Википедија

Proklamacija o emancipaciji

Proklamacija o emancipaciji (engl. Emancipation Proclamation) se sastoji od dva izvršna naređenja koja je izdao američki predsednik, republikanac Abraham Linkoln tokom Američkog građanskog rata. Prvo naređenje, izdato 22. septembra 1862. je proglasilo slobodu za sve robove u svim državama Konfederativnih Američkih Država koje se ne vrate pod kontrolu Unije do 1. januara 1863. Drugo naređenje, izdato 1. januara 1863. je imenovalo deset država na koje se proklamacija odnosi. Linkoln je izdao ova izvršna naređenja pod autoritetom glavnokomandujućeg vojske i mornarice, po članu II, odeljak 2 Ustava Sjedinjenih Američkih Država.[1]

Henri Luis Stivens, nenaslovljeni akvarel, (oko 1863) čoveka koji čita novine sa naslovom Predsednička proklamacija / ropstvo.

Proklamacija nije imenovala robovlasničke granične države Kentaki, Misuri, Merilend i Delaver, koje nisu proglasile secesiju, tako da se nije odnosila na te države i tamošnji robovi nisu bili oslobođeni. Država Tenesi se uglavnom vratila pod kontrolu Unije, tako da je i ona bila izuzeta. Virdžinija je bila imenovana, ali su navedeni izuzeci za 48 okruga koji su bili u procesu formiranja Zapadne Virdžinije, kao i sedam drugih navedenih okruga i dva grada. Takođe, izuzeti su bili Nju Orleans i trinaest navedenih parohija Luizijane, koje su sve već uglavnom bile pod kontrolom Unije u doba izdvanja Proklamacije.

Proklamacija o emancipaciji je u vreme izdavanja kritikovana jer je oslobodila samo robove na teritorijama nad kojima Unija nije imala kontrolu. Iako većina robova nije odmah oslobođena, Proklamacija jeste oslobodila tri hiljade robova na sam dan kad je stupila na snagu[2] u delovima devet od deset država na koje se odnosila (Teksas je izuzetak).[3] U svim konfederativnim državama (izuzev Tenesija i Teksasa), Proklamacija je odmah stupila na snagu na teritorijama koje je Unija okupirala, i najmanje 20.000 robova[2][3] je oslobođeno 1. januara 1863.

Dodatno, Proklamacija je pružila pravni okvir za emancipaciju skoro svih od četiri miliona robova kako je vojska Unije napredovala, i utrla je put ka ukidanju robovlasništva u Uniji, što je bila kontroverzna odluka i na samom Severu.

Čuvši za Proklamaciju veliki broj robova je bežao na stranu Severa kako su snage Unije napredovale na jug. Kako je vojska Unije napredovala kroz Konfederaciju, hiljade robova je oslobađano svakog dana sve dok skoro svi (oko 4 miliona prema popisu iz 1860)[4] robova nije oslobođeno do jula 1865.

Kako se rat bližio kraju, abolicionisti su bili zabrinuti jer iako je Proklamacija oslobodila većinu robova kao ratna mera, ona nije robovlasništvo učinila protivzakonitim. Nekoliko bivših robovlasničkih država je već donelo zakone koji zabranjuju robovlasništvo; međutim, u nekoliko država, robovlasništvo je ostalo legalno, sve do 18. decembra 1865, kada je donet Trinaesti amandman na Ustav Sjedinjenih Država.

Pozadina

uredi
 
Linkolnov sastanak sa kabinetom 22. jula 1862. Prvo čitanje nacrta Proklamacije o emancipaciji.

Zakon o odbeglim robovima iz 1850 je nalagao osobama da vrate odbegle robove njihovim vlasnicima. Tokom rata, generali Unije, poput Bendžamina Batlera su robove na okupiranim teritorijama smatrali kontrabandom (engl. contraband), i odbijali da ih vrate. Ova odluka je bila kontroverzna jer je implicirala Konfederacije kao odvojene države po međunarodnom pravu, što je bila ideja koju je Linkoln odlučno odbijao. Stoga, on nije podržavao karakterisanje ove grupe robova kao kontraband. Neki generali su takođe proglašavali robove pod svojom jurisdikcijom slobodnima, i oni su bili smenjeni kad su odbili da povuku takve odluke.

Linkoln je 13. marta 1862. zabranio oficirima vojske Unije da vraća odbegle robove. 10. aprila 1862, Kongres je odlučio da će federalna vlada da isplati kompenzaciju robovlasnicima koji su oslobodili svoje robove. Robovi u Distriktu Kolumbija su oslobođeni 16. aprila 1862, i njihovim vlasnicima je isplaćena kompenzacija. 19. juna 1862, Kongres je zabranio robovlasništvo na teritoriji Sjedinjenih Država. Ovim aktom, Kongres je protivrečio odluci Vrhovnog suda iz 1857. (slučaj Dred Skot protiv Sandforda) po kojoj Kongres nema moć da reguliše robovlasništvo na teritoriji Sjedinjenih Država.

U januaru 1852, Tadeus Stivens, vođa republikanaca u Predstavničkom domu, je tražio da totalni rat protiv pobune uključi i emancipaciju robova, tvrdeći da će emancipacija, izazivanjem gubitka robovske radne snage, uništiti pobunjeničku ekonomiju. Jula 1862, Kongres je izglasao a Linkoln potpisao Drugi zakon o konfiskaciji, koji je oslobodio robove koje su držali pobunjenici.[5] U njemu je stajalo:

odeljak 2. I neka još bude, da svaka osoba koja ubuduće motiviše, započne, pomogne ili učestvuje u bilo kojoj pobuni ili ustanku protiv vlasti Sjedinjenih Država ili njenih zakona, ili pomogne ili zaštiti bilo koju takvu postojeću pobunu ili ustanak, i bude osuđen zbog toga, neka takva osoba bude kažnjena zatvorom perioda ne dužeg od deset godina, ili kaznom ne većom od deset hiljada dolara, i oslobađanjem svih njegovih robova, ukoliko poseduje robove; ili obema od navedenih kazni, po odluci suda.

...

odeljak 9. I neka još bude, da svi robovi osoba koje od sada učestvuju u pobuni protiv vlade Sjedinjenih Država, ili koje bi na bilo koji način pomogle ili zaštitile istu, koji pobegnu od takvih osoba i nađu utočište iza linija vojske; i svi robovi zaplenjeni od takvih osoba ili napušteni od strane njih i dođu pod kontrolu vlade Sjedinjenih Država; i svi robovi takvih osoba koji budu nađeni ili se nalaze u bilo kom mestu okupiranom od strane pobunjeničkih snaga a kasnije okupiranom od strane snaga Sjedinjenih Država, će biti smatrani ratnim zarobljenicima, i biće zauvek slobodni od svoje službe i neće ponovo biti držani kao robovi.

Abolicionisti su dugo vremena tražili od Linkolna da oslobodi sve robove. Na masovnom skupu u Čikagu 7. septembra 1862, zahtevana je trenutna emancipacija za sve robove. Delegacija koju je predvodio Vilijam V. Paton se sastala sa predsednikom u Beloj kući 13. septembra. Linkoln je rekao kako u mirnodopskim uslovima nema ustavno ovlašćenje da oslobodi robove. Čak i u vreme rata, emancipacija je bila rizičan politički potez. Javno mnjenje kao celina je bilo protiv toga.[6]} Očekivano je oštro protivljenje koperhed demokrata[a], a reakcija lojalnih graničnih država je bila neizvesna. Delaver i Merilend su već imali visok procenat slobodnih crnaca 1860: 91,2% Delaver a 49,7% Merilend.[7]

Linkoln je prvi put raspravljao o Proklamaciji sa svojim kabinetom jula 1862. Verovao je da mu bila potrebna pobeda Unije na bojištu kako bi njegova odluka imala pozitivan prizvuk. Bitka kod Entitama u kojoj su snage Unije odbacile invaziju Konfederacije na Merilend mu je dala priliku da izda preliminarnu proklamaciju 22. septembra 1862. Linkoln je prvo pokazao rani nacrt Proklamacije svom potpredsedniku, Hanibalu Hamlinu,[8] srčanom abolicionisti koji je često bio neobavešten o predsedničkim odlukama. Konačna Proklamacija je objavljena 1. januara 1863. Iako je implicitno dobio ovlašćenje Kongresa, Linkoln je kao temelj Proklamacije koristio svoj autoritet glavnokomandujućeg armije i vojske, kao neophodnu ratnu meru, a ne ekvivalent statuta izdatog od strane Kongresa ili ustavni amandman.

 
Reprodukcija Proklamacije o emancipaciji.

Inicijalno, Proklamacija o emancipaciji je u praksi oslobodila samo mali procenat robova, koji su bili na teritoriji koje je osvojila Unija u oblastima koje nisu bile izuzete. Većina robova je i dalje bila na teritorijama koje je kontrolisala Konfederacija ili u izuzetim oblastima. Državni sekretar Vilijam H. Sjuard je prokomentarisao, „Pokazujemo naše saosećanje sa robovima oslobađajući robove tamo gde ne možemo da ih dosegnemo, a držimo ih u okovima u oblastima u kojima možemo da ih oslobodimo“. Da je ijedna od robovlasničkih država okončala pokušaj secesije pre 1. januara 1863, mogla bi da zadrži robovlasništvo, barem privremeno. Progklamacija je Linkolnu dala samo pravni okvir da oslobodi robove u oblastima na Jugu, koje su još bile pobunjene. Međutim, efekti su došli do izražaja kako su snage Unije napredovale u Konfederaciju.

Proklamacija o emancipaciji je takođe omogućila oslobođenim robovima da se prijave u vojsku Sjedinjenih Država. Tokom rata gotovo 200.000 crnaca, većinom bivši robovi, je stupilo u vojsku Unije. Ovo dodatno ljudstvo je bilo značajan faktor u dobijanju rata. Konfederacija nije dozvoljavala robovima da stupe u armiju kao vojnici sve do poslednjih meseci pre poraza.

Iako su okruzi Virdžinije koji je trebalo da uskoro formiraju Zapadnu Virdžiniju bili izuzeti iz Proklamacije (osim okruga Džeferson), uslov da se država primi u Uniju je bio da njen Ustav omogući postepeno ukidanje robovlasništva. Robovi u graničnim državama Merilend i Misuri su emancipovani posebnim državnim aktovima pre kraja Građanskog rata. U Merilendu je Ustav koji je zabranio robovlasništvo stupio na snagu 1. novembra 1864. Početkom 1865, Tenesi je usvojio amandman na svoj Ustav koji je zabranio robovlasništvo.[9][10] Robovi u Kentakiju i Delaveru nisu emancipovani dok Trinaesti amandman nije ratifikovan.

Primena

uredi
 
Oblasti na koje se Proklamacija odnosila su obeležene crvenom. Robovlasničke oblasti na koje se nije odnosila su obeležene plavom.

Proklamacija je izdata u dva dela. Prvi deo, izdat 22. septembra 1862. je bio preliminarna objava koja je najavljivala namere drugog dela, koji je zvanično stupio na snagu 100 dana kasnije, 1. januara 1863, tokom druge godine Građanskog rata. To je bila Linkolnova deklaracija po kojoj se trajno oslobađaju svi robovi iz svih oblasti Konfederacije koje se nisu vratile pod federalnu kontrolu do januara 1863. Deset država je poimence navedeno u drugom delu (Južna Karolina, Misisipi, Florida, Alabama, Džordžija, Luizijana, Teksas, Virdžinija, Arkanzas, Severna Karolina). Nisu bile imenovane robovlasničke države lojalne Uniji: Merilend, Delaver, Misuri i Kentaki. Takođe nije bila imenovana država Tenesi, koja je u to vreme bila otprilike pola-pola podeljena između Unije i Konfederacije. Navedeni su izuzeci u okviru ovih država, za oblasti koje su bile pod kontrolom Unije 1. januara 1863. Izuzeto je bilo 48 okruga koje je trebalo da uskoro formiraju Zapadnu Virdžiniju, sedam drugih okruga Virdžinije uključujući okruge Berkli i Hempšir koji su ubrzo dodati Zapadnoj Virdžiniji, Nju Orleans i 13 navedenih parohija u blizini.

Među oblastim južnjačkih država pod okupacijom Severa u kojima su lokalni komandanti Proklamaciju odmah sproveli u delo su bili Vinčester, Virdžinija[11], Korint, Misisipi [12], Morska ostrva duž obala Karolina i Džordžije[13] Ki Vest, Florida[14], i Port Rojal, Južna Karolina[15].

Trenutni efekat

uredi
 
Fotografija dva verovatno nedavno emancipovana deteta. Oko 1870.

Često se javljaju tvrdnje da Proklamacija o emancipaciji nije odmah oslobodila nijednog roba. Kao rezultat Proklamacije mnogi robovi su oslobođeni tokom rata, počev od dana kad je stupila na snagu. Po izjavama svedoka, u mestima kao što su Hilton Hid, Južna Karolina,[16] i Port Rojal, Južna Karolina,[15] 1. januara je slavljeno kada je hiljade crnaca obavešteno da je postalo slobodno.

Procene broja crnaca koji su oslobođeni odmah po stupanju Proklamacije na snagu nisu precizne. Jedna savremena procena navodi brojnost 'kontraband' stanovništva u delovima Severne Karoline koje je bila okupirala Unija na 10.000, a Morska ostrva Južne karoline su takođe imala značajnu crnačku populaciju. Tih 20.000 robova je oslobođeno trenutno po stupanju Proklamacije na snagu."[2] Oblast pod okupacijom Unije, na kojoj su crnci oslobođeni trenutno po stupanju Proklamacije na snatu je uključivala delove istočne Severne Karoline, dolinu Misisipija, severnu Alabamu, dolinu Šenandou u Virdžiniji, veliki deo Arkanzasa i Morska ostrva Džordžije i Južne Karoline.[17] Iako su neki okruzi teritorije Virdžinije koja je bila pod okupacijom bili izuzeti iz Proklamacije, donja dolina Šenandou i oblast oko Aleksandrije su bili pokriveni njom.[2]

Buker T. Vošington, se kao devetogodišnji dečak u Virdžiniji sećao dana početkom 1865[18]

Kako se veliki dan bližio, bilo je više pesme u crnačkim četvrtima nego obično. Bila je smelija i zvonkija i trajala je do kasnije u noć. Većina stihova pesama sa plantaža je na neki način govorilo o slobodi.... Neki čovek koji je izgledao kao stranac (oficir Sjedinjenih Država, pretpostavljam) je održao kratak govor, a zatim pročitao poduži tekst-Proklamaciju o emancipaciji valjda. Nakon čitanja, rečeno nam je da smo svi slobodni i da možemo da idemo gde god nam je volja. Moja majka, koja je stajala pored mene, se nagla i počela da ljubi svoju decu, dok su joj suze radosnice kapale niz lice. Objasnila nam je šta to sve znači, da je ovo bio dan za koji se toliko dugo molila, strahujući da ga neće doživeti.

Emancipacija je sprovedena bez nasilja bilo od strane bivših gospodara, bilo od strane bivših robova. Proklamacija je predstavljala izmenu ratnih ciljeva Severa - ponovno ujedinjenje države više nije bio jedini cilj. To je bio veliki korak ka konačnom ukidanju robovlasništva u Sjedinjenim Državama i novo rođenje slobode.

Odbegli robovi koji su prebegli na stranu Unije su ranije 'kontrabandima' po Zakonima o konfiskaciji; kada je Proklamacija stupila na snagu, u ponoć im je rečeno da su slobodni da idu. Morska ostrva kod obale Džordžije je mornarica Unije okupirala ranije tokom rata. Belci su pobegli na kopno dok su crnci ostali. Rani program Rekonstrukcije je uspostavljen za bivše robove. On je uključivao škole i obuku. Mornarički oficiri su pročitali Proklamaciju i rekli im da su sada slobodni.

Reakcije na Proklamaciju u vojsci su bile vrlo različite. Neke jedinice su gotovo započele pobunu iz protesta. Neka dezerterstva se pripisuju ovome. Druge jedinice su bile inspirisane usvajanjem novog ratnog cilja koji je oplemenio njihove napore, i najmanje jedna jedinica je preuzela moto „za Uniju i slobodu“.

Robovi su bili deo ratne mašinerije Konfederacije. Proizvodili su i pripremali hranu; šili su uniforme; opravljali železnicu; radili na farmama i u fabrikama, brodogradilištima i u rudnicima; gradili su utvrde; služili su kao osoblje u bolnicama i obični radnici. Vesti o Proklamaciji su se među njima brzo raširile usmenim putem, pobudivši nade o slobodi, stvarajući konfuziju i ohrabrujući hiljade da pobegnu severnjacima.

Politički uticaj

uredi
 
"Poslednja karta Ejba Linkolna; Ili, Rouge-et-Noir (crveno i crno)"; Panč (engl. Punch), broj 43, 18. oktobar (1862). pp. 161.— karikatura Engleza Džona Tenijela, nakon što je Tajms insinuirao da je oslobađanje robova Linkolnov očajnički poslednji adut; Linkoln na crtežu ima đavolske rogove. Ovu karikaturu je često reprintovala koperhed štampa.[19][20]

Koperhed demokrate, koje su se protivile ratu i zalagale za ponovno ujedinjenje dozvoljavanjem robovlasništva su odmah odbacile Proklamaciju. Horejšo Simor je tokom kampanje za guvernera Njujorka napadao Proklamaciju kao poziv robovima da čine ekstremne akte nasilja nad svim belim južnjacima, i rekao je da je to „poziv na kasapljenje žena i dece, na scene pohote i silovanja, i paljevine i ubistva, koji će dovesti do mešanja civilizovane Evrope.“[21] Koperhed demokrate su takođe videle Proklamaciju o emancipaciji kao zloupotrebu predsedničke vlasti. Henri A. Rivs je u grinportskom Republikanskom stražaru pisao da „U ime slobode crnaca, [Proklamacija] rizikuje slobodu belaca; kako bi testirala utopijsku teoriju o jednakosti rasa koju zajedno priroda, istorija i iskustvo odbacuju kao monstruoznu, ona ide mimo Ustava i građanskih zakona i postavlja vojnu uzurpaciju na mesto njih.“[21]

Rasizam je ostao raširen na obema zaraćenim stranama, i mnogi na Severu su podržavali rat samo u cilju primoravanja Juga nazad u Uniju. Obećanja mnogih republikanskih političara da se ratuje kako bi se ponovo uspostavila Unija a ne zbog crnačkih prava ili ukidanja robovlasništva su njihovi politički protivnici sada nazivali lažima, citirajući Proklamaciju. Koperhed Dejvid Alen je na okupljanju u Kolumbijani, Ohajo rekao: „Rekao sam vam da se ovaj rat vodi zbog crnaca. Eto vam proklamacija predsednika Sjedinjenih Država. Moji prijatelji, demokrate, pitam ja vas da li ćete biti prinuđeni na rat sa svojom braćom iz južnjačkih država zarad crnaca. Ja odgovaram, ne!“[21] Koperhedi su videli Proklamaciju kao neoboriv dokaz svojih stavova i početak političkog uspona; u Konektikatu, H. B. Viting je pisao da je istina sada jasna čak i „onim najtupavijima koji su istrajavali u mišljenju da je predsednik konzervativac i da se ratuje za ponovno uspostavljanje Unije po Ustavu.“[21]

Ratne demokrate koje su odbacivale stavove Koperheda u okviru svoje partije su se našle u nedoumici. Iako su tokom rata nastavili da podržavaju rasističke pozicije svoje partije i odbojnost prema interesima robova, oni su videli Proklamaciju kao produktivan vojnički alat protiv Juga i brinuli su da bi protivljenje Proklamaciji moglo da ugrozi moral vojnika u vojsci Unije. Ova dilema se nije razrešila i konačno je dovela do razdora u partiji kako je rat napredovao.[21]

Linkoln je dodatno razžestio mnoge u Uniji dva dana nakon izdavanja preliminarne Proklamacije o emancipaciji, kada je suspendovao habeas korpus. Njegovi protivnici su povezali ove dve akcije tvrdeći da on postaje despot. U svetlu ovoga i nedostatka vojnih uspeha severnjačkih armija, mnogi glasači ratnih demokrata koji su prethodno podržavali Linkolna su se okrenuli protiv njega.[21]

Na izborima 1862 (ovo nisu bili predsednički izbori), demokrate su osvojile 28 mandata u Predstavničkom domu, kao i mesto guvernera Njujorka. Linkolnov prijatelj Orvil Hikman Brauning je rekao predsedniku da su Proklamacija i suspendovanje habeas korpusa bili katastrofalni za njegovu partiju jer je demokratama dao toliko puno municije. Linkoln nije odgovorio. Koperhed demokrata iz Konektikata, Vilijam Džejvis je proglasio izbore „početkom kraja potpunog kraha abolicionizma.“[21]

Istoričari Džejms M. MakFerson i Alan Nevins su napisali da iako su rezultati izgledali vrlo zabrinjavajuće, mogli bi da se posmatraju i u pozitivnijem svetlu po Linkolna; njegovi protivnici su dobro prošli samo u svojim tradicionalnim uporištima i „na nacionalnom nivou njihovi uspesi su ili najmanji od svih manjinskih partija u izborima koji se održavaju neparnom godinom tokom gotovo cele jedne generacije. Mičigen, Kalifornija i Ajova su republikanske... Štaviše, republikanci su dodali pet mesta u Senatu.“[21] MakFerson kaže: „Ako bi izbori u bilo kom smislu bili referendum o emancipaciji i o Linkolnovom vođenju rata, većina severnjačkih glasača je podržalo ove politike.“[21]

Međunarodni uticaj

uredi

Kao što se Linkoln i nadao, Proklamacija je dodavanjem okončanja robovlasništva u spisak ratnih ciljeva okrenula podršku javnih mnjenja u inostranstvu u prilog Uniji. Ovo je okončalo nade Konfederacije da će steći zvanično priznanje, pogotovo od strane Ujedinjenog Kraljevstva, koje je ukinulo robovlasništvo. Pre ovog Linkolnovog dekreta, aktivnosti Britanije su favorizovale Konfederaciju, posebno nabavka ratnih brodova britanske proizvodnje, CSS Alabama i CSS Florida. Štaviše, odlučnost Severa da pobedi u ratu po svaku cenu je stvarala diplomatske probleme; Trentska afera krajem 1861. je uzrokovala žestoke tenzije između Sjedinjenih Država i Velike Britanije. Da je Konfederacija stekla zvanično priznanje stranih sila, to bi predstavljao još jedan udarac ciljevima Unije.

Sada kada se rat vodio u terminima slobode protiv robovlasništva, britanska ili francuska podrška Konfederaciji bi izgledala kao podrška robovlasništvu, koje su obe sile ukinule. Henri Adas je primetio da je „Proklamacija o emancipaciji učinila više za nas nego sve pređašnje pobede naše diplomatije.“ U Italiji, Đuzepe Garibaldi je hvalio Linkolna kao „naslednika pregalaštva Džona Brauna“. 6. avgusta 1863, Garibaldi je pisao Linkolnu: Buduća pokolenja će Vas zvati velikim emancipatorom, a to je zavidnija titula nego što bi bilo kakva kruna mogla da bude, i veća stvar od bilo kog prostog blaga.[22]

Alan Van Dajk, radnički predstavnik iz Mančestera je u pismu Linkolnu naveo: „Sa radošću Vas pohvaljujemo zbog mnogih odlučujućih koraka prema praktičnom sprovođenju vaše vere u reči vaših velikih Osnivača: 'Svi ljudi su stvoreni slobodni i jednaki'.“ Proklamacija o emancipaciji je poslužila da ublaži tenzije sa Evropom u vezi sa načinom na koji je Sever vodio rat, i u sadejstvu sa neuspelom južnjačkom ofanzivom kod Entitama je praktično isključila mogućnost da Konfederacija primi međunarodnu podršku u ratu.

Getizburški govor

uredi

Linkoln je u Getizburškom govoru u novembru 1863. napravio indirektnu referencu na Proklamaciju i na okončanje robovlasništva kao ratnog cilja frazom „novo rođenje slobode“. Proklamacija je učvrstila podršku Linkolnu među jačajućom abolicionističkom strujom u okviru Republikanske stranke, što je osiguralo da njegova ponovna nominacija 1864. ne bude blokirana.[23]

Nakon rata

uredi
 
Ilustracija emancipacije; Harpers vikli, 1865.

Kako se rat bližio kraju, abolicionisti su se bojali da je Proklamacija o emancipaciji sačinjena isključivo kao sredstvo za dobijanje rata i da neće biti primenjivana kad se borbe okončaju. Osim toga su bili sve nestrpljiviji da osiguraju slobodu za sve robove, a ne samo one koje je oslobodila Proklamacija. Pod takvim pritiskom, Linkoln je veliki deo svoje predsedničke kampanje 1864. posvetio ustavnom amandmanu koji bi ukinuo robovlasništvo u celim Sjedinjenim Državama. Ovu kampanju je ojačala odluka Merilenda i Misurija da se u ovim dvema državama ukine robovlasništvo. Novi Ustav Merilenda koji je ukinuo robovlasništvo je stupio na snagu u novembru 1864, a robovlasništvo je u Misuriju ukinuto izvršnom proklamacijom guvernera, Tomasa Flečera, 11. januara 1865.

Nakon što je ponovo izabran, Linkoln je izvršio pritisak na odlazeći 38. saziv Kongresa Sjedinjenih Država da odmah izglasa predloženi amandman umesto da se čeka konstituisanje novoizabranog 39. saziva. U januaru 1865, Kongres je državnim legislaturama poslao na ratifikaciju ono šta će postati Trinaesti amandman na Ustav Sjedinjenih Država, koji zabranjuje robovlasništvo u svim državama i teritorijama Sjedinjenih Država. Amandman je ratifikovan u legislaturama dovoljno država do 6. decembra 1864, i proglašen je 12 dana kasnije. Tada je oslobođeno oko 40.000 robova u Kentakiju i 1.000 u Delaveru.[4]

U godinama nakon Linkolnove smrti su njegove aktivnosti u izdavanju Proklamacije slavljene. Godišnjica Proklamacije je proslavljana kao crnački praznik više od 50 godina; praznik džuntint je organizovan u nekim državama u slavu ovog događaja.[24] 1913, na pedesetogodišnjicu Proklamacije o emancipaciji su održane posebno velike proslave.

Neki intelektualci iz 20. veka, kao što su V. E. B. Du Boa, Džejms Boldvin i Džulijus Lester, su opisali Proklamaciju kao suštinski bezvrednu. Možda najoštriji napad je bio od strane Lerona Beneta, mlađeg u delu Forced into Glory: Abraham Lincoln's White Dream (2000), gde tvrdi da je Linkoln bio pobornik politike belačke nadmoći koji je izdao Proklamaciju o emancipaciji kako bi izbegao prave rasne reforme za koje su se zalagali radikalni abolicionisti.

U svom delu Linkolnova Proklamacija o emancipaciji, Alen C. Guelzo je primetio nedostatak suštinskog poštovanja ovog dokumenta od strane profesionalnih istoričara, jer je on bio tema premalo velikih naučnih studija. Guelzo smatra da je Linkoln bio poslednji američki „političar doba prosvetljenja“[25] i da je kao takav bio posvećen ukidanju robovlasništva strogo u granicama zakona.

Neki drugi istoričari pripisuju Linkolnu više zasluga za ono šta je učinio u kontekstu tenzija u svom kabinetu i društvu koje je bilo u ratu, za njegov lični napredak u političkom i moralnom smislu, i za obećanje robovima koje je održao.[26] Možda bi više bilo postignuto da na njega nije izvršen atentat. Erik Foner je napisao:

Linkoln nije bio abolicionista ili radikalni republikanac, što je činjenica koju Benet ističe nebrojeno puta. On se nije zalagao za trenutnu aboliciju pre rata, i imao je rasističke stavove tipične za to vreme. Ali je takođe bio i čovek od dubokih ubeđenja što se tiče robovlasništva, i tokom Građanskog rata je pokazao izuzetnu sposobnost za moralno i političko napredovanje.[27]

Napomene

uredi
  1. ^ Koperhed (engl. Copperhead, bakroglavi) demokrate su predstavljale glasnu grupu demokrata na Severu, koji su se zalagali za trenutno potpisivanje mira sa Konfederacijom. Republikanci su počeli ove antiratne demokrate da nazivaju Koperhed, upoređujući ih sa otrovnom zmijom Agkistrodon contortrix, koja se u Sjedinjenim Državama naziva copperhead. Ova grupa je prihvatila taj nadimak, ali ga je povezivala sa svojom ljubavlju prema slobodi.

Reference

uredi
  1. ^ Crowther 2000, str. 651.
  2. ^ a b v g Keith Poulter, "Slaves Immediately Freed by the Emancipation Proclamation", North & South vol. 5 no. 1 (December ). (2001). pp. 48.
  3. ^ a b William C. Harris, "After the Emancipation Proclamation: Lincoln's Role in the Ending of Slavery", North & South vol. 5 no. 1 (December 2001), map o. pp. 49
  4. ^ a b „Census, Son of the South”. sonofthesouth.net. 1860. 
  5. ^ „Originalni tekst”. Arhivirano iz originala 06. 08. 2008. g. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  6. ^ Guelzo 2004, str. 18.
  7. ^ Kolchin 1994, str. 82.
  8. ^ „Bangor u fokusu: Hanibal Hamlin”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  9. ^ „Freedmen and Southern Society Project: Chronology of Emancipation”. Arhivirano iz originala 11. 10. 2007. g. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  10. ^ „TSLA: This Honorable Body: African American Legislators in 19th Century Tennessee”. Pristupljeno 24. 4. 2013. 
  11. ^ Duncan 2007, str. 139–40
  12. ^ Berlin 1985, str. 260.
  13. ^ Klingaman 2001, str. 234.
  14. ^ "Important From Key West", New York Times February 4. (1863). pp. 1.
  15. ^ a b Own, Our (1863). „Interesting from Port Royal”. The New York Times. str. 2. 
  16. ^ "News from South Carolina: Negro Jubilee at Hilton Head", New York Herald, January 7, (1863). pp. 5
  17. ^ Harris, "After the Emancipation Proclamation". pp. 45
  18. ^ Up from Slavery (1901), pp. 19–21
  19. ^ „Abe Lincoln's Last Card”. 
  20. ^ Mitgang 2000
  21. ^ a b v g d đ e ž z Weber, Jennifer L. (2006). Copperheads: the rise and fall of Lincoln's opponents in the North. New York, New York: Oxford University Press. 
  22. ^ Mack Smith 1969, str. 72.
  23. ^ Allan Nevins, (1960). Ordeal of the Union: vol 6. War Becomes Revolution, 1862–1863. 
  24. ^ Guelzo, str. 244
  25. ^ Guelzo, str. 3
  26. ^ Doris Kearns Goodwin, A Team of Rivals, New York: Simon & Schuster, 2005
  27. ^ Foner, Eric (09. 04. 2000). „review of Forced into Glory: Abraham Lincoln's White Dream by Lerone Bennett, Jr.”. Los Angeles Times Book Review. Pristupljeno 30. 6. 2008. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Прокламација_о_еманципацији&oldid=28396429”