Аустронежани
Аустронежани (неправилно Аустронезијци) су велика група народа насељена у југоисточној Азији, источној Африци и Океанији, а говорници су језика аустронежанске језичке породице. У ту групу спадају староседеоци Тајвана, народи Филипина, Источног Тимора, Индонезије, Малезије, Брунеја, Кокосових Острва, Полинезије, Микронезије и Мадагаскара, као и Малајци Сингапурци, Полинежани Новог Зеланда и Хаваја и непапуански народи Меланезије. Они се могу наћи и у јужном Тајланду, Вијетнаму, Камбоџи, на острву Хајнан, деловима Шри Ланке, јужном Мјанмару, северном делу Јужне Африке, Суринаму и на Андаманским острвима. Аустронежана у дијаспори има у САД, Уједињеном Краљевству, Аустралији, Канади, Холандији (већином Индонежани), Шпанији, Португалу, Хонг Конгу, Макау и државама западне Азије. Земље и територије које већином настањују Аустронежани су колективно познате као Аустронезија.[14]
 Народ Амис у Тајвану | |
| Укупна популација | |
|---|---|
| око 415 милиона | |
| Региони са значајном популацијом | |
 Индонезија | 260.581.000 (2016)[1] |
 Филипини | 100.981.437 |
 Мадагаскар | преко 24.000.000 (2016)[2] |
 Малезија | 19.240.000 (2017)[3] |
 САД | 4.816.144 |
 Тајланд[4] | 1.900.000 |
 Папуа Нова Гвинеја | 1.300.000 |
 Источни Тимор[5] | 1.167.242 (2015) |
 Нови Зеланд | 855.000 (2006)[6][7][8] |
 Сингапур | преко 700.000[9] |
 Република Кина | 520.000 |
 Соломонска Острва | 478.000 (2005) |
 Фиџи | 456.000 (2005)[10] |
 Брунеј | 224.000 (2006) |
 Аустралија | 210.843 |
 Самоа | 193.773 (2015) |
 Гуам | 162.742 |
 Шпанија | 155.362 |
 Тонга | 105.323 |
 Хаваји | 140.652 или 401.162[11] |
 Суринам | 93.000 (2017)[12] |
 Северна Маријанска Острва | 52.344 |
 Шри Ланка | 40.189 (2012)[13] |
 Чиле | 5.682 |
| Језици | |
| аустронежански језици | |
| Религија | |
| хришћанство (католицизам • протестантизам • мормонизам) ислам (сунизам) хиндуизам (балинежански хиндуизам) будизам (теравада будизам • махајана будизам • вађрајана будизам) анимизам, фолк религија, етничка религија, шаманизам, паганизам, таоизам | |
Етнички Малдивци такође поседују генетску повезаност са аустронежанским народима преко Малајског полуострва.[14]
Преисторија и историја
уредиАрхеолошки докази демонстрирају технолошку повезаност између пољопривредне културе "југа" (мисли се на југоисточну Азију и Меланезију), и налазишта која су познатија као копнена Кина, где постоји комбинација археолошких и лингвистичких доказа која је интерпретирана као подршка "северног" порекла аустронежанске језичке породице у јужној Кини и Тајвану.
Теоретски је могуће доказати да пре неколико хиљада година пре ширења династије Хан према југу, говорници аустронежанских језика су се проширили низ обале јужне Кине поред Тајвана све до Тонкинског залива. Проширење осталих језичких породица као што су аустроазијска, таи-кадаи, хмонг-миен и сино-тибетанска је довело до асимилације и евентуалне синисизације свих говорника аустронежанских језика који су остали у копненој Кини (процеси који се данас настављају на Тајвану).[15] У скорашњем третману сви аустронежански језици су класификовани у 10 подгрупа, са свим језицима Формозе који су сврстани у посебну подгрупу ове породице језика.[16]
Алтернативе овог модела траже домородачко порекло аустронежанских језика у југоисточној Азији или Меланезији.[17][18][19]
Генетске анализе сугеришу да су се Аустронежани југоисточне Азије проширили према Сунди (некадашњем копну које је обухватало југоисточну Азију, Суматру и Борнео) и еволуирали in situ пре око 35.000 година.[20] Ипак, 2016. године спроведена ДНК анализа показала је да један од генетичких маркера коришћених у студији, али не и други, подржава хипотезу сеобе малог обима „са Тајвана“.[21] Истраживања указују да је само мали део тајванског генетског кода нађен међу народима југоисточне Азије, а постоје и тврдње да су сеобе ових народа са Тајвана, иако мање по обиму, имале значајан утицај на културу и језик ових народа.[22][23][24]
Географска дистрибуција
уредиАустронежански народи се одређују на основу региона или државе у којој живе.
- Староседеоци Тајвана: Амис, Атајал, Бунун, Пајван.
- Малајско-полинезијски народи:
- Борнејска група: Камбоџа, Хајнан, Вијетнам. нпр. Кадазан-Дусун, Мурут, Ибанци, Бидајух, Дајаци, Лун Баванг
- Чамска група: нпр. Аћех, Чам, Џарајци, Утсули
- Централна Лузонска група: Капампанган, Пангасинан, Самбал.
- Игоротска: Кордиљера. нпр. Балангао, Ибалои, Ифугао, Итнег, Канкани.
- Лумадска: Минданао. е.г Камајо, Манобо, Тасадајци, Боли.
- Малгашка: Мадагаскар. нпр. Бетсилео, Мерина, Сакалава, Тсимихети.
- Меланежанска: Меланезија. нпр. Фиџијци, Канак.
- Микронежанска: Микронезија. нпр. Каролинци, Палауци.
- Мокенска: Мјанмар, Тајланд.
- Моро: Бангсаморо. нпр. Баџао, Таусуг и Маранао.
- Северни Лузон: нпр. Илоци, Ибанаг, Итавес.
- Полинежанска: Полинезија. нпр. Маори, Хавајци, Самоанци.
- Јужна Лузонска: нпр. Тагали и Бикол.
- Сунда-Сулавеси: нпр. Малајци, Сунди, Јаванци, Балинежани, Батаци и Бутонци
- Висајанска: нпр. Акланон, Бохолано, Себуано, Масбатенци, Варај.
Према скорашњим студијима универзитета Станфорд у Калифорнији, постоји широка разноврсност порекла по мушкој линији аустронежанских народа, поред мањег европског доприноса откривеног у југоисточној Азији, Меланезији, Океанији и Мадагаскару. Чине доминантне етничке групе у регионима као што су Полинезија, Меланезија, Мадагаскар и Малајско полуострво. У овим регионима живи око 380 милиона људи који су аустронежанског порекла.
Ови народи такође чине већину у државама као што су Индонезија, Малезија, султанат Брунеј, Филипини, делом Источни Тимор (значајну популацију чине Папуанци који живе на истоку ове државе), заједно са Сингапуром. Претпоставља се да је око 14% становништва Сингапура аустронежанског порекла. Изван ове регије, настањују и Палау, Гуам и Северна Маријанска Острва, као и Хаваје. Народ Чам претежно настањује Камбоџу и Вијетнам.
Религија
уредиИзворна религија је анимизам, а и данас је широко распрострањен међу неким Аустронежанима (нарочито Малгаши, Ибанци, Пангасинан и други), док остали претежно исповедају хришћанство (Тагали, Тетумци, делом Ибанци, Капампанган, староседеоци Тајвана и остали филипински народи), ислам (Чам, Малајци, Индонежани, Минангкабау, Ачехи), будизам (народи на простору Вијетнама) и хиндуизам (Балинежани). У односу на напоменуте религије, етничке и фолк религије имају знатно мањи број припадника.
Хришћански мисионари из европских земаља су ширили хришћанство међу овим народима, док су међу њима најбројнији католици, затим протестанти, мормони и други (мисионари из Француске, Шпаније, Холандије, Португалије).
Исламски трговци су ширили ислам на подручјима Индонезије и Малезије између 10. и 13. века, после чега је ислам био доминантан (арапски трговци).
Види још
уредиРеференце
уреди- ^ http://www.bps.go.id/website/pdf_publikasi/watermark_Proyeksi%20Penduduk%20Indonesia%202010-2035.pdf
- ^ „Population, total”. Data. World Bank Group. 2017. Приступљено 29. 4. 2018.
- ^ „Malaysia”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 28. 12. 2010. г. Приступљено 29. 4. 2018.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 7. 2. 2013. г. Приступљено 22. 7. 2013.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 7. 2. 2016. г. Приступљено 24. 7. 2016.
- ^ „Archived copy”. Архивирано из оригинала 7. 2. 2013. г. Приступљено 22. 7. 2013.
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 11. 02. 2009. г. Приступљено 01. 09. 2018.
- ^ „Архивирана копија”. Архивирано из оригинала 27. 11. 2007. г. Приступљено 01. 09. 2018.
- ^ About 13,6% of Singaporeans are of Malay descent. In addition to these, many Chinese Singaporeans are also of mixed Austronesian descent. See also „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 4. 7. 2007. г. Приступљено 25. 4. 2007.
- ^ „Archived copy” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 3. 4. 2007. г. Приступљено 23. 3. 2007.
- ^ „U.S. 2000 Census”. Архивирано из оригинала 18. 11. 2011. г. Приступљено 23. 11. 2014.
- ^ „Suriname”. The World Factbook. Central Intelligence Agency. Архивирано из оригинала 07. 01. 2019. г. Приступљено 29. 4. 2018.
- ^ „A2 : Population by ethnic group according to districts, 2012”. Census of Population& Housing, 2011. Department of Census& Statistics, Sri Lanka. Архивирано из оригинала 28. 04. 2017. г. Приступљено 01. 09. 2018.
- ^ а б Maloney 1980.
- ^ Goodenough, Ward Hunt (1996). Prehistoric Settlement of the Pacific, Volume 86, Part 5. ISBN 9780871698650.
- ^ Blust 1999, стр. 31–94
- ^ Dyen, Isidore (1962). „The lexicostatistical classification of Malayapolynesian languages”. Language. 38 (1): 38—46. JSTOR 411187. doi:10.2307/411187.
- ^ Dyen, Isidore (1965). „A Lexicostatistical Classification of the Austronesian Languages”. Internationald Journal of American Linguistics, Memoir. 19: 38—46.
- ^ Oppenheimer, Stephen (1998). Eden in the east: the drowned continent. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-81816-8.
- ^ Soares P, Trejaut JA, Loo JH (јун 2008). „Climate change and postglacial human dispersals in southeast Asia”. Mol. Biol. Evol. 25 (6): 1209—18. PMID 18359946. doi:10.1093/molbev/msn068.„New DNA evidence overturns population migration theory in Island Southeast Asia”. Phys.org. 23. 5. 2008.
- ^ Pedro A. Soares; Jean A. Trejaut, Teresa Rito, Bruno Cavadas, Catherine Hill, Ken Khong Eng, Maru MorminaAndreia Brandão, Ross M. Fraser, Tse-Yi Wang, Jun-Hun Loo, Christopher Snell, Tsang-Ming Ko, António Amorim, Maria Pala, Vincent Macaulay, David Bulbeck, James F. Wilson, Leonor Gusmão, Luísa Pereira, Stephen Oppenheimer, Marie Lin, Martin B. Richard (2016). „Resolving the ancestry of Austronesian-speaking populations”. Human Genetics. PMID 26781090. doi:10.1007/s00439-015-1620-z.
- ^ „New research into the origins of the Austronesian languages: Complex genetic data now confirms that Mitochondrial DNA found in Pacific islanders was present in Island Southeast Asia at a much earlier period”. ScienceDaily (на језику: енглески). Приступљено 24. 8. 2017.
- ^ Melton, T.; Clifford, S.; Martinson, J.; Batzer, M.; Stoneking, M. (децембар 1998). „Genetic evidence for the proto-Austronesian homeland in Asia: mtDNA and nuclear DNA variation in Taiwanese aboriginal tribes”. American Journal of Human Genetics. 63 (6): 1807—1823. ISSN 0002-9297. PMC 1377653
. PMID 9837834. doi:10.1086/302131.
- ^ „DNA Analysis Gives Insight into Austronesian Languages”. New Historian (на језику: енглески). 1. 2. 2016. Приступљено 24. 8. 2017.
Литература
уреди- Oppenheimer, Stephen (1998). Eden in the east: the drowned continent. London: Weidenfeld & Nicolson. ISBN 978-0-297-81816-8.
- Blust, R (1999). „Subgrouping, circularity and extinction: some issues in Austronesian comparative linguistics”. Ур.: Zeitoun, E; Jen-kuei Li, P. Selected papers from the Eighth International Conference on Austronesian Linguistics. Taipei: Academia Sinica. стр. 31—94. ISBN 978-957-671-632-4. OCLC 58527039.
- Goodenough, Ward Hunt (1996). Prehistoric Settlement of the Pacific, Volume 86, Part 5. ISBN 9780871698650.
- Duckworth, Wynfrid L.H. (1914). n the Anthropometric Data collected by Professor John Stanley Gardiner, F.R.S., in the Maldive Islands and Minicoy. Cambridge Philosophical Society. „There were three major sources of immigration into the country. These are... the western shores of the Malay Peninsula, and the islands of the Malaya Archipelago”
- Maloney, C. (1980). People of the Maldive Islands. Orient Longman Ltd, Madras. ISBN 978-0-86131-158-3.
- Capelli, Cristian; et al. (2001). „A Predominantly Indigenous Paternal Heritage for the Austronesian-Speaking Peoples of Insular Southeast Asia and Oceania” (PDF). American Journal of Human Genetics. 68 (2): 432—443. PMC 1235276 . PMID 11170891. doi:10.1086/318205. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 2. 2010. г.
- Bellwood, Peter S. (1979). Man's conquest of the Pacific: The prehistory of Southeast Asia and Oceania. Oxford University Press. ISBN 9780195201031.
- Bellwood, Peter (2007). Prehistory of the Indo-Malaysian Archipelago (3rd, revised изд.). ANU E Press. ISBN 978-1-921313-12-7.
- Bellwood, Peter; Fox, James J.; Tryon, Darrell, ур. (2006). The Austronesians : historical and comparative perspectives. Australian National University. ISBN 978-1-920942-85-4. * Diamond, Jared M. (1998). Guns, Germs, and Steel. Vintage. ISBN 978-84-8306-667-6.
- Benitez-Johannot, Purissima, ур. (2009). Paths of Origins. ArtPostAsia Books. ISBN 978-971-94292-0-3. Архивирано из оригинала 16. 10. 2011. г. Приступљено 14. 10. 2011.
- Fox, James J. Ancestry and Alliance: Explorations in Austronesian Ethnography (2006). Origins. ANU E Press. ISBN 978-1-920942-87-8.
Спољашње везе
уреди- Овај чланак укључује текст из публикације која је сада у јавном власништву: Chisholm, Hugh, ур. (1911). „Mundās”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 19 (11 изд.). Cambridge University Press.
- Books, some online, on Austronesian subjects by the Australian National University
- Encyclopædia Britannica: Austronesian Languages
