Википедија

Mauna Loa

Mauna Loa (engl. Mauna Loa) najveći je vulkan na Zemlji s obzirom na obim i jedan od pet vulkana koji sačinjavaju ostrvo Havaji u američkoj saveznoj državi Havaji. Tipično za područje severnog Pacifika,[1] Mauna Loa je aktivni vulkan u obliku štita, čija se zapremina procenjuje na 75.000 km³.[2] Računajući od morskog dna, visok je 10.099 m, od čega je nad morem 4169,40 m. Ipak, to ga ne čini i najvišim vulkanom na Havajskom arhipelagu, jer je susedni vulkan Mauna Kea viši za 37 metara.

Mauna Loa
Oblaci iznad Mauna Loe
Geografske karakteristike
Ndm. visina4169,40 m
Koordinate19° 28′ 46″ S; 155° 36′ 10″ Z / 19.479528° S; 155.602667° Z / 19.479528; -155.602667 19° 28′ 46″ S; 155° 36′ 10″ Z / 19.479528° S; 155.602667° Z / 19.479528; -155.602667
Geografija
Mauna Loa na karti Havaja (SAD)
Mauna Loa
Mauna Loa
DržaveSjedinjene Američke Države Havaji, SAD
Geologija
Starost stenamanje od 200 hiljada godina
Vrsta planineštitasti vulkan
Poslednja erupcija1984.

Havajsko ime Mauna Loa u prevodu znači duga planina.[3] Lava koju vulkan izbacuje erupcijom siromašna je silicijum dioksidom, pa Mauna Loa ima blage padine. To takođe znači da erupcije nisu eksplozivnog karaktera. Premda se procenjuje da vulkan eruptira preko 700.000 godina i da se uzdigao iznad morskog nivoa pre 400.000 godina, starost stena na planini iznosi oko 200.000 godina.[4] Magma mu dolazi iz havajske vruće tačke, koja je tokom desetina miliona godina stvorila Havajska ostrva. Naučnici predviđaju da će se pomeranjem Pacifičke ploče vremenom i Mauna Loa udaljiti od vruće tačke, te da će za petsto hiljada do milion godina postati ugašeni vulkan.

Poslednja erupcija vulkana dogodila se 1984. godine. Premda u poslednjih dvestotinak godina nisu zabeležene ljudske žrtve, erupcije iz 1926. i 1950. godine uništile su neka sela na obroncima, a grad Hilo je delom izgrađen na okamenjenoj lavi nastaloj nakon erupcije sa kraja 19. veka. S obzirom na potencijalnu opasnost koju predstavlja za okolna urbana područja, Mauna Loa je deo programa Decade Volcanoes, koji proučava najopasnije svetske vulkane, a prati se od 1912. godine iz Havajskog vulkanskog opservatorijuma. Blizu vrha vulkana su još dva opservatorijuma, od kojih jedan proučava atmosferu, a drugi Sunce. Područje nacionalnog parka Havajski vulkani obuhvata vrh, kao i jugoistočni obronak Mauna Loe, te susedni vulkan Kilauea.

Opis

uredi
 
Mauna Loa gledana iz vazduha

Kao što je već rečeno, Mauna Loa je najveći svetski vulkan prema zapremini. Gledano iz daljine, vulkan ima oblik štita, odnosno duge i blage padine zbog niskog viskoziteta lave. Erupcije su retko eksplozivne, što znači da lava teče uz vrlo malo piroklastičnog materijala. Takve se erupcije nazivaju havajskim. Obično, erupcija počinje otvaranjem procepa dugog i po nekoliko kilometara kroz koji izlazi lava. Nakon nekoliko dana isticanja lave, vulkanska aktivnost se obično svodi na samo jedan deo pukotine.[5]

Erupcije su se dosad događale u tri područja planine: pri vrhu, te u dve pukotine koje se od vrha protežu u smeru severoistoka, odnosno jugozapada. Oko 38% erupcija u poslednjih dvesta godina izbilo je na vrhu vulkana, 31% u području severoistočne pukotine i 25% u području jugozapadne pukotine. Ostalih 6% zbilo se severozapadno od vrha.[6]

Kaldera Mauna Loe zove se Mokuaveoveo i prečnika je između 3 km i 5 km. Procenjuje se da je ova kaldera nastala pre hiljadu do hiljadu i po godina, kada je velika erupcija u području severoistočne pukotine ispraznila svu magmu ispod vulkanske kupe, koja se zatim urušila.[7]

Seizmološki podaci mogu da otkriju položaj aktivnih komora magme ispod vulkana. Neke vrste seizmičkih talasa, tačnije S-talasi, ne mogu se prostirati kroz materijal male gustine i tečno-plastičnog agregatnog stanja, pa komore magme stvaraju senke na dobijenim podacima. Poznato je da postoji velika komora sa magmom oko 3 km ispod vrha, kao i manje količine magme duž dve pukotine.[8]

Vetrovi pasati na Havajima duvaju od istoka prema zapadu, a Mauna Loa snažno utiče na lokalnu klimu. Na nižim obroncima, posebno na istoku, padaju velike količine kiše, tako da grad Hilo​​ ima najveću količinu padavina po metru kvadratnom u SAD, a obronci su prekriveni gustom šumom. Nasuprot tome, zapadni obronci su mnogo suvlji. Na većim visinama se količina padavina smanjuje ili se zbog niskih temperatura pojavljuje u obliku snega.[9]

Mokuaveoveo

uredi
 
Mokuaveoveo prekriven snegom

Mokuaveoveo je krater, odnosno kaldera, na vrhu Mauna Loe, čija se poslednja erupcija dogodila 1984. godine. Iako put do vrha postoji od pamtiveka, uspon nije lagan, te je predstavljao problem za sve koji su potcenili njegovu težinu. Na primer, američki uspon iz 1840. godine ispočetka je zamišljen kao kraći izlet, a potrajao punih mesec dana. Masa Mauna Loe lako zavara, jer su padine vrlo blage, nigde ne prelaze 12°, zbog čega je jako teško predvideti stvarno vreme potrebno za uspon.

Krater je dug 4800, a širok 2400 metara. Dva pokrajna kratera, nazvana Severna jama i Južna jama, delimično su spojena sa Mokuaveoveom, dok se jugozapadno nalaze manji krateri Nova jama, kao i Duboka jama.[10]

Ime kratera dolazi od naziva crvene havajske ribe aveoveo, na čiju je crvenu boju lokalno stanovništvo asocirala boja eruptivne lave.[11] Mokuaveoveo je danas u području Havajske vulkanske divljine, koji pripada nacionalnom parku Havajski vulkani.[12]

Geologija

uredi
 
Satelitski snimak ostrva Havaji; Mauna Loa je veliki procep u sredini ostrva

Smatra se da je Mauna Loa počela da eruptira pre sedamsto hiljada do milion godina.[13] Od tada je konstantno rasla zbog očvrsle lave. Kao i sva ostrva u sklopu Havajski ostrva, i Mauna Loa potiče iz Havajske vruće tačke, izvora magme koji se uzdiže iz dubina mantla. Vruća tačka je nepomična, dok se Pacifička ploča iznad nje pomera oko 10 cm godišnje. Uzdizanje vrele magme stvara vulkane, koji onda eruptiraju nekoliko miliona godina pre nego ih pomeranje Pacifičke ploče udalji od najintenzivnije vulkanske aktivnosti.

Havajska vruća tačka postoji barem 80 miliona godina,[14] a od nje se proteže lanac starih vulkana dug gotovo 5800 km. Vruća tačka danas lavom napaja petak vulkana: Mauna Lou, Kilauea i Hualalaj na ostrvu Havaji, Haleakalu na ostrvu Maui, kao i Lojhi, podmorski vulkan južno od ostrva Havaji, ujedno i najmlađi Havajski vulkan. Mauna Loa je najveća od navedenih, a Kilauea ima najintenzivniju vulkansku aktivnost.[15]

Praistorijske erupcije

uredi

Praistorijske erupcije Mauna Loe pomno su istražene pomoću radioaktivnog ugljenikovog izotopa 14C,[16] tako da su se analizirali fragmenti ugljena pronađenog u lavi. Praistorijska aktivnost planine je među najbolje istraženim uopšte. Studije su pokazale da se u početku, nekoliko stotina godina, događa aktivnost u vrhu, nakon čega su aktivne bočne pukotine, da bi se nakon toga aktivnost ponovo vratila na vrh vulkana. Prepoznata su dva ciklusa, svaki po hiljadu i po do dve hiljade godina, što je jedinstveno za Mauna Lou u okviru havajskih vulkana.[17]

Pre šest—sedam hiljada godina, Mauna Loa bila je uglavnom neaktivna, čemu je uzrok još nepoznat — sličan slučaj nije pronađen kod drugih havajskih vulkana, osim kod onih danas ugašenih. Pre osam—jedanaest hiljada godina vulkanska aktivnost Mauna Loe bila je žešća nego danas.[6] Procenjuje se da se rast planine usporio u poslednjih sto hiljada godina.[18] Moguće je da se vulkan bliži kraju perioda formiranja svoje bazaltne baze.[19]

Usponi na Mauna Lou

uredi
 
Planinarski put Ajnapo

Praistorija

uredi

Planinarski put Ajnapo utaban je u praistoriji. Počinje u selu Kapapala, te se uzdiže 3400 metara do vrha. Put je dug 56 km, a domoroci su ga koristili kako bi prinosili žrtve boginji vatre, Peli, tokom erupcija vulkana.[20] Uspon bi obično potrajao nekoliko dana, pa je usput osnovano nekoliko stanica u kojima bi se putnici snabdevali hranom i vodom.[21]

Uspon Džona Ledjarda

uredi

Američki istraživač Džon Ledjard poveo je u januaru 1779. godine ekspediciju na Mokuaveoveo tokom trećeg putovanja kapetana Džejmsa Kuka. Pokušali su teški uspon direktno iz zaliva Kealakekua, ali odustali su nakon pređenih 38 kilometara misleći kako do vrha imaju još dvatesetak km.[22] Zapravo, najkraći put iz zaliva Kealakekua dug je 33 kilometra.[23]

Uspon Arčibalda Mingisa

uredi
 
Arčibald Mingis

Škotski prirodnjak Arčibald Mingis, tada u službi britanskog pomorca i istraživača Džordža Vankuvera, predvodio je 1794. godine prvu grupu za koju postoji pisani dokument o uspešnom usponu na Mokuaveoveo. Godinu ranije, pokušao je uspon sa zapada, ali je odustao, ali sledeće godine se uspešno popeo na vulkan Hualalai na severozapadnom delu ostrva. Bezuspešno je pokušao preći unutrašnji plato između Hualalaija i Mauna Loe.

Mingis je za savet upitao kralja Kamehameha I, koji mu je objasnio da se čamcima može prebaciti do južne strane ostrva i potom slediti domorodački put Ajnapo.[23] Mingis je to i napravio, te se na Mokuaveoveo uspeo 16. februara. Na vrhu Mauna Loe, barometrom je procenio visinu na 4156 metara, što je odstupanje od svega 13 metara od danas izmerene visine.[24] Iznenadio ga je sneg na vrhu planine i temperatura ispod nule. Takođe, ponovo je pogrešno procenio vreme potrebno za uspon, tako da je iscrpeo sve zalihe hrane ekspedicije.

Vilksova ekspedicija

uredi
 
Čarls Vilks

Američka ekspedicija koju je predvodio admiral, tada poručnik, Čarls Vilks imala je od 1838. godine zadatak da istražiti područje Tihog okeana.[25] U septembru 1840. godine, pristigli su u Honolulu, gde su brodski popravci potrajali duže od planiranog, te je Vilks odlučio da zimu provede na Havajima i istraži vulkane. Kralj Kamehameha III dodelio je ekspediciji kao prevodioca lekara Gerita Džada.[26]

Odlučivši da će se prvo penjati na Mauna Lou, što je izgledalo kao lakši uspon u odnosu na Mauna Keu, Vilks je poveo ekspediciju u Hilo​​, gde je 14. decembra unajmio oko 200 nosača, što se ispostavilo nedovoljnim za količinu opreme i namirnica koje je ekspedicija nosila. Stoga je naknadno iznajmljeno još nosača. Nakon što su dospeli do Kilauea, Vilks je odbio da ide Ajnapo putem, te je umesto toga naredio da se počne krčiti put kroz gustu vegetaciju, što je naišlo na neodobravanje domorodaca koji su šumu smatrali svetom.

 
Vilksov logor

Na otprilike 1800 metara, ekspedicija je na rubu šume podigla logor kojeg su nazvali Nedeljna stanica. Tu su im se pridružila još dva vodiča, koji su Vilksu objasnili da je do vrha još jako daleko i da nisu prešli ni polovinu puta. Nosači su tada poslani 15 km nazad do početka Ajnapo puta po vodu, pošto u samoj Nedeljnoj stanici vode nije bilo. Nakon što je obnovila zalihe, ekspedicija je nastavila uspon do sledećeg logora na oko 3000 metara visine. Sledećeg dana su došli na Ajnapo put i osnovali treći logor. Većinu nosača Vilks je poslao po namirnice, a preostali članovi ekspedicije su sagradili sklonište od vulkanskog stenja i prekrili ga šatorskim krilima, ali ona su te noći popustila pod težinom snega.

Konačni uspon je započeo 23. decembra i sledećeg dana devetočlana grupa je dosegla rub kratera Mokuaveoveo, podigli su šator, osiguran blokovima vulkanskog stenja.[27] Sledeće jutro nisu uspeli da upale vatru zbog manje količine kiseonika na toj nadmorskoj visini, a mnogi su oboleli od visinske bolesti. Prošla je cela nedelja dok sva oprema nije donesena do vrha, uključujući i klatno za merenje sitnih odstupanja u gravitaciji.[27]

Do 31. decembra 1840. izgrađena je baza za klatna, a za tri dana su počeli i eksperimenti, koji su većinom bili neuspešni zbog buke jakih vetrova i razlika u temperaturi koje su oni stvarali. Dana 11. januara 1841. Vilks je obišao krater. Tada je golim okom procenio da je Mauna Kea viša za 60 metara, dok moderna merenja kažu da je razlika 37 metara. Za dva dana ekspedicija je napustila vrh, a ostrvo 5. marta. Uprkos velikim naporima, Vilks nije dobio nikakve značajnije rezultate u merenju gravitacije.[26] Ipak, uspon na Mauna Lou je od istorijskog značaja, jer su ruševine logora danas jedini poznati fizički dokaz Vilksove ekspedicije u Tihom okeanu.[27]

Ostali značajni usponi i moderna istorija

uredi

Dana 29. januara 1834. godine, 40 godina nakon Mingisa, još jedan Škot, botaničar Dejvid Daglas, uspeo se do vrha, takođe Ajnapo putem.[24] Misionar Džozef Gudrih navodno se na Mauna Lou popeo negde u isto ovo vreme, premda on sam to nikada nije potvrdio. Poznato je da se popeo na Mauna Keu, odakle je teleskopom posmatrao i opisao Mokuaveoveo.

Isidor Levenstern se u februaru 1839. godine uspeo na Mauna Lou, što je bio tek treći uspešan zabeleženi uspon u šezdeset godina.[23]

Planinarska kućica na vrhu Mauna Loe izgrađena je 1934. godine od vulkanskog stenja i maltera, a u gradnji su korišćena i neka kamenja iz Vilksovog logora.

Godine 1916. Mokuaveoveo je uvršten u područje nacionalnog parka Havajski vulkani, a nova staza je spojila vrh sa sedištem nacionalnog parka na Kilauea, što je još direktnija ruta od one koju je probio Vilks.[28] Ovaj put je, koji do vrha stiže sa istočne strane, postao glavni put uspona zbog lakšeg pristupa i blaže padine. Istorijski put Ajnapo je obnovljen tokom 1990-ih, a postoji i treći put do vrha, onaj koji vodi od auto-puta Havaji 200 do opservatorija.[29]

Poznate erupcije Mauna Loe

uredi
 
Isticanja lave u periodu 1926—1950

Prva zabeležena erupcija datira od 1832. godine, a od tada se pamte 32 erupcije. Obično, erupcije Mauna Loe počinju na Mokuaveoveou i kasnije se premeste na jednu od pukotina na nižim nadmorskim visinama. Često, većoj pukotinskoj erupciji godinu dana pre prethodi manja erupcija vrha, što se dogodilo 1880, 1940. i 1949. godine, pre masivnih bočnih erupcija iz 1881, 1942. i 1950. godine. Ukupno su ove erupcije prekrile lavom preko 800 km² padina, a obično su bile kratke, ali intenzivne, sa oko 0,25-0,5 km³ eruptirane lave tokom par nedelja.[30]

Najistaknutije istorijske erupcije Mauna Loe, sa isticanjem velikih količina lave u šume i u poljoprivredna područja zbile su se 1855, 1881, 1935, 1942. i 1950. godine na području severoistočne pukotine, a 1887, 1907, 1916, 1919, 1926. i 1950. na području jugozapadne pukotine. Takođe je 1859. godine bila značajna erupcija u nižem području vulkana.[30]

Godine 1935. kretanje lave prema Hilu pokušalo je da spreči Američko ratno vazduhoplovstvo. Pet bombarder a iz 23. i 72. bombarderske eskadrile bacilo je bombe na put lavi kako bi je skrenulo od Hila.[31][32] Premda se taj potez ispočetka činio uspešnim, erupcija je prestala šest dana posle, pa je efekat bombardovanja ostao nepoznat.[31]

 
Erupcija Mauna Loe iz 1984.

Erupcija iz 1950. godine izbacivala je lavu iz pukotine duge 20 km, u smeru od kratera Lua Hou prema jugozapadu.[33] Prvi isticanje bilo je dugo 24 km, od pukotine na 2800 m visine do okeana, a zbio se u samo tri sata tokom noći. Drugo isticanje sledio je neposredno za prvim i odseklo je izlaz u slučaju opasnosti stanovnicima sela Hookena.[34] Srećom, isticanje lave nastavilo se južnije prema okeanu, te je zaobišla selo.

Zasad poslednja erupcija Mauna Loe dogodila se 25. marta 1984. godine. Počela je manjom erupcijom Mokuaveovea, koju je sledilo veliko isticanje lave sa manje nadmorske visine, koje je čak zapretilo i Hilu.[35] Otvorile su se severozapadna i jugoistočna pukotina od vrha do 2900 metara nadmorske visine. Isticanje lave ipak se zaustavilo 4 km od Hila, tri nedelje nakon početka erupcije.[15]

Trenutno je period neaktivnosti vulkana najduža otkad se beleže njegove erupcije.[10]

Nedavna aktivnost

uredi
 
Lava ističe iz izvora prilikom erupcije 1984.

Od 2002. godine seizmička aktivnost vulkana se povećava. Zidovi kratera razmiču se stopom od 5 cm godišnje, što se tumači kao znak da se komora puni magmom koja je smeštena oko 5 km ispod vrha. Ova povećana aktivnost se pažljivo posmatra i beleži se njeno povremeno usporavanje, pa čak i prestanak, ali uvek počne iznova. Iz svega ovoga naučnici tumače da je povećana verovatnoća nove erupcije Mauna Loe u narednih nekoliko godina.

Takođe su u periodu od jula do decembar 2004. godine zabeleženi brojni dubinski potresi. Na početku samo jednom dnevno, potresi su vremenom narasli do petnaestak dnevno. Nakon što su u decembru potresi prestali, ne beleži se značajnije podrhtavanje tla.[36]

Mauna Loa i Kilauea

uredi
 
Grafički prikaz vulkana koji čine ostrvo Havaji

Vulkan Kilauea leži jugoistočno od Mauna Loe. Na početku je smatran njenim delom, ali istraživanja su pokazala da ima sopstvenu komoru magme, te je postalo jasno da se radi o zasebnom vulkanu. Ipak, postoji značajna povezanost među njima, kao što je bilo u periodima između 1934. i 1952. godine, kada je samo Mauna Loa bila aktivna, te između 1952. i 1974. godine, kada je samo Kilauea bila aktivna.[37]

Erupcija Mauna Loe iz 1984. godine zapravo je počela za vreme erupcije Kilauea, ali nije imala primetnog eha na erupciju manjeg vulkana, što se kroz istoriju znalo događati.

Zanimljivo je i da je širenje kratera Mokuaveoveo počelo isti dan 2002. godine kada se dogodilo veliko isticanje lave iz kratera Kilauea. Geolozi smatraju da je to isticanje izazvano pulsom magme Mauna Loe.[37]

Žrtve i šteta

uredi

Kako erupcije havajskih vulkana u većini slučajeva nisu eksplozivnog karaktera, retke su i ljudske žrtve, od kojih je poslednja zabeležena prilikom erupcije Kilauea 1924. godine.[38] Puno su veće materijalne štete koje nastaju pri isticanju lave na poljoprivredne površine, puteve i slično. S obzirom da je ostrvo Havaji najveće u saveznoj državi, na obroncima Mauna Loe je i najveći prostor za širenje ljudskih boravišta. Populacija tu raste stopom od 3% godišnje, čime se potencijalna opasnost neke nove erupcije za ljudske živote stalno povećava.[39]

 
Pahoehoe, havajska glatka lava

Isticanje lave predstavlja najveću opasnost kod havajskih vulkana. Premda lava obično napreduje brzinom hoda, što iznosi nekakvih 3 km/č, pri erupciji Mauna Loe zna da se dogodi isticanje enormnih količina lave, koja onda dobija na brzini. Na primer, erupcija iz 1984. godine izbacila je u tri nedelje količinu lave koju Kilauea izbaci za tri godine.[34]

Dve zabeležene erupcije Mauna Loe uništile su naselja, 1926. godine, kada je selo Hoopuloa Makaji u potpunosti prekrila lava, kao i 1950. godine, kada je stradalo selo Hookena Mauke.[40] Grad Hilo ​​je delom izgrađen na lavi iz erupcije 1880.—1881. godine i na putu je budućim isticanjima.

Havajska reč Pahoehoe označava glatku lavu,[41] zapravo bazaltnu lavu sa glatkom ili talasastom površinom. Takva površina nastaje zbog kretanja vrlo fluidne lave ispod same stvrdnute kore. Termin potiče od američkog geologa Klarensa Datona.

Opasnost od urušavanja

uredi

Potencijalno veća opasnost od samih erupcija je moguće urušavanje bokova Mauna Loe. Duboki rasedi omogućuju bočnim delovima havajskih planina da skliznu u more, što bi, ukoliko se takvo urušavanje dogodi odjednom, moglo da izazove zemljotres magnitude 9 na Rihterovoj skali, nakon čega bi sledio katastrofalni cunami. Najpoznatiji primer područja Hiline je na južnim obroncima vulkana Kilauea, koje se pažljivo posmatra od početka 1990-ih iz bojazni od urušavanja. Smatra se da je zaliv Kealakekua na zapadnom obronku Mauna Loe nastao jednim takvim urušavanjem. Podmorsko istraživanje otkrilo je brojna klizišta duž Havajskog lanca i dokaze o dva divovska cunamija: jedan se dogodio pre dvesta hiljada godina, sa talasima visokim 75 m, a onaj od prie sto hiljada godina, koji je pogodio ostrvo Lanaj, imao je talase visoke čak 325 m.[40]

Primer opasnosti iz moderne istorije dogodio se 1975. godine, kada se područje Hiline iznenada pomerilo za nekoliko metara, što je izazvalo potres magnitude 7,2 po Rihteru, koji je za posledicu imao manji cunami. Pritom je poginulo nekoliko izletnika.[42]

Motrenje vulkana

uredi
 
Tiltmetar na Mauna Loi, koji se koristi u predviđanju erupcija na način da meri vrlo male promene u obliku planine

Mauna Loa je vulkan koji je pod stalnim nadzorom. Havajska vulkanska opservatorija osnovana je 1912. godine sa ciljem posmatranja svih havajskih vulkana i vremenom je razvio brojne tehnike kojima se može predvideti neposredna erupcija Mauna Loe i drugih vulkana. Od tehnika najčešće je upotrebljavana seizmometrija. Samo na ostrvu Havaji, postoji preko 60 seizmometara, što naučnicima omogućava merenje intenziteta i položaja stotina malih potresa svake nedelje. Često se dogodi da intenzitet broja potresa poraste pred erupcije, kako je bio slučaj pre erupcija 1975. i 1984. godine, a tada je zabeležena povećana seizmička aktivnost na dubinama manjim od 13 km.

Druga vrsta seizmičkih aktivnosti dešava se nekoliko sati pre erupcije. Takozvano harmonijsko podrhtavanje je neprekidno gruvanje koje ne nalikuje na uobičajenu seizmičku aktivnost, a veruje se da ga uzrokuje brzo podzemno kretanje magme. Gruvanje vulkana obično znači neposrednu blizinu erupcije, premda može biti prouzrokovana i kretanjem magme na manjim dubinama, bez njenog izbijanja na provršinu.

Još jedan važan indikator događanja unutar vulkana je oblik planine. Uređaj nazvan tiltmetar meri veoma male promene u obliku planine, a osetljiva oprema meri udaljenosti između dve tačke. Kada magma počne da puni komore ispod vrha i pukotine, planina se poveća za 7-8 cm, što je zabeleženo pre erupcija 1975. i 1984. godine i smatra se gotovo sigurnim načinom predviđanja skore erupcije.[15]

Mauna Loa, jedan od 16 Decenijskih vulkana.

Opservatorije

uredi
 
Solarna opservatorija na Mauna Loi

Položaj Havaja unutar Tihog okeana i visina Mauna Loe pogodni su za posmatranje atmosfere, nebeskih tela i druga slična istraživanja. Solarna opservatorija, izgrađena na severnom obronku na 3440 metara, već dugo vremena je značajna u posmatranju Sunca.[43]

U blizini se nalazi još jedna opservatorija. S obzirom na njen povoljan položaj iznad svetlosnog zagađenja, naučnici posmatraju Zemljinu atmosferu, uključujući i kretanje staklenih gasova ugljenik(IV)-oksida. Prilikom merenja u obzir se uzima uticaj vulkana na koncentraciju CO2.[44]

Od oktobra 2006. Na Mauna Loi nalazi se i radio teleskop, koji istražuje poreklo svemira posmatranjem kosmičkog mikrotalasnog pozadinskog zračenja. Havajska vulkanska opservatorija ima na Mokuaveoveu seizmičke senzore i veb kameru.[45]

Mauna Loa u mitologiji

uredi
 
Suze boginje Pele, prikupljene na području između Mauna Loe i Kilauea. Radi se o komadićima magme koji su prilikom erupcije očvrsnuli u vazduhu i koji su tako nazvani prema boginji vatre Pele iz havajske mitologije.

Havajska mitologija je bogata i kreativna i iz nje se može saznati mnogo o havajskoj domorodačkoj kulturi. Mnoge pripovesti za temu imaju božanstva koja su, prema domorocima, nastanjivala ostrvo Havaji i Mauna Lou.[46]

Papahanaumoku i Vakea

uredi

Papahanaumoku, poznata i kao Papa, boginja je zemlje i majka svih božanstava Mauna Loe dok je Vakea, bog neba, njihov otac. Neki od starosedelaca još poštuju ovaj par, posebno Papu, koja ima poseban status među domorodačkim ženama sa područja Mauna Loe.[46] Kao što je slučaj i u antičkim mitologijama, rodbinski povezana božanstva ponekad su međusobno sklapala brakove. Tako jedan mit navodi da su Papahanaumoku i Vakea imali ćerku Ho'ohokukalani, sa kojom je Vakea kasnije spavao. Njihova kćer se smatra majkom svih ljudi na Mauna Loi.[47]

Kanaloa i Pele

uredi

Kanaloa je bog mora, jedno od četiri glavna božanstva u havajskoj mitologiji. Obično se prikazuje u obliku hobotnice. Uz to što nadzire okean, koji je oduvek imao važno mesto u havajskoj kulturi, Kanaloa je takođe uputio drevne duhove u veštinu magije. Jedan mit kaže da je Kanaloa bio predvodnik pobune protiv ostalih bogova, a predvodio je vojsku duhova. Neki mitovi ga navode kao gospodara podzemnog sveta, po čemu je dosta sličan Hadu iz grčke mitologije. Doduše, postoji mogućnost da su mu ovu ulogu dodelili rani evropski misionari na Havajima.[46]

 
Havajac izvodi ples vatre. Od pamtiveka su domoroci ostrva poštovali vatru, odnosno vulkane.

Pele je možda i najpoznatije božanstvo Mauna Loe. Boginja je vatre, munje i vulkana, divlja i neukrotiva žena žestoke prirode i vatrene naravi. Legenda kaže da je Pele živela u vatrom ispunjenom krateru vulkana Kilauea, odakle je upravljala svim vulkanima na Havajima. Ispočetka je bila boginja voda, ali kasnije je promenila element, te počela da se boji okeana, pa je za svoje stanište izabrala ostrvo Havaji i Mauna Lou, jer je jedino tu snažni okeanski talasi nisu mogli doseći. Pele je imala mnoštvo ljubavnika, a većinu je njih ubila erupcijom lave. Drugi mit kaže da su stubovi od vulkanskog kamenja razbacani po Mauna Loi zapravo tela nesrećnih ljubavnika vatrene boginje.[46]

Pele je bila izuzetno poštovana, a žrtve su joj se prinosile na vrhovima svih vulkana na ostrvu, posebno tokom erupcija kako bi se odobrovoljila. Smatrana je vrlo ljubomornim božanstvom i verovalo se da kažnjava one koji bi krali kamenje sa njenih oltara. Kaže se da njeno pojavljivanje u crvenoj odeći predskazuje erupciju vulkana.[48]

 
Glava havajskog božanstva od vulkanskog kamena, 9.-11. vek

Kupua i Maui

uredi

Reč Kupua u havajskoj mitologiji označava grupu nestašnih varalica, duhova koji su imali sposobnost promene oblika. Pojavljivali su se kao cveće, drveće, oblaci, morski psi, školjke, često samo kao vetar, a ponekad bi poprimili i ljudsko obličje. Česti su u pričama iz havajske mitologije. Prevrtljivi su i zli, premda ne uvek. Prema predanju, Kupua po imenu Mamala poprimila bi oblik krokodila ili lepe i zavodljive žene, te se pojavljivala na morskim talasima u podnožju vulkana.[46]

Maui je junak iz mitologije Mauna Loe. Pripisuje mu se stvaranje Havajskog arhipelaga. Prema toj je priči, Maui sa svojom braćom krenuo je jedno jutro u ribolov, te mu je udica zapela za dno mora. Prevario je braću rekavši im da je uhvatio divovsku ribu, a oni su mu poverovali i pomogli mu da vuče. Tako su jako vukli da su na površinu izvukli okeansko dno, stvorivši tako ostrva Havajskog arhipelaga.

Mauiju se pripisuje i da je jednim lasom uhvatio Sunce i naterao ga da se kreće sporije, čime su dani leti postali duži.[46]

Galerija

uredi
  •  
    Isticanje lave iz Mauna Loe
  •  
    Isticanje lave u okean
  •  
    Pogled na Mauna Lou 1820.
  •  
    Opservatorija na Mauna Loi
 
Pogled na Mauna Lou i Mauna Keu

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ „The Formation of the Hawaiian Islands”. Pristupljeno 26. 11. 2011. 
  2. ^ „USING GIS TO ESTIMATE THE TOTAL VOLUME OF MAUNA LOA VOLCANO, HAWAI`I”. Arhivirano iz originala 25. 01. 2009. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  3. ^ „Biggest Mountain | Mauna Loa”. Arhivirano iz originala 11. 05. 2010. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  4. ^ „Mauna Loa Volcano, Hawai`i”. Arhivirano iz originala 09. 08. 2015. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  5. ^ „Hawai'i Volcanoes and Haleakala National Parks (Volcanoes of the National Parks of Hawaii)”. Arhivirano iz originala 01. 03. 2007. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  6. ^ a b „Mauna Loa Eruption History”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  7. ^ „When did Moku`aweoweo (the summit caldera of Mauna Loa) form?”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2007. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  8. ^ „What's up with Mauna Loa?”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2007. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  9. ^ „Mauna Loa Flora and Climate”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  10. ^ a b „Hawai'i Volcanoes and Haleakala National Parks (Volcanoes of the National Parks of Hawaii)”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  11. ^ „Nā Puke Wehewehe ʻŌlelo Hawaiʻi”. Arhivirano iz originala 28. 12. 2012. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  12. ^ „Recreation.gov recreation area details - null - Recreation.gov”. Arhivirano iz originala 04. 02. 2012. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  13. ^ „Hawaii Volcano Ages”. Arhivirano iz originala 13. 08. 2016. g. Pristupljeno 16. 12. 2011. 
  14. ^ „Hawaiian Hot Spot Surf School”. Pristupljeno 16. 12. 2011. 
  15. ^ a b v Decker, Barbara; Decker, Robert W. (1998). Volcanoes. San Francisco: W.H. Freeman. ISBN 978-0-7167-3174-0. 
  16. ^ „Metoda 14C datiranja”. Arhivirano iz originala 23. 11. 2011. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  17. ^ Lockwood & Rhodes 1995, str. 81–94.
  18. ^ „Eruption History of Mauna Loa Volcano, Hawai`i”. Arhivirano iz originala 19. 08. 2007. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  19. ^ „Long-term Eruption Model for Mauna Loa Volcano, Hawai`i”. Arhivirano iz originala 21. 08. 2007. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  20. ^ „Mauna Loa Mythology | eHow.com”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  21. ^ „Ainapo Trail Nomination form], Russell A. Apple” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 09. 03. 2012. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  22. ^ „Measuring the Mountain: the United States Exploring Expedition on Mauna Loa, 1840-1841”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  23. ^ a b v „Earliest Ascents of Mauna Loa Volcano, Hawai'i”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  24. ^ a b „Hawaii nei 128 years ago - Archibald Menzies, William Frederick Wilson - Google Books”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  25. ^ „Narrative of the United States ... - Charles Wilkes - Google Books”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  26. ^ a b „Measuring the Mountain: the United States Exploring Expedition on Mauna Loa, 1840-1841”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  27. ^ a b v „ilkes Campsite Nomination form, Russell A. Apple, National Register of Historic Places, 1973” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 04. 02. 2012. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  28. ^ „Ainapo Trail Nomination form, Russell A. Apple” (PDF). Arhivirano iz originala (PDF) 09. 03. 2012. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  29. ^ „ESRL/GMD Mauna Loa Observatory”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  30. ^ a b „Eruption History of Mauna Loa Volcano, Hawai`i”. Arhivirano iz originala 13. 08. 2007. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  31. ^ a b „USAF history page (PDF). 27 Dec 1935 Five Keystone LB-5 bombers of the 23d and 72d Bombardment Squadrons at Luke Field dropped twenty 600-pound bombs in the path of a lava flow from the Mauna Loa volcano on the Big Island.” (PDF). Arhivirano iz originala 09. 03. 2008. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  32. ^ „Feature - 23rd Bomb Squadron celebrates 90 years”. Arhivirano iz originala 14. 01. 2009. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  33. ^ „50th Anniversary of Mauna Loa's Most Spectacular Eruption”. Arhivirano iz originala 18. 10. 2011. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  34. ^ a b „The 1950 eruption of Mauna Loa: a nightmare that could reoccur”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2007. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  35. ^ „1984 Eruption of Mauna Loa Volcano, Hawai`i”. Arhivirano iz originala 31. 01. 2013. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  36. ^ „Summary of activity of Mauna Loa Volcano since 1970, Hawai`i”. Pristupljeno 24. 11. 2011. [mrtva veza]
  37. ^ a b „Inflation of Mauna Loa Volcano slows”. Arhivirano iz originala 21. 10. 2007. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  38. ^ „Volcanic and Seismic Hazards on the Island of Hawaii: Volcanic Hazards”. Arhivirano iz originala 15. 01. 2013. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  39. ^ „Hazards of Mauna Loa”. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  40. ^ a b Finch R.H., Macdonald G.A. (1950), The June 1950 eruption of Mauna Loa, Part I, Volcano Letter, v.508, pp. 12
  41. ^ „Nā Puke Wehewehe ʻŌlelo Hawaiʻi”. Arhivirano iz originala 18. 09. 2012. g. Pristupljeno 24. 11. 2011. 
  42. ^ Cannon EC, Bürgmann R, Owen SE (2001), Shallow Normal Faulting and Block Rotation Associated with the 1975 Kalapana Earthquake, Kilauea, Bulletin of the Seismological Society of America
  43. ^ „Mauna Loa Solar Observatory (HAO/NCAR): About MLSO and Its Instrumentation”. Arhivirano iz originala 07. 11. 2011. g. Pristupljeno 25. 11. 2011. 
  44. ^ Lockwood, John P.; Rhodes, J. M. (1995). Mauna Loa revealed: structure, composition, history, and hazards. [Washington]: American Geophysical Union. ISBN 978-0-87590-049-0. 
  45. ^ „Live panorama of Mokuaweoweo, United States Geological Survey, Hawaii Volcanoes Observatory web site”. Pristupljeno 25. 11. 2011. 
  46. ^ a b v g d đ „Mauna Loa Mythology | eHow.com”. Pristupljeno 25. 11. 2011. 
  47. ^ „Kekoolani Genealogy of the Descendants of the Ruling Chiefs of Hawaii - pafg11 - Generated by Personal Ancestral File”. Arhivirano iz originala 26. 07. 2014. g. Pristupljeno 25. 11. 2011. 
  48. ^ „Pele, Goddess of Fire”. Arhivirano iz originala 24. 09. 2011. g. Pristupljeno 25. 11. 2011. 

Literatura

uredi
  • Walther M. Barnard, Mauna Loa - A Source Book vol. 1, éd. Barnard, 1990, 353 pages
  • Walther M. Barnard, Mauna Loa - A Source Book vol. 2, éd. Barnard, 1991, 452 pages
  • Otto Degener. Plants of Hawaii National Parks: Illustrative of Plants and Customs of the South Seas. , éd. Braun-Brumfield, 1930, 316 pages
  • Charles H. Lamoureux, Trailside Plants of Hawai`i's National Parks, Hawai`i Natural History Association, 1976, 80 pages
  • Gordon A. Macdonald, Agatin T. Abbott, Frank L. Peterson, Volcanoes in the Sea: The Geology of Hawai`i, University of Hawai`i Press, 1983, 517 pages
  • Gordon A. Macdonald, Douglas H. Hubbard, Volcanoes of the National Parks in Hawai`i, Hawai`i Natural History Association, 1951, 65 pages
  • Decker, Barbara; Decker, Robert W. (1998). Volcanoes. San Francisco: W.H. Freeman. 
  • Lockwood, John P.; Rhodes, J. M. (1995). Mauna Loa revealed: structure, composition, history, and hazards. [Washington]: American Geophysical Union. 

Spoljašnje veze

uredi
 
Mauna Loa na Vikimedijinoj ostavi.
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Мауна_Лоа&oldid=28479857”