са Турцима. Турци су му поручивали да Србија не припада њему, већ Стефану, те да сада припада султану. Ђурађ је морао да пристане на тешке услове: на турску врховну власт и данак од 50.000 дуката годишње, иако је Стефан за већу државу плаћао 40.000. Такође је прихватио и војне обавезе према Турској (2000 коњаника и војсковођу)[23].

Границе Ђурђеве државе биле су знатно сужене. Турци су држали Голубац, тимочку област до Књажевца и Ниша, области Врања и Прешева. Нови српски деспот држао је Ресаву, Раваницу и Ново Брдо, Приштину, Пећ, Призрен и друга оближња места, у Зети Подгорицу, Медун, области Васојевића и Пипера, Будву и Бар, најзначајније место у Ђурђевој Зети. Деспотовина се граничила са земљом војводе Сандаља Хранића. Припала јој је и Сребреница, а Ђурађ јој је после неколико година прикључио и Теочак и Зворник те се назвао „господаром целе Усоре“. Граница са Турцима била је на реци Морави. Турци су држали Крушевац у коме се помиње Синан-бег. Код Сталаћа су имали 80 до 100 бродића за пребацивање војске; флота је била под командом Синан-бега, а чувало ју је 300 људи. На Дунаву султан је имао 100 лађа за борбу против Угара[24][25].

Изградња Смедерева

уреди
 
План Смедеревске тврђаве

Ђурађ је на почетку владавине остао без престонице и већих утврђених градова те је отпочео да зида нову престоницу — Смедерево. Морао је да има дозволу султана коју је скупо платио. Према неким изворима, обећао је да да ћерку Мару у харем. Смедерево је подигнуто на ушћу Језаве у Дунав. Ту је у 11. веку постојало мало насеље. Основа града имала је облик троугла са две стране заштићеног рекама, а са треће ровом који је спајао Језаву и Дунав. Тврђава се састојала од Малог и Великог града. Мали град је у ствари био владарски двор и војно утврђење ојачано снажним одбрамбеним зидовима. Двор или „полата“ имао је пространу дворану за аудијенције где су се потписивали уговори и повеље. Мали и Велики град укупно су имали 24 куле. Тврђава је грађена првенствено за борбу са хладним оружјем, иако је ватрено већ увелико употребљавано. Била је то највећа српска средњовековна тврђава. По величини се могло мерити са Дубровником. Изградња је завршена већ 1430. године уз необично велике жртве владаревих поданика којима је наметнута обавеза градозиданија. Радовима је руководио Ђорђе Кантакузин, Јеринин брат и други грчки градитељи. Они су за обичног човека били кривци за муке о чему сведочи народна традиција. Деспот је у Смедереву установио седиште посебне власти и ковницу новца. Помиње се челник ризнички, судија господина деспота и смедеревски војвода. У Србији је Смедерево називано и Константиновим градом, као и Цариград. У време зидања Смедерева посланици цара Јована VIII крунисали су Ђурђа деспотским венцом. Он је постао: „Ђурађ, по милости Божјој, деспот Рашког краљевства и Албаније господар“[26][27].

Ратовања у Зети и Босни

уреди

У деспотовој Зети осамосталила су се браћа Ђурашевић, Ђурађ и Љеш, који су понели старо презиме Црнојевић. Они су угрожавали Луштицу и Светомихољску метохију те је деспот замолио Млечане да их узму под заштиту. Под млетачку власт су тада потпали и они Паштровићи који су до тад били под влашћу Ђурђа Бранковића. Као и његов претходник, и Ђурађ је био у сукобу са господарем Дања, Којом Захаријом. Почетком 1429. године у Зету је дошао Стефан Марамонте, син Константина Балшића и Јелене Топија, и одмах је за себе везао Коју и Тануша Малог из породице Дукађини. Довео је и турске чете које су пљачкале по Зети. Посео је град Дриваст, али су га убрзо сви напустили те је ступио у службу Млетачке републике за коју је ратовао у Ломбардији и Фурланији. Касније је и њу изневерио. Султанове чете наставиле су са пљачком Зете и опселе су Драч. Која Захарија и Дукађини су тада изгубили своје поседе. Деспот, Млечани и Турци остали су једини господари Зете. Мир је склопљен септембра 1430. године на Порти. Деспот је повратио Дриваст, а покорили су му се и Ђурашевићи. Сада су били потчињени непосредно Ђурђу, а не војводи Алтоману у Бару. Млечани се нису споразумели са султаном због Солуна. Добили су га 1423. године од византијског цара. Рат око Солуна трајао је седам година. Млечани су султану нудили 300.000 аспри годишњег данка, али Мурат није пристајао. На крају га је заузео на јуриш 29. марта 1430. године. Ђурађ Бранковић није жалио новца за откуп грчког робља. Истовремено је султану морао послати сина Гргура да предводи војску у ратовима у Зети и Албанији, помажући скопског крајишника Исака у опсади Драча и борби против Ивана Кастриота. Мурат је заузео Јањину, а деспоте Арте и Етолије приморао на вазалство. Потом се повукао у Једрене и издао Дубровчанима повељу о трговинским повластицама на српском језику. Пред Турцима, Грци беже на север, у Српску деспотовину. Најугледнији од њих, Јеринин брат Тома, ступио је у деспотову службу и стекао богатство; куће у Новом Брду и Сребреници. Поред Грка, у служби српског деспота били су и Дубровчани, али и Турци[28].

Године 1430. избио је рат између Радослава Павловића и Дубровчана. Ђурађ је стао уз Дубровник и заузео се за Републику на султановом двору. У пролеће 1433. године Ђурађ је постигао значајан успех у Босни припајањем делова Усоре, заједно са тврђавом Зворник и Теочаком. Поред Ђурђа, босанског краља Твртка II нападали су и Турци[29].

Први пад Смедерева

уреди
 
Гргур Бранковић, Есфигменска повеља (1429)

Зависност од турске и угарске државе навела је Ђурђа Бранковића да женидбеним везама покуша да се чвршће веже за обе стране. Своју ћерку Катарину удао је за Улриха Цељског, рођака Жигмундове жене Барбаре. Улрих је био један од најбогатијих људи у Угарској. Другу кћер, Мару, морао је послати у Муратов харем (септембар 1435). Сестру су у Једрене отпратила браћа Гргур и Стефан које је султан богато обдарио. Ђурађ је послао богат мираз, према летописцима, неколико стотина хиљада дуката у злату, новцу и тканинама. Мурат је потврдио мир и заклео се да ће га поштовати. Заклетву, међутим, није одржао. Област Бранковића је након Косовског боја била посебним уговором везана за Турску. Деспот је није могао делити на власти као што је то чинио у земљама Лазаревића. Ту се одржало уређење из доба Царства; нпр. задржале су се кефалије. Пресудна је била улога турског „склава“ чије је одлуке морао поштовати и деспот. На лажну вест о Муратовој смрти избио је 1433. године устанак у Албанији. Ратовање у Албанији трајало је три године. Три пута турска војска је поражена, али је Ђурађ сваки пут слао помоћне одреде. Жигмунд је у Албанију послао бугарског цара Фружина са нешто војске, али је скопски намесник Исак 1436. године сломио устанак. Истовремено је вођен угарско-турски рат у Влашкој. Жигмунд се за то време налазио у Базелу где се одржавао концил на коме је решавано питање примата у католичкој цркви (између саборског покрета и папе Евгенија IV). Муратова војска упада у Банат и Ердељ преко Дунава. Србија је била поштеђена у турско-угарским ратовима 1435-7. Муратов поход против Србије изазвао је напад угарског војсковође Јована Марцалија долином Мораве 1437. године. Марцали је стигао до Сталаћа где је уништио турске лађе, заузео је Крушевац и нанео Турцима пораз у бици на Годоминском пољу код Смедерева. Деспот је успео да се нагоди са Турцима уступајући му богати град Браничево. Ово је био последњи рат краља Жигмунда. Умро је у децембру 1437. године. За новог цара крунисан је његов зет, муж Јелисавете Луксембуршке, Алберт Хабзбуршки. Мурат је наставио ратовање. Једна војска продрла је у Ердељ, а друга у Србију, у Кучево и Браничево. Заузела је град Борач у Гружи, Островицу код Рудника и манастир Раваницу. Срби су султану морали да уступе тврђаву Ждрело. Следеће године је на чело војске која је опсела Смедерево стао лично султан. Деспот је у угарској прикупљао помоћ, а град је бранио његови син Гргур и шурак Тома Кантакузин. Након тромесечне опсаде, град се предао 18. августа 1439. године. Деспотовина је изгубила своју престоницу. У Смедереву је постављен санџакбег Исак-бег. Западне делове Деспотовине посео је Стефан Вукчић, а неко време држало се Ново Брдо и Зета. Турци заузимају и Сребреницу.

Српски деспот у изгнанству

уреди
 
Јанко Хуњади

Краљ Алберт, у сукобу са угарском властелом, једва је успео да сакупи 25.000 војника и да се са Ђурђем састане у Сегедину. Поклонио му је замак Вилагош у зарандској жупанији. Ђурађ је новцем помагао припреме за крсташки рат. У Бечу и Будиму је грађена флота. Ђурађ се помиње међу првима на листи угарских барона који су краљу Алберту одобрили разрезивање пореза од једног дуката по свакој кући на име крсташког рата. Међутим, Алберт је октобра 1439. године умро у Несмељу. У угарској су отпочеле борбе за престо. Гргур се у Смедереву нагодио са султаном, предао град и добио земље свога деде Вука Бранковића на управу. Истовремено, звона на катедрали у Фиренци огласила су склапање црквене уније између источне и западне цркве. Фирентинска унија закључена је након вишегодишњег напора византијског цара Јована. Међутим, Византинци су јој се оштро успротивили те није довела до резултата. Византија губи мало угледа што је имала. Московска Русија оспорила је Цариграду вођство у православном свету. Српска патријаршија није ни послала представнике у Фиренцу. Ђурађ је такође био против уније[30].

Након првог пада Деспотовине, Срби беже на јадранску обалу одакле их Дубровчани, како би ослободили морску обалу, превозе до Апулије или Марке. Срби су се у Италији населили у области између Венеције и Бриндизија. Неки Срби беже у околину Јајца у Босни, али највећи број сели се преко Саве и Дунава. Након турског рушења Ковина, угарски краљ је тамошње Србе преселио на Челепско острво испод Будимпеште. Срби беже и у Пољску, Ердељ, па чак и у Русију[31]. Мурат је 1438. године почео да примењује обичај девширме, тј. одабира дечака који су превођени у ислам и сврставани у редове турске војске. Многи од њих стекли су блистава звања и високе положаје у империји[32].

Априла 1440. године Мурат је опсео Београд. Град је бранио Јован Таловац. Мурат је копао тунел испод града. Браниоцима је неко поруком завезаном за стрелу дојавио за тунел. Угари су експлозивом разнели Турке. Након тромесечне опсаде Турци се повлаче[33]. Ђурађ је за то време покушавао да уговори брак између свога сина Лазара и Јелисавете. Удовица је, међутим, одбила да се уда за православца. На крају се удала за петнаестогодишњег Владислава III Јагелонца, краља Пољске. Међутим, родила је сина Ладислава Посмрче. Настојала је да сину обезбеди престо те је избио грађански рат. Ђурађ је био на страни Ладислава. Решио је да напусти Угарску и оде у Зету. Крајем маја 1440. године Ђурађ је са Јерином и пратњом од неколико стотина коњаника дошао у Кјођу где је лепо примљен. Његова понуда за куповином Улциња је одбијена. После тога је испловио ка Зети. Недељу дана провео је у Дубровнику где је дочекан као прави владар. Османлије су за то време уцениле његову главу. У Зети је дао повластице Будви и Бару, а одлучио је да је напусти јер је његов даљи останак био опасан. Кријући се, стигао је априла 1441. године у Дубровник. Његова мисија у Зети је пропала. Султан је за то време заробио његове синове Гргура и Стефана. У граду Токату маја исте године они су ослепљени. Молба сестре Маре стигла је прекасно да то спречи. Истовремено, Ђурађ је изгубио највеће рударско место. Ново Брдо се предало 27. јуна 1441. године румелијском беглербегу Шехабедину. Ђурађ је тако изгубио читаву државу[34].

Пад Деспотовине навео је Ђурђа да се приклони Владиславу те је напустио Дубровник и поново кренуо у Угарску. У Зети Стефан Вукчић на своју страну придобија војводу Стефана Црнојевића који осваја Бар. Његову власт признао је већи део Паштровића. Будва се предала Млечанима, а убрзо и Ластва и Дриваст. Млечани на пролеће 1443. године заузимају и Бар. Покорио им се и Стефан Црнојевић. Тако је деспот изгубио и поседе у Зети[35].

Дуга војна и обнова Деспотовине

уреди
 
Битка код Варне 1444. године

Турци после освајања Новог Брда продиру у Потисје и Славонију. Одбрану јужних граница краљ Владислав је поверио Јанку Хуњадију и Николи Илочком. Јанко Хуњади, у српским народним песмама познат као Сибињанин Јанко, био је ердељски племић румунског порекла. Његов отац је од Жигмунда 1409. године добио град Хуњад по коме породица носи име. Учествовао је у бици код Годоминског поља 1437. године. Обављао је и функције капетана Београда, тамишког жупана, северинског бана и ердељског војводе. Никола Илочки је био мачвански бан. Хуњади је на јесен 1441. године продро у Србију, опустошио све крајеве кроз које је прошао и нанео пораз смедеревском санџакбегу Исаку. Исак је једва успео да побегне у Смедерево. Турци ради одбране дижу град Жрнов на Авали, одакле су лако држали на оку равницу и Београд. Хуњади је наставио ратовање и на пролеће 1442. године поразио и убио Мезид-бега у Ердељу. Кола са главама турских војника и Мезид-бега послата су Ђурђу Бранковићу као трофеј. Шехабедин се заклео да ће му се осветити и повео је велику војску рачунајући да ће Хуњади побећи чим је види. Међутим, на Јаломници у Влашкој претрпео је тежак пораз. На хиљаде Турака је страдало, а многи су заробљени. Око 200 турских ратних застава је заплењено[36]. Папа и Венеција су свечаним благодарењем прославили Хуњадијеве победе. Истовремено, папа је објавио да ће бити опроштени грехови свима који приложе новац за борбу против Турака, а сам је издвојио петину свих својих прихода. За крсташки рат убирао се десетак од свих цркава и манастира, а кардинал Јулијан Ћезарини упутио се у Угарску да измири Јелисавету и Владислава. У Угарској је тада већ био велики број Срба који су у жупанији Спољни Солнок на Тиси имали своје капетане или судије, па и војводу. Владислав их је 1442. године називао „нашим Рашанима“. Почетком 1443. године, на залагање кардинала Ћезаринија, донета је одлука да се у поход крене још истог лета. Мурату је са истока претио господар Караманије Ибрахим-бег, који одржава везе са Млетачком републиком, Угарима и папом. Провалио је у унутрашњост Мале Азије и приморао Мурата да лично крене у рат. Мурат га је натерао на мир. Истовремено је у Амасији задављен Муратов старији син Али-Челебија те је Мехмед II постао престолонаследник[37].

Војска од 25.000 крсташа и 8000 Срба прешла је у рану јесен 1443. године Дунав код Београда. Продирући познатим Царским друмом дуж Мораве, крсташи су нанели пораз Османлијама код места Бован у близини Алексинца и други код Ниша. Преко Ниша и Пирота су без већих проблема стигли до Софије. Град је заузет и опљачкан, а очекивало се да за осам дана стигну до турске престонице — Једрена. Предводник у походу био је Ђурађ Бранковић. Турци су затворили Трајанову капију те је војска кренула на исток, између планине Балкан и Средње Горе, одакле је пут водио ка Пловдиву. Међутим, кланце су по тешкој зими браниле најспособније турске војсковође. Због зиме, несташице хране и јаког отпора, крсташи су одлучили да се врате. Касим-бег је кренуо да их гони, али је поражен код Софије. Турци су поражени јануара 1444. године на Куновици између Пирота и Ниша. Издао их је управник Тесалије, Турахан-бег, кога је потплатио Ђурађ. Крсташи су 6. јануара 1444. године у Прокупљу. Ђурађ је нудио новац краљу да презими у Србији и на пролеће настави поход. Изнемогли крсташи су тражили да иду кући. За њима је пошао и деспот[38]. Крајем јануара стигли су у Београд, а потом и у Будим. Успешан продор крсташа навео је Новобрђане на устанак које је турски намесник из Приштине брзо угушио барутом кога су му набавили Дубровчани. До устанка долази и у Грчкој, Бугарској, Албанији. Скендребег је повео борбу против султана напустивши турску војску. У Босни је за краља изабран Стефан Томаш који је 1443. године заузео Сребреницу. Мурат је са Ђурђем преговарао о миру. Вратио би му ослепљене синове и деспотовину. Ђурађ је на мир приволео Хуњадија и Владислава. Посланство Угара и Срба у Једрену предводио је Србин Стојко Гизданић. Са Владиславом је уговорио десетогодишње примирје које је ступило на снагу када га је угарски краљ потписао у Сегедину јула 1444. године. Ђурађ је од султана добио синове и 24 града. Област Бранковића задржала је ранији статус. Ђурђева земља, иако опљачкана, била је у већем обиму него када ју је изгубио: обухватала је и Голубац.[39]

Само неколико дана након потписивања мира, Владислав га је, на подстицај Јулијана Ћезаринија, одбацио јер га није прихватио папа. Западне земље већ су договарале поделу турских територија. Дубровчани су, на пример, молили Ђурђа да интервенише да добију Канину и Валону одакле су набављали жито. Ђурађ није учествовао у овом рату. Крсташи су на јесен 1444. године кренули заобилазећи Србију на челу са Владиславом. Мурат је брзо стигао из Мале Азије. Ђеновљани су га превезли преко Босфора за огромну суму. За сваког војника добили су по један златник. Одлучујућа битка вођена је 10. новембра 1444. године код Варне. Мурат је однео велику победу. Погинуо је угарски краљ Владислав, кардинал Јулијан Ћезарини, а Хуњади се једва спасао и побегао у Угарску. Након победе је Мурат одмах отишао у Малу Азију, а сина Мехмеда је оставио да управља европским деловима државе.[40]

Ђурађ није добио оне земље које су од 1439. до 1444. године запосели други господари. Најпре се измирио са Стефаном Вукчићем који му је вратио Горњу Зету са Медуном и Соком. Млечани су одбијали да врате градове правдајући се да су много потрошили како би их заузели. Власт деспота ограничена је на Горњу Зету где су управљали његови намесници, Тома Комнин и Алтоман. Сребреница је до 1448. године прелазила из руку деспота у руке Стефана Томаша. На новцу који је кован на једној страни био је лик босанског, а на другој српског владара. Коначно, 1448. године заузео ју је деспотов шурак Тома Кантакузин уз помоћ Стефана Вукчића.[41]

Битка на Косову

уреди
 
Битка на Косову (1448)

На пролеће 1446. године Мурат се вратио у Једрене са ратовања у Малој Азији. Предузео је први поход против морејског деспота Константина Палеолога који се ширио на рачун турских територија користећи се Муратовом одсутношћу. Ђурађ се исте године ородио са Константином. Свога јединог неослепљеног сина Лазара оженио је ћерком деспота Томе, Константиновог брата након чега је проглашен за деспота и очевог савладара[42][43]. Турска војска скршила је отпор на Коринтској превлаци, упала на Пелопонез и одвела преко 60.000 заробљеника (1446). Константин је након смрти Јована VIII дошао на византијски престо 1448. године. Он је био српског порекла, јер му је мајка Јелена била ћерка Константина Драгаша из породице Дејановић. Ђурађ је помагао византијског цара о чему сведоче два натписа на цариградским зидинама где пише да је Ђурађ уложио новац и обновио једну цариградску кулу. У Угарској је за то време био упражњен престо; додуше за краља је био признат Ладислав Посмрче који је имао шест година. У први план избио је Јанко Хуњади који је 1446. године изабран за губернатора Угарске. Јанко се желео осветити за пораз код Варне. Он је већ 1445. године покушавао да заузме Никопољ. У наредним годинама тражи помоћ на све стране. Папа и Алфонс Арагонски давали су празна обећања. Млетачка и Дубровник такође нису желели да нарушавају мир са султаном. Помоћ му је пружио једино Скендербег. Одбио је да у рату учествује и српски деспот Ђурађ. Обећао је строгу неутралност, али је Мурата обавестио о походу кога Хуњади спрема. Хуњади је са војском пролазио кроз Србију као кроз непријатељску територију, пљачкајући Моравском долином. Војска је прошла поред Крушевца кроз клисуру између Копаоника и Јастрепца која од тада носи назив „Јанкова клисура“. Из долине Расине ушла је у Топлицу, па на Косово недалеко од Приштине. Две војске сусреле су се на месту славне битке из 1389. године. Турци су били бројчано јачи. Предводио их је сам султан Мурат. Друга битка на Косову отпочела је 17. октобра 1448. године и трајала је три дана. Хришћани су ватреним оружјем наносили тешке губитке Турцима. Пресудно је било то што су им Турци зашли за леђа и опколили. На турску страну прешао је влашки војвода Владислав што је навело Хуњадија да побегне са бојног поља. Турци су такође имали велике губитке те је Мурат наредио да се сахране само најистакнутији ратници док су остали бацани у Ситницу. Вода у реци била је толико загађена да се дуго није могла пити. Султан је погубио хришћанске заробљенике, па чак и Влахе који нису били на његовој страни. Султан није гонио Хуњадија већ се вратио у Једрене. Хуњади ипак није успео да стигне до Дунава. Ухваћен је, наводно, у кошари у једном српском селу. Одведен је деспоту који га је бацио у тамницу и након неког времена продао Угарима за 100.000 дуката откупа. Хуњади је у Сегедин стигао крајем децембра. Његов син Ладислав остао је још неко време као талац у Смедереву[44].

Од пролећа 1448. године Стефан Вукчић је почео да носи титулу херцега, а следеће године узео је титулу херцега Светог Саве, везујући се за манастир Милешеву која је била на његовој територији. Са босанским краљем се српски деспот спорио око Сребренице. Спор је коначно решен 1451. године, уз посредовање Дубровчана, када је рудник враћен Србији[45]. Млечани су маја 1448. године понудили 100 дуката годишњег прихода ономе ко донесе Скендербегову главу. Против Скендербега су кренули војвода Алтоман и Црнојевићи. Млечани су настојали да се измире и са српским деспотом те су му нудили градове који су му одузети током турске окупације у замену за надокнаду трошкова које су имали приликом освајања. Међутим, након пораза кога је Алтоман доживео од војске Јакова Долфина (барског потестата), а у којој је био и Стефан Црнојевић, Млечани су одустали од понуде. Успели су да октобра 1448. године склопе мир и са Скендербегом. Ђурађ је зато молио Мурата да му пошаље одред којим би освојио зетске градове. Мурат није желео да крши мир са Млечанима. Млечани су на своју страну привукли Стефана Црнојевића чиме је унесен раздор у ову породицу. Стефан Црнојевић је браћи (Гојчину и Ђурашину) одузео део територија. Стефана су Млечани упутили против Грбља који је признавао деспотову власт. Грбаљ није желео да се преда већ је молио деспота да пошаље помоћ (1451). Стефан је 1452. године опустошио Грбаљ. Которске власти погубиле су 30 људи, а преко 200 људи су протерали из Грбља. Преосталом становништву повећане су дажбине. Тако је у крви угушена највећа побуна у Грбљу. Ускоро је у Зету стигла Ђурђева војска појачана турским одредима. Међутим, Стефан је поразио најпре Алтомана, а потом и новопристиглу војску Томе Кантакузина. Посео је Горњу Зету све до Мораче[46].

Истовремено је дошло до погоршања односа између Угарске и Србије. Ђурађ је нудио посредништво у склапању мира између Турака и Мађара. Међутим, Хуњади је то одбио након чега је запосео све Ђурђеве поседе у Угарској.[47]

Освајања Мехмеда II

уреди

У Једрену је фебруара 1451. године умро султан Мурат. Наследио га је син Мехмед II. Једна од првих мера султана Мехмеда било је озакоњење братоубиства. Нови султан је убио свога брата, дете у колевци. Мехмед је на почетку владавине испољио несумњив државнички дар; изгледало је као да жели мир са свима. Знао је српски језик те је са Ђурђем преговарао око обнављања вазалних обавеза. Продужен је вазални однос под истим условима. Поред тога, Мехмед је ослободио маћеху Мару из харема и вратио је оцу, поклонивши му Топлицу и Дубочицу на име издржавања. Хуњади је са Србијом склопио мир 1451. године. Ђурђева унука, ћерка Улриха Цељског, верена је за Хуњадијевог сина Матију. Новембра 1451. године закључен је и турско-угарски мир[48].

У Риму је 1452. године за светоримског цара крунисан Фридрих III кога су савременици сматрали заштитником хришћанства. Хуманисти су га подстицали на борбу против Турака. Међутим, он није могао да учини ништа, а једно време је држао угарског краља Ладислава у заробљеништву. Српски деспот се 1451. године умешао у рат између Дубровчана и Стефана Вукчића стајући на страну Дубровника и ометајући херцегове дипломатске акције на Порти. Српски деспот рачунао је да окрене султана против херцега и да заузме источне крајеве његове државе, укључујући и Милешеву[49].

Учешће Срба у опсади Цариграда

уреди
 
Пад Цариграда 1453. године

Мехмед је водио пријатељску политику са западним државама јер је желео да прикрије свој план — освајање Цариграда. Пре него што је кренуо на византијску престоницу, Мехмед је у лето 1452. године на најужем делу Босфора саградио јако утврђење названо Румели Хисар или Нови Град више Цариграда, како наводи српски летописац. Зиму 1452/3. године провео је у припремама, углавном у набавци артиљерије. Лио је огромне топове од којих су неки могли да се померају само уз помоћ 50 пари волова. Византијски цар Константин тражио је помоћ на Западу. Имао је мало успеха након пропасти Фирентинске уније. Многим Византинцима дража је била турска, од латинске власти. Ипак, папски легат Исидор одржао је децембра 1452. године у Светој Софији римску мису и објавио нову унију. Предвођен калуђерима, народ је изашао на улице те је и овај покушај пропао. Највећа помоћ која је од Латина стигла је одред од 700 Ђеновљана. Турцима су пристизале трупе из свих крајева царства. Опсада је започела почетком априла 1453. године. Турске снаге биле су 20 пута веће од хришћанских. Велики топови рушили су зидове, али су их Грци преко ноћи поново дизали. На запрепашћење браниоца, Турци су превукли бродове преко копна и спустили их у Златни рог. Преко њега је затим спуштен понтонски мост од буради. Тако је град опкољен са свих страна. Мехмед је позвао Константина да се преда, али је овај то одбио. Мехмед је онда обећао војницима пљачку града након освајања. У зору 29. маја отпочео је јуриш. Турци су продрли у град и истакли своју заставу на зидинама Цариграда. Константин је погинуо у уличним борбама. Његова глава истакнута је на зидинама града како би Грци видели да су остали без цара. Уследио је невиђен покољ и пљачка која је трајала три дана. Мехмед се од 1453. године назива „Освајач“. Када је ушао у град, најпре се запутио у Свету Софију која је претворена у џамију[50].

Ђурађ је у овом рату морао да потисне осећања и да Мехмеду пошаље помоћне одреде за освајање византијске престонице. Војвода Јакша, родоначелник чувених Јакшића у Угарској, предводио је српски одред од 1500 људи. Ђурађ је послао и рударе из Новог Брда који су копали тунеле испод византијске престонице. Константин Михаиловић из Островице, такође један од српских војника, касније је написао мемоаре у Пољској. По њему је султан тражио од Ђурђа војску за борбу против господара Караманије, али их је касније послао на византијску престоницу. Војници су желели да се врате, али им је прећено смрћу. Српски одред имао је положај код Једренске капије. Није непосредно помагао Турцима у освајању града. Ђурађ је тешко примио вест о паду Цариграда. Извори кажу да се три дана затворио у собу и никога није примао. Ипак, султану је, као и остали вазали, упутио честитке. Мехмед му је на поклон црквене ствари из Цариграда. Ђурађ је откупио многе заробљене Византинце. Захваљујући Ђурђевом новцу пренете су мошти Светог Луке из Епира у Смедерево. Многи Византинци су 1453. године стигли у Србију. Међу њима је и Ђорђе Кантакузин, архистратег који је у Смедерево донео два Прокопијева рукописа. Вест о паду Цариграда примљена је у Западној Европи са запрепашћењем. Најпре је стигла у Млетачку републику и остале италијанске државе. Оне су, међутим, биле међусобно зараћене те нису могле да реагују на турску победу. Уз посредовање папе италијанске државе међусобно су се измириле и основале тзв. Лодијску лигу. Светоримски цар Фридрих сазвао је 1454. године сабор у Регенсбургу, али ни сам није дошао на њега. У јесен исте године сазвао је сабор у Франкфурту, а почетком следеће године и трећи сабор у Бечком Новом Месту. Сабори нису довели ни до каквих резултата. Српски дипломата, Јуније Градић, је у јесен 1453. године посетио Милано, Напуљ, папу и Венецију. Стварну помоћ деспот није добио. У Будиму је 1454. године одржан сабор на коме је донесена одлука о покретању крсташког рата на чијем би челу био Јанко Хуњади[51].

Рат са Турцима

уреди

Након заузећа Цариграда, Мехмед је кренуо у освајање балканских држава, упркос мировним споразумима које је са њима склапао. Прва на удару била је Србија од које је Мехмед затражио Смедерево и Голубац. Ђурађ је одбио да их преда. Мехмед се правдао како земља није Ђурђева него Лазаревића и био је вољан да му уступи некадашње области Бранковића са градом Софијом. Пошто је његов посланик одбијен, Мехмед је јула 1454. године покренуо велику војску на Деспотовину. Војска је чинила велика зверства; убијани су сви мушкарци старији од 14 година. Жене и деца одвођени су у робље. Ђурађ се склонио у Угарску, а Турци опседају Рудник и Смедерево. Становницима Рудника обећано је да ће им бити дозвољено да се слободно повуку, те су отворили капије Турцима. Мехмед их је поробио. На вест да се Хуњади спрема да крене на Турке, Мехмед је дигао опсаду Смедерева и повукао се у Једрене. Са собом је одвео велики број Срба које је населио у околини Цариграда, своје нове престонице. Код Крушевца је оставио тројицу санџакбега које је Хуњади поразио на јесен 1454. године у три битке. Наставио је да пустоши околину Ниша и Пирота након чега се преко Видина вратио у Београд. Турцима су се супротставили и Срби; два одреда. Први је предводио Никола Скобаљић који је септембра 1454. године однео победу у пределу Бање. У другој бици Никола и његов стриц заробљени су у близини Новог Брда. Турци су их живе набили на колац. Њих двојица су први Срби за које је познато да су кажњени на овај начин. У ратовању 1454. године Мехмед је освојио Топлицу. У рано пролеће 1455. године Мехмед је поново напао Србију и опсео Ново Брдо. Опсада је трајала 40 дана након чега је освојено највеће рударско средиште средњовековне Србије. Ново Брдо предало се 1. јуна 1455. године. Мехмед је најистакнутије браниоце погубио, део изабрао за јаничаре, 700 жена разделио својим војницима, а остатку дозволио да се врати у град. Црква Светог Николе претворена је у џамију. Убрзо је пала стара српска престоница, Призрен. Црква Богородице Љевишке претворена је у џамију. Заузета је цела некадашња област Бранковића чиме је Деспотовина преполовљена. Мехмед је затим кренуо ка Солуну; задржао се на месту где је 1389. године погинуо његов предак Мурат[52].

Ђурђеви преговори у Смедереву били су неуспешни. Вратио се у Смедерево и ступио у преговоре са Портом. Задржао је крајеве северно од Крушевца за које је сносио вазалне обавезе. Бранковићу су остале само некадашње територије Лазаревића. Деспотове поседе у Зети више није имао ко да штити. Стефан Црнојевић је до 1453. године освојио целу Горњу Зету сем Медуна. Војвода Милош предао га је Турцима 1456. године[53].

Последње године и смрт

уреди
 
Опсада Београда 1456. године

Султан се на зиму спремао за нови рат. Војске Стефана Вукчића и Петра Павловића стигле су у Цариград. Ђурађ је за то време снабдевао Смедерево храном. У Угарској бесни грађански рат који је приморао Ладислава да напусти земљу и оде у Беч. Велики број крсташа пристизао је у Београд како би учествовао у једној од највећих битака која је вођена на просторима Србије. Предводио их је фрањевац Јован Капистран. Главни терет борби приликом опсаде Београда 1456. године преузела је војна посада Београда на челу са Михаилом Силађијем. Турска војска најпре напада Смедерево одакле је одбијена уз велике губитке. Опсадом Београда руководио је лично Мехмед II. Јанко Хуњади и Ђурађ Бранковић предузели су речни продор према Београду. Хришћанска флота окупила се у Сланкамену. До одлучујуће битке дошло је код Земуна 14. јула. Чамци Срба ратника разбили су борбени поредак турског бродовља. Борба је завршена потпуном победом хришћана. Имала је и велико психолошко дејство. Општи јуриш на Београд отпочео је 21. јула. Турци су успели да продру у горњи град. Београд се, међутим, одржао. Следећег дана хришћанска војска извршила је силовити јуриш који је сузбијен. Султан је рањен у овом окршају те је наредио повлачење. Погубио је мноштво својих војсковођа које је сматрао одговорним. Турска војска је у Србији нападана приликом повлачења[54].

Вест о Мехмедовом поразу ширила се Европом. Папа Калист III установио је празник кога је 6. августа славио читав хришћански свет у част победе код Београда. Београд је тешко платио ову победу. Градом се раширила куга која је покосила и главне учеснике борбе — Јанка Хуњадија и Јована Капистрана. Угарски краљ Ладислав вратио се у земљу након Хуњадијеве смрти у намери да Београд преузме од Хуњадијевих присталица. Међутим, у Београду је ухапшен, а његов најближи сарадник, Ђурађев зет Улрих Цељски, посечен[55].

Те зиме (24. децембра 1456), завршио је деспот свој живот у Сребреници под Рудником;[56] сахрањен је у својој задужбини, данас непостојећој цркви у селу Крива Река испод Рудника (мада није сигурно да ли се топоним Крива река односио на данашње село или на истоимену речицу).[57]

Рударство под Ђурђем Бранковићем

уреди
 
Сребрни динар, Народни музеј Краљево

Извор који сведочи о пословању Новог Брда током његове највеће активности (1430.тих година) је пословна књига Михаила Николе Лукаревића. Лукаревић нам даје имена великог броја фоксера (рудара), плакаоничара, хутмана, трајбара и сл. Наводи и места порекла својих дужника. Дугови су изражени у дубровачким литрима, мера за тежину од око 300 грама (лака литра)[58]. Други извор који говори о рударству током Ђурђеве владавине јесте Бертрандон де ла Брокијер у свом путопису „Путовања преко мора“. Француски путописац забележио је да Ђурађ има прихода од Новог Брда у износу већем од 200.000 дуката годишње. Пише и да би Ђурађ без рудника изгубио своју земљу[59]. Рудници су замрли 1439. године, а након обнове Деспотовине не достижу своју ранију снагу. До видног опадања Новог Брда, Трепче и Приштине долази 1449. године. Турци ову област коначно освајају 1455. године. Ђурађ је имао приходе од рудника на основу регалних права. О његовом убирању прихода сведоче и турски хроничар Дурсун-бег и византијски писац Критовул. Почетком 1458. године рачунало се да Сребреница даје 30.000 дуката годишњег прихода. Ђурађ је у Дубровнику заложио огромни депозит који се састојао од преко 1000 литара злата, око 3000 литара сребра (обичног и гламског), милион аспри у новцу и разно златно и сребрно посуђе. Ђурађ је својим новцем исплаћивао данак султану који је до 1439. године износио 50.000 дуката, а од 1444. године 60.000 дуката.[60]

Лик и дело

уреди
 
Мермерна плоча са натписом о поправци дела Цариградских бедема о трошку деспота Ђурђа 1448. године

Цео свој дуги век (живео је готово осамдесет година), Ђурађ је провео у ратним окршајима, па је, годину дана пред смрт, изгубио три прста на десној руци бранећи се мачем од коњаника заповедника Београда, Михаила Силађија (Свилојевића из старих српских летописа и народних песама). Taj „трпенија венац“ примио је „в приближених житија концу“ (кад се приближио крај живота). Рана му, изгледа, никако није могла да зарасте и од ње је и умро.

Био је несрећан човек и тога је био свестан. Фрањевцу Јовану Капистрану (1385—1456), који га је наговарао да остави веру предака, одговорио је: „Народ мој верује да сам мудар, мада среће немам. А ти сад тражиш од мене да учиним нешто по чему би мој народ помислити могао, да сам у старости памећу помео“. Оглашаван од Мађара и од западњака за издајицу, због свог држања у доба косовске битке из 1448. године, „смидерски господин“ Ђурађ је од Јурија Бараковића (у „Вили Словинки“, 1613), стављен у пакао, у „срце земље“, у „доњу пропаст“. Легенду о издајству прихватило је, на необјашњив начин, наше народно предање, али је њу везало за Ђурђевог оца, Вука Бранковића, и за косовску битку из 1389. год.

Ђурађ је имао богату и разновсрну библиотеку, у којој је било књига на српском, грчком, латинском и руском, као и поклона страних државника, попут хронике коју му је поклонио краљ Француске.[61]

О Ђурђу није створен култ, па према томе нема биографије ни црквених песама њему посвећених. У старој српској књижевности сачувана су два списа о томе како је Ђурађ 1453. године пренео мошти апостола Луке у Смедерево.[62][63] Писци су савременици тога очајничког покушаја деспота — дављеника да спасе себе и своју деспотовину, а мошти су сламка за коју се он хвата. Над мртвим телом деспотовим непознати смедеревски беседник држао је крајем децембра 1456. године посмртни говор, који долази међу најлепше и најпотресније старе српске текстове.

Имао је несумњиво најбурнији живот од свих српских владара и постао је једна од најтрагичнијих личности српске историје. Лик деспота Ђурђа постоји на његовој повељи светогорском манастиру Есфигмену из 1429. године. Приказана је цела породица деспота Ђурђа. Лик деспота Ђурђа налази се и на новцу.

Породица

уреди

Ђурађ Бранковић је био син Вука Бранковића и Маре Лазаревић Бранковић. Женио се два пута. Име његове прве жене није познато. Са њом није имао деце. Друга Ђурђева жена била је Ирина Кантакузин, ћерка севастократора и морејског деспота Димитрија I Кантакузина, односно унука византијског цара Матије Кантакузина и праунука цара Јована Кантакузина. Са Ирином је Ђурађ имао следећу децу:

  • Тодор (1414 — умро пре 1429), умро млад.
  • Гргур (1416/17—1459), отац Вука Гргуревића.
  • Мара (око 1416—1487), супруга Мурата II.
  • Стефан (око 1417—1476), српски деспот (1458).
  • Катарина (око 1418—1491/92), удата за Улриха II Цељског.
  • Лазар (око 1421—1458), српски деспот (1456—1458).

Занимљивости

уреди

Момчило Настасијевић је написао историјску драму Ђурађ Бранковић.

Породично стабло

уреди
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
8. Младен
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
4. Бранко Младеновић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
9. непознато
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Вук Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
10. непознато
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. непознато
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
11. непознато
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Ђурађ Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
12. Прибац
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Лазар Хребељановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
13. непознато
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Мара Лазаревић Бранковић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Вратко Немањић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Милица Хребељановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
15. непознато
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. А-Б. Београд: Народна књига : Политика. стр. 171. ISBN 86-331-2075-5. 
  2. ^ Благојевић 2009, стр. 7–42
  3. ^ ИСН 1982, стр. 48–62
  4. ^ Динић 1960, стр. 148–177
  5. ^ ИСН 1982, стр. 61–5
  6. ^ ИСН 1982, стр. 65.
  7. ^ Јиречек 1. 1978. стр. 384.
  8. ^ Ферјанчић 1960, стр. 182.
  9. ^ ИСН 1982, стр. 66–9
  10. ^ ИСН 1982, стр. 77–8
  11. ^ ИСН 1982, стр. 80.
  12. ^ Новаковић 1960, стр. 393–9
  13. ^ ИСН 1982, стр. 86.
  14. ^ ИСН 1982, стр. 89.
  15. ^ ИСН 1982, стр. 191–198
  16. ^ ИСН 1982, стр. 201–203
  17. ^ ИСН 1982, стр. 214.
  18. ^ Јиречек 1 (1978), pp. 350-1
  19. ^ ИСН 1982, стр. 216–7
  20. ^ ИСН 1982, стр. 219.
  21. ^ ИСН 1982, стр. 220–1
  22. ^ Ћирковић 1968, стр. 13–7
  23. ^ ИСН 1982, стр. 221.
  24. ^ ИСН 1982, стр. 222–4
  25. ^ Јиречек 1. 1978. стр. 355.
  26. ^ ИСН 1982, стр. 224–6
  27. ^ Ћирковић 1970, стр. 61–8
  28. ^ ИСН 1982, стр. 226–9
  29. ^ ИСН 1982, стр. 230–8
  30. ^ ИСН 1982, стр. 244–7
  31. ^ ИСН 1982, стр. 248.
  32. ^ ИСН 1982, стр. 249.
  33. ^ Калић, Мијушковић (1967), pp. 109-114
  34. ^ ИСН 1982, стр. 251–2
  35. ^ Ћирковић 1964, стр. 46–70 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFЋирковић1964 (help)
  36. ^ ИСН 1982, стр. 254.
  37. ^ ИСН 1982, стр. 255.
  38. ^ ИСН 1982, стр. 256.
  39. ^ ИСН 1982, стр. 258.
  40. ^ ИСН 1982, стр. 260.
  41. ^ Ћирковић 1964, стр. 80. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFЋирковић1964 (help)
  42. ^ ИСН 1982, стр. 262.
  43. ^ Ферјанчић 1960, стр. 191–2
  44. ^ ИСН 1982, стр. 263–5
  45. ^ Ћирковић 1964, стр. 106–8 harvnb грешка: више циљева (3×): CITEREFЋирковић1964 (help)
  46. ^ ИСН 1982, стр. 265–6
  47. ^ ИСН 1982, стр. 267.
  48. ^ ИСН 1982, стр. 289.
  49. ^ Ћирковић 1964, стр. 209. sfn грешка: више циљева (3×): CITEREFЋирковић1964 (help)
  50. ^ ИСН 1982, стр. 292.
  51. ^ ИСН 1982, стр. 293–4
  52. ^ ИСН 1982, стр. 296–9
  53. ^ Ћирковић 2 (1964), pp. 309-10
  54. ^ ИСН 1982, стр. 300–1
  55. ^ ИСН 1982, стр. 301–2
  56. ^ Новости: Проклета без кривице
  57. ^ Живадин М. Стевановић: Постанак и развитак Горњег Милановца, 1968; издање писца.
  58. ^ Динић 1954, стр. 33–45
  59. ^ БДЛБ, ист. библиотека
  60. ^ ИСН 1982, стр. 268–278
  61. ^ Спремић, Момчило (2005). Прекинут успон: српске земље у позном средњем веку. Београд: Завод за уџбеника и наставна средства. стр. 445. 
  62. ^ Свети Лука кад је мука — последњи заштитник деспотовине
  63. ^ „Шест векова мистерије Светиње у Смедеревској тврђави (23. новембар 2016)”. Архивирано из оригинала 30. 11. 2016. г. Приступљено 29. 11. 2016. 

Литература

уреди

Спољашње везе

уреди


Деспот Србије
(1427 — 1456)
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Ђурађ_Бранковић&oldid=28527375”