Nacume Soseki (jap. 夏目 漱石; Tokio, 9. februar 1867Tokio, 9. decembar 1916), rođen kao Nacume Kinosuke (jap. 夏目 金之助), smatra se jednim od najrenomiranijih japanskih pisaca Meiđi perioda (1868–1912). Njegova najpoznatija dela su romani „Duša” (jap. こころ, kokoro), „Dečak” (jap. 坊っちゃん, boćan), „Ja sam mačka” (jap. 吾輩は猫である, vagahai va neko dearu), kao i njegovo nezavršeno delo „Svetlost i tama” (jap. 明暗, meian). Teme kojima se često bavio bile su otuđenje u modernom društvu, potraga za moralnošću kao i teškoće u komunikaciji između ljudi. Soseki je pored pisanja romana pisao i haiku poeziju, poeziju u kineskom stilu i bajke, ali se bavio i izučavanjem engleske književnosti. U periodu od 1984. do 2004. njegov portret se nalazio na japanskom apoenu od 1000 jena.

Nacume Soseki
Nacume Soseki
Lični podaci
Datum rođenja(1867-02-09)9. februar 1867.
Mesto rođenjaTokio, Japan
Datum smrti9. decembar 1916.(1916-12-09) (49 god.)
Mesto smrtiTokio, Japan
Zanimanjeromanopisac, pesnik
Književni rad
Najvažnija delaDuša, Dečak, Ja sam mačka, Svetlost i tama
Univerzitet u Tokiju, Londonski univerzitetski koledž

Biografija

uredi

Nacume Soseki rođen je kao Nacume Kinosuke u Tokiju (tada zvanom Edo), kao šesto i najmlađe dete u porodici. Njegov otac, Naokacu, bio je nasledi poglavar jednog gradića u regiji Tokija. Kada se Soseki rodio, otac mu je imao već pedeset godina, a njegova majka, Ćie, četrdeset i jednu, a rađanje dece se u poznim godinama u to vreme smatralo za sramotu porodice, te je neposredno po rođenju dat na staranje ljudima koji su držali gradsku piljaru. Pri jednoj od poseta, Sosekijeva sestra je otkrila da su ga njegovi staratelji preko dana pa sve do zatvaranja piljare kasno u noć držali zatvorenog u kavezu od bambusa negde u zadnjem delu radnje. Ona nije mogla da izdrži da vidi brata u takvom stanju, te ga je povela nazad kući. Međutim, kada je Soseki napunio godinu dana, ponovo je dat na staranje - ovoga puta starom kućnom slugi Šiobari Masanosukeu i njegovoj ženi. On je kod novih staratelja ostao sve do svoje devete godine, kada se njih dvoje razvode, pa se posle ovoga ponovo u svoju porodičnu kuću. Ni ovoga puta nije bio dobrodošao kod kuće: otac ga je gledao kao na smetnju i zahtevao je od Sosekija da ga oslovljava sa "deda". Majka ga je pri povratku dočekala sa dobrodošlicom, ali na Sosekijevu žalost, ona je već u njegovoj četrnaestoj godini umrla, kao i njegova dva starija brata. Ovi događaji iz piščevog ranog detinjstva su teško uticali na njega i kasnije cu se ispoljavali u vidu velike nesigurnosti, kao i motiva samoće i usamljenosti u njegovim delima.

Soseki je započeo obrazovanje u Prvoj tokijskoj srednjoj školi gde je stekao osnovno znanje o kineskoj poeziji i jaku želju za pisanjem. Nasuprot protivljenju porodice na takav korak, on se ipak upisao na Tokijski carski univerzitet septembra 1884. godine. Iako ga je više interesovala kineska poezija, Soseki je počeo da uči engleski jezik, i da piše o Valteru "Valtu" Vitmanu i drugim engleskim piscima.

Godine 1887, Soseki je upoznao pisca Masaoku Šikija, prijatelja koji će mu dosta pomoći na njegovom putu da postane pisac. Šiki ga je najviše podučavao haiku poeziji, i od tada je počeo da se potpisuje pseudonimom Soseki (jap. 漱石, kinseki idiom koji bi se preveo kao tvrdoglav ili uporan). Tri godine kasnije, 1890. godine, Soseki je prešao na katedru za englesku književnost i brzo usavršio engleski jezik. Već 1893. godine, Soseki je diplomirao i privremeno se zaposlio kao učitelj u jednoj tokijskoj školi.

Godine 1895, Soseki je počeo da predaje u srednjoj školi u prefekturi Ehime na Šikokuu. Upravo ova škola mu je kasnije poslužila kao mesto radnje njegovog romana „Dečak” iz 1906. godine. Tokom rada u ovoj školi, Soseki je u nekoliko novina objavljivao haiku poeziju i poeziju u kineskom stilu. Međutim, 1896. godine daje otkaz u školi i prelazi da radi u Petoj gimnaziji u Kumamotou, a već juna iste godine se ženi sa Kjoko Nakane, ćerkom glavnog sekretara parlamenta.

Boravak u Velikoj Britaniji (1901—1903)

uredi

Godine 1900, japanska vlada šalje Sosekija na studije u Veliku Britaniju, kao prvog japanskog stručnjaka za englesku književnosti. Soseki je otišao do Kembridža, međutim, brzo je odustao od ideje da tamo studira zbog manjka novčanih sredstava stipendije koju mu je uručila japanska vlada. Umesto toga, on se upisao na Londonski univerzitetski koledž. Prijatelji koji su ga poznavali bili su zabrinuti za njega, tvrdeći da skoro uopšte nije izlazio napolje, provodeći sve svoje vreme uz knjige u svojoj sobi.

Soseki je tokom svog boravka u Velikoj Britaniji promenio ukupno četiri smeštaja, od kojih mu je najviše odgovarao poslednji (kod sestara Prisile i Elizabet Lejl iz Klaphajma). Pet godina kasnije, u uvodu svog dela „Književna kritika”, opisao je taj period svog života rečima:

Dve godine provedene u Londonu, bile su dve najneprijatnije godine mog života. Među engleskom gospodom živeo sam u bedi, kao pas lutalica u čoporu vukova.

Dobro se slagao sa sestrama Lejl, koje su takođe delile ljubav prema književnosti (pogotovu prema delima Vilijama Šekspira) i tečno govorile francuski jezik. One su mu pomagale da prevaziđe lične nesigurnosti i čak su ga navele i na vožnju bicikla. Iako je bio siromašan, usamljen i imao mentalnih problema, Soseki je uspeo da savlada znanje iz engleske književnosti, nakon čega se vratio u Japan 1903. godine.

Po povratku u domovinu, Soseki se zaposlio na Tokijskom carskom univerzitetu kao profesor teorije književnosti i književne kritike.

Literatura

uredi