Međunarodna fonetska abeceda
Međunarodna fonetska abeceda/alfabet (engl. International Phonetic Alphabet; nezvanična, ali česta skraćenica: IPA;[a] fr. Alphabet phonétique international, skraćeno API), skraćeno MFA ili (prema engleskom akronimu) IPA, sistem je znakova za fonetsku transkripciju koji se temelji na latinici. Razvilo ga je Međunarodno fonetsko društvo kao način za standardizovani prikaz zvukova govornih jezika. IPA koriste lingvisti, logopedi, učitelji i učenici stranih jezika, pevači, glumci, leksikografi i prevodioci.[2][3]
| Međunarodna fonetska abeceda | |
|---|---|
 | |
| Tip | delimično nalični alfabet |
| Jezici | koristi se za fonetsku i fonemsku transkripciju bilo kojeg jezika |
Vremenski period | od 1888. |
| Porodica | romiški alfabet
|
IPA je stvoren da predstavi samo one odlike govora koje su karakteristične u govornom jeziku: foneme, intonacija, razdvajanje reči i slogova.
Međunarodno fonetsko društvo povremeno dodaje, uklanja ili menja simbole. Godine 2008. IPA sadrži 107 različita slova, 52 dijakritika, i 4 oznake za prozodije.
Istorija
urediGodine 1886, grupa francuskih i britanskih učitelja jezika, predvođena francuskim lingvistom Polom Pasijem, stvorila je ono što je kasnije postalo poznato (od 1897. godine nadalje) kao Međunarodno fonetsko društvo (fr. l’Association phonétique internationale).[4] Originalni alfabet je zasnovan na pravopisnoj reformi engleskog jezika poznatoj kao romikška abeceda, ali da bi bila korisna i za druge jezike, bilo je dopušteno da se vrednosti simbola razlikuju od jezika do jezika.[5] Na primer, zvuk [ʃ] (š) je prvobitno zastupljen slovom <c> na engleskom, ali slovom <x> na francuskom.[4]Međutim, 1888. godine, alfabet je revidiran kako bi bio jednolik u odnosu na jezike, čime je osiguran temelj za sve buduće izmene.[4]
Od svog nastanka, IPA je prošao kroz brojne promene. Nakon velike promene i proširenja u 1900. i 1932. godini, IPA je ostao nepromenjen do IPA Konvencije u Kilu 1989. godine.
Opis
urediOpšti princip IPA je da daje jedan simbol za svaki karakterističan zvuk (ili govorni deo).[6] Ovo znači da se ne koriste kombinacije slova za predstavljanje jedinstvenog zvuka, ili jedno slovo za predstavljanje više zvukova. Nema slova kod koga vrednost zvuka zavisi od konteksta, i konačno, IPA obično nema posebna slova za dva zvuka ako nikakav poznat jezik ne čini razliku između njih (karakteristika poznata kao „odabranost“).
Među simbolima IPA, 107 predstavljaju suglasnike i samoglasnike, 31 su dijakritici koji se koriste da dodatno opišu ove zvukove, a 19 se koriste da opišu kvalitete kao što su dužina, ton, naglasak i intonacija.
Oblik slova
urediZa IPA su izabrani takvi simboli kako bi bili usklađeni sa latinicom. Zbog toga, većina simbola su ili latinična ili grčka slova, ili njihove modifikacije.
Slova
urediMeđunarodna fonetska abeceda deli svoja slova u tri kategorije: plućni suglasnici, pregradni suglasnici, i samoglasnici.[7][8] Svakom karakteru je dodeljen broj, kako bi se sprečila konfuzija između sličnih slova (kao što su ɵ i θ), npr. u štampanju rukopisa. Različitim kategorijama zvukova su dodeljeni različiti opsezi brojeva.
Plućni suglasnici
urediPlućni suglasnici čine većinu suglasnika u IPA, kao i u ljudskom jeziku.
Tabela plućnih suglasnika, koja uključuje većinu suglasnika, uređena je tako da po vrstama određuje način izgovora, koji govori kako se suglasnik proizvodi, dok kolone određuju mesto izgovora, što znači gde se u vokalnom prostoru suglasnik proizvodi. Glavna šema sadrži samo suglasnike sa jednim mestom artikulacije.
| Ne-plućni suglasnici | ||||||||||
| Obični klikovi (kloknici) |
ʘ | ʘ̬ | ʘ̃ | ǀ | ǀ̬ | ǀ̃ | ǃ | ǃ̬ | ǃ̃ | |
| ǂ | ǂ̬ | ǂ̃ | ǁ | ǁ̬ | ǁ̃ | ǃ˞ | ǃ̬˞ | ǃ̃˞ | ||
| Drugi klikovi | ʘ̃ˀ | ʘˀ | ˀʘ̃ | ʘ͡q | ʘ͡qχ | ʘ͡qʼ | ʘ͡qχʼ | ¡ | ʞ | |
| Implozivi (ubačajnici) |
ɓ | ɗ | ᶑ | ʄ | ɠ | ʛ | ||||
| ɓ̥ | ɗ̥ | ᶑ̥ | ʄ̊ | ɠ̊ | ʛ̥ | |||||
| Ejektivi (izbačajnici) |
pʼ | tʼ | ʈʼ | cʼ | kʼ | qʼ | ʡʼ | |||
| ɸʼ | fʼ | θʼ | sʼ | ɬʼ | ʃʼ | ʂʼ | ɕʼ | çʼ | xʼ | χʼ |
| tθʼ | tsʼ | tɬʼ | tʃʼ | ʈʂʼ | tɕʼ | cçʼ | cʎ̝̥ʼ | kxʼ | kʟ̝̊ʼ | qχʼ |
| Ko-artikulisani suglasnici | |||||
| Kontinuanti | ʍ | w | ɥ̊ | ɥ | ɫ |
| Okluzivi | k͡p | ɡ͡b | ŋ͡m | ɧ | |
| t͡p | d͡b | n͡m | q͡ʡ | ||
| — Tri tabele iznad sadrže fonetske simbole koji se možda neće ispravno prikazati u određenim (naročito zastarelim ili neažuriranim) veb-pregledačima. [Za pomoć pročitajte ovaj tekst. (na engleskom)] |
| — Kada se simboli pojavljuju u parovima, levi od. desni simbol predstavlja bezvučni od. zvučni suglasnik. |
| — Nepopunjena od. osenčena polja označavaju plućne artikulacije koje su ocenjene nemogućima ili naročito karakterističnima (posebnima) / različitima. |
Napomene
uredi- Simboli [ʁ], [ʕ] i [ʢ] predstavljaju zvučne frikative ili aproksimante.
- Prvenstveno oblik jezika (a ne njegov položaj) pravi razliku između frikativa [ʃ ʒ], [ɕ ʑ] i [ʂ ʐ].
Koartikularni suglasnici
urediKoartikularni suglasnici su zvuci koji uključuju dva istovremena mesta izgovora (proglašena su pomoću dva dela vokalne šupljine).
| ʍ | Bezvučni labijalizovani velarni aproksimant |
| w | Zvučni labijalizovani velarni aproksimant |
| ɥ | Zvučni labijalizovani palatalni aproksimant |
| ɕ | Bezvučni alveolo-palatalni (prednjo-tvrdonepčani) frikativ |
| ʑ | Zvučni alveolo-palatalni (prednjo-tvrdonepčani) frikativ |
| ɧ | Bezvučni palatalno-velarni frikativ |
| ɧ̬ | Zvučni palatalno-velarni frikativ |
- Napomena
- [ɧ] je opisan istovremeno kao „[ʃ] i [x]“.
- [ɧ̬] je opisan istovremeno kao „[ʒ] i [ɣ]“.
Pregradni suglasnici
urediPregradni suglasnici su zvuci kod kojih protok vazduha ne zavisi od pluća. To uključuje klikove (pronađene u koisanskim jezicima Afrike) i ubačajnici (u jezicima kao što je svahili).
| klikovi ili kloknici | ubačajnici | izbačajnici | |||
|---|---|---|---|---|---|
| ʘ | bilabijalni | ɓ | bilabijalni | ʼ | Na primer: |
| ǀ | dentalni kloknik | ɗ | alveolarni | pʼ | bilabijalni |
| ǃ | postalveolarni kloknik | ʄ | palatalni | tʼ | alveolarni |
| ǂ | palatalni kloknik | ɠ | velarni | kʼ | velarni |
| ǁ | alveolarni lateralni kloknik | ʛ | uvularni | sʼ | alveolarni frikativ |
Samoglasnici
uredi
IPA definiše samoglasnike kao zvuk koji se pojavljuje u centru. Ispod je slika sa prikazom samoglasnika IPA. IPA razvrstava samoglasnike prema položaju jezika.
Ordinata pokazuje visinu jezika. Samoglasnici nastali spuštenim jezikom su na dnu, a samoglasnici napravljeni uzdignutim jezikom su na vrhu. Na primer, [ɑ] je na dnu, jer je jezik spušten u tom položaju. Međutim, [i] je na vrhu jer je zvuk nastao uzdignutim jezikom na vrhu usta.
Na sličan način, apscisa (vodoravna osa) na karti se određuje prema mestu izgovora. Samoglasnici sa jezikom postavljenim ispred usta (kao što je [ɛ]) su na levoj strani dijagrama, dok su oni kod kojih je pozadi (kao što je [ʌ]) postavljeni na desnu stranu dijagrama.
Tamo znakovi stoje u paru, levi predstavlja nelabijalizovani a desni labijalizovani samoglasnik.
| prednji | gotovo prednji | srednji | gotovo zadnji | zadnji | |
| zatvoren | |||||
| gotovo zatvoren | |||||
| poluzatvoren | |||||
| srednji | |||||
| poluotvoren | |||||
| gotovo otvoren | |||||
| otvoren | |||||
- Napomena
- Znak ⟨a⟩ definisan je kao otvoreni prednji nelabijalizovani samoglasnik ali koristi se i za otvoreni srednji nelabijalizovani samoglasnik. Preciznija oznaka za otvoreni srednji nelabijalizovani samoglasnik je ⟨ä⟩.
- ⟨ʊ⟩ i ⟨ɪ⟩ su bili obeležavani kao ⟨ɷ⟩ i ⟨ɩ⟩ u starijim verzijama šeme IPA.
Suprasegmentali
urediOvi simboli opisuju karakteristike jezika iznad nivoa pojedinačnih suglasnika i samoglasnika, kao što su prozodija, ton, dužina, i naglasak, koje često deluju na slogove, reči, ili izraze.
Napomene
uredi- ^ „Akronim IPA se striktno odnosi [...] na International Phonetic Association. Međutim, sada je tako česta praksa da se akronim takođe korisiti za označavanje samog alfabeta (odnosno za naziv International Phonetic Alphabet), tako da se otpor čini sitničavim. Kontekst obično služi da razjasni dve upotrebe.”[1]
Reference
uredi- ^ Laver, John (1994). Principles of Phonetics. New York: Cambridge University Press. str. 561. ISBN 978-0-521-45031-7.
- ^ MacMahon, Michael K. C. (1996). „Phonetic Notation”. Ur.: P. T. Daniels; W. Bright. The World's Writing Systems. New York: Oxford University Press. str. 821–846. ISBN 978-0-19-507993-7.
- ^ Wall, Joan (1989). International Phonetic Alphabet for Singers: A Manual for English and Foreign Language Diction. Pst. ISBN 978-1-877761-50-8.
- ^ a b v Međunarodno fonetsko društvo, Priručnik, str. 194–196
- ^ „Originalno, cilj je bio da se napravi dostupni skup fonetskih simbola koji bi dao različite artikulisane vrednosti, ako je potrebno, na različitim jezicima.“ (Međunarodno fonetsko društvo, Priručnik, str. 195–196)
- ^ „Od svojih najranijih dana ... Međunarodno fonetsko društvo je imalo cilj da pruži 'poseban znak za svaki karakterističan zvuk, To jest, da svaki zvuk, koji se koristi umesto drugog, u istom jeziku, može promeniti značenje reči'.“ (Međunarodno fonetsko društvo, Priručnik, str. 27)
- ^ „Segmenti se mogu podeliti u dve glavne kategorije, suglasnici i samoglasnici.“ (Međunarodno fonetsko društvo, Priručnik, str. 3)
- ^ Međunarodno fonetsko društvo, Priručnik, str. 6.
Literatura
uredi- Ball, Martin J.; John H. Esling; B. Craig Dickson (1995). „The VoQS system for the transcription of voice quality”. Journal of the International Phonetic Association. 25 (2): 71—80. doi:10.1017/S0025100300005181.
- Duckworth, M.; G. Allen; M.J. Ball (decembar 1990). „Extensions to the International Phonetic Alphabet for the transcription of atypical speech”. Clinical Linguistics and Phonetics. 4 (4): 273—280. doi:10.3109/02699209008985489.
- Hill, Kenneth C.; Pullum, Geoffrey K.; Ladusaw, William (mart 1988). „Review of Phonetic Symbol Guide by G. K. Pullum & W. Ladusaw”. Language. 64 (1): 143—144. JSTOR 414792. doi:10.2307/414792.
- International Phonetic Association (1989). „Report on the 1989 Kiel convention”. Journal of the International Phonetic Association. 19 (2): 67—80. doi:10.1017/s0025100300003868.
- International Phonetic Association (1999). Handbook of the International Phonetic Association: A guide to the use of the International Phonetic Alphabet. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-65236-0. (hb). ISBN 978-0-521-63751-0. (pb).
- Jones, Daniel (1988). English pronouncing dictionary (revidirano 14. izd.). London: Dent. ISBN 978-0-521-86230-1. OCLC 18415701.
- Ladefoged, Peter (septembar 1990). „The revised International Phonetic Alphabet”. Language. 66 (3): 550—552. JSTOR 414611. doi:10.2307/414611.
- Ladefoged, Peter; Hale, Morris (septembar 1988). „Some major features of the International Phonetic Alphabet”. Language. 64 (3): 577—582. JSTOR 414533. doi:10.2307/414533.
- Laver, John (1994). Principles of Phonetics. New York: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-45031-7. (hb). ISBN 978-0-521-45655-5. (pb).
- Pullum, Geoffrey K.; William A. Ladusaw (1986). Phonetic Symbol Guide. Chicago: University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-68532-8.
- Skinner, Edith; Monich, Timothy; Mansell, Lilene (1990). Speak with Distinction. New York: Applause Theatre Book Publishers. ISBN 978-1-55783-047-0.
- Fromkin, Victoria; Rodman, Robert; Hyams, Nina (2011). An Introduction to Language (9. izd.). Boston: Wadsworth, Cenage Learning. str. 233–234. ISBN 978-1-4282-6392-5.
