Шеснаеста крајишка ударна бригада
Шеснаеста крајишка НО ударна бригада била је јединица НОВЈ активна од маја 1944. до краја рата.[1]
| Шеснаеста крајишка ударна бригада | |
|---|---|
.svg) Југословенска партизанска застава | |
| Постојање | 5. мај 1944.[1] Место формирања: Дрвар |
| Формација | 3 батаљона[1] |
| Јачина | око 1.760 бораца[1] |
| Део | НОВЈ |
| Ангажовање | |
| Одликовања | Орден заслуга за народ[1] |
Увод
уредиРазвој НОБ
уредиТериторијална ограниченост и везаност партизанских одреда за свој крај онемогућавала је преношење борбених дејстава у друге области и избегавање концентричних удара надмоћног непријатеља за време његових офанзива. За даље ширење устанка у Југославији и његово прерастање у општенародни ослободилачки рат, при постојању јаких окупационих и квислиншких снага, биле су потребне сталне, покретне јединице способне за маневар на било којем терену.[2]
Статут пролетерских НО бригада
уредиПионирску улогу у стварању регуларне народноослободилачке армије имала је 1. пролетерска НО ударна бригада. Она је формирана 21. децембра 1941. на основу стечених искустава из дотадашње оружане борбе, након пада Ужичке републике у јесен 1941, што је формулисано Статутом пролетерских народноослободилачких бригада који је прописао Врховни штаб НОВЈ и који је важио за све бригаде НОВЈ. Формација је предвиђала: штаб, који чине командант и политички комесар и њихови заменици; најмање 4 ударна батаљона јачине до 300 бораца, формираних у 3-4 ударне чете; пратећу чету са онолико митраљеских водова (од по 2 оруђа) колико је батаљона у бригади, 1 водом лаких и 1 водом тешких минобацача; артиљеријске јединице које се могу састојати из појединих оруђа и батерија (4 оруђа), па све до дивизиона; моторизоване јединице које се формирају по могућности; комору и санитет. Уз штаб бригаде, поред коњичког, пионирског и вода за везу, Статут је предвиђао и културне екипе за културно просветни и политички рад у јединицама и међу народом на терену. Прописана је црвена застава са српом и чекићем у горњем десном углу, петокраком звездом у средини и извезеним именом јединице.[2]
Од партизанских одреда ка бригадама
уредиОд посебне важности било је наређење Врховног штаба да се у оквиру партизанских одреда стварају ударне чете и батаљони, као прелазни облик од одреда ка бригади. При формирању бригада, те ударне јединице обично су улазиле у њихов састав. Почасни назив ударна даван је само оним бригадама које су се посебно истакле у борби. У 1941. формирана је једна бригада (1. пролетерска); у 1942. формирано је укупно 37 бригада; у 1943. 76 бригада (расформирано 13 бригада); у 1944. 130 бригада (расформирано 13), а у 1945. још 16. нових бригада (расформирано 13). На крају рата било је укупно 220 бригада, од којих 14 пролетерских.[2]
Значај бригада у НОР
уредиЈачина, састав, опрема и наоружање бригада били су различити у разним периодима НОР и разним крајевима где су бригаде водиле борбу. Тако је просечна јачина бригада у 1942. и 1943. била 800 бораца, а у 1944. око 950 бораца, с тим што су бригаде у Словенији и Македонији биле бројно слабије (500-600 бораца). Наоружање бригада било је лако пешадијско, са митраљезима и минобацачима; наоружаване су од плена из борби са непријатељем, делом из сопствених радионица, а тек од 1943. неке су наоружане и из савезничке помоћи.[2]
По Титу, бригаде су биле оперативне јединице са стратегијским задацима; бригаде су биле способне и за партизанско и за фронтално ратовање (нарочито након формирања дивизија и корпуса НОВЈ), а биле су и комунистичке политичке школе, расадници кадрова за нове јединице НОВЈ, и упоришта КПЈ и НОП.[2]
Формирање
уредиШеснаеста крајишка НО ударна бригада формирана је 5. маја 1944. у Дрвару од Ударног одреда 5. корпуса НОВЈ; у свом саставу имала је 3 батаљона. Ушла је у састав 39. крајишке дивизије НОВЈ.[1]
Ратни пут бригаде
уреди1944
уреди
У дрварској операцији Бригада је затварала правац Кључ-Горњи Рибник, где је водила борбе до почетка јуна, а затим 4-6. јуна на простору Медна-Пецка-Врбљани-Бусије, заједно са 13. и 6. крајишком бригадом против делова 7. СС дивизије Принц Еуген. Почетком августа 1944. са 6., 11. и 13. крајишком бригадом напада безуспешно непријатељска упоришта Босански Петровац и Оштрељ. Приливом нових бораца Бригада је у септембру имала 4. батаљона са око 1.760 бораца. Учествовала је у борбама за ослобођење Бањалуке (18-28. септембра) и до 15. новембра 1944. водила је борбе са четницима на Мањачи, када је ушла у састав 1. (крајишке) бригаде 3. (босанско-херцеговачке) дивизије Народне одбране.[1]
Одликовања
уредиЗа ратне заслуге Бригада је одликована Орденом заслуга за народ.[1]
Референце
уредиЛитература
уреди- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 6). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 573.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 4). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 686.
- Гажевић, Никола, ур. (1974). Војна енциклопедија (том 2). Београд: Војноиздавачки завод. стр. 28.