Imre Lakatoš

Imre Lakatos (Debrecin, 9. novembar 1922 — London, 2. februar 1974) bio je britanski filozof mađarskog porekla.

Imre Lakatos
Imre Lakatos, c. 1960.
Ime po rođenju	Imre Lipschitz
Druga imena	Imre Molnár
Datum rođenja	(1922-11-09)9. novembar 1922.
Mesto rođenja	Debrecin  Mađarska
Datum smrti	2. februar 1974.(1974-02-02) (51 god.)
Mesto smrti	London  Ujedinjeno Kraljevstvo
Uzrok smrti	krvarenje u mozgu
Obrazovanje	Istorijski zaokret falibilizam falcifikacionizam matematički kvazi-empirizam istoriografski internalizam
Univerzitet	Univerzitet u Debrecinu Moskovski državni univerzitet Univerzitet u Kembridžu
Zanimanje	Filozof
Delovanje	Filozofija matematike, filozofija nauke, istorija nauke, epistemologija, politika
Prethodnik	Pol Fejerebend, Georg Hegel, Vladimir Lenjin, Đerđ Lukač, Karl Marks, Đerđ Poja, Karl Poper, Tomas Kun

Imre Lakatos dao je vredne doprinose filozofiji matematike i filozofiji nauke. Njegovo delo Proofs and Refutations (Dokazi i pobijanja, 1963/64) daje inovativan pogled na pitanja matematičkog otkrića. On pokazuje da protivrimeri («pobijanja») igraju važnu ulogu u matematici i drugde u nauci i iznosi tezu da se kako dokazi, tako i teoreme postupno poboljšavaju traženjem protivprimera i sistematskom analizom dokaza. Njegova metodologija istraživačkih programa (koju je on predstavio kao sintezu pogleda na nauku koju su dali Poper i Kun temelji se na ideji da je nauku najbolje analizirati ne u kategorijama pojedinih teorija, nego u kategorijama jedinica nazvanih istraživački programi. Lakatos je tvrdio da njegov pogled pruža jasne kriterijume napretka i nazatka (koji nedostaju u Kunovom pogledu) i stoga zahvata racionalni aspekt naučnog razvoja. Lakatos je takođe artikulisao meta-metodologiju kako bi procenio suparničke metodologije nauke u smislu racionalnih rekonstrukcija njihove interne istorije.

Život

Lakatos je rođen kao Imre Lipschitz u debrecinskoj židovskoj porodici godine 1922. Na Univerzitetu u Debrecinu godine 1944. diplomirao je matematiku, fiziku i filozofiju. Promenivši ime u Imre Molnár izbegao je nacistički progon židova. Majka i baka umrle su mu u Aušvicu. U Drugom svetskom ratu angažirao se kao komunist. Još je jednom promenio prezime u čast Geze Lakatosa (lakatos=bravar).

Nakon rata nastavio je školovanje u Budimpešti (gde mu je, među ostalima, predavao i Đerđ Lukač). Školovao se i na Moskovskom državnom univerzitetu, pod mentorstvom matematičarke i istoričarke Sofije Jankovskaje. Vrativši se u Mađarsku, zaposlio se kao visoki činovnik u ministarstvu obrazovanja. U internim raspravama unutar mađarske radničke partije godine 1950. našao se na gubitničkoj strani, te je poslan u zatvor pod optužbom za revizionizam.

Nakon puštanja na slobodu, 1953. godine, Lakatos se vratio akademskom životu, matematičkim istraživanjima, i prevođenju knjige How to Solve It matematičara Đerđa Poje. Premda je i dalje nominalno ostao komunista, njegova su se politička gledišta znatno promenila, pa se uključio u bar jednu disidentsku studentsku grupu čije je delovanje bilo uvod u Mađarsku revoluciju iz 1956.

Nakon što je u novembru 1956. - Sovjetski Savez izvršio invaziju na Mađarsku, Lakatos se sklonio u Beč, a kasnije je otišao u Englesku. Doktorirao je filozofiju godine 1961. na Univerzitetu u Kembridžu. Njegova postumno objavljena knjiga Dokazi i opovrgavanja (Proofs and Refutations) temelji se na njegovoj disertaciji.

Lakatos nikad nije dobio britansko državljanstvo, tako da je zapravo bio apolit.

Godine 1960. dobio je nameštenje na Londonskoj ekonomskoj školi (London School of Economics), gde je pisao o filozofiji matematike i filozofiji nauke. Na odseku za filozofiju nauke Londonske ekonomske škole u to su vreme predavali i Karl Poper i Džon Votkins.

U saradnji s Alanom Masgrejvom uredio je Criticism and the Growth of Knowledge, visokocitirani zbornik radova Međunarodnog skupa iz filozofije nauke, održanog u Londonu godine 1965. Na tom su skupu učestvovali znameniti govornici držeći predavanja kao odgovor na delo Struktura naučnih revolucija Tomasa Kuna. Zbornik je objavljen 1970.

Lakatos je ostao na Londonskoj ekonomskoj školi sve do svoje iznenadne smrti 1974. godine uzrokovane krvarenjem u mozgu, u 51. godini života. Škola je njemu u sećanje ustanovila Nagradu Lakatos (Lakatos Award).

Metodologija istraživačkih programa

Lakatosev doprinos filozofiji nauke bio je pokušaj da razreši sukob između Poperovog falsifikacionizma i Kunove teorije naučnih paradigmi.

Poper dokazuje da naučnici trebaju da napuste neku teoriju čim naiđu na dokaz koji je falsifikuje, i da je odmah zamene novim, odvažnijim i delotvornijim pretpostavkama. A prema Kunu, nauka se sastoji od perioda normalnosti (za vreme kojih naučnici nastavljaju da podržavaju svoje teorije premda otkrivaju anomalije), koje prekidaju periodi velikih konceptualnih promena.

Lakatos je tražio metodologiju koja bi usuglasila ta prividno protivrečna gledišta, koja bi pružila racionalno objašnjenje naučnog napretka i bila koherentna sa istorijskim činjenicama.

Prema Lakatosu, ono što se obično smatra teorijama jesu zapravo međusobno blago različite grupe teorija koje dele neke principe, a ti se principi mogu definisati kao teorijska jezgra. Te grupe teorija Lakatos naziva istraživačkim programima. Naučnici uključeni u neki program brane teorijsko jezgro od pokušaja falsifikacije podupirući je nizom pomoćnih pretpostavki. Dok je Poper generalno diskreditovao takve mere kao puku improvizaciju, Lakatos je pokušavao da pokaže da postavljanje i razvijanje zaštitnih pretpostavki nije nužno loše za istraživački program.

Metodološki programi obično počivaju na nizu odabranih teorema od kojih istraživač ne bi mogao odstupiti, odnosno tzv. „čvrsto jezgro” i njegov zaštitni omotač, skup stavova izvedenih iz čvrstog jezgra, čije opovrgavanje ne ugrožava osnovne prihvaćene stavove. Umesto istinitih i neistinitih teorija, Lakatos pravi razliku između progresivnih i regresivnih istraživačkih programa. Progresivne istraživačke programe karakteriše rast i otkrivanje novih činjenica. Regresivne programe karakteriše izostanak rasta ili umnožavanje zaštitnih hipoteza koje ne vode novim činjenicama. Ako metodološki program predviđa ili može objasniti novospoznate empirijske činjenice on je progresivan, ako se zaštitni omotač ili čak čvrsto jezgra ad hoc prilagođavaju empirijskim podacima, on je regresivan.

Lakatos se nadovezuje na Kvajnovu i Fejerabendovu ideju da je uvek moguće braniti neko ukorenjeno uverenje od dokaza koji ga pobijaju, preusmerujući kritiku prema drugim verovanjima (uverenjima koja se prihvaćaju kao istinita) koja pobijaju datu teoriju, a koja bi i sama mogla biti falsificirana.

Kritika Poperovog falsifikacionizma

Prema Poperovom načelu falsifikacionizma, naučnici iznose teorije na koje priroda odgovara sa „ne”, što se očituje kroz niz zapažanja koja su sa tim teorijama u neskladu. Poper smatra iracionalnim podržavanje teorije uprkos prigovora prirode.

Za Lakatosa, naprotiv, „ne radi se o tome da se iznose teorije na koje priroda može da odgovori s 'ne'; nego što se iznosi skup teorija, a priroda može odgovoriti sa 'nedosledno'”. Ta se nedoslednost – preoblikovanjem pomoćnih pretpostavki – može razrešiti i da se tako ne napusta istraživački program niti da se zadre u jezgro teorije.

Bit Lakatoseve kritike falsifikacionizma jeste dakle da jedan primer koji opovrgava hipotezu nije dovoljan da bi se ona odbacila. Poperova falsifikacionistička metoda po Lakatosu olako odbacuje veliki deo racionalnog postupanja u nauci, stoga je njegova „racionalna rekonstrukcija” u neskladu s realnom istorijom nauke. Lakatos dokazuje da pojam „opovrgavajućeg slučaja” nije jednostavan. Falsifikatori su sredstva za pojašnjenje „naivne slutnje” i pretpostavki pri njenom dokazivanju; oni su granični slučajevi u određivanju domena za koju treba da važi teorem (hipoteza ili nagađanje). Stoga je jedno od presudnih pitanja u dokazivanju: koje falsifikatore naivne hipoteze valja uključiti u sadržaj dokaza, odnosno u definiciju pojmova koji se objašnjava (jer bi postupak apriornog isključivanja falsifikatora značajno redukovao sadržaj i domen važenja hipoteze ili teorema). Kako su falsifikatori demarkacione linije važenja teorema i sredstva za daljnje pojašnjenje, ima smisla ustrajati u dokazivanju „opovrgnute” hipoteze. Jer svaka se hipoteza, kako kaže Fejerabend, rađa kao opovrgnuta. Interna istorija (Lakatosev izraz za „racionalnu rekonstrukciju”) treba da uzme u obzir vredne pokušaje „spašavanja” hipoteze ili teorema pomoću izolacije „čudovišnih protivprimera”.

Umesto naivnog falsifikacionizma Lakatos predlaže svoju metodologiju naučno-istraživačkih programa, kojom se ne procenjuje izolovana hipoteza, već celi skup teorijskih postavki i njihovih posledica.

Poteškoće falsifikacionizma priznao je i sam Poper.

Литература

• Oxford Dictionary of National Biography
• Cronin, Helena (1991). The Ant and the Peacock. Cambridge University Press. 
• Howson, Colin, ур. (1976). Method and Appraisal in the Physical Sciences: The Critical Background to Modern Science 1800–1905. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21110-9. 
• Kampis, Kvaz & Stoltzner (eds.) , Vienna Circle Institute Library, Kluwer. Appraising Lakatos: Mathematics, Methodology and the Man. 2002. ISBN 978-1-4020-0226-7. 
• Lakatos, Imre (1970). Alan Musgrave, ур. Criticism and the Growth of Knowledge. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-07826-9. 
• Lakatos, Imre (1976). Proofs and Refutations. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-29038-8. 
• Lakatos (1978). The Methodology of Scientific Research Programmes: Philosophical Papers Volume 1. Cambridge: Cambridge University Press. 
• Lakatos, Imre (1978). Mathematics, Science and Epistemology: Philosophical Papers Volume 2. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-21769-9. 
• Lakatos, I.: Cauchy and the continuum: the significance of nonstandard analysis for the history and philosophy of mathematics. Math. Intelligencer 1 (1978), no. 3, 151–161 (paper originally presented in 1966).
• Lakatos, I., and Feyerabend P., For and against Method: including Lakatos's Lectures on Scientific Method and the Lakatos-Feyerabend Correspondence, ed. by Matteo Motterlini, Chicago University Press, (451 pp). 1999. ISBN 978-0-226-46774-0.
• Latsis, Spiro J. Ed. Method and Appraisal in Economics. Cambridge University Press. 1976. ISBN 978-0-521-21076-8. 
• Popper, K R, (1972), Objective knowledge: an evolutionary approach, Oxford (Clarendon Press) 1972 (bibliographic summary, no text).
• Maxwell, Nicholas (2017) Karl Popper, Science and Enlightenment, UCL Press, London. Free online.
• Zahar, Elie (1973) Why Einstein's programme superseded Lorentz's British Journal for the Philosophy of Science
• Zahar, Elie (1988) Einstein's Revolution: A study in heuristic Open Court 1988
• Alex Bandy Chocolate and Chess. Unlocking Lakatos. Budapest: Akadémiai Kiadó. 2010. ISBN 978-963-05-8819-5.
• Larvor, Brendan (1998). Lakatos: An Introduction. London: Routledge. ISBN 978-0-415-14276-2. 
• Jancis Long (1998). "Lakatos in Hungary", Philosophy of the Social Sciences 28, pp. 244–311.
• Kadvany, John (2001). Imre Lakatos and the Guises of Reason. Durham and London: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-2659-5. ; author's web site: http://www.johnkadvany.com.
• Teun Koetsier Lakatos' Philosophy of Mathematics: A Historical Approach. . Amsterdam etc.: North Holland. 1991. ISBN 978-0-444-88944-7. 
• Szabó, Árpád The Beginnings of Greek Mathematics (Tr Ungar) Reidel & Akadémiai Kiadó, Budapest. 1978. ISBN 978-963-05-1416-3.

Spoljašnje veze

• Musgrave, Alan; Pigden, Charles. „Imre Lakatos”. Ур.: Zalta, Edward N. Stanford Encyclopedia of Philosophy. 
• Science and Pseudoscience Архивирано на сајту Wayback Machine (5. јануар 2008) (including an MP3 audio file) – Lakatos' 1973 Open University BBC Radio talk on the subject
• O'Connor, John J.; Robertson, Edmund F. „Imre Lakatoš”. MacTutor History of Mathematics archive. University of St Andrews. 
• „Lakatos's Hungarian intellectual background”.  The Autumn 2006 MIT Press journal Perspectives on Science devoted to articles on this topic, with article abstracts.
• Official Russian page
• Imre Lakatos's papers are held at the London School of Economics. His personal library на сајту Wayback Machine (архивирано 2008-01-05) is also held at the School.