Pobuna u Gamzigradu (1883)
Pobuna u Gamzigradu (maja 1883), otpor srpskih seljaka obaveznom žigosanju stoke, ugušen brutalnom intervencijom srpske konjičke žandarmerije (čuvara javne bezbednosti). Nasilje žandarmerije izazvalo je revolt u narodu istočne Srbije, što je bio jedan od neposrednih uzroka kasnije Timočke bune (oktobra 1883).
Pozadina
urediNaprednjaci i radikali
urediOd formiranja prvih političkih partija u Kneževini Srbiji i donošenja prvog zakona o slobodi štampe (1881. godine), u Srbiji je zavladala oštra politička borba u kojoj se nisu birala sredstva, s obzirom na nedovoljno izgrađenu političku svest srpskih birača koji su tek dobili pravo glasa i postali građani. Tako se čitava Srbija podelila u tri politička tabora, oličena u tri novoformirane stranke. Većina državnih službenika i intelektualaca školovanih u inostranstvu, koji su zauzimali većinu mesta u državnoj upravi dinastije Obrenovića, pristupili su Naprednjačkoj stranci, koja se uz podršku kralja Milana održala na vlasti od 1881. do 1889. godine. Naprednjačka stranka stoga se često naziva ličnom strankom kralja Milana Obrenovića. Vladu naprednjačke stranke odlikovali su austrofilska spoljna politika i protivrečna i nedosledna unutrašnja politika. Proglašeni su liberalni zakoni i formalno uvođenje političkih sloboda, uz istovremeno i paradoksalno podržavanje apsolutističke vlasti dinastije Obrenovića, pri čemu je državna uprava dosledno ignorisala i gazila javno proglašena politička prava i slobode građana. Kako je duhovito primetio Radoje Domanović u satiri Stradija, imamo nove liberalne zakone koji bi trebalo da važe, ali nekako, po navici, primenjujemo stare. Opoziciju naprednjačkoj vladi činili su malobrojni Liberali i veoma brojni i popularni Radikali, koji su imali podršku većine birača.[1] Liberalna stranka, koja je bila na vlasti od 1858. do 1881. godine, sastojala se od starih pristalica dinastije Obrenovića, i odlikovala se konzervativnom unutrašnjom i rusofilskom spoljnom politikom. U državnoj upravi liberali su se potpuno oslanjali na činovništvo i policiju, sprovodeći apsolutistički režim Obrenovića bez ikakvih političkih sloboda. Izbori i narodna skupština postojali su od 1868, ali su narodne poslanike samo formalno birali birači, a u praksi određivali sreski i okružni načelnici, koje je postavila vlada. Pošto je svaki rad protiv vlade bio zabranjen, organizovane opozicije njihovom režimu nije bilo, i oni su sve do 1881. bili jedina politička partija u Srbiji. Samo su pojedini poslanici u skupštini, pojedinačno i bez ikakvog uticaja, ponekad kritikovali rad liberalne vlade u skupštini. Posle uvođenja političkih sloboda i formiranja političkih stranaka 1881, Liberali su uživali podršku viših slojeva činovništva i sveštenstva, najbogatijih zemljoposednika i trgovaca, kao i viših oficira stajaće vojske.[1]
Radikalna stranka, zasnovana na socijalističkim i republikanskim idejama, prva je organizovala opštinske odbore i zborove po selima, čime je doprla do srpskih seljaka koji se do tada nisu politički angažovali. Preko stranačkog lista Samouprava, Radikalna stranka je otvoreno kritikovala Naprednjačku vladu i njenu teoretsku demokratiju, obećavajući srpskim seljacima smanjenje poreza, ukidanje činovništva i lokalnu samoupravu. Ova obećanja, do tada nečuvena u Srbiji, izazvala su oduševljenje siromašnijih seljaka, koji su činili većinu birača, a na koje ostale stranke do tada nisu obraćale pažnju. Tako je do 1882, jedva godinu dana od osnivanja, Radikalna stranka imala na desetine hiljada pristalica u svim krajevima Srbije, organizovanih u opštinske (seoske), sreske i okružne odbore, kojima je upravljao glavni odbor u Beogradu preko svog lista samouprava. Opštinske odbore većinom su vodili lokalni učitelji i sveštenici, uz nešto sitnijih trgovaca, dok se članstvo sastojalo od seljaka. Sa takvom stranačkom organizacijom, koju nisu imale druge partije (njihovo članstvo brojalo se pre u stotinama, nego u hiljadama, a stranačka organizacija nije išla niže od okružnih odbora), Radikalna stranka je već 1882. godine imala je većinu birača u Srbiji uz sebe, iako je vlast bila u rukama Naprednjačke stranke, koja je imala podršku kralja Milana.[1]
Zakon o žigosanju stoke i reakcija opozicije
urediZakon o zaštiti od goveđe kuge i suzbijanju te bolesti od 30. marta 1881. godine, zaveo je stočni katastar u svim mestima koja se nalaze na trideset kilometara od granice prema Rumuniji, Bugarskoj i Turskoj. Po ovom zakonu, svako grlo stoke koje se nalazi u navedenom graničnom području moralo se obeležiti žigom. Sama po sebi, ova mera bila je u interesu samih seljaka, pošto je uvedena zbog veterinarske konvencije sa Austrougarskom, kako bi se obezbedio nesmetan izvoz naše stoke na evropsko tržište. Međutim, radikalska opozicija je preko partijskog lista Samouprava odmah javno osudila ovu meru i pustila glas da se popis i žigosanje stoke vrši radi uvođenja novog poreza na stoku. Ovo je dovelo do otpora u Poreču, krajem 1882, a maja meseca 1883. godine do sukoba seljaka iz Gamzigrada sa čuvarima javne bezbednosti.[2][3]
Buna
urediPod uticajem radikalske agitacije, krajem 1882. i početkom 1883. došlo je do više sukoba između vlasti i naroda u Istočnoj Srbiji, gde je uticaj Radikala bio najjači. U Poreču, seljaci nisu dopustili žigosanje stoke, pa je vlast pozvala u pomoć čuvare javne bezbednosti. Otpor je brutalno ugušen hapšenjem i batinanjem, a opozicioni listovi pisali su da su vladini sejmeni silovali žene u pobunjenim selima. U selu Grljanu, prilikom popisa stoke seljaci su pružili otpor, pa je vlast pritvorila nekoliko viđenijih ljudi. U odgovor, nekoliko stotina seljaka krenulo je u okružno mesto Zaječar da zahteva njihovo oslobađanje. Vlasti su naredile sejmenima da spreče narodu ulazak u grad: seljaci su uzvratili kamenicama, a sejmeni su potegli sablje, pri čemu je nekoliko seljaka lakše ranjeno. U Gamzigradu, velika grupa naoružanih seljaka oduprla se žigosanju stoke. Između njih i sejmena došlo je do puškaranja, iako nije bilo ranjenih. Vlada je ovaj incident proglasila za bunu: uhapšeno je 25 ljudi, od kojih je nekolicina osuđena na robiju, a ostali na po nekoliko meseci zatvora.[3]
Posledice
urediPobune u Poreču, Grljanu i Gamzigradu pokazale su da je krajem 1882. i početkom 1883. u narodu Istočne Srbije postojalo veliko nepoverenje protiv državnih vlasti. Sa druge strane, vlasti su odgovarale brutalnim merama, nasiljem i hapšenjem. Tako su se izbori za Narodnu skupštinu u leto 1883. približavali u situaciji ogorčenog neprijateljstva između naprednjačke vlade, koja je imala podršku kralja Milana, i radikalske opozicije, koja je imala podršku srpskih seljaka. Po rečima Slobodana Jovanovića, izgledalo je da Srbija stoji ne pred izborima, nego pred građanskim ratom.[3]
Izvori
uredi- ^ a b v Jovanović 1934, str. 1-25.
- ^ Todorović, Dr Dragoje (1983). Timočka buna 1883, Građa III. Beograd: Arhiv Srbije. str. 371—372.
- ^ a b v Jovanović 1934, str. 109-110.
Literatura
uredi- Jovanović, Slobodan (1934). Vlada Milana Obrenovića. 3. Beograd: Geca Kon.
- Radenić, Andrija (1988). Radikalna stranka i timočka buna : istorija Radikalne stranke : doba narodnjaštva. 1. Zaječar: Istorijski arhiv Timočka krajina.
