Molučka ostrva, ili kratko Moluci (ind. Kepulauan Maluku), su arhipelag u Indoneziji, ujedno i deo šireg Malajskog arhipelaga. Poznati su i kao „ ostrva začina“, a nalaze se istočno od ostrva Sulavesi (Celebes), zapadno od Nove Gvineje, i severno od ostrva Timor i obuhvataju 74.505 km².[2] Pretežno su brdovita (najviši vrh 3.277 m) sa više aktivnih vulkana. Klima je tropska sa monsunskim uticajem. Unutrašnjost ostrva do visine od 1.200 m pokrivaju tropske šume. Zemljište uz obalu je nizija koja se obrađuje. Uzgajaju se kokosove palme, pirinač, kukuruz, tropsko voće i mirođije. Stanovnici se bave ribolovom. Najveća ostrva su: Halmahera, Seram i Buru. Kroz istoriju, ova ostrva su bila poznata pod imenom „Ostrva začina“, međutim ovo ime su kineski i evropski trgovci primenjivali i na druga ostrva. Ostrva su početkom XVI veka pripadala Portugalcima; u prvoj polovini XVII veka postepeno su ih zauzeli Holanđani. Od 1796. do 1802. i od 1810. do 1814. godine, bila su pod vlašću Ujedinjenog Kraljevstva. Japanci su ih zauzeli 1942, a 1949. godine ušla su u sastav Republike Indonezije.

Molučka ostrva'
Mapa Molučkih ostrva u Indoneziji
Molučka ostrva' na karti Indonezije
Molučka ostrva'
Molučka ostrva'
Geografija
LokacijaSoutheast Asia and Oceania
Koordinate3° 09′ 00″ J; 129° 22′ 59″ I / 3.150° J; 129.383° I / -3.150; 129.383 3° 09′ 00″ J; 129° 22′ 59″ I / 3.150° J; 129.383° I / -3.150; 129.383
Površina74.505 km2
Visina3.027 m
Administracija
Demografija
Stanovništvo3.131.860  (2020[1])
Gustina st.0 stan./km2

Ostrva su bila poznata kao Ostrva začina zbog muškatnih oraščića, buzdova i karanfilića koji su se isključivo tamo proizvođeni, čije je prisustvo izazvalo kolonijalno interesovanje Evrope u šesnaestom veku.[3]

Malučka ostrva su činila jedinstvenu provinciju od nezavisnosti Indonezije do 1999. godine, kada je podeljena na dve provincije. Nova provincija, Severni Moluci, obuhvata oblast između Morotaja i Sule, sa lukom ostrva od Burua i Serama do Vetara koji ostaje u okviru postojeće Malučke provincije. Severni Moluci je pretežno muslimanski, a njegov glavni grad je Sofifi na ostrvu Halmahera. Malučka provincija ima zastupljenije hrišćansko stanovništvo, a njen glavni grad je Ambon. Iako su prvobitno bili Melanežani,[4] znatan deo ostrvske populacije, posebno na ostrvima Banda, masakriran je u 17. veku tokom Holandsko-portugalskog rata, takođe poznatog kao Rat začina.

Istorija

uredi
 
Karta Vilema Blaua (1630)

Rana istorija

uredi

Australo-melanežani su bili prvi ljudi koji su naseljavali ostrva pre najmanje 40.000 godina, a potom i kasnija migracija govornika austronezijskog jezika oko 2000. godine pre nove ere.[5] Drugi arheološki nalazi su pokazali da je moguće da su arapski trgovci počeli da pristižu u četvrtom veku, donoseći islam. Prelazak na islam odvio se na mnogim ostrvima, posebno u centrima trgovine, dok je abordžinski animizam opstao u zaleđu i izolovanim ostrvima. Arheološki dokazi ovde se u velikoj meri oslanjaju na pojavu svinskih zuba, kao dokaz o jelu svinskog mesa ili uzdržavanju od toga.[6] Ostaci madžapahitskih ekspedicija su takođe pronađeni u usmenom predanju, kao i na arheološkim nalazištima. Primer usmene istorije uključuje priču iz Letvuana, ostrva Kaj Kecil, o balijskom izaslaniku Gajah Made po imenu Kasdev, njegovoj ženi Dit Ratngil i osmoro njihove dece. Arheološka nalazišta drevnih grobnica pronađena su u zalivu Sorbaj južno od Letvuana, čini se da podržavaju priču, kao i neke kulturne prakse Keja balijskog porekla,[7] drugi arheološki nalazi Kej ostrva uključuju statuu Šive sa Kej Besar ostrva. Druga usmena priča bila je o ekspediciji Madžapahita iz 14. veka na Negeri Emu, ostrvo Ambon, koju je izvršila izaslanica po imenu Nji Mas Kenang Eko Sutarmi, zajedno sa 22 njenih pratilaca i kopljanika nastojeći da oformi savezništvo i trgovinski odnos sa vođom Negeri Eme po imenu Kapitan Ading Adang Anan Tanahatuila. Sustet je posredovao Malesi Soa Lisa Majtimu, ali dogovor nije ostvaren. Pošto Sutarmi nije uspela, odlučila je da ostane u izgnanstvu dok su se njene pratnje naselile i udale za meštane Eme, a njen kopljanik se nastanio na obali, ali su ga kasnije ubile trupe Gunung Mauta. Arheološka nalazišta vezana za ovu ekspediciju uključuju izvor vode sa simbolima Sunca sa devet zraka, nasledstvo kopalja i Totobuanga koje čuvaju porodica Majtimu i seoska kancelarija Negeri Ema, pored mnogih uzoraka grnčarije.[8]

Portugalski

uredi
 
Crtež Ternate, koji je verovatno delo holandskog umetnika. Umetak prikazuje tvrđavu Svetog Jovana Krstitelja koju su sagradili Portugalci na ostrvu.
 
Orembaj, uobičajeno tradicionalno jedričarsko plovilo na Molučkim ostrvima

U avgustu 1511, Portugalci su osvojili grad-državu Malaku. Najznačajniji trajni efekti portugalskog prisustva bili su poremećaj i reorganizacija trgovine jugoistočne Azije, i u istočnoj Indoneziji — uključujući Malaku — uvođenje hrišćanstva.[9]

Jedan portugalski dnevnik zabeležio je „trideset godina otkako su postali Mavri“.[10]

Afonso de Albukerki je saznao za put ka ostrvima Banda i drugim „ostrvima začina“ i poslao je istraživačku ekspediciju od tri broda pod komandom Antonija de Abreua, Simo Afonsa Biziguda i Fransiska Serana.[11] Na povratku, Seran je doživeo brodolom na ostrvu Hitu (severni Ambon) 1512. Tamo je uspostavio veze sa lokalnim vladarom koji je bio impresioniran njegovim borilačkim veštinama. Vladari konkurentskih ostrvskih država Ternate i Tidore takođe su tražili pomoć Portugalije, a pridošlice su dočekane u toj oblasti kao kupci zaliha i začina tokom zatišja u regionalnoj trgovini, zbog privremenog prekida javanske i malajske plovidbe u to područje nakon Molučkog sukoba 1511. godine. Trgovina začinima je ubrzo oživela, ali Portugalci nisu bili u stanju da u potpunosti monopolizuju ili poremete ovu trgovinu.[12]

Udruživši se sa Ternatskim vladarom, Seran je izgradio tvrđavu na tom malom ostrvu i služio kao šef najamničke grupe portugalskih mornara u službi jednog od dva lokalna zavađena sultana koji su kontrolisali trgovinu začinima. Seran i Ferdinand Magelan su, međutim, izginuli pre nego što su se mogli sresti.[12] Portugalci su se prvi put iskrcali u Ambon 1513. godine, ali je to postao novi centar za njihove aktivnosti na Malučkim ostrvima tek nakon proterivanja iz Ternata. Evropska moć u regionu je bila slaba i Ternate je postao rastuća, žestoko islamska i antievropska država; Portugalsko-ternatski ratovi besneli su tokom vladavine sultana Baba Ulaha (vladao 1570–1583) i njegovog sina sultana Sajdija Berkata (vladao 1583–1606).[13]

Reference

uredi
  1. ^ „Jumlah Penduduk Hasil SP2020 menurut Wilayah dan Jenis Kelamin (Orang), 2020” (na jeziku: indonežanski). Badan Pusat Statistik. Arhivirano iz originala 28. 1. 2022. g. Pristupljeno 2022-01-28. 
  2. ^ „Moluccas | islands, Indonesia | Britannica”. www.britannica.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-10-04. 
  3. ^ „Welcome to Maluku”. Lonely Planet. Arhivirano iz originala 1. 8. 2017. g. Pristupljeno 11. 4. 2017. 
  4. ^ IRJA.org Arhivirano 14 april 2009 na sajtu Wayback Machine
  5. ^ Alaidrus, Shariva; Anggoro, Febrianto Budi (2021-06-14). „Pameran Cagar Budaya di Ambon pamerkan arca Majapahit ditemukan di Ternate”. Antara News (na jeziku: indonežanski). Ambon, Maluku. Arhivirano iz originala 18. 1. 2022. g. Pristupljeno 2022-01-18. 
  6. ^ Lape, P. V. (2000). „Contact and Colonialism in the Banda Islands, Maluku, Indonesia”. Indo-Pacific Prehistory Association Bulletin. Maluku Papers. 4 (20): 2—3. Arhivirano iz originala 23. 9. 2009. g. Pristupljeno 2010-02-23. 
  7. ^ Riyani, Utami Evi (2017-07-21). „TERUNGKAP! Sejarah Hubungan Bali dan Kepulauan Kei yang Tak Banyak Diketahui Orang: Okezone Travel”. travel.okezone.com/ (na jeziku: malajski). Arhivirano iz originala 18. 1. 2022. g. Pristupljeno 2022-01-18. 
  8. ^ Al Mujabuddawat, Muhammad (2018-08-01). „Jejak Kedatangan Utusan Majapahit di Pulau Ambon”. PURBAWIDYA: Jurnal Penelitian Dan Pengembangan Arkeologi. 7 (1): 53—70. ISSN 2528-3618. S2CID 135373280. doi:10.24164/pw.v7i1.254. Arhivirano iz originala 29. 7. 2022. g. Pristupljeno 2022-07-25. 
  9. ^ Ricklefs, M. C. (1991). A History of Modern Indonesia Since c.1300 (2nd izd.). London: MacMillan. str. 26. ISBN 0-333-57689-6. 
  10. ^ Lach, D. F. (1994). Asia in the Making of Europe: The Century of Discovery. 1. Chicago University Press. 
  11. ^ Abendanon, E. C.; Heawood, E. (decembar 1919). „Missing Links in the Development of the Ancient Portuguese Cartography of the Netherlands East Indian Archipelago”. The Geographical Journal. Blackwell Publishing. 54 (6): 347—355. JSTOR 1779411. doi:10.2307/1779411. Arhivirano iz originala 28. 7. 2020. g. Pristupljeno 3. 6. 2020. 
  12. ^ a b Ricklefs, M. C. (1991). A History of Modern Indonesia Since c.1300 (2nd izd.). London: MacMillan. str. 24. ISBN 0-333-57689-6. 
  13. ^ Ricklefs, M. C. (1991). A History of Modern Indonesia Since c.1300 (2nd izd.). London: MacMillan. str. 25. ISBN 0-333-57689-6. 

Literatura

uredi

Spoljašnje veze

uredi