Јован Драгаш
Јован Драгаш Дејановић (око 1343— око 1378) био је српски деспот из породице Дејановића, који је након распада Српског царства са братом Константином и мајком Теодором управљао пространом облашћу, која је обухватала југоисточне делове данашње Србије, источне делове данашње Северне Македоније и југозападне делове данашње Бугарске.[1][2][3]
| Јован Драгаш | |
|---|---|
| Лични подаци | |
| Датум рођења | око 1343. |
| Датум смрти | око 1378. |
| Породица | |
| Родитељи | Дејан Теодора Немањић |
| Династија | Дејановићи |
| деспот | |
Био је син деспота Дејана и Теодоре Немањић, сестре Душана Силног. Његов отац је владао пространом облашћу која је обухватала простор између Прешева, Куманова и Велбужда. После његове смрти или повлачења у манастир, малолетне Јована и Константина привремено је потиснуо севастократор Влатко Паскачић, уз подршку Мрњавчевића.[4][5]
Цар Урош је Јовану, као блиском сроднику (брату од тетке), доделио титулу деспота, са којом се он у изворима први пут јавља 1373. године.[6]
Обнова и ширење власти браће Дејановић, почиње после Маричке битке 1371. године. Они су, користећи се тадашњим приликама, обновили очеву државу и удвостручили је. Потиснули Влатковог малолетног сина, кесара Угљешу и овладали Прешевом, Иногоштем (Сурдулица), Славиштем и Врањем. Преузели су и област деспота Јована Оливера (Овче Поље и област дуж леве обале Вардара) од његових малолетних синова, а запосели су и део некадашњих поседа Мрњавчевића у источном делу данашње Македоније. Браћа Драгаши су након 1371. године признали врховну власт султана Мурата I, али се сматра да су ова ширења извели без османске војне помоћи и да су у својој области задржали велики степен независности.[6]
Јован Драгаш је умро око 1378. године, а владавину над државом Дејановића је преузео његов млађи брат Константин, коме се све више у владавини прикључује њихова мајка, монахиња Јевгенија.[1][2]
Претпоставља се да област Драгачево у Моравичком округу носи име по Јовану Драгашу. Цар Душан је дао на управу Јовановом оцу севастократору и деспоту Дејану, родоначелнику династије Дејановића илити Драгаша а Јовану је након поделе са братом Константином припала област десно од Моравице (Западне Мораве). Одатле и веза са Драгашевим именом.
Види још
уреди
Референце
уреди- ^ а б Шуица 2008, стр. 301.
- ^ а б Шуица 2009, стр. 432-433.
- ^ Алексић 2019.
- ^ Рајичић 1954, стр. 227-243.
- ^ Михаљчић 1981, стр. 583-584.
- ^ а б Михаљчић 1982, стр. 21-35.
Литература
уреди- Алексић, Владимир (2015). „Српски деспот, монах Доротеј - великосхимник Јован Каливит”. Натписи и записи. 1: 131—139.
- Алексић, Владимир (2019). Драгаши: Прошлост, историја, предање. Пожаревац: Народни музеј.
- Вујошевић, Жарко (2011). „Повеља браће Драгаша Хиландару о цркви Св. Власија: Кочани, 1. јуни 1377.”. Стари српски архив. 10: 71—86.
- Живојиновић, Мирјана (2006). „Драгаши и Света Гора”. Зборник радова Византолошког института. 43: 41—57.
- Михаљчић, Раде (1975). Крај Српског царства. Београд: Српска књижевна задруга.
- Михаљчић, Раде (1981). „Цар и краљ: Неуспешно савладарство”. Историја српског народа. 1. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 583—592.
- Михаљчић, Раде (1982). „Доба обласних господара”. Историја српског народа. 2. Београд: Српска књижевна задруга. стр. 21—35.
- Острогорски, Георгије (1963). „Господин Константин Драгаш”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 7 (1): 287—294.
- Рајичић, Миодраг (1953). „Севастократор Дејан”. Историски гласник. 6 (3-4): 17—28.
- Рајичић, Миодраг (1954). „Основно језгро државе Дејановића: Прилози нашој историској географији”. Историски часопис. 4 (1952-1953): 227—243.
- Ферјанчић, Божидар (1970). „Севастократори и кесари у Српском царству”. Зборник Филозофског факултета. Београд. 11 (1): 255—269.
- Ферјанчић, Божидар (1960). Деспоти у Византији и јужнословенским земљама (PDF). Београд: Научно дело.
- Шуица, Марко (2008). „Драгаши/Дејановићи”. Енциклопедија српског народа. Београд: Завод за уџбенике. стр. 301.
- Шуица, Марко (2009). „Јован Драгаш”. Српски биографски речник. 4. Нови Сад: Матица српска. стр. 432—433.