Википедија

Арсеније Теодоровић

српски сликар
(преусмерено са Арса Тодоровић)

Арсеније Теодоровић (Перлез, 1767 – Нови Сад, 13. фебруар 1826) био је српски сликар.

Арсеније Теодоровић
Лични подаци
Датум рођења1767.
Место рођењаПерлез, Хабзбуршка монархија
Датум смрти13. фебруар 1826.(1826-02-13) (58/59 год.)
Место смртиНови Сад, Аустријско царство
Уметнички рад
Пољесликарство
Правацкласицизам

Биографија

уреди

Арсеније Арса Теодоровић је највероватније рођен у Перлезу, у Банату, иако има и других мишљења да је рођен у Панчеву.[1] Умро је у Новом Саду почетком 1826. године где је и сахрањен на Алмашком гробљу.[2] Арса је био деда Арсе Пајевића чувеног новосадског издавача и новинара.

Почео је као помоћни учитељ, затим ученик неколицине домаћих сликара-занатлија у Банату и Срему, Теодоровић одлази у Беч и 1788. године уписује Академију.[3] У Бечу се упознаје са Доситејем Обрадовићем и другим младим „јозефинистима“, и од тада почиње да активно сарађује на културном препореоду аустријских Срба. Завршивши Академију 1796, прелази у Нови Сад, а онда се после неколико месеци настањује у Темишвару. 1803. враћа се у Нови Сад и ту остаје до смрти. Његова прва супруга Катарина, умрла је јуна 1823. у 35. години живота.[4] Арсеније се оженио по други пут, пред смрт, са Софијом удовицом житарског трговца Саве Пајевића. Софија је имала два сина из провог брака.[5]

Теодоровић је прави представник прве епохе 19. века. Он даје нову занатску подлогу. Он је наш први мајстор са великом радионицом, који ствара класичну школу.[6]

Дела

уреди

Теодоровићев портрет Доситеја из 1794. је први грађански портрет у српском сликарству. Тим портретом Теодоровић најављује да припада авангардном, класицистичком стилском схватању. После следе портрети Аврама Мразовића, Гаврила Бозитовца, фелдмаршала Дуке, проте Којића и епископа Кирила Живковића. „Насликао је и неколико изванредних женских портрета. На овим делима мање је инсистирао на материји, декоративним елементима и колористичким ефектима, а више на на течном цртежу, строгом моделовању и психолошком нијансирању“ (енц. Југославије ЈЛЗ 1971 г.) Тим својим начином сликања обезбедио је себи водеће место у класицистичкој школи. Своје класицистичке склоности испољио је још више и још јасније на својим иконама, алегоријским и историјским композицијама.

Године 1809. живописац Арсеније чувши да је у Карловцима отворена Цртачка школа, шаље као наставна средства својих 35 предложака ("рисунга"). Реч је о приватној школи "цртања и лепог писања", смештеној у згради тамошње основне школе, а којом је руководио јерархијски чиновник Јоаким Поповић. Био је то у ствари дар митрополиту Стефану Стратимировићу, оснивачу, којем он тим поводом пише и нуди да још допринесе, ако и шта митрополит пожели.[7] Пред смрт је био још издашнији, оставивши тој школи преко 1000 радова.

Највише времена и напора уложио је Теодоровић у сликање икона. Колико је данас познато израдио је око 26 иконостаса[8] (Баја, 1793.(Николајевска црква)[9], Футог 1798, Пакрац, 1800-1803, Вршац, 1808-09, Велики Сент Миклош, 1809, Будим, 1810, Саравола, 1811, Нови Сад, 1811.(Алмашка црква), Белегиш 1812, Карловац 1813, Земун, 1815.(доња богородичина црква), Сремска Митровица, 1815-16.(велику цркву), Велики Бечкерек, 1817-1819. (у Граднулици), Баваниште, 1818, Мол и др.). На тим иконостасима, рађеним на основу гравира великих ренесансних и барокних мајстора, испољио је карактеристичне особине свог фласицистичког васпитања: једноставан цртеж, прегледну композицију, уздржану палету, идилично осветљење. Позадине својих библијских сцена претрпавао је остацима античких стафажа, остацима грчких храмова, акведуктима, медитеранским пејзажима. На тим иконама био је прозрачнији него на портретима и и историјским композицијама, вероватно из наслеђа његових претходника, барокних и рококо мајстора Т. Д. Крачуна и Теодора Илића Чешљара.

Радио је и за католичку цркву у Тителу, Черевићу и др.

Као велики пријатељ и поштовалац Доситеја Обрадовић, спевао му је поводом смрти, пригодну песму 1809. године, која је објављена у "Подунавци" у Београду 1844. године.

1821. слика своју историјску композицију Стеван Штиљановић дели жито народу која се налази у манастиру Шишатовцу, у трпезарији. Упркос амбицијама уложеним у њу, није успео да свом угледу дода реноме историјског сликара.

Као представник класицизма и надарен уметник, створио је читаву школу. Кроз његове радионице у Темишвару и Новом Саду прошли су многи ученици, међу којима су најпознатији Константин Данил и Никола Алексић. Свој утицај на млађе уметнике проширио је још више преко „Цртачке школе“ у Сремским Карловцима, којом је руководио неколико година.

Током 2022. пронађена су 2 до сада непозната дела Теодоровића.[3]

Галерија

уреди

Види још

уреди

Референце

уреди
  1. ^ Милош Поповић: "Верско-црквени живот Срба у Банату", Зрењанин 2001. године
  2. ^ "Стражилово", Нови Сад 1888. године
  3. ^ а б Latas, Aleksandar. „VELIKO OTKRIĆE U HRVATSKOJ Pronađeni portret i ikonostas Arsenija Teodorovića”. Blic.rs (на језику: српски). Приступљено 2022-01-27. 
  4. ^ Петар Јовановић: "Плач Петра Јовановића сс. нн. и философие доктора на смерт благопочтенародне госпоже Екатарине, с. нн. и философие доктора на смерт благопочтенародне госпоже Екатарине, славнаго живописца Арсениа Теодоровића Супруге...", Будим 1823.
  5. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1933.
  6. ^ "Просветни гласник", Београд 1942. године
  7. ^ "Историјски часопис", Београд 3/1952. године
  8. ^ "Београдске новости", Београд 1917. године
  9. ^ "Свеске" Друштва историчара уметности Србије, Београд 1980. године

Литература

уреди
  • Ст. Тодоровић, О српском сликару Арси Теодоровићу, Наше доба 1882 - 14
  • В. Стајић Новосадске биографије В Нови сад 1940 (153-156)
  • М. Коларић, Класицизам код Срба, Београд 1965 (93-98)
  • Текст др Миодрага Коларића за Енциклопедију Југославије ЈЛЗ Загреб 1972
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Арсеније_Теодоровић&oldid=28545213”