Википедија

Narodna vojska (Kneževina Srbija)

Narodna vojska bila je najbrojniji deo srpske vojske[a] u periodu 1861—1882. godine. Osnovana od kneza Mihaila Obrenovića, srpska narodna vojska sastojala se od svih sposobnih građana i seljaka od 20-50 godina organizovanih po teritorijalnom principu u lokalne jedinice: opštinske čete, bataljone na nivou srezova i okružne brigade. Ove milicijske jedinice dobijale su oružje od države i obučavane su od strane profesionalnih oficira nedeljom i praznikom u sreskim (bataljoni) i okružnim središtima (brigade). Loše opremljena i obučena, Narodna vojska pokazala se relativno slabo u Srpsko-turskim ratovima (1876-1878) i raspuštena je 1882.[1] Neke jedinice raspuštene Narodne vojske u istočnoj Srbiji pobunile su se protiv vlade kralja Milana 1883, ali su potučene od stajaće vojske tokom kratkotrajne Timočke bune.[2][3]

Narodna vojska
Srpska narodna vojska na maršu tokom rata 1876. godine.
Aktivnost1861 — 1882.
ZemljaKneževina Srbija
Tipmilicija
rezervisti
Jačina90.000 (1862)
120.000 (1876)
DeoVojska Kneževine Srbije
Angažovanje

Organizacija i oprema

uredi

1861

uredi

Godine 1861. knez Mihailo Obrenović doneo je zakon o osnivanju srpske narodne vojske, koja je regrutovala sve muškarce od 20 do 50 godina na obaveznu vojnu službu. Narodna vojska je bila podeljena na prvu (vojnici mlađi od 35 godina) i drugu klasu, organizovanu u teritorijalne čete (po opštinama), bataljone (po srezovima, 62 na broju) i pukove (17, po jedan u svakom okrugu). Bilo je i 17 eskadrona konjice, 17 pionirskih jedinica od po 60 ljudi i 6 artiljerijskih baterija (1.200 ljudi). Prva klasa je mogla da mobiliše oko 50.000 ljudi, druga oko 40.000. Svaki okrug je pri okružnom načelstvu imao svoje vojno odeljenje, sa po nekoliko redovnih oficira i podoficira, koji su organizovali regrutaciju, snabdevanje, naoružavanje i obuku narodne vojske. Vojna obuka se obavljala nedeljom i praznicima: bataljoni su se obučavali 2 dana svake druge nedelje, a pukovi 15 dana u godini. Podoficire i oficire do čina kapetana birali su iz prostog naroda, uglavnom seljaka, okružni načelnici po predlogu predsednika opština, komandante bataljona i eskadrona birao je ministar vojni po predlogu okružnog načelnika, a komandante pukova postavljao je sam knez. Služenje vojske bilo je besplatno, a od vojnika se očekivalo da sami obezbede oružje, odeću i obuću, dok su od države dobijali samo municiju i hranu.[4][5]

Srpska narodna vojska je po svom osnivanju postojala samo na papiru: manje od polovine boraca imalo je ispravne puške, većinom stare glatkocevne kremenjače turske i austrijske proizvodnje. Stoga su od 1862. vojnici dobijali oružje od države:[4] svega oko 15.000 kremenjača bilo je prepravljeno u kapislare u jedinoj srpskoj fabrici oružja u Kragujevcu (otvorenoj 1856).[6] Na molbu srpske vlade, 1863. Srbija je dobila na poklon od Rusije 31.000 starih glatkocevnih musketa kremenjača[7] (ili 39.200 musketa kapislara[6]): ove muskete su u Kragujevcu prerađene u puške kapislare (poznate u Srbiji kao ruska puška)[7] i postale su standardno oružje narodne vojske.[6]

Okružna (crveno) i sreska središta (zeleno) u Kneževini Srbiji 1876. godine. Svaki okrug opremao je po dve pešadijske brigade (prve i druge klase, do 1870. samo po jedan puk) i eskadron konjice za Narodnu vojsku. Sitnije zelene tačke označavaju središta srezova (po 3-4 u svakom okrugu): svaki srez opremao je po dva bataljona pešadije (prve i druge klase) i četu konjice. Brigade su nosile ime svojih okruga, a bataljoni srezova, uz dodatak klase.


1868

uredi

Godine 1866. otvorene su nove vojne škole u Beogradu i Kragujevcu, za osnovnu obuku oficira narodne vojske iz taktike, utvrđenja i topografije.[4] Godine 1867. u beogradskom Arsenalu napravljene su prve srpske puške ostraguše sistema Grin (Grinovače), prepravljanjem pušaka kapislara uvezenih iz Austrije.[6]

Po sačuvanim izveštajima austrougarskog poslanika u Beogradu, Benjamina Kalaja, iz godine 1868, srpska narodna vojska ima 18 brigada (u svakom okrugu jednu, samo u Požarevcu dve), a one u svom sastavu imaju 84 bataljona. Jedan bataljon trebalo bi da se sastoji od 1.200 vojnika. Imaju nekih 28.000—30.000 pušaka prepravljenih u ostraguše[b], od oružja koje je Austrija neko vreme isporučivala u Ameriku[v], a koje međutim nisu baš mnogo dobre.[8]

Bataljoni su imali po pravilu 1.200 ljudi, ali Kalaj smatra da je u proseku samo polovina, oko 50—60.000 njih prisutno na vežbama koje se odvijaju po bataljonima. Tako je u smederevskom okrugu brojno stanje 4 bataljona iznosilo 3.219 ljudi, tj. oko 800 po bataljonu. Veća koncentracija trupa sprovodi se samo na nekoliko mesta, uglavnom u okolini Beograda. Naoružanje narodnih vojnika sastojalo se pretežno od zastarelih pušaka ostraguša sa kapislama (Grinovače), kojih nije bilo dovoljno ni za polovinu vojnika (ostatak je bio naoružan ruskim i belgijskim sprednjačama). Ukazuje se i na to da se narodna vojska sama starala za odeću, hranu, i da oružje koje dobije od države otkupljuje za gotov novac, tako da ona ne košta državu gotovo ništa.[8]

Na manevrima narodne vojske održanim 26. maja 1868. u blizini Beograda, učestvovala su 3 bataljona pešadije, 1 eskadron konjice (140 ljudi) i dve baterije sa 12 topova, ukupno 2.859 vojnika. Kalaj ističe se da se „pešadija sasvim dobro pokazala, ali konjica, kao i artiljerija, koja se nalazi u veoma primitivnom stanju, bile su slabe. Narodna vojska provela je 8 dana u logoru, pod šatorima koji su nabavljeni u Francuskoj“.[8]

Po Kalajevom zaključku: uprkos zapaženim naporima za povećanje i poboljšanje vrste pušaka i bojne gotovosti uopšte, kneževina Srbija biće „još dugo vremena nesposobna za jednu ofanzivnu akciju“. Nedostaci se naročito zapažaju po nedovoljnom broju osposobljenih oficira, lošim putevima, malim mogućnostima transporta.[8]

1876

uredi

Po Jovanu Ristiću, pred Srpsko-turski rat (1876—1878), narodna vojska imala je 80 pešadijskih bataljona prve i isto toliko druge klase, okupljenih u brigade po okruzima. Po vojnoj podeli zemlje, bilo je tada 18 brigada prve i isto toliko druge klase, koje su nosile ime svog okruga, iz kojega su regrutovane. Osamnaest brigada prve klase obrazovalo je šest divizija (Dunavska, Šumadijska, Južno-Moravska, Zapadno-Moravska, Timočka i Drinska), a brigade druge klase smatrane su kao pomoćne trupe. Od ostalih rodova vojske narodna vojska imala je:[9]

  • 33 konjička eskadrona,
  • 18 pionirskih četa,
  • 5 pukova teške poljske artiljerije (od 3 baterije po 8 topova),
  • 7 baterija brdske artiljerije,
  • za svaku brigadu prve klase po jednu laku poljsku bateriju (po 4 topa), koje su nazivane brigadne baterije.

Pešadija prve klase bila je naoružana većinom puškama ostragušama Pibodi, dok je ostatak prve klase imao ostraguše Grinovače. Druga klasa bila je naoružana starim ruskim i belgijskim sprednjačama.[9] Svi topovi (sistema La It, proizvedeni u topolivnici u Kragujevcu) bili su izolučeni i punjeni su spreda, osim jedne jedine Krupove baterije. Osim ove poljske (pokretne) artiljerije, koja je ulazila u sastav trupa za operativne zadatke, bilo je na raznim utvrđenjima i pozicionih topova i merzera, uglavnom starije, glatke artiljerije većeg kalibra.[9]

Samo vojnici prve klase dobijali su kompletnu uniformu (šinjel, bluzu, čakšire i šajkaču) od države, izuzev obuće: opanak je bio obuća cele vojske, izuzev oficira. Vojnici druge klase dobijali su samo šinjele i šajkače.[10]

Po drugim izvorima, pešadija prve klase imala je puške Pibodovke, a druga Grinovače.[10] Međutim, ukupan broj ostraguša oba sistema nije prelazio 55.000 pušaka[6], što je jedva bilo dovoljno za pešadiju prve klase. Takođe, sačuvane uspomene ljudi koji su stvarno učestvovali u borbama (Pera Todorović, koji se borio na Šumatovcu i dobio orden za hrabrost, i Živojin Mišić, koji je kao pitomac komandovao bataljonom Valjevske brigade druge klase), svedoče da je druga klasa bila naoružana gotovo isključivo ruskim sprednjačama, a od uniforme većinom nije imala ništa, već se borila u sopstvenom civilnom odelu.[11][12]

1882

uredi

Prema poslednjem „preustrojstvu“, od 28. jula 1878. godine, koje je važilo do njenog ukidanja 1882, narodna vojska se sastojala, po mobilizacijskom planu, od 200 bataljona pešadije prve i druge klase, te 40 eskadrona konjice, pored vojske koja se razvrstava u artiljerijske baterije i pionirske čete.[13][14]str.7

Napomene

uredi
  1. ^ Drugi, znatno manji deo bila je profesionalna, takozvana stajaća ili redovna vojska, koja je u periodu 1861—1878. brojala 2.500—5.000 vojnika.
  2. ^ Grin model 1867.
  3. ^ Puške kapislare sistema Lorenc, koje su tokom Američkog građanskog rata izvožene u SAD.

Reference

uredi
  1. ^ Glenny, Misha (2012). The Balkans : nationalism, war, and the great powers, 1804-2012 (New and updated izd.). Toronto: Anansi. str. 120—133. ISBN 978-1-77089-273-6. OCLC 795624553. 
  2. ^ Ćirković, Sima M. (2004). The Serbs. Vuk Tošić. Malden, MA: Blackwell Pub. str. 239. ISBN 0-631-20471-7. OCLC 53232011. 
  3. ^ Glenny, Misha (2012). The Balkans : nationalism, war, and the great powers, 1804-2012 (New and updated izd.). Toronto: Anansi. str. 163—168. ISBN 978-1-77089-273-6. OCLC 795624553. 
  4. ^ a b v Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 9, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1976), str. 50-53
  5. ^ „Rukopisi i knjige ➜ Druga vlada Miloša i Mihaila (277-293)”. digitalna.nb.rs. Pristupljeno 2023-04-15. 
  6. ^ a b v g d Bogdanović, Branko (1990). Puške : dva veka pušaka na teritoriji Jugoslavije. Ivan Valenčak, Privredni pregled). Beograd: Sportinvest. str. 53—61. ISBN 86-7597-001-3. OCLC 450325798. 
  7. ^ a b Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 7, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1974), str. 549-550
  8. ^ a b v g RADENIĆ, Dr ANDRIJA (1976). DNEVNIK BENJAMINA KALAJA 1868-1875. Novi Sad: Institut za istoriju Vojvodine. str. 39—47. 
  9. ^ a b v Ristić, Jovan (1896). DIPLOMATSKA ISTORIJA SRBIJE KNjIGA I (prvi rat 1875-1878). Beograd: Prosveta. str. 117—119. 
  10. ^ a b Nikola Gažević, Vojna enciklopedija 9, Vojnoizdavački zavod, Beograd (1976), str. 116-122
  11. ^ Todorović, Pera (1988). Dnevnik jednoga dobrovoljca. Miodrag Racković. Beograd: Nolit. str. 60—81, 113. ISBN 86-19-01613-X. OCLC 31085371. 
  12. ^ MIŠIĆ, VOJVODA ŽIVOJIN (1990). MOJE USPOMENE (na jeziku: srpski) (5th izd.). Beograd: BEOGRADSKI IZDAVAČKO-GRAFIČKI ZAVOD. str. 20. ISBN 9788678184246. 
  13. ^ RADENIĆ, ANDRIJA (1988). RADIKALNA STRANKA I TIMOČKA BUNA 2. ZAJEČAR. str. 7. 
  14. ^ ISTORIČAR, ANDRIJA RADENIĆ. „RADIKALNA STRANKA I TIMOČKA BUNA II”. www.andrijaradenicistoricar.com (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2023-03-30. 
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Народна_војска_(Кнежевина_Србија)&oldid=28829692”