Википедија

Арапи хришћани

Арапи хришћани (арап. ﺍﻟْﻤَﺴِﻴﺤِﻴُّﻮﻥ ﺍﻟْﻌَﺮَﺏ, al-Masīḥiyyūn al-ʿArab) припадници су арапског народа, арапски држављани или говорници арапског језика који су хришћанске вјероисповијести. Према процјени из 2012, број Арапа хришћана који живе у Средњем истоку креће се од 10 до 15 милиона.[1] Заједнице Арапа хришћана могу се пронаћи широм арапског свијета, али су концентрисане у Леванту и Египту, са мањим заједницама широм Арабијског полуострва и сјеверне Африке.

Арапи хришћани
ﺍﻟْﻤَﺴِﻴﺤِﻴُّﻮﻥ ﺍﻟْﻌَﺮَﺏ
Православни ускрс у Сувајди у Сирији
Укупна популација
10—15+ милиона[1]
Региони са значајном популацијом
 Сирија1.200.000[2]
 Либан1.150.000—1.200.000[3][4]
 Јордан250.000—400.000[5]
 Израел141.480[6]
 Судан100.000[а][7]
 Ирак50.000[б][4]
 Палестина50.000[в][8]
 Алжир45.000—380.000[9]
 Мароко40.000—150.000[10][11]
 Тунис22.200[12]
 Турска18.000[13]
 Египат10.000—350.000[г][4][16]
 Либија1500[9]
 Бахреин1000[17]
 Јемен400[9]
 Кувајт259—400[18]
Језици
арапски
Литургијски: коптски, коине грчки, латински, класични сиријски и класични арапски
Религија
Православна црква
Католичка црква
Древноисточна православна црква
Протестантизам
Сродне етничке групе
[19][20]

Историја Арапа хришћана поклапа се са историјом источног хришћанства и историјом арапског језика; заједнице Арапа хришћана настале или су раније постојеће хришћанске заједнице усвојиле арапски језик или су већ постојеће заједнице говорника арапског језика усвојиле хришћанство. Јурисдикције три патријаршије — Александријска, Антиохијска и Јерусалимска — Пентархије постале су претежно арапске након раних муслиманских освајања, а временом су многи вјерници усвојили арапски језик и културу.[21] Поред тога, многе ране арапске краљевине и племена примили су хришћанство, укључујући Набатејце, Лахмиде, Салихиде, Танукиде, Ибади из Ел Хире и Гасаниде.

У савременом добу, Арапи хришћани су имали важну улогу у покрету Нахда и значајно су утицали и допринијели на пољу књижевности, политике, предузетништва,[22] филозофије,[23] музике, позоришта и кинематографије,[24] медицине[25] и науке.[26] Данас, Арапи хришћани и даље имају важну улогу у арапском свијету, релативно су имућни, добро образовани и политички умјерени.[27] Исељеници из заједница Арапских хришћана чине значајан дио средњоисточне дијаспоре, са значајном популацијом широм Америке, нарочито у Бразилу, Аргентини, Венецуели, Колумбији и Сједињеним Државама. Међутим, исељеници у Америку, нарочито из првог таласа, често нису пренијели арапски језик својим потомцима.

Концепт идентитета Арапа хришћана остаје споран, јер неке хришћанске скупине на Средњем истоку које говоре арапски, као што су Асирци, Јермени, Грци и други, одбацују арапски идентитет. Појединци из египатске коптске заједнице и либанске маронитске заједнице понекад преузимају неарапски идентитет.

Историја

уреди

Историја Арапа хришћана поклапа се са историјом хришћанства и историјом арапског језика; заједнице Арапа хришћана настају или из претходно постојећих хришћанских заједница које су усвојиле арапски језик или из већ постојећих арапских говорних заједница које усвајају хришћанство. Арапи хришћани укључују старосједелачке заједнице западне Азије које су претежно усвојиле арапски језик након узастопних муслиманских освајања у Плодном полумјесецу у 7. вијеку.[28] Присуство Арапа хришћана претходило је раним муслиманским освајањима, а било је много арапских племена која су примила хришћанство, још од 1. вијека.[29]

Интересовања Арапа прије 9. вијека била су усмјерена првенствено на записивање и превођење преисламске поезије. Рани Арапи хришћани биљежили су сиријске химне, арапску поезију, црквене мелодије, пословице и хикам (правила управљања).[30] Они иначе нису биљежили религију, због чега је уступило мјесто противрјечним извјештајима и ријетким доказима о одређеним праксама током неколико вијекова.[31]

Од класичне антике до савременом времена, Арапи хришћани су играли важну улогу доприносећи култури Машрека, посебно онима на Леванту, Египту и Ираку.

Преисламски период

уреди
Види још: Римско-персијски ратови, Византија и рано хришћанство
 
Абгар V од Осроене, међу првим хришћанским владарима у историји, припадао је набатејској арапској династији Абгарид.

У Новом завјету постоји траг о арапском примању хришћанство, забиљежен у Дјелима апостолским. Када апостол Петар проповједа Јерусалимцима, они питају,

Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили.
… Арапи, чујемо гдје они говоре на нашим језицима о величанственим дјелима Божијим?

— Дап. 2:8, 11

Прво помињање хришћанства у Арабији у Новом завјету забиљежено је када апостол Павле спомиње своје путовање у Арабију након његовог обраћања (Гал. 1:15—17). Касније, Јевсевије говори о епископу Берилу са столицом у Бостри, мјесту синода из 240. и два арабијска сабора.[32] Нови завјет указује на рано примање хришћанства међу Арапима; поред прича Ел Табарија, Абу ел Фиде, Ел Макризија, Ибн Халдуна и Ел Масудија, Хрисови ученици (укључујући Матеја, Вартоломеја и Тадеја)[33] отишли су у Арабију као хришћански проповједници. Созомен из Газе је рекао да су Арапи примили хришћанство кроз напоре свештеника и монаха који су се разгранали по арапским регијама, а снага хришћанства је расла како су главна племена примала хришћанство. Организоване су многе епархије на чијем челу су били епископи и архиепископи. Арапски епископи су се дијелили на: урбане епископе који су боравили у градовима и „шаторске” епископе који су боравили су шаторима и селили се са својим племенима из једног мјеста у друго. Према Ибн Дурајду, само међу Набатејцима било је четрдесет епископа.[34] Први арапски епископ који имао јурисдикцију над Арапима био је Мојсије Сараценски, провјео је дужи низ година 4. вијека као пустињак на простору између Сирије и Египта.[35] Његова побожност је задивила Мавију, арапску краљицу-ратницу Танухида, а његово хиротонија за епископа над њеним поданицима био је услов за примирје са Римом.[36]

Гасанидска држава (220—638)
 
Ратни барјак Гасанида, са приказом Светог Сергија
 
Карта гасанидске државе под Ел Мундиром III ибн ел Харитом.

Долина Јордана и Балка су били под влашћу Арапа хришћана до 2. вијека. Набатејци, старосједеоци јужног Леванта, примили су хришћанство у касном римском периоду. У Палмири и недалеко од Ел Карјатајна постоје хришћански споменици, остаци цркава и натписи који указују на ширење хришћанства у јужној Сирији.[37] Управа над Јорданом под римском влашћу повјерена је племену Куда. Ово племе је примило хришћанство према Јакубију, а касније су га наслиједили хришћански Салихиди и Гасаниди.[38][39] Постоје поетски стихови преисламског пјесника Ел Набиге у којима велича гасанидске владаре, честитајући им Цвјети. Синај, граничећи се са Сиријом, био је административно повезан са египатском црквом са сједиштем у Александрији. Постоје документи папе александријског Дионисија из касног 3. вијека, у којима помиње своју паству Арапе хришћане на Синају и прогоне са којима су се суочили у вријеме многобожачког цара Диоклецијана.[40][41] Касније, током напада Арапа пагана 309. на синајске испоснице страдало је четрдесет монаха. Монаси су утврдили нове манастире, а најутврђенији и данас активан јесте манастир Свете Катарине, подигну по налогу римског цара Јустинијана 565. године. Угостио је бројне епископе и богослове, гасанидске и лахмидске владаре и преисламске пјеснике.[42]

 
Негрански мученици, Минеј Василија II.

Јужни арабијски град Негран постао је познат по религијском прогону хришћана које је спроводио јеменски кнез Ду Нувас, који је био страствени преобраћених у јудаизам. Арапски вођа из Неграна током овог периода, Ел Харита, канонизован је као Арета. Био је вођа хришћана Неграна у раном 6. вијеку и погубљен је током покоља хришћана које је предводио Нуваса 523. године.[43] Ибн Халдун, Ибн Хишам и Јакут ел Хамави наводе да је Негран у потпуности био хришћански град када је Нувас прешао на јудаизам и да су становници града одбили да пређу у његову вјеру, па је извршио покољ над њима. Жртве је поменуо Ибн Исхак, а у Курану се наводе као „Људи рова”.[44] Византијски цар Јустин I био је разјарен и охрабрио је аскумског краља Калебу да заузме Јемен и погуби јеврејског кнеза. Навас је касније свргнут и погубљен, због чега је Калеба за свог намјесника именује рођеног хришћанина Химијарита, Сумјафу Ашвау.[45] Аскумити су тако освојили Химјар и њихова власт је трајала до 575. године. Абисинци су ширили хришћанство и њихови владари су подигли необичну грађевину у част негранских мученика. Савременицима је била познат по својој љепоти, украшена орнаментима, драгуљима и истакнутим сводовима. Арапи су звали „Негранска каба”.[46] Јеменци су се касније побуни против Абисинаца и захтијевали независност.[47][48] Историја биљежи хришћански утицај од Етиопије до арапских земаља у преисламским временима, а неки етиопски хришћани су можда живјели у Меки.[49]

 
Свети Козма и Дамјан су рођени у Арабији око 3. вијека.

Јемен је имао важан удио у равном хришћанству. У 2. вијеку, грчки богослов Пантен је напустио Александрију и кренуо ка Јемену као мисионар послије примања хришћанства.[50][51] Историчари као што су Руфин и Оросије помињу да је апостол Матеј био мисионар у Јемену и Абисинији.[52] Развио се посебан однос између народа Јемена и Сиријске цркве, као што се закључује из дјела Јефрема Сирина, биографије Симеона Столпника и историчара Филосторгија, који је рекао да нека села и насеља у Јемену говоре сиријски. Црква Ел Калис у Сани изграђена је за поклоника и да привуче ходочаснике који путују у Кабу у Меки и тврђаву Гумдан.[53] На организационом нивоу, архиепископ Јемена носио је титулу „католикос”, која је по рангу одмах испод „патријарха”.[54] Ширење хришћанства међу Арапима стигло је до Горње Месопотамије, гдје су живјела племена Бакр и Мудар, оба позната по својим чврстим хришћанским вјеровањима и поштовању војног свеца Сергија.[55] Ибн Халикан је споменуо да су сви јеменски Арапи у Ираку примили хришћанство, укључујући Тајмалах, Калб, Лахмиди и Танукиди, а многи су се преселили у Бахреин до 4. вијека.[56]

У Медини је постојала хришћанска секта коју је званична црква одбацила и сматрала јеретичком. Дјевицу Марију су прогласили божанством и приносили јој дарове. Ову секту су помињали бројни историчари, укључујући Епифанија и Ибн Тајмију, који су их назвали „Маријанци” (Al-Maryamiyyun). Исто тако, Ел Замахшари и Ел Бајдави помињали су ову секту у свом тумачењу Курана.[57] Друга секта позната као „Давидовци” (Al-Dāwudiyyūn) била је позната по својим претјеривањима у одавању почасти краљу Давиду. Неки савремени историчари су је класификовали као јудеохришћанску јерес.[58] У Меки, племе Јурхум је примило хришћанство за вријеме свог шестог кнеза, Абд ел Масих ибн Бакија, и надгледао је службу Харама током одређеног временског периода.[59] Према Абу ел Фараџу ел Исфаханију, племена Азд и Хуза постали су хришћани заједно са њима.[60] Најраније назнаке хришћанства у Меки је хришћанско гробље изван Медине према извору Анбаса, што је потврдио Ел Макдиси, као и примању хришћанства међу појединим Курејшама.[61]

Исламско доба

уреди
Види још: Османско царство, калифат и муслиманско освајање Леванта
 
Хунајн ибн Исхак (809—873) био је утицајни несторијански преводилац, научник и љекар златног доба ислама.

Након пада великих области некадашњих византијских и персијских провинција у арапске руке, бројно старосједелачко хришћанско становништво различитог етницитета дошло под власт арапских муслимана. Историјски гледано, извјестан број мањинских хришћанских секти био је прогањан као јеретички под византијском влашћу (као што су нехалкидонци). Исламска освајања су поставила два процеса која су утицала на ове хришћанске заједнице: процес арабизације, што је довело до постепеног усвајања арапског као говорног, књижевног и литургијског језика (често поред језика предака) и много спорији, али упорни процес исламизације.[62] Док су заповједници муслиманских армија шири своје царство и нападали земље у Азији, сјеверној Африци и јужној Европи, својим непријатељима би понудили три услова: примање ислама, плаћање џизије (пореза) сваке године или рат до смрти. Они који су добили да воде рат и одбили да се преобрате, сматрало се да су пристали да плаћају џизију.[63]

 
Свети Або (756—786), страдао је за своју вјеру у Грузији.

Као „Народи Књиге”, према исламском закону хришћани су добили одређена права да практикују своју религију (укључујући да се хришћански закон користи за доношење одлука, поравњање или пресуде на суду). За разлику од муслимана, који су плаћали зекат, хришћани су плаћали џизију, обавезни порез. Џизија се није наплаћивала робовима, женама, дјеци, монасима, старима, болеснима, пустињацима или сиромашнима.[64] Заузврат, немуслиманским грађанима је било дозвољено да практикују своју вјеру, да уживају одређену заједничку самоуправу, да имају право на заштиту муслиманске државе од спољне агресије, да буду ослобођени војне службе и да буду ослобођени зеката.[65] Као Арапи муслимани, и Арапи хришћани за Бога користе назив „Алах”.[66] Као и код хришћана на Малти, ова пракса се разликује од исламске употребе ријечи Алах, која се односи на лично име Бога у тој религији.[67] Употреба термина Алах у арапским црквама претходила је исламу.[68]

Током златног доба ислама, хришћани су доприносили исламској цивилизацији у различитим областима,[69][70] а институција позната као Кућа мудрости је ангажовала хришћанске научнике да преводе дјела на арапски и развијају нова знања.[71]

Савремено доба

уреди

Арапи хришћани су одувијек били посредници између исламског свијета и хришћанског Запада, углавном због међусобног религијског афинитета. Антиохијски грчки хришћани дијеле православне везе са Русијом и Грчком; док Мелкити и Маронити дијеле католичке везе са Ватиканом, Италијом и Француском.[72] Научници и интелектуалци се слажу да су хришћани у арапском свијету дали значајан допринос арапској цивилизацији од увођења ислама, и имали су значајан утицај доприносећи култури Маштрика.[72][73] Многи арапски хришћани данас су љекари, забављачи, филозофи, владини званичници и књижевници.[22]

Академија

уреди

Арапи хришћани су кроз историју били познати по свом утицају на академију и књижевност.[74] Хришћански научници који говоре арапски писали су обимна богословска и филозофска дјела и расправе на арапком језику у којима су не само одговарали на полемику својих муслиманских противника,[75] већ су такође пружили систематске апологетске расправе о хришћанској вјери и обичајима.[23] Значајни либански академици савременог доба су кармелићански лингвиста Анастас ел Кармал, романописац Тавфик Јусуф Авад и филолог Ибрахим ел Јазији, чији су преводи Библије били међу првима на савременом арапском језику. Постоји много пријевода Новог завјета или дијелова на регионалне колоквијалне облика арапског.[76] Академски рад познатог палестинског љекара и етнографа Тавфрика Канана служи као драгоцјени ресурс истраживачима палестинске историје.[77] Јордански историчар Сулејман Муса био је једини аутор који је писао о Лоренсу од Арабије и показао арапску перспективу догађаја. Муса је примјетио да је написано много књига које хвале Лоренса, и да су све преувеличавале његову улогу у арапској побуни и нису успјели да учине правду самим Арапима.[78] Међу сиријским писцима су научник Френсис Мараш и списатељица Хана Мина, описани у Literature from the „Axis of Evil” као најистакнутији у земљи.[79]

Политика

уреди
 
Мишел Афлак, сиријски филозоф, социолог и оснивач баасизма.
 
Антун Сада, био је либански филозоф, политичар и оснивач Сиријске социјалистичке националистичке странке.

Арапи хришћани били су међу првим арапским националистима. Још 1877, маронитски вођа Јусеф-бег Карам предложио је емиру Абделкадеру одвајање провинција са арапским говорним становништвом од Османског царства користећи изразе al-gins al-'arabi („арапска раса”) и gaba'il al-arabiya („арапска племена”).[80] Почетком 20. вијека, многи истакнути арапски националисти били су хришћани, попут сиријског интелектуалца Константина Зурејка,[81] заговорника баатизма Мишела Афлака[82] и Јурџија Зајдана,[83] који је словио за првог арапског националисту. Халил ел Сакакини, истакнути палестински Јерусалимац, био је арапски православац, као и Георге Атониус, либански аутор The Arab Awakening.[84] Грегоир Хадад, познат као „Црвени епископ Бејрута”, основао је Либански социјални покрет заједно са шиитским имамом Мусом ел Садром 1960, а у наредним годинама је заговарао исламско-хришћански дијалог.[85][86] Први сиријски националисти су такође били хришћани. Иако су обојица Либанци, Антун Садах је основао Сиријску социјалну националистичку странку, а Бартус ел Бустани се сматра првим сиријским националистом. Садах је одбацио панарабизам и умјесто тога се залагао за стварање „Уједињене сиријске нације” или „Природне Сирије”. Жорж Хабаш, оснивач Народног фронта за ослобођење Палестине, био је арапски православац, као и Вадеј Хадад, вођа оружаног крила НФОП. Утицајни палестински хришћани као што су Тавфик Туби, Дауд Турки, Емил Тума и Емил Хабиби постали су вође палестинске и израелске комунистичке партије.[87] Наиф Хаватме је оснивач и лидер Демократског фронта за ослобођење Палестине, а Камал Насер и Ханан Ашрави били су чланови Извршног одбора Палестинске ослободилачке организације.[88]

Медији

уреди

Арапи хришћани су развили хришћанске медије на арапском језику, укључујући разне новине, радио-станице и телевизијске мреже као што су Télé Lumière, Aghapy TV, CTV и SAT-7, хришћанска емитерска мрежа основана 1995; циљ мрежа су првенствено Арапи хришћани на Средњем истоку и сјеверној Африци. Ове медијске мреже производе десетине хришћанских филмова, музичких дјела, као и радијске и телевизијске програме на арапском језику.[89]

Сиролибански мелкит Салим Такла и његов брат Бешара основали су у Александрији 1875. новине Ел Ахрам; сада најтиражније египатске дневне новине.[90] Слично, либански протестант Фарис Намир је био један од оснивача Ел Мукатама 1888, водећих новина са сједиштем у Каиру које су биле у оптицају до 1954. године. У Палестини, Наџиб Насар је основао новине Ел Кармил, које су биле прве антиционистичке недјељне новине. Појавиле су се у Хаифи 1908, а Британци су их затворили 1940-их.[91] Исто тако, арапска православна породица Ел Иса из Јафе основала је лист Фаластин 1911. године. Лист је био најдосљеднији палестински критичар раног ционистичког покрета. У Либану је утицајна православна породица Туени основана новине Ан Нахар 1933, такође један од водећих листова данашњице.[92][93] Ширин Абу Акле је 25 година радила као репотерка за Ал Џазиринин канал на арапском језику.[94]

Популарна либанска пјевачица Фејруз продала је преко 150 милиона плоча широм свијета, што је чини најпродаванијим средњеисточним умјетничком свих времена.[95] Остали либански пјевачи су Мажда ел Руми, Вадих ел Сафи, „краљица арапског попа” Ненси Ажрам и Лидија Канан.[96][97] Угледни сиријски пјевачи су Жорж Васуф и Насиф Зејтон.[98][99] Међу Палестинцима познати су Лина Макул и Фади Андравос, а у Израелу је Мира Авад.[100][101]

Улога у Нахди

уреди
Види још: Женски књижевни салони и друштва у арапском свијету

Нахда (у преводу „буђење” или „ренесанса”) била је културна ренесанса која је започела крајем 19. и почетком 20. вијека. Почела је одласком Мухамеда Алија из Леванта 1840. године.[102] Бејрут, Каиро, Дамаск и Алепо били су главна средишта ренесансе, што је довело до оснивања школа, универзитета, позоришта и штампарија. Ренесанса је довела и до појаве политички активног покрета познатог као „удружење” које је пратило рађања арапског национализма и захтјев за реформацију Османског царства. То је довело до позива на успостављање савремених држава заснованих на европским државама.[103] Током ове етапе уведена је прва сложеница арапског језика уз њено штампање у словима, а касније је покрет утицао на области музике, скулптуре, историје, хуманистичких наука, економије и људских права.

Ова културна ренесанса током касне османске владавине била је квантни скок за Арапе у постиндустријској револуцији и није ограничена на појединачна поља културне ренесансе у 19. вијеку, пошто се Нахда само проширила на спектар друштва и поља у цјелини. Хришћанске високошколске установе (које прихватају све вјере) као што су Универзитет Светог Јосифа, Амерички универзитет у Бејруту (Сиријски протестантски колеџ до 1920) и Универзитет Ел Хикма у Багдаду, између осталих, играли су истакнуту улогу у развоју арапске културе.[104] Историчари су сагласни око важности улоге које су Арапи хришћани одиграли у ренесанси и њихова улога у просперитету кроз учешће у расељењу.[22][105] С обзиром на улогу у политици и култури, османски министри су почели да их укључују у османске владе. У економској сфери, одређени број хришћанских породица, попут православне породице Сарсук, постао је истакнут. Тако је Нахда довела муслимане и хришћане до културне ренесансе и националног општег деспотизма. То је учврстило Арапе хришћане као један од стубова регије, а не мањину на самој ивици.[106]

  • Значајни Арапи хришћани из Нахде
  •  
    Насиф ел Јазиџи
    (1800—1871)
    био је либански писац, пјесник и кључна личност Нахде
  •  
    Мари Аџами
    (1888—1965)
    била је сиријска списатељица која је покренула прве женске новине на Средњем истоку
  •  
    Меј Елијас Зијада
    (1886—1941)
    била је либанско-палестинска пјесникиња и пионир оријенаталног феминизма
  •  
    Халил Бајдас
    (1874—1949)
    био је палестински научник, преводилац, педагог и романописац
  •  
    Кустаки ел Химси
    (1858—1941)
    био је сиријски интелектуалац и оснивач савремене арапске књижевне критике
  •  
    Маријана Мараш
    (1849—1919)
    била је писац, пјесник и прва Сиријка која је објавила збирку поезије

Религијски прогон

уреди
Види још: Прогон хришћана, сукоб католика и православаца у Алепу (1818) и покољ у Џеди (1858)

Покољ у Алепу 1850, често називан и једноставно као Догађаји, били су немири које су покренули муслимани Алепа, углавном из источног четврти града, против хришћанских суграђана, углавном из сјеверних предграђа претежно хришћанских четврти Џудајда и Салибех. Историчари сматрају да су догађаји посебно важни у историји Алепа, јер представљају прве немире у регији у којима су муслимани напали хришћане. Католички патријарх сиријски Игњатије Петар VII смртно је рањен у нападима и преминуо је годину дана касније. У нередима је погинуло 20—70 људи, а од експлозивних направа је погинуло 5000 људи.[107]

 
Изгладњели човјек и дјеца у Планини Либан током Велике глади (1915—1918).

Грађански сукоб на планини Либан и Дамаску 1860. и каснији покољ током османске владавине, започет сукобима између Маронита и Друза са планине Либан. Послије одлучујућих побједа и покоља над хришћанима, сукоб се прелио на друге дијелове османске Сирије, нарочито на Дамаск, гдје су Друзи и муслиманске милиције убили преко 10.000 хришћанских становника различитих конфесија. У подршку војних власти и османских војника, Друзи и савезничке милиције спровеле су покоље у Дамаску који су трајали три дана (9—11. јул).[108] До краја рата убијено је око 20.000 хришћана, а многа села и цркве су уништена. Хришћанска четврт старог Дамаска је уништена, а куће опљачкане. Мемоари историчара Михаила Мишаке о покољу су драгоцјени за историчаре, јер је то једини извјештај који је написао преживјели у прогонима.[109] Емир Абделкадир, прогнани алжирски муслимански војсковођа, наредио је својим синовима и војницима да заштите и заклоне хришћане Дамаска од предстојећег насиља које се ширило градом, чиме је спасио хиљаде и сачувао ову древну заједницу од потпуног уништења.[110][111]

Мелкити и Маронити претрпјели су безобзирност османских власти и поморску блокаду Француске и Британије, што је довело до Велике глади у Планини Либан (1915—1918) током Првог свјетског рата, који је био је у спрези са геноцидом над Јерменима, Асирцима и Грцима. Глад у Планини Либан изазвала је највећу стопу смртности становништва током Првог свјетског рата.[112] Од 400.000 становника колико је процијењено у Планини Либан, од глади је умрло око 200.000.[113] Либанско расијање у Египту финансирало је испоруку залиха хране у Планину Либан, послату преко сиријског острвског града Арвад.[114] Либанско-амерички писац Халил Џубран је 26. маја 1916. написао писмо Мери Хаскел у којем наводи:[112]

Глад у Планини Либан је планирана и подстакнута од турске управе. Већ је 80.000 умрло од глади, а хиљаде умиру свакодневно. Исти поступак се десио са хришћанским Јерменима и примјењује се на хришћане у Планини Либан.

Религијски сукоби

уреди

Током Арапско-израелског рата 1948, одређени број палестинских православних и мелкитских заједница етнички је очишћен и протјеран из својих градова, укључујући Басу, Рамлу, Лод, Сафед, Кафр Бирим, Икрит, Табрику, Ејлабун и Хаифу. Многи хришћански градови или градске четврти су етнички очишћени или уништени од 1948. до 1953. године. Сви хришћани Сафеда, Бејсана, Тиберијаде су протјерани, а велики проценат је расељен у Хаифу, Јафу, Лиду и Рамлу.[115] Арапин хришћанин Константин Зурејк први је сковао термин „Накба” арап. النَّكْبَة — „катастрофа”, који се односи на палестински егзодус 1948. године.[81] Либански грађански рат почео је 1975. између два широка табора, углавном хришћанског „десничарског” Либанског фронта којег су чинили углавном Маронити и Мелкити, против углавном муслиманског и арапског националистичког „љевичарског” Либанског националног покрета, уз подршку Друза, православаца и палестинске заједнице. Рат је био окарактерисан киднаповањем, силовањем и покољем оних који су ухваћени на погрешном мјесту, док је свака страна елиминисала „непријатељске” енклаве — углавном хришћанске или муслиманске области са ниским приходима.[3] Маронити и Мелкити су гледали на Француски и средоземне земље, док је већина муслимана и православаца гледала на арапског залеђе као своју политичку звијезду водиљу.[3][116] Израел је напао Либан 1982. с циљем да уништи Палестинску ослободилачку организацију (ПОО), која је опсједала у Западном Бејруту. Израел је касније био приморан на повлачење усљед вишеструких герилских напада Либанског националног фронта отпора и све већег непријатељства свих снага у Либану према њиховом присуству.[3]

Са догађајима из Арапског прољећа, сиријска заједница Арапа хришћана тешко је погођена заједно са другим хришћанским заједницама у Сирији, као жртва рата и посебно на мети џихадистичких снага као мањина. Многи хришћани, укључујући Арапе хришћане, расељени су или су избјегли из Сирије током грађанског рата. Када је почео сукоб у Сирији, хришћани су обавјештени да буду на опрезу и да избјегну сврставање на одређену страну, али су због појачаног насиља и јачања Исламске државе показали подршку Асаду, страхујући да ће, ако Асад буде свргнут, бити мета и да ће доћи до нестабилности. The Carnegie Middle East Center навео је да већина хришћана више подржава Асада, јер се плаши хаотичне ситуације или да ће бити под контролом исламистичких оружаних група подржаних од Запада или Турске.[117][118][119]

Арапско расијање

уреди

Милиони људи који живе изван Средњег истока — у арапском расијању — воде поријекло од Арапа хришћана. Углавном живе у Америци, али многи њихови потомци живе и у Европи, Африци и Океанији. Међу њима, милиони палестинских хришћана живи у палестинском расијању, а процјењује се да 6—7 милиона Бразилаца има либанско поријекло.[120] Масовно исељавање Арапа почело је 1890-их када су Либанци и Сиријци бјежали од политичке и економске нестабилности узорком пада Османског царства. Ови рани исељеници познати су као Сиролибанци, Либанци и Палестинци, али и као Турци.[121] Према попису становништва у Сједињеним Државама 2020, у земљи је живјело најмање 3,7 милиона Арапа, од којих је нешто мање од 600.000 поријеклом из Либана.[122] Већина је хришћанске вјероисповјести, око 63—77% укупне популације Арапских Американаца.[123]

Историјски догађаји који су изазвали масовно исељавање Арапа хришћана били су грађански сукоби на планини Либан и Дамску 1860, Велика глад у Планини Либан 1915—1918, протјеривање и исељавање Палестинаца 1948, протјеривање и исељавање из Египта, Либански грађански рат и рат у Ираку.[124][125]

Улога у Махжару

уреди
Види још: Књижевност Арапских Американаца
 
Четири припадника Друштва оловке — Насиб Арида, Халил Џубран, Абд ел Масих Хадад и Михаил Нуајме.

Махжар (један од дословних превода је „арапско расијање”) био је књижевни покрет који је наслиједио покрет Нахда. Покренули су га хришћански арапски писци и који су се доселили у Америку из Либана, Сирији и Палестине на прелазу у 20. вијек.[126] Писци покрета Махжар били су подстакнути личним сусретом са западним свијетом и учествовали су у обнови арапске књижевности, па су их њихови заговорници називали и писцима „касне Нахде”.[127]

Друштво оловке било је прво арапско књижевно друштво у Сјеверној Америци, чији су оснивачи Сиријци Насиб Арида и Абд ел Масих Хадад. Остали чланови су били Халил Џубран, Иља Абу Мади, Михаил Нуајме и Амин Рејхани.[128] Друштво се распало послије Џубранове смрти 1931. и Нуајмеовог повратка у Либан 1932. године.[129] Нуајме је постао познат широм свијета по својим духовним списима, прије свега по Књизи Мирдада.

Значајни Арапи хришћани

уреди

Значајне личности из расијања су швајцарски бизнисмен либанско православног поријекла Николас Хајек и мексички пословни магнат либанског маронитског поријекла Карлос Слим. Од 2010. до 2013. Слим је био рангиран као најбогатија особа на свијету према часопису Форбс.[130] Личности из свијета забаве укључују глумце Омара Шарифа, Џемија Фара, Салму Хајек, Тонија Шалуба, Денија Томаса, добитника Оскара Ф. Марија Абрахама и режисера Јусефа Шахина. Међу академским личности су биљни биолог Џоан Чори, научник Насим Николас Талеб,[131] срчани и васкуларни хирург Мајкл Дебејки,[132] проналазач iPod и копроналазч iPhone Тони Фадел,[133] математичар Мајкл Атија,[134] професор Чарлс Елачи, интелектуалац Едвард Саид и добитник Нобелове награде за хемију 1990. Елајас Џејмс Кори[135] и добитник Нобелове награде за физиологију или медицину 1960 Питер Медавар.[136] Међу другим познатим личностима су репортерка и дугогодиши члан новинарског корпуса Бијеле куће Хелен Томас, активиста и предсједнички кандидат Ралф Нејдер, судија Розмери Баркет[137] и амерички гувернер и академски администратор Мич Денијелс.

Идентитет

уреди

Конфесије

уреди

Арапи хришћани су углавном православци (вјерници Александрије, Антиохијске и Јерусалимске патријаршије), римокатолици (вјерници католичке Латинске цркве), мелкити (вјерници Мелкитске цркве), англиканци (вјерници Англиканске заједнице), маронити (вјерници Маронитске цркве), као и древноисточне православне цркве, мање источне католичке, лутеранске и презвитеријанске цркве.[138]

Списак цркава са сједиштем у Арапском свијету, укључујући самоидентификовање вјерника
Конфесија Евхаристијско општење Бр. вјерника Чланство је првенствено одређено на арапски идентитет? Потраживање алтернативних идентитета Сједиште Литургијски језик Јурисдикција
Коптска православна црква Древноисточне 10 милион[14][15][139][140][141] Мјешовито[142] Коптски, укључујући фараонизам[143] Древно: Александрија

Савремено: Коптска православна катедрала Светог Марка, Каиро, Египат[144]

коптски, арапски[143] Египат[143]
Маронитска црква Католичка 3,5 милиона[145] Мјешовито[146] Маронитски, феничански[147] и арамејски[148] Древно: Антиохија

Савремено: Бкерке, Либан[149]

арапски, сиријски[150] Либан (отприлике једна трећина), Сирија, Израел, Кипар, Јордан[151]
Антиохијска патријаршија Православна 4,2 милиона[152] Да[153] Арапи[153] Древно: Антиохија

Савремено: Саборни храм Свете Дјеве Марије, Дамаск, Сирија[154]

арапски[155] Сирија, Либан, Турска, Јордан, Палестина, Израел, Ирак[156]
Сиријска православна црква Древноисточне 1,4 милиона[157] Не[158][159][160] Јаковитски, асирски и арамејски[161] Древно: Антиохија

Савремено: Саборни храм Светог Ђорђа, Дамаска, Сирија;[162](историјски манастир Мор Ханањо, Тур Абдин)

сиријски[163] Сирија, Либан, Ирак, Турска[163]
Мелкитска гркокатоличка црква Католичка 1,6 милиона[145] Мјешовито[146][164] Грчки и византијски[165] Древно: Антиохија

Савремено: Катедрала Успења Дјеве Марије, Дамаска, Сирија[166]

арапски, грчки[167] Египат, Палестина, Израел, Јордан, Либан, Судан, Сирија, Ирак[167]
Халдејска католичка црква Католичка 0,6 милиона[145] Мјешовито[168][169] Халдејски, асирски, арапски[168] Древно: Селеукија—Ктесифон

Савремено: Катедрала Дјевице Марије Жалосне, Багдад, Ирак[170]

сиријски,[171] арапски Ирак, Иран, Турска, Сирија[172]
Александријска патријаршија Православна 0,5—1,4 милиона[173][174] Мјешовито[175] Грчки и византијски[175] Древно: Александрија

Савремено: Саборни храм Благовијести Богородице, Александрија, Египат[176]

арапски, грчки[176] Африка[173]
Асирска црква Истока Црква Истока 0,5 милиона[145] Не[177] Несторијански, асирски и арамејски[177] Древно: Селеукија—Ктесифон

Савремено: Катедрала Светог Јована Крститеља, Анкава, Ербил, Ирак[178]

сиријски[178] Ирак, Иран, Сирија[178]
Јерусалимска патријаршија Православна 0,4 милиона[179] Да[180] Арапски[180] Древно: Јерусалим

Савремено: Храм Васкрсења Христовог, Јерусалим[181]

арапски, грчки[182] Палестина, Израел, Јордан[183]
Сиријска католичка црква Католичка 0,2 милиона[145] Мјешовито Асирски или арамејски Древно: Антиохија

Савремено: Катедрала Светог Павла, Дамаска, Сирија[184]

сиријски Либан, Сирија, Ирак, Турска[185]
Коптска католичка црква Католичка 0,2 милиона[145] Мјешовито[142] Коптски, укључујући фараонизам[143] Древно: Александрија

Савремено: Катедрала Госпе од Египта, Каиро, Египат[186]

коптски, арапски Египат[186]
Древна црква Истока Црква Истока 0,1 милион[187] Не[188] Несторијска, асирски[188] Древно: Селеукија—Ктесифон

Савремено: Катедрала Дјеве Марије, Багдад, Ирак

сиријски Ирак

Самоидентификација

уреди
 
Кључни расколи у средњеисточним хришћанским конфесијама.

Питање самоидентификације поставља се у вези са одређеним хришћанским заједницама широм арапског свијета. Значајан дио Маронита тврди да потиче од Феничана, док значајан дио Копта тврди да потичу од древних Египћана.[189][190]

Арапи

уреди
Главни чланак: Арапски православни покрет
Види још: Арапски национализам и Дан мученика (Сирија и Либан)

Одредница „грчки” у грчким православним црквама и Мелкитској грчкоправославној цркви односи се на употребу коине грчког у литургији, који се данас користи уз арапски. Због тога, свештенство којим доминирају Грци уобичајено је вршило богослужења хришћанима који говоре арапски, иако већина није знала грчки. Неку су на грчку владавину гледали као на културни империјализам и тражи еманципацију од грчке контроле, као и укидање централизоване структуре институције путем укључивања Арапа у поступак доношења одлука.[191]

 
Џемал-паша је наредио јавно погубљење арапских националиста — углавном хришћана — који су заступали антиосманске ставове у Сирији и Либану (османска Сирија).

Борба за арабизацију Православне цркве против грчке клерикалне хегемоније у Палестини навела је православне интелектуалце да се побуне против преовлађујуће грчке црквене јерархије. Побуна је била подијељена између оних који су тражили заједнички османски случај против европских упада и оних који су се идентификовали са арапским национализмом против пантурског (османског) национализма. Његови главни заговорници били су познате вође заједнице и писци из Палестине, као што су Јакуб Фараж, Халил Саканини, Јусуф ел Бандак (издавач Савтал-Шаба) и рођаци Јусуф и Иса ел Иса (оснивачи Фаластина). Рођаци су били међу првима који су расвијетлили арапску борбу против грчке клерикалне хегемоније у Јерусалимској патријаршији. И Саканини и Ел Иса су тврдили да палестинска и сиријска (антиохијска) заједница представљају потлачену заједницу, коју контролише и којом манипулише мањинско грчко свештенство.[192]

Било је бројних спорова између арапског и грчког руководства црква у Јерусалиму од успостављања Мандата па надаље.[193][194] Јордан је подстицао Грке да отворе Братство за арапске припаднике заједнице између 1948. и 1967. када је Западна обала била под јорданском влашћу. Имовински и политички спорови су постали уобичајени од 1967, а грчки свештеници су приказани као сарадници Израела. Имовински спорови укључују продају имовине Светог Јована у хришћанској четврти, пренос педесет дулуму у близини манастира Светог Илије и продају два хотела и двадесет седам продавницу на тргу Омара ибн ел Хатаба у близини цркве Светог Гроба.[193] Спор између Палестинске самоуправе и патријарха јерусалимског Иринеја довео је до његовог разрјешења због оптужби за изнајмљивање некретнина Израелу. Патријаршијом је касније неканонски управљао васељенски патријарх Вартоломеј I.[195]

Рум

уреди
Види још: Византијски обред и Рум-милет
 
Карта дијацезе Исток из 400. године, домовина Рум-хришћана; захвата дијелове савремене Либије, Сирије, Турске, Израела, Палестине и Јордана.

Домовина антиохијских грчких хришћана, позната као дијецеза Исток, била је једно од главних трговачких, пољопривредних, религијских и интелектуалних области Римског царства, а њена стратешка локација окренута према Персији давала јој је изузетан војни значај.[196] Они су или вјерници Антиохијске патријаршије или Мелкитске гркокатоличке цркве, и имају древне коријене на Леванту; тачније, територије Сирије, Либана, Јордана и Хатаја, који укључује град Антакију (древну Антиохију). Антиохијски грчки хришћани чине вишенационалну скупину људи и тако конструишу свој идентитет у односу на конкретне историјске моменте. Анализа културног идентитета као свјесне конструкције је кориснија од једноставног означавања етничке припадности, тако да се претпоставља да идентитет наглашава засебно поријекло јединствено за Рум-хришћане (дословно „источни Римљани”) Леванта.[197] Неки припадници заједнице себе називају и Мелкити, што значи „монархисти” или „сљедбеници цара” (односи се на њихову оданост македонској и римској царској власти), иако се у савремено доба тај термин чешће користи за вјернике Мелкитске гркокатоличке цркве.[198]

За вријеме Османског царства заједница православаца била је укључена у етнорелигијску заједницу Рум-милет („римска (ромејска) нација”). Име је изведено по некадашњим византијским поданицима тада Османског царства, али сви православни Грци, Бугари, Албанци, Цинцари, Мегленски Власи, Срби, Грузини и средњеисточни хришћани сматрани су дијелом истог милета упркос етничким и језичким разликама.[199]

Халдејски

уреди
Види још: Халдејска католичка црква
За више информација погледајте: Асирци и Термини за сиријске хришћане
 
Етнографска карта Франсиса Ричарда Маунсела из 1910. Средњег истока прије Првог свјетског рата која приказује „Несторијанце” (6), „Халдејце” (7) и „Јаковите” (8).

Халдејски католички патријарх Емануел III у свом интервјуу 2006. рекао је:[200]

Сваки Халдејац који себе назива Асирцем је издајник и сваки Асирац који себе назива Халдејцем је издајник.

Халдејска црква, која је била дио Цркве Истока до 1552—1553, почела је озбиљно да се удаљава од Несторијаца који видјели као „неотесане Асирце”. Током овог периода, многи Хајдејци су почели да идентификују искључиво према својој религијској заједници, а касније као Ирачани, Ирачани хришћани или Арапи хришћани, а не са асирском заједницом у цјелини. До прве подјеле од двије скупине дошло 431, када се због богословског спора одвојила од цркве која ће касније постати Католичка и Православна црква.[201] Одјек религијске нетрпељивости између ових заједница траје и данас, што је свједочанство махинација политике моћи у изградњи нација на Средњем истоку.[202] Ирачки Халдејци су се намјеро позиционирали као религијска скупина унутар арапске ирачке нације. Арапски идентитет државе за њих није био само прихватљив, него је чак и чврсто подржаван. Арапски национализам који су подржавали није дискриминисао религијску припадност и стога им је био прихватљив.[188] Данас, због присилне и прихваћене арабизације, многи Халдејци се ситуационо идентификују као Арапи.[202]

Асирци чине већину хришћана у Ираку, сјевероисточној Сирији, југоисточној Турској и сјеверозападном Ирану. Владе Ирака, Либана, Ирана, Сирије, Израела и Турске су их дефинисали као неарапску аутохтону етничку скупину.[203]

Култура

уреди
Види још: Хришћанска култура и хришћански утицај на исламски свијет
 
Витлејемски гајдашки оркестар свира на улицама града током прославе православног Божића.

Хришћанство на Средњем истоку представља велики дио разноликог културног мозаика регије.[204] Регија обухвата најстарије хришћанске споменике, заједно са литургијом и химнама које су се шириле од 2. вијека широм регије.[205] Познати су преводи Библије на арапски из раних хришћанских цркава на Леванту, Египту, Месопотамији, Малти, Магребу и Ел Андалузу. Хришћани су исписали стотине рукописа који су садржали дијелове Библије на арапском.[206] Арапи хришћани славе различите светковине, укључујући јесењи Крстовдан, Варвариндан, Божић, Ђурђевдан и Илиндан. У хришћанским традицијама, Сергије и Вакх се сматрају заштитницима Арапа.[207]

Не постоје велике културолошке разлике између Арапа хришћана и опште арапске средине.[208] Неке разлике произилазе из религијских разлика, нпр. обичаја и традиција везаних за брак или сахрану. Такође, у друштвеним догађајима у којима учествују хришћани често се служе алкохолна пића (осим оних конфесија која подстичу трезвеност), за разлику од онога што преовлађује у већини арапских друштава, јер исламски закон забрањује жестока пића.[209] Хришћанска кухиња је слична другим средњоисточним кухињама; за разлику од јеврејске и исламске кухиње у регији, свињетина је дозвољена међу Арапима хришћанима, иако се не конзумира у великој мјери. Обрезивање мушкараца је скоро универзално међу Арапима хришћанима[210] и врши се убрзо након рођења као дио обреда преласка,[211] иако је обичај обрезивања одбачен у Новом завјету, што значи да главне цркве не обавезују своје вјернике да то чине.[212] У неким источнохришћанским конфесијама, као што је коптско хришћанство,[213] обрезивање мушкараца је устаљени обичај и захтјева да се њихови мушки чланови подвргну обрезивању убрзо након рођења као дио обред преласка.[214]

Демографија

уреди
 
Подручја у којима су Арапи хришћани већина.

Заједнице Арапа хришћана могу се пронаћи широм арапског свијета.

Алжир

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Алжиру
 
Кабили хришћани из Алжира.

Хришћанство је у данашњи Алжир дошло у римско доба, а опадало је по досласку ислама у 7. вијеку. Значајни Бербери хришћани из Алжира били су Свети Августин и његова мајка Света Моника, важни хришћански свеци. Прије стицања независности од Француске 1962, у Алжиру је живјело 1,4 милиона Франкоалжираца (етнички Европљани који су углавном били католици).[215] Вјероватно, много више магрепских хришћана живи у Француској него у сјеверној Африци, због егзодуса Франкоалжираца 1960-их.

Проценат хришћана у Алжиру 2009. био је мањи од 2%. У истом истраживању, Уједињене нације су пребројале 100.000 католика и 45.000 протестаната у земљи. Студија из 2015. процјењује да је у Алжиру 380.000 муслимана прешло у хришћанство.[9] Промјене вјере биле су најчешће у подручјима гдје су Кабили већина.[216] Шарл де Фуко је постао познат по својим мисијама у Алжиру међу муслиманима, нарочито Арапима.

Бахреин

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Бахреину

Хришћана старосједелаца који имају бахреинско држављанство има око 1000.[17]

Египат

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Египту
 
Коптска молитва на тргу Тахрир.

Копти у Египту чине највећу хришћанску заједницу на Средњем истоку, као и највећу религијску мањину у регији, која чини око 10% становништва Египта.[217]

У Египту су још од антике постале заједнице народа Леванта, међутим они су почели да постају препознатљива мањина почетком 18. вијека. Сиролибански хришћани у Египту били су под великим утицајем европске културе и основали су цркве, штампарије и предузећа широм Египта. Њихово укупно богатство процјењивало се на 1,5 милијарди франака, 10% египатског БДП-а на крају 20. вијека. Користили су правну једнакост свих грађана предвиђена египатским уставом којим је сиролибанским хришћанима дата пуноћа грађанских права, прије Насерових реформи.[218][219]

Ирак

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Ираку
 
Асирски хришћани у Багдаду.

Заједница Арапа хришћана у Ираку је релативно мала и додатно се смањила због рата у Ираку на само неколико стотина хиљада. Већина Арапа хришћана у Ираку традиционално припада Православној и Католичкој цркви и концентрисани су у великом градовима као што су Багдад, Басра и Мосул. Већину хришћана у Ираку чине Асирци.[220]

Исламска Држава је спроводила прогон ирачких хришћана у Мосулу и другим подручјима од 2014. до 2017. године. Хришћанске куће су означаване арапским словом нун (ن), што је скраћеница од термина „насрани” (Назареи).[221]

Израел

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Израелу

Према подацима из 2023, у Израелу живи нешто више од 140.000 Арапа хришћана.[6] Од 2014. Мелкитска гркокатоличка црква је највећа хришћанска заједница у Израелу, којој је припадало око 60% израелских хришћана, док је око 30% израелских хришћана припадало Јерусалимској патријаршији.[222] Хришћанске заједнице у Израелу воде бројне школе, факултете, болнице, клинике, сиротишта, домове за старе, спаваонице, породичне и омладинске центре, хотеле и пансионе.[223]

 
Литургија у православној цркви Светог Ђорђа у Лоду.

Назарет је град са највећом заједницом Арапа хришћана у Израелу, а слиједе градови Хаифа, Јерусалим и Шефа Амр.[6] Арапи хришћани у Назарету и Хаифи су обично богатији и образованији од осталих Арапа у Израелу.[224] Хришћани живе у низу других градова у Галилеји или самостално или помијешани са муслиманима и Друзима, као што су Абу Снан, Арабе, Бина, Далијат ел Кармел, Дејр Хана, Ејлабун, Хурфејш, Ибилин, Исфија, Џиш, Кафр Кана, Кафр Јасиф, Кисра Смеа, Магар, Мазраа, Мукејбле, Пкиин, Раме, Рас ел Ејн, Рејне, Сахнин, Шефа Амр, Туран, Јафија и остала мјеста која такође имају заједнице Арапа хришћана, као и други мјешовити градови, нарочито Јерусалим и Тел Авив — Јафа, Рамла, Лод, Ако, Ноф Хагалил и Малот Таршиха.[225] Према извјештају цјелокупно становништво Фасуте и Миилије су мелкитски хришћани.[226]

 
Арапска хришћанска свадба у Галилеји-

Арапи хришћани су једна од најобразованијих скупина у Израелу. Према подацима израелског Државног завода за статистику заједница Арапа хришћана описан је као „најуспјешније у образовном систему”.[227] Статистички гледано, Арапи хришћани у Израелу имају највише стопе образовања у поређењу са другим религијским заједницама. Према Државном заводу за статистику из 2010, 63% израелских Арапа хришћана има факултетско или постдипломско образовање, највише од било које религијске и етнорелигијске скупине.[228] Арапи хришћани такође имају једну од највиши стопа успјеха (73,9% 2016. године) на матурским испитима по глави становника у поређењу са муслиманима, Друзима, Јеврејима и свим ученицима у израелском образовном систему као скупина. Арапи хришћани су такође у самом врху у погледу квалификованост за високо образовање.[229][230][231] Такође, у односу на Јевреје, муслимане и Друзе, Арапи хришћани имају више факултетских и академских звања по глави становника. Стопа студената који студирају медицинске науке већа је међу арапским хришћанским студентима, у поређењу са свим студентима из других заједница.[229] Упркос чињеници да Арапи хришћани представљају са 2,1% укупне израелске популације,[232] они су 2014. чинили 17% студената на универзитетима и 14,4% студената на колеџима.[233] Социо-економски, Арапи хришћани су ближи јеврејском, него муслиманском становништву.[234] Имају најмању учесталост сиромаштва и најмање проценат незапослености који износи 4,9% у поређењу са 6,5% међу Јеврејима.[235] Такође, имају највећи просјечни приход домаћинства међу арапским грађанима Израела и други највиши просјечни приход домаћинства међу израелским етнорелигијским скупинама.[236] Према студији, већина хришћана у Израелу (68,2%) запослена је у услужном сектору, односно банкама, осигуравајућим друштвима, школама, туристичким агенцијама, болницама итд.[223] Дио Арапа хришћана у Израелу залаже се за идеје панарабизма, док се мала мањина пријављује у Израелске одбрамбене снаге.[237][238]

Јордан

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Јордану
 
Мали постотак јорданских хришћана су етнички Бедуини. На фотографији су Арапи хришћане из Мадабе.

Јордан садржи неке од најстаријих хришћанских заједница на свијету, чије присуство датира још из 1. вијека. Данас, хришћани чине око 4% становништво, у односу на 20% 1930. године.[239] Разлог је висока стопа досељавања муслимана у Јордан, веће стопе исељавања хришћана на запад и веће стопе наталитета муслимана.[240] Хришћани су изузетно добро интегрисани у јорданско друштво и уживају висок ниво слободе.[241] Хришћанима је додијељено 9 од укуно 130 мјеста у Парламенту Јордана, а такође имају важне министарске портфеље, амбасардоске именовања и положаја високог војног ранга. Сви хришћански религијски празници се јавно прослављају у Јордану.[242]

Јорданских Арапа хришћана (неки имају палестинске коријене од 1948) има око 221.000, према процјени Православне цркве из 2014. године. Студија је искључила мањинске хришћанске скупине и хиљаде западних, ирачких и сиријских хришћана који живе у Јордану.[5] Друга процјена сугерише да је број православаца 125.000—300.000, католика 114.000 и протестаната 30.000, што је укупно 270.000—450.000. Већина старосједелаца Јордана се изјашњава као Арапи, иако у земљи има и значајан удио асирског и јерменског становништва. Такође, забиљежен је прилив хришћанских избјеглица из Мосула и Ирака уопште око 7000[243] и 20.000 из Сирије.[244] Јордански краљ Абдулах II дао је чврсте изјаве о хришћанима:[245]

Дозволите ми да још једном кажем: Арапи хришћани су саставио дио прошлости, садашњости и будућности мог региона.

Кувајт

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Кувајту

Домаће хришћанско становништво Кувајта постоји, иако је у суштини малобројно. Кувајћана хришћана има између 259 и 400.[18] Кувајћани хришћани се могу подијелити у двије скупине. У прву спадају најранији кувајтски хришћани, поријеклом из Ирака и Турске. Они су се асимилирали у кувајтско друштво, као и њихове муслимански парњаци, и имају тенденцију да говоре арапски кувајтским дијалектом; њухова храна и култура су такође претежно кувајтски. Чине око четвртине кувајтског хришћанског становништва. Остатак (око тру четвртине) чине другу скупину. То су новији досељеници 1950-их и 1960-их, углавном палестинског поријекла протјерани из Палестине 1948. године. Постоји и мањи број хришћана поријеклом из Сирије и Либана. Ова скупина није асимилована као прва, јер њихова храна, култура и дијалекат, још увијек одржавају поријеклом из Леванта. Већина Кувајћана хришћана припада дванаест великих породица, међу којима су Шамац (из Турске) и Шухајбар (из Палестине) најистакнутије.[246]

Либан

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Либану
 
Слијева на десно: хришћанин из планина Захле, хришћанин из планина Згарте и Друз. Фотографија из 1873. године.

Либан највећи број хришћана у арапском свијету пропорцијално, а у апсолутном броју је одмах из Египта. Око 350.000—450.000 либанских хришћана су православци и Мелкити, док су најдоминантнија скупина Маронити са око 1.000.000 припадника, чији се арапски идентитет упорно оспорава.[247] Либански хришћани су једини хришћани на Средњем истоку са значајном политиком улогом у земљи. У складу са Националним пактом, предсједник Либана мора бити Маронит, замјеник предсједника Парламента и замјеник премијера мора бити православац, а Мелкити и протестати имају девет резервисаних мјеста у Парламенту.[248] Маронити и Друзи су основали савремени Либан почетком 18. вијека, кроз владајући и друштвени систем познат као „маронитско-друски дуализам” у Мутасарифату Планина Либан.[249]

Хришћани су чини око 60% становништва Либана 1932. године.[250] Тачан број хришћана у Либану је неизвјестан јер званичан попис становништва није спроведен од 1932. године. Либански хришћани су углавном вјерници Маронитске и Православне цркве, а значајне мањине су вјерници Мелкитске гркокатоличке и Јерменске апостолске цркве.

Либија

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Либану

Хришћанство је било присутно у Триполитанији и Киренаици још у римско доба. Процјењује се да има око 60.000 Копта у Либији.[251] Према процјени из 2015, око 1500 хришћана муслиманског поријекла живи у земљи.[9]

Мароко

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Мароку

Хришћанство у Мароку се јавило у римско доба, када су га практиковали Бербери у римској Тингитанској Мавретанији, иако је нестало након исламских освајања.[252] Мароко је био дом пола милиона Европљана хришћана (углавном шпанског и француског поријекла) прије мароканске независности.[253] Државни секретаријат Сједињених Држава процјењује да у Мароку живи више од 40.000 Арапа и Бербера хришћана.[254] Pew-Templeton процјењује да у Мароку живи 20.000 хришћана.[255] Процјењује се да је између 8000 и 50.000 Мароканца прешло у хришћанство[256] (већина криптовјерници).[257]

Палестина

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Палестини
 
Православни свештеник из Јерусалима са породицом (три генерације), фотографија из око 1893. године.

Већина Палестинаца хришћана тврида потичу од првих хришћанских преобраћеника, Арамејаца, гасанидских Арапа и Грка који су се населили у регији. У Палестини живи 36.000—50.000 хришћана, од којих већину чине православци и древноисточни православци, затим католици и евангелисти. Већина Палестинаца хришћана живи у областима Витлејема и Рамале.[258] Непосредно прије него што је Хамас преузео власт у Гази 2007, у Појасу Газе је живјело 3200 хришћана.[259] Половина хришћанске заједнице у Гази пребјегла је у Западну обалу или иностранство након Хамасовог преузимања власти.[260] Међутим, Палестинци хришћани у Гази суочени су са ограниченом слободом кретања због израелске блокаде, што се наводи као један од разлога који доприноси њиховог све мањем броју.[261]

 
Хришћани из Газе.

Многи Палестинци хришћани заузимају високе положаје у палестинском друштву, нарочито на политичком и друштвеном нивоу. Управљају високим школама, универзитетима, културним центрима и болницама, међутим хришћанске заједнице у Палестинској самоуправи и Појасу Газе у посљедње двије деценије знатно су се смањиле. О узроцима егзодуса Палестинаца хришћана нашироко се расправља, а сам процес је започет још од османских времена.[262] Ројтерс преноси да се многи Палестинци хришћани исељавају у потрази за бољим животним стандардом.[258] Ватикан види израелску окупацију и општи сукоб у Светој земљи као главне разлоге за егзодус хришћана са територије.[263] Пропадање хришћанске заједнице у Палестини прати тренд исељавања хришћана са Средњег истока којим доминирају муслимани. Неке цркве су покушале да побољшају стопу исељавања младих хришћана изградњом субвенционисаних стамбених објеката за њих и ширењем напора на обуци за посао.[264]

Саудијска Арабија

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Саудијској Арабији

Џубаилска црква је остатак цркве у близини Џубаила.[265] Неки дијелови данашње Саудијске Арабије, као што је Наџран, били су претежно хришћански до 7—10. вијека, када је већина хришћана протјерана, прешла у ислам или се иселила преко Морског пута у Азију, с којом је већ постојала трговачка рута, други су одселили сјеверно до Јордана и Сирије.[266] Неки Арапи хришћани остали су да живе као криптохришћани. Нека арапска племена, као што је Таглиб, била су хришћанска.[267]

Судан

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Судану

Хришћанство у Судану има дугу и богату историју, која датира из раних вијекова хришћанске ере.[268] По предању, апостол Матеј је посјетио регију и активно учествовао у успостављању цркве јужно од Асуана.[269] У вријеме доласка ислама у 7. и 8. вијеку, становници данашње Судана били су претежно коптски хришћани.[270]

Данас у Судану има око 100.000 Арапа хришћана.[а][7]

Сирија

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Сирији

Арапи хришћани у Сирији су претежно православци и мелкити, уз нешто римокатолика. Неарапски сиријски хришћани су Асирци (познати као Халдејци или Сиријци), Грци и Јермени. Асирске избјеглице из Турске и Ирана дошле су у Сирију послије геноцида током Првог свјетског рата, а касније послије рата у Ираку 2003. године. Због грађанског рата у Сирији, велики број хришћана избјегао је у Либан, Јордан и Европу. Међутим, значајан дио становништва још увијек живи у Сирији, а неки су интерно расељени. Западноарамејски говоре и Арамејци (или Сиријци) хришћани и муслимани у удаљеним селима планинама Каламун, укључујући Малула, Џубадин и Бака.[271][272][273][274][275][276][277][278][279]

 
Крштење у Сирији.

Највећа хришћанска црква у Сирији је Антиохијска патријаршија, чији су вјерници првенствено Арапи хришћани, затим слиједи Сиријска православна црква, чији се вјерници идентификују као Асирци или Сиријци. Укупна популација Сирије и Либана 1910. процијењује се на 30% у популацији од 3,5 милиона. Према попису у Сирији из 1960. забиљежено је нешто више од 4,5 милиона становника, хришћани су чинили нешто мање од 15% становника (или око 675.000).[280] Од 1960. становништво Сирије се повећало пет пута, а хришћанско само 3,5 пута. Из политичких разлога, од тада није вршен новији попис. Најновије процјене прије грађанског рата у Сирији сугеришу да су хришћани чинили укупно око 10% укупне популације од 23 милиона, због ниже стопе наталитета и веће стопе исељавања од муслиманских сународника.[281]

Иако у Сирији постоји религијска слобода, сви грађани Сирије, укључујући хришћане, подлијежу шеријатским законима о личном статусу који регулишу старатељство над дјецом, насљеђивање и усвајање. Нпр. у случају развода, жена губи право на старатељство над синовима када напуне тринаест година, а над ћеркама када наврше петнаест година, без обзира на вјероисповијест.[280]

Тунис

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Тунису
 
Процесија Госпе од Трапанија у Халк ел Вадију.

Хришћанство је на простор данашњег Туниска стигло током римског доба. Међутим, након доласка ислама, број хришћана се смањио.[282] Прије независности, Тунис је био дом за 255.000 европских хришћана (углавном италијанског и малтешког поријекла).[283] Међународни извјештај о религијским слободама из 2007. извјештава да хришћанска заједница броји 50.000 вјерника, од којих су 20.000 католици.[284] У Annuario Pontificio из 2018, процјењује се да је број католика порстао на 30.700.[285] Међутим, процјењује се да је број тунижанских хришћана око 22.200.[286]

Католичка црква у Тунису има дванаест цркава, девет школа и неколико библиотека широм земље. Поред одржавања религијских служби, Католика црква је отворила самостан, слободно организовала културне дјелатности и обављала добротворне послове широм Туниса. Према црквеним јерарсима, има 2000 протестантских хришћана,[284] већина њих су Тунижани који су прешли у хришћанство.[287]

Турска

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Турској
 
Антиохијски грчки хришћани из Антакије.

У Турској има 170.000—376.000 вјерника различитих хришћанских конфесија.[288][289] Антиохијски грчки хришћани (или Мелкити) који углавном живе у Хатајском вилајету, једна су од арапских говорних заједница у Турској и броје око 18.000.[13] Често се идентификују као „рум-православци”, али су понекад познати и као „Арапски хришћани” због своје културе и насљеђа. Антакија (Антиохија), главни град Хатајског вилајета, историјско је средиште и Антиохијске патријаршије и Сиријске православне цркве. Турска је такође дом неколико неарапских хришћанских мањина, као што су Јермени (око 40.000[290]—50.000[291]), Грци (или Хелени; око 3000—5000)[292][293][294] и Асирци на југоистоку (око 25.000).[295] Село Токачи у округу Алтинезу има потпуно арапско хришћанско становништво и једно је од ријетких хришћанских села у Турској.[296]

Јемен

уреди
Главни чланак: Хришћанство у Јемену

Хришћанство је било распрострањена религија на подручју данашњег Јемена још у 6. вијеку, прије доласка ислама.[297] Данас, то је мањинска религија у Јемену са само неколико хиљада вјерника која је увелико смањена грађанским ратом.[298]

Види још

уреди

Напомене

уреди
  1. ^ а б Изостављајући 500.000 Копта.
  2. ^ Изостављајући 1.500.000 Асираца (види: Арапи хришћани#Халдејци).
  3. ^ Изостављајући спорне територије.
  4. ^ Изостављајући 6—11 милиона Копта.[14][15]

Референце

уреди
  1. ^ а б Chapman 2012.
  2. ^ „Syria's beleaguered Christians”. BBC News. 23. 4. 2013. Приступљено 12. 12. 2024. 
  3. ^ а б в г „Lebanon” (на језику: енглески). Minority Rights Group. 2. 11. 2023. Приступљено 12. 12. 2024. 
  4. ^ а б в Tristam, Pierre (4. 2. 2019). „Facts and Figures on Christians of the Middle East”. ThoughtCo (на језику: енглески). Приступљено 12. 12. 2024. 
  5. ^ а б „الأب د. حنا كلداني: نسبة الأردنيين المسيحيين المقيمين 3.68% | Abouna”. abouna.org (на језику: арапски). 8. 7. 2015. Приступљено 12. 12. 2024. 
  6. ^ а б в „Christmas 2023 – Christians in Israel”. cbs.gov.il (на језику: енглески). Central Bureau of Statistics. 21. 12. 2023. Архивирано из оригинала 5. 6. 2024. г. Приступљено 12. 12. 2024. 
  7. ^ а б Alamin, Mohammed (9. 10. 2019). „Sudan’s Copts See Hope in Appointment of First Christian”. Voice of America (на језику: енглески). Приступљено 12. 12. 2024. 
  8. ^ Chehata, Hanan (19. 4. 2014). „The plight and flight of Palestinian Christians”. Middle East Monitor. Приступљено 12. 12. 2024. 
  9. ^ а б в г д Miller, Duane Alexander; Johnstone, Patrick (2015). „Believers in Christ from a Muslim Background: A Global Census”. Interdisciplinary Journal of Research on Religion. 11 (10). Приступљено 12. 12. 2024. 
  10. ^ Goverde, Rik (23. 3. 2015). „'House-Churches' and Silent Masses —The Converted Christians of Morocco Are Praying in Secret”. VICE. Приступљено 12. 12. 2024. 
  11. ^ Rossato, Veronica (6. 3. 2017). „Morocco: No more hiding for Christians”. Evangelical Focus (на језику: енглески). 
  12. ^ „Tunisia”. opendoorsus.org (на језику: енглески). OpenDoors. Приступљено 12. 12. 2024. 
  13. ^ а б Martin, Tamcke (12. 6. 2008). „Christen in der islamischen Welt”. bpb.de (на језику: немачки). Bundeszentrale für politische Bildung. Приступљено 12. 12. 2024. 
  14. ^ а б „Orthodox Christianity in the 21st Century”. Pew Research Center (на језику: енглески). 8. 11. 2017. Приступљено 12. 12. 2024. „Egypt has the Middle East's largest Orthodox population (an estimated 4 million Egyptians, or 5% of the population), mainly members of the Coptic Orthodox Church.” 
  15. ^ а б „Christianity: Coptic Orthodox Church”. bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC – Religions. 25. 6. 2009. Приступљено 12. 12. 2024. „The Coptic Orthodox Church is the main Christian Church in Egypt, where it has between 6 and 11 million members.” 
  16. ^ „Who are Egypt's Christians?”. news.bbc.co.uk. BBC News. 26. 2. 2000. Приступљено 12. 12. 2024. 
  17. ^ а б „Bahraini Census 2010 - تعداد السكــان العام للبحريــن 2010”. census2010.gov.bh. Архивирано из оригинала 5. 10. 2012. г. Приступљено 12. 12. 2024. 
  18. ^ а б „التقارير الإحصائية”. stat.paci.gov.kw (на језику: арапски). Statistical Reports. Архивирано из оригинала 14. 8. 2018. г. Приступљено 12. 12. 2024. 
  19. ^ Haber, Marc; Platt, Daniel E.; Badro, Danielle A.; Xue, Yali; El-Sibai, Mirvat; Bonab, Maziar Ashrafian; Youhanna, Sonia C.; Saade, Stephanie; Soria-Hernanz, David F.; Royyuru, Ajay; Wells, R. Spencer; Tyler-Smith, Chris; Zalloua, Pierre A. (март 2011). „Influences of history, geography, and religion on genetic structure: the Maronites in Lebanon”. European Journal of Human Genetics (на језику: енглески). 19 (3): 334—340. ISSN 1476-5438. doi:10.1038/ejhg.2010.177. Приступљено 12. 12. 2024. 
  20. ^ Haber, Marc; Gauguier, Dominique; Youhanna, Sonia; Patterson, Nick; Moorjani, Priya; Botigué, Laura R.; Platt, Daniel E.; Matisoo-Smith, Elizabeth; Soria-Hernanz, David F.; Wells, R. Spencer; Bertranpetit, Jaume; Tyler-Smith, Chris; Comas, David; Zalloua, Pierre A. (28. 2. 2013). „Genome-Wide Diversity in the Levant Reveals Recent Structuring by Culture”. PLOS Genetics (на језику: енглески). 9 (2): e1003316. ISSN 1553-7404. doi:10.1371/journal.pgen.1003316. Приступљено 12. 12. 2024. „We show that religious affiliation had a strong impact on the genomes of the Levantines. In particular, conversion of the region's populations to Islam appears to have introduced major rearrangements in populations' relations through admixture with culturally similar but geographically remote populations, leading to genetic similarities between remarkably distant populations like Jordanians, Moroccans, and Yemenis. Conversely, other populations, like Christians and Druze, became genetically isolated in the new cultural environment. We reconstructed the genetic structure of the Levantines and found that a pre-Islamic expansion Levant was more genetically similar to Europeans than to Middle Easterners.…
    The predominantly Muslim populations of Syrians, Palestinians and Jordanians cluster on branches with other Muslim populations as distant as Morocco and Yemen.…
    Lebanese Christians and all Druze cluster together, and Lebanese Muslims are extended towards Syrians, Palestinians, and Jordanians, which are close to Saudis and Bedouins.    ”     
  21. ^ Ellis 2018, стр. 34.
  22. ^ а б в Pacini 1998, стр. 38, 55.
  23. ^ а б Ellis 2004, стр. 172.
  24. ^ Hourani 1983.
  25. ^ Prioreschi 2001, стр. 223.
  26. ^ Lapidus 2012, стр. 200.
  27. ^ Curtis 2017, стр. 173.
  28. ^ Angold 2006, стр. 197.
  29. ^ Khoury, George (22. 1. 1997). „The Origins of Middle Eastern Arab Christianity”. EWTN Global Catholic Television Network (на језику: енглески). Приступљено 12. 12. 2024. 
  30. ^ شيخو 1989, стр. 161.
  31. ^ لويس 1923, стр. 332.
  32. ^ Parry 1999, стр. 37.
  33. ^ شيخو 1989, стр. 24.
  34. ^ شيخو 1989, стр. 26, 40.
  35. ^ Ball 2001, стр. 100—101.
  36. ^ Jensen 1996, стр. 73—75.
  37. ^ شيخو 1989, стр. 104—105.
  38. ^ شيخو 1989, стр. 30.
  39. ^ Al-Masudi (1989). Lunde, Paul; Stone, Caroline, ур. The meadows of gold. London ; New York : New York, NY, USA: Kegan Paul International ; Distributed by Routledge, Chapman and Hall. ISBN 0-7103-0246-0. 
  40. ^ Shahîd 1989.
  41. ^ شيخو 1989, стр. 40.
  42. ^ شيخو 1989, стр. 49.
  43. ^ „Пролог за октобар – Страна 25”. svetosavlje.org. Светосавље. Приступљено 13. 12. 2024. 
  44. ^ شيخو 1989, стр. 60.
  45. ^ Al-ʻAsalī, Khālid Sālih (јул 1968). South Arabia in the 5th and 6th centuries C.E. with reference to relations with Central Arabia (на језику: енглески). University of St Andrews. Приступљено 13. 12. 2024. 
  46. ^ شيخو 1989, стр. 64.
  47. ^ شيخو 1989, стр. 65.
  48. ^ سلمة بن مسلم العوتبي (2006). الأنساب (на језику: арапски) (4 изд.). وزارة التراث و الثقافة العمانية. Приступљено 13. 12. 2024. 
  49. ^ Hitti 1967, стр. 78–84, 87–108.
  50. ^ محمد بن إسماعيل البخاري. لتاريخ الكبير (на језику: арапски). Приступљено 13. 12. 2024. 
  51. ^ عبد الملك بن هشام. السيرة النبوية (на језику: арапски). Приступљено 13. 12. 2024. 
  52. ^ شيخو 1989, стр. 53.
  53. ^ شيخو 1989, стр. 56.
  54. ^ شيخو 1989, стр. 59.
  55. ^ شيخو 1989, стр. 78.
  56. ^ شيخو 1989, стр. 98.
  57. ^ شيخو 1989, стр. 133, , «سيّما ما ورد في سورة المائدة: ﴿وَاتخِذُونِي وَأمِي إلَهَيْنْ﴾».
  58. ^ شيخو 1989, стр. 85.
  59. ^ شيخو 1989, стр. 116.
  60. ^ شيخو 1989, стр. 117.
  61. ^ شيخو 1989, стр. 120.
  62. ^ Noble & Treiger 2014.
  63. ^ Sabet 2007, стр. 99–100; Khadduri 2010, стр. 162–224.
  64. ^ Ali 1989.
  65. ^ Esposito 1998, стр. 34; Lewis 1984, стр. 10, 20.
  66. ^ George 2002; Holt, Lambton & Lewis 1977, стр. 32.
  67. ^ Barnstone & Meyer 2009, стр. 531.
  68. ^ George 2002.
  69. ^ Hill 1993, стр. 4.
  70. ^ Brague, Rémi (24. 11. 2009). „Assyrian contributions to the Islamic civilization”. christiansofiraq.com. Архивирано из оригинала 11. 10. 2017. г. Приступљено 14. 12. 2024. 
  71. ^ Brague 2009, стр. 164, "Neither were there any Muslims among the Ninth-Century translators. Amost all of them were Christians of various Eastern denominations: Jacobites, Melchites, and, above all, Nestorians." sfn грешка: више циљева (2×): CITEREFBrague2009 (help)
  72. ^ а б Belt, Don (15. 6. 2009). „Pope to Arab Christians: Keep the Faith”. HuffPost (на језику: енглески). Приступљено 14. 12. 2024. 
  73. ^ Radai, Itamar (новембар 2007). „The collapse of the Palestinian-Arab middle class in 1948: The case of Qatamon”. Middle Eastern Studies. 43 (6): 961—982. ISSN 0026-3206. doi:10.1080/00263200701568352. Приступљено 14. 12. 2024. 
  74. ^ Pacini 1998, стр. 38, 55; Angold 2006, стр. 389.
  75. ^ McHugo 2013, стр. 69, "there had been a rich tradition of Arabic Christian literature aimed at defending Christianity against Muslim preaching and polemic"
  76. ^ Al-Jallad 2017, стр. 396.
  77. ^ Nashef 2002, стр. 13.
  78. ^ Mousa, Yazan Suheil. Suleiman Mousa: Simplified Biography. 
  79. ^ Al Awsat, Asharq (21. 8. 2018). „Renowned Syrian Novelist Hanna Mina Dies at 94”. english.aawsat.com (на језику: енглески). Приступљено 14. 12. 2024. 
  80. ^ Buzpinar 1996, стр. 59–89, "The first signs of Arab dissent from the Ottoman caliphate came in the winter of 1877 - 1878 and coincided with the Ottoman Empire's decisive military defeat at the hands of Russia. Frightened by the prospect of a total Ottoman collapse, a group of Syrian notables headed by Ahmad al-Sulh of Beirut held secret meetings towards the end of 1877 to discuss the future of Syria and the possible threat of foreign annexation. The notables agreed that if the Russo-Ottoman war were to lead to the end of the Ottoman presence in Syria, they would work for the full independence of the vilayet and proclaim Amir 'Abdulqädir, a distinguished Algerian exile in Damascus, its ruler... From 1877 to 1878 Amir Abdulgadir was also in communication with Yüsuf Bek Karam, a Maronite notable from Lebanon, concerning a similar but not identical plan for the independence of the Arab provinces of the Ottoman Empire. According to Fritz Steppat, who has examined the Karam-'Abdulqädir correspondence, Karam proposed the separation of the Arab provinces from the Ottoman Empire and the appointment of Abdulgädir as their ruler. Steppat is convinced that "Abdulgädir accepted Karam's proposals in principle and that the conversation on the matter with him lasted a long time”"."; Steppat 1969.
  81. ^ а б Khalid 2003.
  82. ^ Aflaq 1977.
  83. ^ „Asian and African Studies”. Jerusalem Academic Press (на језику: енглески). 1973. 
  84. ^ Antonius 1939; Segev 2000.
  85. ^ Moos, Olivier (17. 5. 2007). „Lebanon: Hizbullah, a progressive Islamic party? – Interview with Joseph Alagha”. english.religion.info (на језику: енглески). Religioscope. Приступљено 18. 12. 2024. 
  86. ^ Burns & Aspeslagh 2014, стр. 245.
  87. ^ „About”. ssnp.com (на језику: енглески). Syrian Social Nationalist movement. Архивирано из оригинала 28. 2. 2018. г. Приступљено 18. 12. 2024. 
  88. ^ „Hawks Threaten To Leave Government If Peace Proposals Are Accepted”. Ludington Daily News. 29. 7. 1970. Приступљено 18. 12. 2024. 
  89. ^ Braude 2017, стр. 192.
  90. ^ Merrill & Fisher 1980, стр. 52.
  91. ^ Regan 2018.
  92. ^ „Veteran Lebanese journalist Ghassan Tueni dies”. BBC News. 8. 6. 2012. Приступљено 20. 12. 2024. 
  93. ^ Mallat, Sarah (мај 2012). „Mapping Digital Media: Lebanon”. opensocietyfoundations.org (на језику: енглески). Open Society Foundations. Приступљено 20. 12. 2024. 
  94. ^ Zeidan, Adam. „Shireen Abu Akleh”. britannica.com (на језику: енглески). Biography, Death, Funeral, & Al Jazeera | Britannica. Приступљено 20. 12. 2024. 
  95. ^ Ghazal, Rym (21. 11. 2016). „Eight reasons why Fairouz is the greatest Arab diva of all time”. The National (на језику: енглески). Приступљено 20. 12. 2024. 
  96. ^ „Arab Christian celebrities attacked for celebrating Easter by extremist trolls! | Al Bawaba”. albawaba.com (на језику: енглески). 6. 4. 2015. Приступљено 20. 12. 2024. 
  97. ^ Feghali, Tony (8. 12. 2020). „Canaanite Lydia”. medium.com (на језику: енглески). Medium. Приступљено 20. 12. 2024. 
  98. ^ Starr 2012.
  99. ^ الجهنى, على بن مناور بن ردة (2020). „الخطاب الدينى الواجب اليوم”. مجلة البحث العلمي الاسلامي (на језику: арапски): 47. doi:10.55625/0535-015-033-003. Приступљено 20. 12. 2024. 
  100. ^ „Lebanese Lina Makhoul Wins The Voice Israel”. A Separate State of Mind | A Blog by Elie Fares (на језику: енглески). 24. 3. 2013. Приступљено 20. 12. 2024. 
  101. ^ „fady-andraos”. fady-andraos.piczo.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 24. 12. 2013. г. Приступљено 20. 12. 2024. 
  102. ^ Gran, Peter (јануар 2002). „Tahtawi in Paris”. ahram.org.eg (на језику: енглески). Al-Ahram Weekly. Архивирано из оригинала 10. 8. 2015. г. Приступљено 20. 12. 2024. 
  103. ^ Kanaan 2005, стр. 127.
  104. ^ Lattouf 2004, стр. 70.
  105. ^ Teague, Michael (2010). „The New Christian Question”. Al Jadid Magazine (на језику: енглески). 16 (62). Приступљено 20. 12. 2024. 
  106. ^ بولس 1998, стр. 185.
  107. ^ Roney, M., ур. (1851). „Massacre at Aleppo”. The Reformed Presbyterian and Covenanter (на језику: енглески). стр. 352. Приступљено 20. 12. 2024. 
  108. ^ Луцкий 1965.
  109. ^ Maalouf 2003, стр. 835–40.
  110. ^ Priestley 1938.
  111. ^ „Commander of the Faithful: The Life and Times of Emir Abd el-Kader, A Story of True Jihad”. mepc.org. Middle East Policy Council. 7. 7. 2010. Приступљено 21. 12. 2024. 
  112. ^ а б Ghazal, Rym (14. 4. 2015). „Lebanon’s dark days of hunger: The Great Famine of 1915—18”. The National (на језику: енглески). Приступљено 21. 12. 2024. 
  113. ^ „Six unexpected WW1 battlegrounds”. BBC News. 26. 11. 2014. Приступљено 21. 12. 2024. 
  114. ^ Tawk, Rania Raad (18. 4. 2015). „Le centenaire de la Grande famine au Liban : pour ne jamais oublier”. L'Orient-Le Jour (на језику: француски). Приступљено 21. 12. 2024. 
  115. ^ Bardi, Ariel Sophia (март 2016). „The “Architectural Cleansing” of Palestine”. American Anthropologist (на језику: енглески). 118 (1): 165—171. ISSN 1548-1433. doi:10.1111/aman.12520. Приступљено 21. 12. 2024. 
  116. ^ Editors, The (25. 9. 2019). „A Church at War: Clergy & Politics in Wartime Lebanon (1975–82) – Providence”. providencemag.com. Providence. Приступљено 21. 12. 2024. 
  117. ^ „Syria: The situation of Christians, including whether Christians are perceived to be loyal to President Assad; treatment of Christians by the regime and the opposition forces, including incidents of violence against them; state protection (2013-July 2015)”. irb-cisr.gc.ca (на језику: енглески). Immigration and Refugee Board of Canada. 5. 6. 2018. Приступљено 21. 12. 2024. 
  118. ^ Sherlock, Ruth (30. 11. 2013). „How The Free Syrian Army Became A Largely Criminal Enterprise”. Business Insider. Приступљено 21. 12. 2024. 
  119. ^ Powell, Jonathan (31. 5. 2021). „British intelligence suggests al-Nusra start cooperating with West – diplomatic source”. TASS. Приступљено 21. 12. 2024. 
  120. ^ „Lebanese Republic”. gov.br/mre (на језику: енглески). Ministério das Relações Exteriores. 15. 1. 2015. Приступљено 22. 12. 2024. 
  121. ^ Oualalou, Lamia (1. 7. 2017). „Being Arab in Latin America”. Le Monde diplomatique (на језику: енглески). 
  122. ^ „Demographics”. aaiusa.org. Arab American Institute. Приступљено 22. 12. 2024. 
  123. ^ „National Arab American Heritage Month”. Insight Into Diversity (на језику: енглески). 16. 3. 2021. Приступљено 22. 12. 2024. 
  124. ^ Fersan, Eliane (19. 4. 2010). „Syro-Lebanese Migration (1880-Present): “Push” and “Pull” Factors”. Middle East Institute (на језику: енглески). Приступљено 22. 12. 2024. 
  125. ^ Pearlman, Wendy (март 2013). „Emigration and Power: A Study of Sects in Lebanon, 1860—2010”. Politics & Society (на језику: енглески). 41 (1): 103—133. ISSN 0032-3292. doi:10.1177/0032329212473088. Приступљено 22. 12. 2024. 
  126. ^ Fahrenthold 2014.
  127. ^ Hanssen & Weiss 2016.
  128. ^ Benson & Kayal 2002.
  129. ^ Starkey 2006, стр. 62.
  130. ^ Estevez, Dolia (19. 11. 2013). „Mexican Billionaire Carlos Slim Is Quietly Transferring Assets To His Children”. Forbes (на језику: енглески). Приступљено 22. 12. 2024. 
  131. ^ Cadwalladr, Carole (24. 11. 2012). „Nassim Taleb: my rules for life”. The Observer. Приступљено 23. 12. 2024. 
  132. ^ „Michael E. DeBakey, M.D.”. Academy of Achievement. Приступљено 23. 12. 2024. 
  133. ^ Dilger, Daniel Eran (11. 5. 2017). „iPod-Father Tony Fadell speaks at Computer History Museum's iPhone 360”. AppleInsider (на језику: енглески). Приступљено 23. 12. 2024. 
  134. ^ „Atiyah, Sir Michael (Francis), (22 April 1929–11 Jan. 2019), President, Royal Society of Edinburgh, 2005–08; Master of Trinity College, Cambridge, 1990–97, Fellow since 1997; Director, Isaac Newton Institute for Mathematical Sciences, Cambridge, 1990–96”. Who Was Who (на језику: енглески). 1. 12. 2007. doi:10.1093/ww/9780199540884.013.U5927. 
  135. ^ „The Nobel Prize in Chemistry 1990”. NobelPrize.org (на језику: енглески). Приступљено 23. 12. 2024. 
  136. ^ „The Nobel Prize in Physiology or Medicine 1960”. NobelPrize.org. Приступљено 23. 12. 2024. 
  137. ^ „Florida Supreme Court Historical Society – 2014 – Judge Rosemary Barkett”. www.flcourthistory.org. Приступљено 23. 12. 2024. 
  138. ^ Haiduc-Dale 2013, стр. 8.
  139. ^ „Coptic Christianity in Egypt”. rpl.hds.harvard.edu (на језику: енглески). Religion and Public Life. Приступљено 24. 12. 2024. „The Coptic Church experienced a religious revival beginning in the 1950s, and currently claims some seven million members inside of Egypt.” 
  140. ^ Rehbein, Matt (10. 4. 2017). „Who are Egypt’s Coptic Christians?”. CNN (на језику: енглески). Приступљено 24. 12. 2024. 
  141. ^ Gabra 2009, стр. 1, 10, 11.
  142. ^ а б Viney, Steven (10. 4. 2017). „Who are Egypt's Coptic Christians and why are they persecuted?”. ABC News (на језику: енглески). Приступљено 24. 12. 2024. 
  143. ^ а б в г „Christianity: Coptic Orthodox Church”. www.bbc.co.uk (на језику: енглески). BBC – Religions. 25. 6. 2009. Приступљено 24. 12. 2024. 
  144. ^ Gabra & Takla 2017.
  145. ^ а б в г д ђ Roberson, Ronald (2018). „2017 Statistics // Eastern Catholic Churches Statistics” (PDF). The Eastern Christian Churches (на језику: енглески) (7 изд.). Catholic Near East Welfare Association. Приступљено 24. 12. 2024. 
  146. ^ а б Hajjar, George J. (2002). „Aspects of Christian-Muslim Relations in Contemporary Lebanon”. hartsem.edu (на језику: енглески). Hartford Seminary. Архивирано из оригинала 4. 10. 2013. г. Приступљено 24. 12. 2024. 
  147. ^ Romey, Kristin (27. 7. 2017). „Living Descendants of Biblical Canaanites Identified Via DNA”. History (на језику: енглески). Приступљено 24. 12. 2024. 
  148. ^ Svetlova, Ksenia (12. 10. 2012). „Maronite Christians Seek To Revive Aramaic Language”. The Forward (на језику: енглески). Приступљено 24. 12. 2024. 
  149. ^ „بكركي”. bkerke.org.lb (на језику: арапски). البطريركية المارونية. Архивирано из оригинала 22. 9. 2016. г. Приступљено 24. 12. 2024. 
  150. ^ Landy, Thomas M. (12. 5. 2016). „Maronite liturgy draws from Eastern and Western traditions”. catholicsandcultures.org (на језику: енглески). Catholics & Cultures. Приступљено 24. 12. 2024. 
  151. ^ „Maronite Church”. catholicsandcultures.org (на језику: енглески). Catholics & Cultures. 15. 3. 2010. Приступљено 24. 12. 2024. 
  152. ^ „Greek Orthodox Patriarchate of Antioch and All the East | World Council of Churches”. oikoumene.org (на језику: енглески). World Council of Churches. 
  153. ^ а б Stiffler, Matthew W. (2010). ⁨Authentic Arabs, Authentic Christians: Antiochian Orthodox and the Mobilization of Cultural Identity (PDF) (на језику: енглески). The University of Michigan. Приступљено 24. 12. 2024. 
  154. ^ Demeter, Daniel (16. 7. 2014). „Damascus – al-Mariyamiyeh Church دمشق – كنيسة المريمية”. syriaphotoguide.com (на језику: енглески). Syria Photo Guide. Приступљено 24. 12. 2024. 
  155. ^ „Greek Orthodox Patriarchate of Antioch and All the East”. antiochpatriarchate.org (на језику: арапски и енглески). Приступљено 24. 12. 2024. 
  156. ^ Abou Ackl, Rand (29. 1. 2019). „The Construction of the Architectural Background in Melkite Annunciation Icons”. Chronos. 38: 147—170. doi:10.31377/chr.v38i0.346. Приступљено 24. 12. 2024. 
  157. ^ „Syrian Orthodox Patriarchate of Antioch and All the East”. oikoumene.org (на језику: енглески). World Council of Churches. 1. 1. 1961. Приступљено 24. 12. 2024. 
  158. ^ Tarzi, Joseph. „The SYRIAN ORTHODOX CHURCH OF ANTIOCH (part One)”. al-bushra.org (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 12. 8. 2020. г. Приступљено 24. 12. 2024. 
  159. ^ „Syriac Orthodox Church of Antioch”. encyclopedia.com (на језику: енглески). 
  160. ^ Baarda 2020, Section 5, "The Syriac Orthodox and Paul Bihnām's al-Mashriq: Holders of a Middle Position... The Arab nationalism they supported did not discriminate according to religion and was therefore also acceptable to them, even if it recognized the special relationship between the Arabic language and Islam."
  161. ^ Donabed & Mako 2009, стр. 90.
  162. ^ „Holy Qurobo – St. George Patriarchal Cathedral – Damascus”. Syrian Orthodox Patriarchate of Antioch (на језику: енглески). 27. 8. 2017. Приступљено 24. 12. 2024. 
  163. ^ а б „History”. Syrian Orthodox Patriarchate of Antioch (на језику: енглески). 5. 1. 2015. Приступљено 24. 12. 2024. 
  164. ^ Al-Tamimi, Aymenn Jawad (5. 1. 2012). „Identity Among Middle East Christians”. meforum.org (на језику: енглески). Middle East Forum. Приступљено 24. 12. 2024. 
  165. ^ Oueis, Hadeel (3. 4. 2022). „The Levantine Greeks: The Hellenic Republic should Recognize its Forgotten Greeks in Syria and other countries”. Hellasjournal.com (на језику: енглески). Приступљено 24. 12. 2024. 
  166. ^ „Cathédrale patriarchale Notre-Dame de la Dormition 🇸🇾”. GCatholic. Приступљено 24. 12. 2024. 
  167. ^ а б „Melkite :: Melkites”. melkitepat.org (на језику: арапски). Приступљено 24. 12. 2024. 
  168. ^ а б „Chaldeans in Iraq”. minorityrights.org (на језику: енглески). Minority Rights Group. 16. 10. 2023. Приступљено 24. 12. 2024. 
  169. ^ Baarda 2020, Section 4, "The Chaldean Patriarchate and Sulaymān Ṣāʾigh's al-Najm: Strong Commitment to the State and its Arab Identity... The Arab nationalism they supported did not discriminate according to religion and was therefore also acceptable to them, even if it recognized the special relationship between the Arabic language and Islam."
  170. ^ „Chaldean Church of Mary Mother of Sorrows 🇮🇶”. GCatholic (на језику: енглески). Приступљено 24. 12. 2024. 
  171. ^ „Chaldean Catholic Church”. catholicsandcultures.org (на језику: енглески). Catholics & Cultures. Приступљено 24. 12. 2024. 
  172. ^ „الابرشيات الكلدانية - البطريركية الكلدانية”. البطريركية الكلدانية (на језику: арапски). 26. 2. 2023. Приступљено 24. 12. 2024. 
  173. ^ а б „Greek Orthodox Patriarchate of Alexandria and All Africa”. oikoumene.org (на језику: енглески). World Council of Churches. 1. 1. 1948. Приступљено 24. 12. 2024. 
  174. ^ „President pledges Shs.300 m for Orthodox Cathedral project, lauds faith on 100 years”. howwe.ug (на језику: енглески). 6. 5. 2019. Приступљено 24. 12. 2024. 
  175. ^ а б Kårtveit, Bård (28. 2. 2018). „Social relations between the Christian communities of Alexandria: Re-examining social boundaries in times of decline”. Égypte/Monde arabe (на језику: енглески). 17 (17): 97—117. ISSN 1110-5097. doi:10.4000/ema.3810. Приступљено 24. 12. 2024. 
  176. ^ а б „BIOGRAPHY”. Πατριαρχείο Αλεξανδρείας (на језику: енглески). Приступљено 24. 12. 2024. 
  177. ^ а б Baarda 2020, Section 3, "The Assyrians around Joseph de Kelaita: Arabic for Practical Purposes... I will start my discussion with the Syriac Christian group that shows the least enthusiasm in using the Arabic language and assimilating to an Arab identity."
  178. ^ а б в „Holy Apostolic Catholic Assyrian Church of the East”. assyrianchurch.org. Приступљено 24. 12. 2024. 
  179. ^ „Greek Orthodox Patriarchate of Jerusalem”. oikoumene.org (на језику: енглески). World Council of Churches. 1. 1. 1948. Приступљено 24. 12. 2024. 
  180. ^ а б Vatikiotis, P. J. (октобар 1994). „The Greek Orthodox Patriarchate of Jerusalem beween Hellenism and Arabism”. Middle Eastern Studies (на језику: енглески). 30 (4): 916—929. ISSN 0026-3206. doi:10.1080/00263209408701029. Приступљено 24. 12. 2024. 
  181. ^ „Church of the Holy Sepulchre”. madainproject.com (на језику: енглески). Madain Project. Приступљено 24. 12. 2024. 
  182. ^ „Holy Sepulchre”. newadvent.org (на језику: енглески). CATHOLIC ENCYCLOPEDIA. Приступљено 24. 12. 2024. 
  183. ^ „Jerusalem Patriarchate”. Jerusalem Patriarchate (на језику: енглески). Приступљено 24. 12. 2024. 
  184. ^ Darke, Diana (2006). „The Christian quarter: Syrian Catholic Cathedral of Mar Paulus”. Syria (на језику: енглески). Bradt Travel Guides. стр. 91. ISBN 978-1-84162-162-3. 
  185. ^ „Syriac Catholic Patriarchate Official Website”. syr-cath.org (на језику: сиријачки). Приступљено 24. 12. 2024. 
  186. ^ а б „Cathédrale Notre-Dame d’Egypte 🇪🇬”. GCatholic (на језику: енглески). Приступљено 24. 12. 2024. 
  187. ^ Baumer, Christoph (2006). The church of the East: an illustrated history of Assyrian Christianity (на језику: енглески). London ; New York: I.B. Tauris. ISBN 978-1-84511-115-1. 
  188. ^ а б в Baarda 2020, стр. 143–170.
  189. ^ Khalil, Magdy (18. 7. 2008). „Reactions in the Egyptian Press To a Lecture Delivered by a Coptic Bishop In Hudson Institute”. nationalcopticassembly.com (на језику: енглески). COPTIC ASSEMBLY OF AMERICA. Архивирано из оригинала 4. 3. 2016. г. Приступљено 9. 12. 2024. 
  190. ^ „Phoenician or Arab? A never-ending debate in Lebanon”. The Independent (на језику: енглески). 11. 6. 2010. Приступљено 9. 12. 2024. 
  191. ^ Papastathis, Konstantinos (2020). „Arabic vs. Greek: the Linguistic Aspect of the Jerusalem Orthodox Church Controversy in Late Ottoman Times and the British Mandate”. Ур.: Berg, Heleen Murre-van den; Summerer, Karène Sanchez; Baarda, Tijmen. Arabic and its alternatives: religious minorities and their languages in the emerging nation states of the Middle East (1920—1950) (на језику: енглески). Leiden ; Boston: Brill. стр. 261—286. ISBN 978-90-04-42322-0. Приступљено 25. 12. 2024. 
  192. ^ Tamari, Salim (2014). „Issa al Issa’s Unorthodox Orthodoxy: Banned in Jerusalem, Permitted in Jaffa”. Jerusalem Quarterly (на језику: енглески). Institute for Palestine Studies. 59: 16—36. Приступљено 25. 12. 2024. 
  193. ^ а б Katz, Itamar; Kark, Ruth (новембар 2005). „THE GREEK ORTHODOX PATRIARCHATE OF JERUSALEM AND ITS CONGREGATION: DISSENT OVER REAL ESTATE”. International Journal of Middle East Studies (на језику: енглески). 37 (4): 509—534. ISSN 1471-6380. doi:10.1017/S0020743805052189. Приступљено 25. 12. 2024. 
  194. ^ Butt, Gerald (31. 5. 2007). „Greek Patriarch rift: no end in sight yet”. churchtimes.co.uk. Приступљено 25. 12. 2024. 
  195. ^ „Orthodox leader demoted to monk”. BBC News (на језику: енглески). 16. 6. 2005. Приступљено 25. 12. 2024. 
  196. ^ Kazhdan, Alexander, ур. (1991). The Oxford Dictionary of Byzantium. Oxford and New York: Oxford University Press. стр. 1533–1534. ISBN 0-19-504652-8. 
  197. ^ Appadurai 1996, стр. 13.
  198. ^ Meyendorff 1989.
  199. ^ Detrez 2008, стр. 36.
  200. ^ Hanoosh, Yasmeen (2016). „Minority Identities Before and After Iraq: The Making of the Modern Assyrian and Chaldean Appellations”. The Arab Studies Journal (на језику: енглески). 24 (2): 8—40. ISSN 1083-4753. Приступљено 26. 12. 2024. 
  201. ^ Kulish, Nicholas (13. 3. 2001). „Ancient Split of Assyrians and Chaldeans Leads to Modern-Day Battle Over Census”. Wall Street Journal (на језику: енглески). Приступљено 26. 12. 2024. 
  202. ^ а б Donabed, Sargon (децембар 2012). „Rethinking Nationalism and an Appellative Conundrum: Historiography and Politics in Iraq”. National Identities. 14 (4): 407—431. ISSN 1460-8944. doi:10.1080/14608944.2012.733208. Приступљено 26. 12. 2024. 
  203. ^ Boháč, Artur (2010). „Assyrian ethnic identity in a globalizing world” (PDF). Beyond Globalisation: Exploring the Limits of Globalisation in the Regional Context: 68. Приступљено 26. 12. 2024. „Assyrians are an ethnically, linguistically and religiously distinct minority in the Middle Eastern region” 
  204. ^ Jenkins 2020, стр. XLVIII.
  205. ^ Jacobsen 2011, стр. 423.
  206. ^ Griffith 2015, стр. 1–4.
  207. ^ Shahîd 1995, стр. 2002.
  208. ^ Al Khatib 2016, стр. 14, "nonetheless, similar cultural traditions and practices are shared by Christian and Muslim Arabs"
  209. ^ Purnell & Fenkl 2012, стр. 263.
  210. ^ Bakos 2011, стр. 228; Sharkey 2017, стр. 63.
  211. ^ Pitts-Taylor 2008, стр. 394.
  212. ^ Gruenbaum 2015, стр. 61"Christian theology generally interprets male circumcision to be an Old Testament rule that is no longer an obligation ... though in many countries (especially the United States and Sub-Saharan Africa, but not so much in Europe) it is widely practiced among Christians"
  213. ^ Stearns 2008, "Uniformly practiced by Jews, Muslims, and the members of Coptic, Ethiopian, and Eritrean Orthodox Churches, male circumcision remains prevalent in many regions of the world, particularly Africa, South and East Asia, Oceania, and Anglosphere countries."
  214. ^ Pitts-Taylor 2008, стр. 394"For most part, Christianity does not require circumcision of its followers. Yet, some Orthodox and African Christian groups do require circumcision. These circumcisions take place at any point between birth and puberty."; Ellwood 2008, стр. 95"It is obligatory among Jews, Muslims, and Coptic Christians. Catholic, Orthodox, and Protestant Christians do not require circumcision. Starting in the last half of the 19th century, however, circumcision also became common among Christians in Europe and especially in North America."
  215. ^ Cook 2001, стр. 398.
  216. ^ Lekdja, Sadek (7. 5. 2001). „Ces Kabyles qui préfèrent le christianisme”. www1.rfi.fr (на језику: француски). RFI. Приступљено 26. 12. 2024. 
  217. ^ Cole, Ethan (8. 7. 2008). „Egypt's Christian-Muslim Gap Growing Bigger”. christianpost.com (на језику: енглески). Приступљено 26. 12. 2024. 
  218. ^ „Migratory flows (16th–19th century) – Syro-Lebanese migration towards Egypt (18th to early 20th century) – Marwan Abi Fadel”. hemed.univ-lemans.fr (на језику: енглески). 
  219. ^ Ahmed, Hussam Eldin Raafat (2011). From Nahda to Exile: A Story of the Shawam in Egypt in the Early Twentieth Century (на језику: енглески). McGill University Libraries. Приступљено 26. 12. 2024. 
  220. ^ „Iraq”. The World Factbook (на језику: енглески). Central Intelligence Agency. 20. 12. 2024. Приступљено 27. 12. 2024. 
  221. ^ Kanso, Heba (20. 10. 2014). „Symbol of ISIS hate becomes rallying cry for Christians – CBS News”. cbsnews.com (на језику: енглески). Приступљено 29. 12. 2024. 
  222. ^ „The Christian communities in Israel – May 2014”. embassies.gov.il (на језику: енглески). Israeli Mission Around The World. 1. 5. 2014. Приступљено 29. 12. 2024. 
  223. ^ а б McGahern 2011, стр. 5.
  224. ^ Bligh 2004, стр. 132; Mansour 2004, стр. 280.
  225. ^ Zeedan 2019, стр. 52.
  226. ^ Line, The Media (23. 12. 2018). „Celebrating Christmas in Israel’s ancient Greek Catholic villages”. Ynetnews (на језику: енглески). Приступљено 29. 12. 2024. 
  227. ^ „המגזר הערבי נוצרי הכי מצליח במערכת החינוך”. makorrishon.co.il (на језику: хебрејски). 25. 12. 2011. Приступљено 30. 12. 2024. 
  228. ^ „المسيحيون العرب يتفوقون على يهود إسرائيل في التعليم”. bokra.net (на језику: арапски). 28. 12. 2011. Приступљено 30. 12. 2024. 
  229. ^ а б Druckman, Yaron (23. 12. 2012). „Christians in Israel: Strong in education”. Ynetnews (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2024. 
  230. ^ Sterman, Adiv (24. 12. 2013). „Christian Arabs top country’s matriculation charts”. timesofisrael.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2024. 
  231. ^ Sheva, Arutz (24. 12. 2017). „An inside look at Israel's Christian minority”. israelnationalnews.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2024. 
  232. ^ „2% מהישראלים יחגגו מחר עם סנטה קלאוס”. makorrishon.co.il (на језику: хебрејски). 24. 12. 2014. Приступљено 30. 12. 2024. 
  233. ^ „הלמ"ס: עלייה בשיעור הערבים הנרשמים למוסדות האקדמיים”. news.walla.co.il (на језику: хебрејски). וואלה! חדשות. 4. 11. 2014. Архивирано из оригинала 3. 7. 2015. г. Приступљено 30. 12. 2024. 
  234. ^ Pentin, Edward (5. 1. 2012). „Israeli Christians Flourishing in Education but Falling in Number”. Terrasanta.net (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 7. 1. 2016. г. Приступљено 30. 12. 2024. 
  235. ^ Lev, David (24. 12. 2012). „Christians in Israel Well-Off, Statistics Show”. israelnationalnews.com (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2024. 
  236. ^ „פרק 4 פערים חברתיים-כלכליים בין ערבים לבין יהודים” (PDF). abrahaminitiatives.org (на језику: хебрејски). Приступљено 30. 12. 2024. 
  237. ^ Forman, Abra (23. 12. 2015). „In Heartwarming Christmas Story, IDF Welcomes More Pro-Israel Christian Arabs”. Israel365 News (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2024. 
  238. ^ „Israeli-Arab Christians take to the streets of Haifa for an unusual protest”. tlv1.fm/ (на језику: енглески). 28. 7. 2014. Архивирано из оригинала 9. 10. 2014. г. Приступљено 30. 12. 2024. 
  239. ^ Vela, Justin (14. 2. 2015). „Jordan: The safe haven for Christians fleeing ISIL”. The National (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2024. 
  240. ^ Fleishman, Jeffrey (10. 5. 2009). „For Christian enclave in Jordan, tribal lands are sacred”. Los Angeles Times (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2024. 
  241. ^ Miller, Duane Alexander (новембар 2011). „The Episcopal Church in Jordan: Identity, Liturgy, and Mission”. Journal of Anglican Studies (на језику: енглески). 9 (2): 134—153. ISSN 1745-5278. doi:10.1017/S1740355309990271. Приступљено 30. 12. 2024. 
  242. ^ „Christians in Jordan”. minorityrights.org (на језику: енглески). Minority Rights Group. 16. 10. 2023. Приступљено 30. 12. 2024. 
  243. ^ Freij, Muath (12. 8. 2015). „Iraqi Christians return to school in Jordan after a year in limbo | Jordan Times”. jordantimes.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 14. 8. 2015. г. Приступљено 30. 12. 2024. 
  244. ^ „Syrian Christians flee Daesh town”. Arab News (на језику: енглески). 9. 8. 2015. Приступљено 30. 12. 2024. 
  245. ^ „At the Plenary Session of the 69th United Nations General Assembly | King Abdullah II Official Website”. kingabdullah.jo (на језику: енглески). King Abdullah II. 24. 9. 2014. Приступљено 30. 12. 2024. „Let me say once again: Arab Christians are an integral part of my region’s past, present, and future.” 
  246. ^ Sharaf, Nihal (2012). „‘Christians enjoy religious freedom’”. arabtimesonline.com (на језику: енглески). Архивирано из оригинала 2. 4. 2015. г. Приступљено 30. 12. 2024. 
  247. ^ Kraidy 2005, стр. 119.
  248. ^ Bahout, Joseph (16. 5. 2016). „The Unraveling of Lebanon’s Taif Agreement: Limits of Sect-Based Power Sharing”. Carnegie Endowment for International Peace (на језику: енглески). Приступљено 30. 12. 2024. 
  249. ^ Deeb 2013, "the Maronites and the Druze, who founded Lebanon in the early eighteenth century."
  250. ^ Maktabi, Rania (новембар 1999). „The Lebanese census of 1932 revisited. Who are the Lebanese?”. British Journal of Middle Eastern Studies (на језику: енглески). 26 (2): 219—241. ISSN 1353-0194. doi:10.1080/13530199908705684. Приступљено 31. 12. 2024. 
  251. ^ Falola, Morgan & Oyeniyi 2012, стр. 40.
  252. ^ Asiwaju 1985, стр. 273.
  253. ^ De Azevedo 1994, стр. 25; Nyrop 1972, стр. 97.
  254. ^ „Morocco”. United States Department of State (на језику: енглески). 2023. Приступљено 31. 12. 2024. 
  255. ^ „Religions in Morocco”. globalreligiousfutures.org. PEW-GRF. Архивирано из оригинала 14. 10. 2022. г. Приступљено 31. 12. 2024. 
  256. ^ „Christians in Morocco Fear Fatwa Portends Harsher Treatment”. Morningstar News (на језику: енглески). 4. 5. 2013. Приступљено 31. 12. 2024. 
  257. ^ Goverde, Rik (23. 3. 2015). „'House-Churches' and Silent Masses —The Converted Christians of Morocco Are Praying in Secret”. VICE (на језику: енглески). Приступљено 31. 12. 2024. 
  258. ^ а б Nasr, Joseph (10. 5. 2009). „FACTBOX: Christians in Israel, West Bank and Gaza”. reuters.com. Reuters. Приступљено 31. 12. 2024. 
  259. ^ al-Mughrabi, Nidal (7. 10. 2007). „Prominent Palestinian Christian killed in Gaza”. Reuters (на језику: енглески). Приступљено 31. 12. 2024. 
  260. ^ „Michael Oren: Israel and the Plight of Mideast Christians”. Wall Street Journal (на језику: енглески). 9. 3. 2012. Приступљено 31. 12. 2024. 
  261. ^ Shehada, Muhammad (16. 12. 2019). „No season of goodwill for Christians in the blockaded Gaza Strip”. The National (на језику: енглески). Приступљено 31. 12. 2024. 
  262. ^ Derfner, Larry (7. 5. 2009). „Persecuted Christians?”. The Jerusalem Post | JPost.com (на језику: енглески). Приступљено 31. 12. 2024. 
  263. ^ „Israeli-Palestinian conflict blamed for Christian exodus”. The Jerusalem Post | JPost.com (на језику: енглески). 13. 10. 2010. Приступљено 31. 12. 2024. 
  264. ^ Miller, Duane Alexander; Sumpter, Philip (2016). „Between the Hammer and the Anvil: Indigenous Palestinian Christianity in the West Bank”. Christianity and Freedom: Volume 2: Contemporary Perspectives (на језику: енглески). Cambridge University Press. 2: 372—396. Приступљено 31. 12. 2024. 
  265. ^ Casella & Fowler 2005.
  266. ^ Pseudo-Dionysius (1999). Harrak, Amir, ур. The Chronicle of Zuqnin; Parts III and IV (на језику: енглески). Toronto: Pontifical Institute for Medieval Studies. стр. 78—84. ISBN 978-0-88844-286-4. 
  267. ^ Lecker 2000, стр. 91.
  268. ^ Wheeler, Andrew C. „Christianity in Sudan”. Dictionary of African Christian Biography (на језику: енглески). Приступљено 31. 12. 2024. 
  269. ^ „Baba 12 : Lives of Saints : Synaxarium – CopticChurch.net”. copticchurch.net (на језику: енглески). Приступљено 31. 12. 2024. 
  270. ^ Shott, Heidi (16. 5. 2013). „The Martyrs of Sudan: Yesterday, Today, Tomorrow”. 50 Days. Приступљено 31. 12. 2024. 
  271. ^ ʻIshsh 1960, стр. 56, "السريان في معلولا وجبعدين ولا يزال الأهلون فيها يتكلمون"
  272. ^ Arnold & Behnstedt 1993, стр. 5, 42, "Die Kontakte zwischen den drei Aramäer-dörfern sind nicht besonders stark.... Die arabischen Dialekte der Aramäer."
  273. ^ أنطون 2002, стр. 45, "... معلولا السريان منذ القديم ، والذين ثبتت سريانيتهم بأدلة كثيرة هم وعين التينة وبخعا وجبعدين فحافظوا على لغتهم وكتبهم أكثر من غيرهم . وكان للقوم في تلك الأيام لهجتان ، لهجة عاميّة وهي الباقية الآن في معلولا وجوارها ( جبعدين وبخعا ) ..."
  274. ^ Arnold 2006, стр. 15, 133"Viele Aramäer arbeiten heute in Damaskus, Beirut oder in den Golfstaaten und verbringen nur die Sommermonate im Dorf....Aramäern in Ma'lūla."
  275. ^ Matras & Sakel 2007, стр. 185, "The fact that nearly all Arabic loans in Ma'lula originate from the period before the change from the rural dialect to the city dialect of Damascus shows that the contact between the Aramaeans and the Arabs was intimate…"
  276. ^ Schami 2011, стр. 151, "Ich kenne das Dorf nicht, doch gehört habe ich davon. Was ist mit Malula?‹ fragte der festgehaltene Derwisch. >Das letzte Dorf der Aramäer< lachte einer der…"
  277. ^ Labidi 2022, стр. 133, "Aramäer von Ǧubbˁadīn"
  278. ^ „Hilfe für das Aramäerdorf Maaloula e.V. | An aid project in Syria”. friendsofmaaloula.de (на језику: немачки). 7. 1. 2015. Приступљено 1. 1. 2025. 
  279. ^ „In the Syrian desert, the language of Jesus lives on”. Archdiocese of Baltimore (на језику: енглески). 19. 1. 2012. Приступљено 1. 1. 2025. 
  280. ^ а б „Syria”. United States Department of State (на језику: енглески). Приступљено 1. 1. 2025. 
  281. ^ „Syria”. The World Factbook (на језику: енглески). Central Intelligence Agency. 22. 12. 2024. Приступљено 1. 1. 2025. 
  282. ^ Hounsell-Robert, Katy (14. 2. 2018). „Carthage, Tunisia: In the footsteps of St Augustine”. thetablet.co.uk (на језику: енглески). The Tablet. Архивирано из оригинала 14. 2. 2018. г. Приступљено 1. 1. 2025. 
  283. ^ Maddison 2007, стр. 214.
  284. ^ а б „Tunisia”. United States Department of State (на језику: енглески). Приступљено 1. 1. 2025. 
  285. ^ Pfannkuch, Katharina (9. 10. 2013). „Christians in Tunisia: Cause for Concern | Qantara.de”. qantara.de (на језику: енглески). Приступљено 1. 1. 2025. 
  286. ^ „Tunisia”. www.opendoorsus.org (на језику: енглески). Приступљено 1. 1. 2025. 
  287. ^ Demy & Shaw 2019, стр. 200.
  288. ^ „Turkey (Turkiye)”. The World Factbook (на језику: енглески). Central Intelligence Agency. 22. 12. 2024. Приступљено 1. 1. 2025. 
  289. ^ „Turkey (2020) // Religious Composition by Country, 2010—2050”. Pew Research Center (на језику: енглески). 21. 12. 2022. Приступљено 1. 1. 2025. 
  290. ^ Karatabanoğlu, Seda (8. 4. 2019). „Ermenilerin Türkiye’den göçü”. euronews (на језику: турски). Приступљено 1. 1. 2025. 
  291. ^ „Gökçek'e göre Türkiye'de 15 milyon gizli Rum, Ermeni ve Yahudi varmış”. Agos (на језику: турски). 15. 7. 2024. Приступљено 1. 1. 2025. 
  292. ^ „The Greek minority of Turkey”. hri.org (на језику: енглески). Приступљено 1. 1. 2025. 
  293. ^ „Ankara Says 89,000 Minorities Live in Turkey”. Asbarez.com (на језику: енглески). 15. 12. 2008. Приступљено 1. 1. 2025. 
  294. ^ „Greeks Living in Turkey”. megarevma.net (на језику: енглески). 22. 2. 2021. Приступљено 1. 1. 2025. 
  295. ^ „Assyrian community thrives again in southeastern Turkey”. Daily Sabah (на језику: енглески). 10. 1. 2019. Приступљено 1. 1. 2025. 
  296. ^ „In one of Turkey's most religiously diverse provinces, close ties with Syria fuel support for Assad regime”. The World from PRX (на језику: енглески). 15. 8. 2013. Приступљено 1. 1. 2025. 
  297. ^ Graves, Dan (28. 4. 2010). „Arabian Christians Massacred – 301-600 Church History”. Christianity.com (на језику: енглески). Приступљено 1. 1. 2025. 
  298. ^ „Yemen”. Open Doors (на језику: енглески). Приступљено 1. 1. 2025. 

Литература

уреди
Часописи

Спољашње везе

уреди

Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Арапи_хришћани&oldid=29012754”