Вокатив

Вокатив је пети падеж у српском језику, једини независан поред номинатива. Његова функција је комуникативна јер служи за дозивање, обраћање саговорнику, скретање пажње и сл, а његова употребна вредност је апелативна. Овај падеж се у писању увек одваја запетом, а у говору краћом паузом. На пример:

Ана, врати се.

Како сте, госпођо?

Јесен стиже, дуњо моја.

Код појединих именица мушког рода у вокативу неки гласови се мењају:

човек-човече, Предраг-Предраже

стриц-стриче, Кнез-Кнеже, читалац-читаоче

Облик вокатива множине именица мушког рода исти је као и номинативу множине тих именица. Зато су и промене одређених гласова овде исте као у номинативу:

момак-момци, викинг-викинзи.

Вокатив је, као и номинатив, падеж уз који не могу стајати предлози. Именице у вокативу немају посебну службу у реченици. Одговара на узвике хеј! итд.

Литература

• Станојчић, Ж. Поповић, Љ. (1992). „Граматика српског језика“, Завод за издавање уџбеника: Нови Сад. ISBN 978-86-17-02288-2..