Википедија:Сјајни чланци/Август

Сјајни чланци

Данас је субота, 30. новембар 2024


Изабране годишњице за август

уреди

ИЧ-Властимир

 
Романтичарски портрет кнеза Властимира
Властимир (Βλαστίμηρος, пре око 805. године — око 851. године) први је српски кнез (архонт) о коме постоји више података у историјским изворима. По њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима које је предводио Пресијам (836852), а који су покушали да потчине себи целу Србију. Властимир је у трогодишњем рату успео да одбије нападе Бугара и сачува српску самосталност. Према писању Константинa VII Порфирогенитa после смрти архонта Властимира власт су наследила његова три сина: Мутимир (Μουντιμηρος), Стројимир (Στροίμηρος) и Гојник (Γοίνικος) и тада се појавио архонт Бугара Михаило Борис који је желео да се освети за пораз Пресијама. Кнез Борис Михаило је владао Бугарском од 852. Због овог записа Константина VII Порфирогенитa се верује да је 852. српски кнез Властимир већ био мртав. На почетку своје владавине је ујединио неколико српских племена и цар Теофило му је признао независност.


{{ИЧ-Властимир}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Горња Река

 
Дубока река са својим водопадом у позадини

Горња Река (мкд. Горна Река; алб. Reka e Epërme) географски је и етнографски подрегион ширег региона Реке, на западу Републике Македоније, укључујући и насеља у северозападном делу општине Маврово и Ростуша и општине Гостивар. Овај регион је дом како муслиманског, тако и православног становништва албанског говорног подручја који себе сматрају Македонцима, са неколико значајних изузетака у прошлости, а и у скорије време. Горња Река је алпски планински и робустан регион са планинским пашњацима и говедима. У савремено доба, највеће насељено место је село Врбјани. Овај регион представља изоловану и неразвијену област са ограниченим комуникационим везама, при чему приступ и путовања постају тешки током снежних зимских месеци.

Током историје, становници овог региона бавили су се углавном пољопривредом, чиме се део становника бави и данас. Горња Река је у прошлости пролазила кроз процесе депопулације због сезонских и/или сталних миграција у оближњим подручјима, али и у иностранству у потрази за послом и бољим животним стандардом. Током 14. века Горња Река је била у саставу Душановог царства, а његовим распадом 1365. године припала је Прилепском краљевству, којим је владала породица Мрњавчевић, до 1395. године, када је ову територију освојио Бајазит I, султан Османског царства, под чијом влашћу је остала до Балканских ратова 1912—3. године. После тога је постала део Краљевине Србије, Краљевине Југославије, СФРЈ, и на крају део Републике Македоније.


{{ИЧ-Горња Река}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Џетлег

 
Летом око Земљине кугле пролази се кроз 24 часовне зоне

Џетлег (енгл. Jet lag) јесте циркадијална дисритмија (десинхронизација), у организму човека, настала као последица летења авионом кроз више часовних зона, најчешће након међуконтиненталних летова. Тако је за врло кратко време путник изложен другачијем циклусу дан-ноћ у поређењу с оним у месту поласка, и у складу са тим различитом физиолошком циклусу дан-ноћ на који је навикао. Последица тога је промена или обртање фаза између географског и физиолошког циклуса који је праћен привременим, клиничким синдромом који се јавља као одговор на ремећење физиолошких, биолошких (циркадијалних) ритмова у организму и најчешће је праћен неспецифичним симптомима као што су умор, несаница, губитак апетита, раздражљивост и други поремећаји. Приликом летења у источном правцу циклус напредује, а када се лети у правцу запада, он се одлаже. Зато је за адаптацију на ново локално време организму потребно неколико дана од завршетка путовања (све док се два циклуса физички и физиолошки не ресинхронизују).

Неки аутори џетлег називају „болест путовања”, што је погрешно. Џетлег је привремено клиничко-физиолошко стање, а не болест. Ако се овај термин примени на пилоте и остало летачко особље, које у преко 90% случајева наводи да пати од овог поремећаја, могло би погрешно да се закључи како су животи путника у авионима у рукама „болесних пилота”.


{{ИЧ-Џетлег}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Фалкон 9 v1.1

 
Полетање РН Фалкон 9 v1.1 FT са ЛК40 станице Кејп Канаверал, са мисијом CRS-8 ка МСС

Фалкон 9 v1.1 (енгл. Falcon 9 v1.1) друга је по реду верзија породице ракета-носача Фалкон 9. Развијена је у периоду 20102013. године, а први успешан лет догодио се 29. септембра 2013. године из вб. Ванденберг. Ракету је пројектовала и направила компанија Спејс екс, са седиштем у Хоторну (Калифорнија, САД). Верзија 1.1 ушла је у употребу након пензионисања претходне, прве верзије ракете 1. марта 2013. године и коришћена је све до последњег лета у јануару 2016. Тренутно је Фалкон 9 v1.1 FT једина активна верзија из породице ракета-носача Фалкон 9.

Фалкон 9 v1.1 представља потпуно нови пројекат, а у односу на претходну верзију Фалкон 9 v1.0 производи за 69 % више потиска и за исто толико има већу масу при полетању. Ракета је пројектована са два степена, а оба као погонско гориво за моторе користе течни кисеоник и РП-1. Носивост ракете-носача је 13.150 килограма у НЗо и 4.850 килограма у геостационарну орбиту, што је ставља у средњу категорију ракета-носача. Модификована верзија v1.1 се од априла 2014. године — у комбинацији са капсулом за снабдевање Драгон — користила за снабдевање залихама Међународне свемирске станице, а у склопу уговора који је агенција Наса потписала са компанијом Спејс екс. За лансирања ка МСС тренутно се користи верзија v1.1 FT. Ракета-носач је од почетка пројектована да до МСС у орбиту може да понесе и верзију ове капсуле за превоз астронаута — Драгон V2. Капсула је оперативна у периоду 6. маја 2015. — 5. јуна 2023. године (CRS-35 планиран 2022. за 2026. год.).


{{ИЧ-Фалкон 9 v1.1}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Периодни систем

 
Периодни систем

Периодни систем је табеларни приказ хемијских елемената, распоређених на основу њиховог атомског броја (број протона), електронске конфигурације и понављајућих хемијских особина. Овакав распоред показује периодичне законе, а пример су елементи са сличним карактеристикама смештени у истој колони. Такође се разликују и четири правоугаона блока са одређеним, приближно сличним хемијским особинама. У принципу, унутар једног реда (периоде) елемената метали су на левој, а неметали на десној страни. Редови периодног система називају се периоде, а колоне се називају групе. Шест група има своја имена, као и бројеве; на пример: елементи 17. групе су халогени, док су елементи 18. групе племенити гасови. Периодни систем може да се користи за извођење односа између својстава различитих елемената, те предвиђање својстава нових елемената који се откривају или синтетишу. Периодни систем пружа користан оквир за анализирање хемијских карактеристика материје и широко се користи у хемији, физици и другим наукама.

Руски хемичар Дмитриј Мендељејев је 1869. године објавио први општепризнат периодни систем. Свој систем развио је да би илустровао периодичне законе и својства тада познатих елемената. Мендељејев је такође предвидио нека својства тада непознатих елемената, за које се очекивало да ће да попуне празнине у овом систему. Већина његових предвиђања се показала тачним када су поменути елементи касније откривени а систем проширен..


{{ИЧ-Периодни систем}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Филипинска револуција

 
Споменик за револуцију из 1896: Универзитет Филипина у Дилиману

Филипинска револуција (фил./таг. Himagsikang Pilipino, шп. Revolución Filipina), такође позната као Тагалошки рат (шп. Guerra Tagalog), била је револуција и касније сукоб између филипинског народа и шпанских колонијалних власти.

Почела је у августу 1896. године, када су шпанске власти откриле Катипунан — антиколонијалну тајну организацију. Катипунан, на челу са Андресом Бонифасијем, био је ослободилачки покрет чији је циљ била независност од Шпаније кроз оружани револт. Током масовног окупљања у Калоокану, вође Катипунана су се организовале у револуционарну владу, именовале новоосновану владу — „Харинг бајанг катагалуган”, те отворено прогласиле оружану револуцију широм земље. Бонифасио је позвао на напад на главни град, Манилу. Напад није успио; међутим, околне провинције почеле су са побунама. Борба за превласт и моћ међу револуционарима довела је до смрти Бонифасија 1897. године, а његову функцију наслиједио је Агиналдо који је водио сопствену револуционарну владу. Исте године, револуционари и Шпанци су потписали Пакт за Бијак-на-Бато, којим је насиље привремено смањено. Агиналдо и други филипински официри отишли су у самонаметнути егзил у Хонгконг. Међутим, насиље и непријатељство никада није потпуно утихнуло. Сједињене Америчке Државе су 21. априла 1898. године покренуле поморску блокаду Кубе (прва акција Шпанско-америчког рата). Амерички морнарички Азијски ескадрон, под вођством комодора Џорџа Дјуија, одлучно је 1. маја поразио Шпанску морнарицу у битки у заливу Манила, ефективно преузимајући контролу над Манилом. Агиналдо се, незванично у савезништву са САД, 19. маја вратио на Филипине и наставио са нападима на Шпанце. Побуњеници су до јуна стекли контролу над готово цијелим Филипинима — осим Маниле. Агиналдо је 12. јуна издао Декларацију о независности Филипина, означивши крај револуције. Ни Шпанија ни САД нису признавали независност Филипина.


{{ИЧ-Филипинска револуција}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Панавија торнадо

 
Формација два „торнада”, у полетању

Панавија торнадо (енгл. Panavia Tornado) је вишенаменски борбени двомоторни авион, 4. генерације, са променљивим углом стреле крила. Заједнички је развијен и произведен, у сарадњи Велике Британије, Западне Немачке и Италије. Реализоване су три основне варијанте: ловац-бомбардер (Торнадо IDS), авион за електронско ратовање и извиђање (Торнадо ECR) и пресретач Торнадо ADV (ПВО варијанта). Програм се одвијао у оквиру Панавија корпорације, мултинационалног састава, који чине британски Бритиш аероспејс (енгл. British Aerospace, BAE), MBB из Западне Немачке и италијанска Аериталија (енгл. Aeritalia). Панавија торнадо је имао свој први лет 14. августа 1974. године, а уведен је у оперативну употребу 1979. године. Због вишенаменских својстава, у стању је да замени неколико различитих врста авиона у ратном ваздухопловству. Краљевско ваздухопловство Саудијске Арабије је купило и увело у своју оперативну употребу 96 авиона Торнадо IDS.

До развоја и производње Јурофајтера тајфуна, програм авиона „торнадо” је био највећи међудржавни подухват кооперације у Европи, у домену високе ваздухопловне технологије. Борбено је „торнадо” коришћен током Заливског рата, Рата у Босни и Херцеговини, НАТО бомбардовања СРЈ (1999), Рата у Ираку, Рата у Либији (2011) те у епизодним улогама у сукобима у Авганистану и Јемену. За потребе трију земаља, коопераната и Саудијске Арабије — јединог купца, серијски је произведено 992 примерка авиона „торнадо”, укључујући све постојеће варијанте.


{{ИЧ-Панавија торнадо}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Спартаков устанак

 
„Спартак”, статуа Дениса Фоатјеа

Спартаков устанак, Гладијаторски устанак или Трећи устанак робова био је устанак робова који се десио између 73. и 71. године п. н. е. и последњи у низу неуспелих и међусобно неповезаних устанака које су дизали робови против Римске републике, познат под заједничким именом Устанци робова. Спартаков устанак је био једини устанак који је директно претио Италији и који је забринуо Римљане зато што су устаници у почетку имали доста успеха у борбама с римском војском. Устанак је на крају угушен захваљујући успесима, Марка Лицинија Краса, али су се последице овог устанка осећале у римској политици.

Између 73. и 71. године п. н. е., група одбеглих робова — првобитно група од неких 70 одбеглих гладијатора која је ускоро прерасла у групу од више од 120.000 људи, жена и деце — лутала је Италијом и пљачкала и пустошила све пред собом. Група је имала неколико вођа, међу којима је био и гладијатор Спартак. За борбу способни мушкарци ове групе, били су невероватно ефектна војска која је низала успех за успехом у сукобима са римском војском. Плутарх је описао њихове акције као покушај римских робова да побегну од својих господара кроз Цисалпску Галију, док су Апијан и Флор окарактерисали устанак као грађански рат у коме су робови имали за крајњи циљ да заузму и сам Рим. Римски сенат је био узнемирен вестима о непрестаним војним успесима ове групе, као и о њиховим нападима на римске градове и села, што га је навело на одлуку да пошаље осам легија под строгим али ефикасним вођством Марка Лицинија Краса. Рат се завршио 71. године п. н. е. након дугих и огорчених борби када су робови, повлачећи се пред Красовим легијама, схватили да су легије Помпеја и Марка Теренција Варона Лукула кренуле да им зађу с леђа и да им поставе замку, те су се бацили у последњи и одлучујући напад на Красове легије, и том приликом претрпели су потпун пораз и били сасвим уништени.


{{ИЧ-Спартаков устанак}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Јелена Ћетковић

 
Јелена Ћетковић

Јелена Ћетковић (Цетиње, 21. август 1916 — Јајинци код Београда, 14. мај 1943) била је револуционарка, борац за права жена, учесница НОБ-а и народни херој Југославије.

Као млада кројачица пришла је радничком покрету и 1933. године постала члан Савеза комунистичке омладине Југославије, а 1935. године члан Комунистичке партије Југославије. Учествовала је у бројним акцијама КПЈ у Подгорици, као и у познатим Белведерским демонстрацијама на Цетињу.

Године 1938. преселила се у Београд, где је такође учествовала у партијском раду, а посебно у акцијама женског покрета и борби за права жена. Као искусан партијски радник, била је ангажована за инструктора Покрајинског комитета КПЈ за Србију те је помагала партијским организацијама у разним местима у Србији. На почетку Народноослободилачког рата, 1941. године била је члан Рејонског комитета КПЈ „Центар” у Београду. У току лета 1941. године прешла је на ослобођену територију и најпре била у једном партизанском одреду у источној Босни. Потом прелази на слободну територију Ужичке републике и политички ради са женама у Чачку и Ужицу.


{{ИЧ-Јелена Ћетковић}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Леонардо Дикаприо

 
Леонардо Дикаприо

Леонардо Вилхелм Дикаприо (енгл. Leonardo Wilhelm DiCaprio; Лос Анђелес, 11. новембар 1974) амерички је глумац и продуцент.

Пет пута је номинован за награду Оскар, за најбољег глумца у главној улози у филмовима Авијатичар (2004), Крвави дијамант (2006), Вук са Вол Стрита (2013) и Повратник (2016) и за најбољег глумца у споредној улози у филму Шта изједа Гилберта Грејпа (1994), четири пута за награду BAFTA а једанаест пута за награду Златни глобус. Добитник је награде Оскар 2016. године за најбољег глумца у главној улози за улогу Хју Гласа у филму Повратник. Такође је добитник награде BAFTA за најбољег глумца у главној улози у филму Повратник (2016). Добитник је и три Златна глобусаза најбољег главног глумца у драми за улогу Хауарда Хјуза у филму Авијатичар (2004), за најбољег главног глумца у комедији или мјузиклу за улогу Џордана Белфорта у филму Вук са Вол Стрита (2013) и за најбољег главног глумца у драми за улогу Хју Гласа у филму Повратник (2016). Био је номинован и за награде Сателит, Награду Удружења филмских глумаца и Сатурн.

Глумачку каријеру је започео деведесетих година прошлог века наступајући у рекламама и сапуницама као што су Санта Барбара, Родитељство, те у ситкому Од муке до науке. Прву запаженију филмску улогу остварио је у филму Дечаков живот из 1993, где му је партнер био Роберт де Ниро.


{{ИЧ-Леонардо Дикаприо}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Ангина пекторис

 
Типична локализација јаког бола у грудима (црвено) на предњој страни тела и његовог зрачења, (розе) код ангине пекторис.

Ангина пекторис или стенокардија / стезање у грудима (од грч. άγχειεν — стезати, сузити + лат. pectus — прса; или од грч. στενός — узак + грч. καρδία — срце) скуп је симптома, међу којима је водећи бол, карактерисан; специфичном локализацијом, зрачењем, дужином трајања и провокативним факторима. Бол је најчешће локализован у прекордијуму иза грудне кости, и настаје као последица нарушене равнотеже између доступности и потребе срчаног мишића (миокарда) за кисеоником, услед немогућности коронарне (артеријске) циркулације срца да задовољи сопствене потребе.

Механизам настанка бола у стенокардији или ангини пекторис није тачно познат, али се поуздано зна да се јавља када је срчани мишић изложен исхемији изазваној многобројним стањима (узроцима), у којима расту потребе срчаног мишића за кисеоником.

Истраживања су показала да интензитет бола у грудима није увек у корелацији са патоанатомски супстратом, патофизиолошким током догађаја и најтежим срчаним компликацијама. Уз бол у ангинозном нападу се могу јавити и неуровегетативни симптоми; тахикардија (убрзан рад срца), повишен крвни притисак, мучнина итд. Зато је веома је значајно диференцијално дијагностички тачно одредити узрок бола у грудима, тј. разлучити бол узрокован исхемијом срчаног мишића од неисхемијског бола у грудима, који веома често, такође може захтевати хитно лечење.


{{ИЧ-Ангина пекторис}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



ИЧ-Марија Монтесори

 
Учионица у првој холандској школи „Монтесори” у Хагу (1915)

Марија Текла Артемисија Монтесори (итал. Maria Tecla Artemisia Montessori; 31. август 18706. мај 1952) била је италијанска љекарка, образовни радник и педагог, филозоф и филантроп; најпознатија је по свом образовном систему „Монтесори”, који се односи на дјецу од рођења до адолесценције. Њене образовне методе су и дан-данас у примјени у великом броју државних и приватних школа широм свијета. Године 1949. Марија Монтесори је била номинована за Нобелову награду.

Полазни став Марије Монтесори био је да „дијете сāмо себе открива покретима и сензомоторним искуствима”, још од најранијих тренутака свог живота. Дијете у себи по самом рођењу има потребу да учи и ствара, и све што васпитач треба да уради је да му ослобађа путеве којима ће моћи да се „самоспозна”. Те унутрашње потребе су увијек конструктивне уколико им се омогући остваривање. Овај принцип се често изражава реченицом: „Помози ми да то урадим сам!”.


{{ИЧ-Марија Монтесори}} (разговор, повезнице, освежи, историја, уреди)



Сјајни чланци