Википедија

Гран при сајклисте де Монтреал

Гран при сајклисте де Монтреал (фр. Гран при сајклисте де Монтреал), друмска је једнодневна трка, која се одржава у канадском граду Монтреал, у провинцији Квебек. Трка је кружна, старт и циљ су у парку Монт Ројал. Први пут је одржана 2010. године, а од тада се одржава сваке године почетком септембра, два дана након трке Гран при сајклисте де Квебек; једине су ворлд тур трке из Канаде, а заједно су познате као Класици Лаурентијан, по ријеци Сен Лорен.[1][2]

Гран при сајклисте де Монтреал
Лого трке.
Детаљи о трци
Датум одржавањапочетком септембра
Регион одржавањаМонтреал, Квебек (Канада)
Локални назив(и)
  • Grand Prix Cycliste de Montréal (језик: француски), (језик: енглески)
Дисциплинадрумски
ТакмичењеUCI ворлд тур
Типједнодневна трка
ОрганизаторGroupe Serdy
Историја
Прво одржавање2010.
Број одржавања14 (до 2024)
Први побједник Роберт Хесинк (ХОЛ)
Највише побједа
  •  Грег ван Авермат (БЕЛ)
  •  Тадеј Погачар (СЛО)

    2 пута

Тренутни побједникСловенија Тадеј Погачар (2024)

Укупна дужина трке је 219,6 km, а вози се 18 кругова, по 12,2 km. На истој рути, вожено је Свјетско првенство 1974. на којем је побиједио Еди Меркс,[3] као и друмска трка на Олимпијским играма 1976. Трка Гран при де Америка, која је била дио Свјетског друмског купа од 1989. до 1992. вожена је на сличној рути.[4]

Први побједник трке је Роберт Хесинк, док је Сајмон Геранс 2014. постао први возач који је освојио обје трке исте године. Мајкл Метјуз је 2018. постао други возач који је освојио обје трке исте сезоне,[5] док је Грег ван Авермат рекордер са двије побједе. Први пут није одржана 2020. због пандемије ковида 19.[6]

Историја

уреди

2010—2015: Почеци

уреди
 
Роберт Хесинк, први побједник трке.

Трка је основана 2010. са циљем да подржи развој друмског бициклизма у Канади, као и да подржи локалне бициклисте и бициклизам у региону, а организацију помажу Влада Канаде, Влада Квебека, градови Квебек и Монтреал, Национална комисија за ратишта, Туристички биро Квебека, Туристичка организација Монтреала и Квебекор.[7] Од самог оснивања, обје трке су постале дио UCI про тура, као и UCI ворлд тура, који је замијенио Про тур од 2011.[8] Првобитно је планирано да трке у Монтреалу и Квебеку мијењају ред у календару сваке друге године, али се одустало од тога.[9]

Прва трка одржана је 12. септембра 2010. године, као последња трка у про туру.[10] Побиједио је Роберт Хесинк, који је дошао на циљ четири секунде испред четворочлане групе коју је одспринтао Петер Саган, док је Рајдер Хеседал завршио на трећем мјесту.[11] Године 2011. Руи Коста је напао на последњем успону, пратио га је Пјерик Федриго, а у спринту је побиједио Коста; Филип Жилбер је завршио на трећем мјесту, двије секунде иза.[12] Године 2012. Ларс Петер Нордо је напао на километар до циља, а пратили су га Морено Мозер и Александар Колобнев; Мозер је напао на 500 метара до циља, али га је Нордо пратио и побиједио, док је Колобнев завршио на трећем мјесту.[13]

Године 2013. Саган је напао на 5,5 km до циља, достигао је Хеседала, који је већ био у бијегу и остварио је соло побједу, четири секунде испред Симонеа Понција, док је Хеседал по други пут завршио на трећем мјесту.[14] Године 2014. Сајмон Геранс је побиједио у спринту, испред Косте и Тонија Галопена, поставши тако први возач који је освојио трке у Квебеку и Монтреалу исте године.[15] Тим Веленс је освојио трку 2015. побиједивши Адама Јејтса у спринту, док је Руи Коста завршио на трећем мјесту, двије секунде иза.[16]

2016—2024: Доминација странаца

уреди
 
Грег ван Авермат, двоструки побједник.

Године 2016. Коста је био у нападу до 500 метара до циља, када је Саган почео да спринта, али га је у спринту побиједио Грег ван Авермат, док је Дијего Улиси завршио на трећем мјесту.[17] Године 2017. Улиси, Галопен, Хесус Ерада, Том Јелте Слагтер, Јан Бакеланс и Бауке Молема су напали на 16 km до циља; Саган и Ван Авермат су маркирали један другога и бјегунци су стекли предност од неколико секунди.[18] Након нових напада, Галопен и Молема су отпали, док је у спринту Улиси побиједио испред Ераде и Слагтера.[19]

Мајкл Метјуз је 2018. постао други возач који је освојио обје трке у Канади исте године, након Геранса; побиједио је у спринту испред Сонија Колбрелија и Ван Авермата.[20] Године 2019. Ван Авермат је побиједио у спринту испред Улисија и Ивана Гарсије Кортине, поставши тако први возач који је трку освојио два пута.[21]

Године 2020. трка по први пут није одржана, због пандемије ковида 19;[22] у марту је цијела сезона прекинута,[23] а почетком маја, UCI је објавио нови календар, по којем је Тур де Франс помјерен за септембар, а датум за трке у Канади је остао исти.[24][25] Организатори су првобитно објавили да ће се обје трке у Канади одржати у планираном датуму и да се надају да ће привући доста квалитетних возача упркос преклапању са Тур де Франсом,[26] али су у јулу објавили да се трке неће одржати јер не могу да гарантују безбједност учесницима и сигурно окружење.[27] Године 2021. трка поново није одржана због пандемије ковида 19, а најављено је да ће се вратити 2022.[28] Године 2022. трка је одржана послије двије године паузе и вожена је истог дана када и последња етапа Вуелта а Еспање.[29] У последњем кругу, одвојила су се петорица возача, а у спринту је побиједио Тадеј Погачар испред Ваута ван Арта.[30] Године 2024. Погачар је напао на 23 km до циља, што је покушао да прати Матео Јоргенсон али је брзо отпао и достигла га је група.[31] Возачи у групи су се гледали међусобно, нико није хтио да ради и Погачар је стекао 20 секунди предности. На 15 km до циља, Жилијен Алафилип је напао, што је пратио Алекс Аранбуру, а затим су их достигли Пељо Билбао и Барт Лемен. Погачар је повећао предност на преко 40 секунди, а Билбао је напао из групе иза и одвојио се од осталих возача, које је затим достигла већа група. Погачар је освојио трку по други пут, чиме се изједначио по броју побједа са Ван Аверматом, док је Билбао завршио на другом мјесту, 24 секунде иза. У спринту групе је побиједио Алафилип и завршио је на трећем мјесту.[32]

Рута

уреди

За разлику од већине других једнодневних трка, Гран при сајклисте де Монтреал је кружна трка, састоји се од 18 кругова по 12,2 km.[33] У сваком кругу возе се преко три успона: Коте Камилијен—Уд, који је дуг 1,8 km, са просјечним нагибом од 8%; Коте се ла Политехника, који је дуг 780 m, са просјечним нагибом од 6% к Авенија ди Парк, који је дуг 560 m, са просјечним нагибом од 4%, гдје је и циљ трке, а укупна дужина успона је 4,000 метара.[34]

Списак побједника

уреди

Побједници[35]

Вишеструки побједници

уреди
Позиција Возач Број побједа Године
1.   Грег ван Авермат 2 2016, 2019
  Тадеј Погачар 2022, 2024

Побједе по државама

уреди
Позиција Држава Број побједа
1.   Белгија 3
2.   Аустралија 2
  Словенија
4.   Холандија 1
  Португал
  Норвешка
  Словачка
  Италија
  УК

Референце

уреди
  1. ^ Tremblay, Philippe (12. 9. 2019). „Canadians reflect on the importance of the Laurentian Classics on the eve of the 10th edition”. cyclingmagazine.ca. Приступљено 25. 4. 2021. 
  2. ^ „The Recon Ride Podcast: GP Québec + GP Montréal 2016”. 2016-09-07. Архивирано из оригинала 13. 09. 2016. г. Приступљено 25. 4. 2021. 
  3. ^ „Grand Prix Cycliste de Québec and Montréal bring WorldTour to Canada”. CyclingNews. 7. 9. 2012. Приступљено 25. 4. 2021. 
  4. ^ „Le grand prix cycliste des Amériques”. La Presse. 1989-08-06. Приступљено 25. 4. 2021. 
  5. ^ Geoffrion-McInnis, Alexandre (24. 7. 2020). „Canadian Grand Prix race in Montreal cancelled for 2020 due to COVID-19”. globalnews.ca. Приступљено 25. 4. 2021. 
  6. ^ „6th Edition of the Québec City and Montréal Grands Prix Cyclistes - A national criterium brings international women's racing to Montréal”. prnewswire.com. 9. 6. 2015. Приступљено 25. 4. 2021. 
  7. ^ Wilcockson, John (5. 10. 2010). „Confusion continues as ProTour teams will start all 26 races in new UCI World Tour”. velonews.competitor.com. Архивирано из оригинала 6. 10. 2010. г. Приступљено 25. 4. 2021. 
  8. ^ Ryan, Barry (11. 9. 2019). „Grands Prix Cyclistes de Québec and Montréal 2019 – Preview”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2021. 
  9. ^ „Grand Prix Cycliste de Montréal (CAN) – 12.09.2010”. Архивирано из оригинала 2012-12-17. г. Приступљено 25. 4. 2021. 
  10. ^ Frattini, Kristen (12. 9. 2010). „Gesink wins in Montreal”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2021. 
  11. ^ „Costa the man in Montreal”. Sky Sports. BSkyB. 11. 9. 2011. Приступљено 25. 4. 2021. 
  12. ^ „Nordhaug remporte le GP de Montréal”. La Presse Canadienne (на језику: француски). Bell Media. 9. 9. 2012. Приступљено 25. 4. 2021. 
  13. ^ Hymas, Peter (15. 9. 2013). „Peter Sagan wins Grand Prix Cycliste de Montréal”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2021. 
  14. ^ Frattini, Kirsten (14. 9. 2014). „Gerrans wins GP de Montréal”. Cyclingnews.com. Immediate Media Company. Приступљено 25. 4. 2021. 
  15. ^ Frattini, Kristen (15. 9. 2015). „Wellens wins rain-soaked Grand Prix Cycliste de Montreal”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2021. 
  16. ^ „GP Montréal: Van Avermaet wins over Sagan”. cyclingnews.com. 11. 9. 2016. Приступљено 25. 4. 2021. 
  17. ^ „Ulissi wins GP de Montreal”. cyclingnews.com. 10. 9. 2017. Приступљено 25. 4. 2021. 
  18. ^ Windsor, Richard (10. 9. 2017). „Diego Ulissi wins GP Montréal from late breakaway group”. cyclingweekly.com. Приступљено 25. 4. 2021. 
  19. ^ Benson, Daniel (9. 9. 2018). „Matthews wins Grand Prix Cycliste de Montreal”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2021. 
  20. ^ „Van Avermaet wins Grand Prix Cycliste de Montréal”. cyclingnews.com. 15. 9. 2019. Приступљено 25. 4. 2021. 
  21. ^ „GP Québec and GP Montréal cancel due to COVID complications”. velonews.com. 23. 7. 2020. Приступљено 25. 4. 2021. 
  22. ^ „The UCI takes strong measures faced with the development of the coronavirus”. Union Cycliste Internationale. 15. 3. 2020. Приступљено 25. 4. 2021. 
  23. ^ „UCI reveal new mens and womens post-COVID-19 race calendar”. Cyclingnews.com. 5. 5. 2020. Приступљено 25. 4. 2021. 
  24. ^ Farrand, Stephen (19. 5. 2020). „UCI publishes full revised 2020 road calendar”. cyclingnews.com. Future Publishing Limited. Приступљено 7. 9. 2020. 
  25. ^ Frattini, Kristen (12. 5. 2020). „WorldTour races in Québec and Montréal to go ahead as planned”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2021. 
  26. ^ Ryan, Barry (23. 7. 2020). „Québec and Montréal GPs cancelled due to coronavirus”. cyclingnews.com. Приступљено 25. 4. 2021. 
  27. ^ „GP Québec and Montréal cancelled due to COVID-19 pandemic”. cyclingnews.com. 10. 6. 2021. Приступљено 11. 9. 2022. 
  28. ^ Farrand, Stephen (10. 9. 2022). „Grand Prix Cycliste de Montréal - Preview”. cyclingnews.com. Приступљено 11. 9. 2022. 
  29. ^ „Tadej Pogaçar beats Wout van Aert to win Grand Prix Cycliste de Montréal”. velonews.com. 11. 9. 2022. Приступљено 11. 9. 2022. 
  30. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „2024 GP Cycliste de Montréal (World Tour), Canada”. bikeraceinfo.com. Dog Ear Publishing. Приступљено 21. 9. 2024. 
  31. ^ Frattini, Kirsten; Moultrie, James (15. 9. 2024). „GP Montréal: Tadej Pogačar secures victory with dominant solo performance”. cyclingnews.com. Приступљено 21. 9. 2024. 
  32. ^ „Détails De L’épreuve: Le Grand Prix Cycliste de Montréal”. gpcqm.ca (на језику: француски). Приступљено 25. 4. 2021. 
  33. ^ SportsNet1, "UCI Pro Tour Grand Prix Cycliste de Montreal", airdate: 2014 September 14
  34. ^ McGann, Bill; McGann, Carol. „GP Cycliste de Montréal (World Tour), Canada”. Bike Race Info. Dog Ear Publishing. Приступљено 25. 4. 2021. 

Спољашње везе

уреди
 
Гран при сајклисте де Монтреал на Викимедијиној остави.
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Гран_при_сајклисте_де_Монтреал&oldid=28567770”