Википедија

Levičarski populizam

Levičarski populizam je politička ideologija koja kombinuje levičarksku politiku, populističku retoriku i populističke teme. Populistička retorika obično sadrži anti-elitistička osećanja, opoziciju sistemu i govore za obične ljude”.[1] Teme koje obuhvataju levičarski populisti uključuju antikapitalizam, socijalnu pravdu, pacifizam i anti-globalizam, dok se ideologijom klasnog društva i socijalističkim teorijama bave tradicionalne levičarske partije.[2] Kritika kapitalizma i globalizacije je usko povezana sa antiamerikanizmom koji je znatno evoluirao u levičarsko populističkim pokretima kao rezultat kontraverznih vojnih operacija SAD-a, posebno onih na Bliskom istoku.[3]

Obično se uzima da populistička levica ne isključuje ostale horizontalno i da seoslanja na prava jednakosti.[4] Neki analitičari takođe ističu nacionalističke levičarske populističke pokrete, kao na primer, odlike kemalizma u Turskoj.[5] Za levičarske populističke partije koje se između ostalog bore za prava migranata i LGBT populacije, koristi se termin "uključujući populizam".[6] S usponom grčke Sirize i španskog Podemosa uzrokovane rastom duga Evropske Unije, sve češće se pominje novi levičarski populizam u Evropi.[7][8]

Po regionima

uredi

Evropa

uredi

Nemačka

uredi

Stranka demokratskog socijalizma je izričito bila proučavana u okviru levičarskog popilizma, pogotovo od strane nemačkih akademika.[9] Partija je formirana posle ujedinjenja Nemačke i bila je slična desničarskom populizmu, po tome što se oslanjala na anti-elitizam i po tome što su mediji bile oslonjene na harizmatične vođe.[10] Partija se borila za isto biračko telo sa desničarskim populizmom, u izvesnoj meri, iako je više bila oslonjena na ozbiljniju platformu u Istočnoj Nemačkoj. Odrednjeni broj njihovih glasača su bili protiv imigracija, mada, te granice je prešao npr. Oskar Lafontaine, koji je prethodno koristio termin koji je povezan sa Nacističkom partijom, Fremdarbeiter ili vanzemaljski radnici, u svojoj predizbornoj kampanji 2005. godine. SDS se ujedinila sa Levičarskom partijom 2007. godine i novi populistički elementi se češće mogu naći u Nemačkoj u okviru levice, nego desničara.

Grčka

uredi

Syriza, koja postaje najveća partija od izbora 2015. u januaru, opisana je kao levičarska populistička partija, nakon krize u Grčkoj, prilikom koje je svojom platformom ispunila većinu zahteva narodnih pokreta. Populističke odlike (osobine) u Syrizinoj platformi su davale veliki značaj reči ‘‘narod’’ u njihovoj retorici i ‘‘mi/ljudi protiv njih/osnivača‘‘ tj. vladao je antagonizam u kampanjama. Syriza je vodila računa o pitanjima imigracije i LGBT prava. Syriza ne prihvata obeležje ‘‘populizma‘‘.[11][12]

Holandija

uredi

Socijalistička partija je krenula da rukovodi levičarskom populističkom platformom nakon pada komunističkog pokreta 1991. godine. Iako je istaknuto da je partija postala manje populistička u okviru proteklih godina, ona još uvek uključuje anti-elitizam u svojim nedavnim izbornim nastupanjima.[13] Ona se suprostavlja svim onim što predstavljaju evropske supersile.

Španija

uredi

Levičarska populistička partija Podemos osvojila je 8 procenata na nacionalnom glasanju na Evropskim parlamentarnim izborima 2014. godine. Prilikom izbegavanja jezika nacionalizma, koji je tipičan za desničarske populariste, Podemos uspeva da privuče pažnju svih levičarskih glasača koji su razočarani sa političkim delovanjem, ne držeći nikome stranu u regionalnoj političkoj borbi.[14] Na izborima 2015. za nacionalni parlament, Podemos dostiže 20.65% od glasanja i postaje treća najveća partija u parlamentu posle konzervativne Narodne partije sa 28.71% i Španske socijalističke radničke partije sa 22.02%. U novom parlamentu Podemos ima 69 mesta od ukupnih 350. Ovaj rezultat je okončao tradicionalni dvopartijski sistem u Španiji.[15]

Latinska Amerika

uredi

Argentina

uredi

Argentinska vlada Huan Perona uspostavila je levičarski populizam kao politički pokret. Tokom 1950-ih oni su osnovali Peronizam, politički pokret koj se zalaže prioritet smanjenja siromaštva, javnog zdravlja i dobrobit, i potpuno zapošljavanje i politički rad.

Kristina Fernandez de Kiršner, predsednica Argentine od 2007] do 2015. godine, i njen suprug Nestor Kišner oformirali su Kiršnerizam koji se često spominje uz druge Latino Američke pokrete levičarskog populizma ranog 21. veka u Boliviji i Venecueli. Za vreme mandata Kristina Fernandez de Kiršner, ona je bila često angažovana u Kriticizmu Sjedinjenih Američkih Država, držala je govore sa akcentom na anti-globalizaciji i tražila formiranje ekonomskih saveza sa ne-zapadnim semljama kao što su Kina i Rusija, sa određenim mogućstvom za uspeh. Ona je takođe u više navrata govorila o kapitalizmu uopšte. Njenu administraciju je karakterisalo znatno povećanje poreza, posebno na poljoprivredne proizvode Argentinskog glavnog izvoza. 2009. godine, ona je pokrenula Univerzalnu dodelu subvencije po detetu (Poznatije kao AUH u Argentini Asignación Universal por Hijo), beneficirana testirana sredstva porodicama čija su deca kvalifikovana za program (Uprkos svom imenu, AUH nije univerzalna subvencija).

Bolivija

uredi

Lider Siles Zuazoa praktikovao je levičarski populizam, jednako dobro koliko i sadašnji socijalistički predsednik Evo Morales.[16][17]

Ekvador

uredi

Rafael Korea, predsednik Ekvadora, istakao je značaj ’’diskusa populista’’ i integrisao tehnokrate da rade u sklopu konteksta za zajednicu Ekvadorijanaca. U sukobu između domaćih naroda i vlade. Korea je okrivio stranu nevladinu organizaciju za eksploataciju domaćeg stanovništva.[18][19][20]

Venecuela

uredi

Predsedništvo Uga Čaveza liči na kombinaciju narodne mudrosti i harizmatičnog liderstva sa doktrinom socijalizma.[17] Ćavezova vlada podseća na populistički nacionalizam i redistributivizam.[21]

Levičarske populističke partije

uredi

Trenutne levičarske populističke partije ili partije sa levičarskim populističkim frakcijama

uredi
  •   Ekvador-PAIS Alliance[23]
  •   Estonija-Ujedinjena levičarska partija Estonije
  •   Evropa-Partija evropske Levice, Evropska ujedinjena levica-Nordijaska zelena levica
  •   Francuska-Levičarski front[26][27] La France insoumise
  •   Finska-Komunistička parija Finske
  •   Nemačka-Levičarska parija[28]
  •   Grčka-Syriza,[29][30] Popular Unity, Course of Freedom
  •   Italija-Five Star Union,[30] Free Alternative, Ostala Evropa
  •   Iran-People's Mujahedin of Iran[31]
  •   Irska-Irska republistička socijalistička partija
  •   Luksemburg-Levičarska parija
  •   Namibija-Namibian Economic Freedom Fighters
  •   Holandija-Socijalistička partija

Literatura

uredi
  • Albertazzi, Daniele; McDonnell, Duncan . Twenty-First Century Populism. Palgrave MacMillan. 2008. ISBN 9780230013490.
  • Weyland, Kurt (2013). „The Threat from the Populist Left”. Journal of Democracy. 24 (3): 18—32. S2CID 154433853. doi:10.1353/jod.2013.0045. 
  • March, Luke (2007). „From Vanguard of the Proletariat to Vox Populi: Left-Populism as a 'Shadow' of Contemporary Socialism”. Sais Review of International Affairs. 27 (1): 63—77. S2CID 154586793. doi:10.1353/sais.2007.0013. 

Види још

uredi

Reference

uredi
  1. ^ Albertazzi & McDonnell. стр. 123“.
  2. ^ Zaslove, Andrej (2008). „Here to Stay? Populism as a New Party Type”. European Review. 16 (3): 319—336. S2CID 145702059. doi:10.1017/S1062798708000288. 
  3. ^ Hartleb, Florian (2004). Rechts- und Linkspopulismus. Eine Fallstudie anhand von Schill-Partei und PDS (in German). Wiesbaden. p. 162.
  4. ^ Albertazzi & McDonnell. стр. 123
  5. ^ Ozel, Soli (април 2003). „After the tsunami". Journal of Democracy”. 14 (2): 80—94. doi:10.1353/jod.2003.0043. .
  6. ^ Mudde, C. Antonio; Rovira Kaltwasser, C. (2013). „Exclusionary vs. inclusionary populism: comparing contemporary Europe and Latin America”. Government and Opposition. 48 (2): 147—174. S2CID 145697108. doi:10.1017/gov.2012.11. 
  7. ^ Mudde, Cas (17 February 2015). „The problem with populism”. The Guardian. Retrieved 22 June 2015
  8. ^ Zabala, Santiago (2 December 2014). "In Europe, not all populist parties are the same". AlJazeera. Retrieved 22 June 2015.
  9. ^ De Lange, Sarah L.; Mudde, cas (2005). „Political extremism in europe”. European Political Science. 4 (4): 476—488. S2CID 154045990. doi:10.1057/palgrave.eps.2210056. .
  10. ^ Albertazzi & McDonnell. стр. 132
  11. ^ Stavrakakis, Yannis; Katsambekis, Giorgos (2014). „Left-wing populism in the European periphery: The case of SYRIZA”. Journal of Political Ideologies. 19 (2): 119—142. S2CID 143735344. doi:10.1080/13569317.2014.909266. . Retrieved 22 June 2015.
  12. ^ Yiannos Katsourides (2016). Radical Left Parties in Government: The Cases of SYRIZA and AKEL. Palgrave Macmillan. pp. 103ff
  13. ^ Otjes, Simon; Louwerse, Tom (2015). „Populists in Parliament: Comparing Left-Wing and Right-Wing Populism in the Netherlands”. Political Studies. 63: 60—79. S2CID 145762295. doi:10.1111/1467-9248.12089. .
  14. ^ Carlos de la Torre (11 December 2014). The Promise and Perils of Populism: Global Perspectives. University Press of Kentucky. p. 211. [[ ISBN 978-0-8131-4687-4]].
  15. ^ Entscheidung in Spanien: Konservative sind Wahlsieger, verlieren aber Mehrheit. Spiegel Online, 20 Demcember 2015 (German)
  16. ^ Mayorga, Rene Antonio (1997). „Bolivia's Silent Revolution”. Journal of Democracy. 8 (1): 142—156. S2CID 154064089. doi:10.1353/jod.1997.0006. 
  17. ^ а б Kirk Andrew Hawkins, Venezuela's Chavismo and Populism in Comparative Perspective. New York: Cambridge University Press. 2010. ISBN 978-0-521-76503-9. стр. 84.
  18. ^ de la Torre, Carlos (2013). Populismus in Lateinamerika. Zwischen Demokratisierung und Autoritarismus (PDF) (in German). Friedrich Ebert Stiftung.
  19. ^ Carlos de la Torre (2010). Populist Seduction in Latin America. Ohio University Press. p. 173.
  20. ^ Raúl L. Madrid (2012). The Rise of Ethnic Politics in Latin America. Cambridge University Press. p. 75.
  21. ^ а б Steve Ellner & Daniel Hellinger, eds., Venezuelan politics in the Chávez era: class, polarization, and conflict. Boulder: Lyne Rienner. 2003. ISBN 978-1-58826-297-4. стр. 67.
  22. ^ Juan José Cruces (February 21, 2016). „El puchero de gallina del populismo kirchnerista” [The chicken pot of the Kirchnerite populism] (in Spanish). La Nación. Retrieved February 9, 2017
  23. ^ а б "South America’s New Caudillos". The New York Times. October 16, 2014. Retrieved February 18, 2017
  24. ^ Eduardo Porter (May 3, 2016). "Populist Policies Let Brazil’s Tomorrow Slip Away". The New York Times. Retrieved February 9, 2017.
  25. ^ "Rechtspopulistische Parteien in Tschechien. - Vile Netzwerk". www.vile-netzwerk.de.
  26. ^ Denis Tugdual (5 April 2013). "Le Pen-Mélenchon: la mode est au langage populiste". L'Express (in French).
  27. ^ Jean-Laurent Cassely (15 April 2013). "Le populisme "vintage" de Jean-Luc Mélenchon, trop élaboré pour être efficace". Slate (in French).
  28. ^ Professor of Politics Michael Keating; Professor David McCrone, eds. (2013). The Crisis of Social Democracy in Europe. Edinburgh University Press. p. 147. [[ ISBN 978-0748665822]]
  29. ^ Katsambekis, Giorgos. "Left-wing Populism in the European Periphery: The Case of SYRIZA". academia.edu.
  30. ^ а б Pausch, Robert (4 February 2015). "Populismus oder Extremismus? – Radikale Parteien in Europa" – via Die Zeit.
  31. ^ Fred Reinhard Dallmayr (199). Border Crossings: Toward a Comparative Political Theory. Lexington Books. p. 136. [[ ISBN 9780739100431]]. To provide an Islamic justification for their populist program, Mojahedin often utilized the euphemism coined by Shariati.
  32. ^ Učeň, Peter (14 February 2016). "Populizmus Smeru... má to ešte vôbec význam?"
  33. ^ „Архивирана копија” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) 04. 08. 2016. г. Приступљено 31. 05. 2017. 
  34. ^ Kern, Miro. "11 nesplnených alebo meškajúcich sľubov premiéra Fica".
  35. ^ "Red Tide: From 'economic freedom' to 'white genocide', extremism grabs the spotlight (in English)". Daily Maverick. 14 October 2013. Retrieved 1 November 2013
  36. ^ Carlos de la Torre (11 December 2014). The Promise and Perils of Populism: Global Perspectives. University Press of Kentucky. p. 211. [[ ISBN 978-0-8131-4687-4]].
  37. ^ Christopher Ross; Bill Richardson; Begoña Sangrador-Vegas (2016). Contemporary Spain. Routledge. p. 75. [[ ISBN 978-1-317-75164-9]].
  38. ^ Cas Mudde (17 February 2015). „The problem with populism”. The Guardian
  39. ^ "Populism in Ukraine in a Comparative European Context (in English)" (PDF). Problems of Post-Communism, vol. 57, no. 6. стр. 3-18. November–December 2010. Retrieved 29 November 2013
  40. ^ Cas Mudde (2008-11-10). "Radikale Parteien in Europa – bpb". bpb.de. Retrieved 2015-09-25.
  41. ^ "More liberal, populist movement emerging in Democratic Party ahead of 2016 elections", By Zachary A. Goldfarb. The Washington Post. November 30, 2013. Retrieved April 15, 2017
  42. ^ "The Left's Unpopular Populism", By Amitai Etzioni. The Atlantic. January 8, 2015. Retrieved April 15, 2017.
  43. ^ "America in Populist Times: An Interview With Chantal Mouffe", By Waleed Shahid. The Nation. December 15, 2016. Retrieved April 15, 2017.
  44. ^ "Left-Wing Populists in Latin America?"
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Levičarski_populizam&oldid=28315961”