Kraljevina Bosna

Za drugu upotrebu, pogledajte članak Kraljevina Bosna (1718—1739).

Kraljevina Bosna predstavlja treći period u razvoju srpske feudalne države pod imenom Bosna, u srednjem veku.

Kraljevina Bosna Bosna Bosansko kraljevstvo
Zastava Grb
Kraljevina Bosna 1391. godine
Geografija
Kontinent		Evropa
Regija		Balkan
Prestonica		Jajce
Društvo
Službeni jezik		srpski
Religija		Crkva bosanska, pravoslavlje, katolicizam
Politika
Oblik države		apsolutna monarhija
— Kralj		Stefan Tvrtko I Kotromanić
		Stefan Dabiša
		Jelena Gruba
		Ostoja Kotromanić
		Stefan Tvrtko II Kotromanić
Istorija
Postojanje
— Osnivanje		1377.
— Ukidanje		1463. (86 god.)
— Status		bivša država
Geografske i druge karakteristike
Površina
— ukupno		oko 90.000 km²
Zemlje prethodnice i naslednice Kraljevine Bosne
Prethodnice:		Naslednice:
	Banovina Bosna	Bosanski sandžak (Osmansko carstvo)
		Vojvodstvo Svetog Save

Nastala je na Mitrovdan 26. oktobra 1377. godine, kada se tadašnji ban Stefan Tvrtko I Kotromanić (ban 1353—1377, kralj 1377—1391) na grobu Svetog Save u manastiru Mileševa ovenčao („da budem u Hristu Isusu blagovjerni i Bogom postavljeni Stefan kralj Srbima i Bosni i Pomorju i Zapadnim stranama”), uzdigavši Bosnu na rang kraljevine. Postojala je do 1463. godine kada je tokom prodora Osmanlija u Evropu uništena, a njen poslednji kralj Stefan Tomašević (despot Srbije 1459, kralj Bosne 1461—1463) po naređenju sultana Mehmeda II (1451—1481) ubijen u Jajcu i pored obećanja da će mu život biti pošteđen.

Tokom nepunog veka postojanja Kraljevina Bosna je samo tokom vladavine Tvrtka I bila snažna i samostalna država da bi nakon njegove smrti u samoj državi otpočeo rat kako između članova vladarske porodice Kotromanića oko vlasti, tako i među moćnom vlastelom, a u sukobe su se uključile i Kraljevina Ugarska i Osmansko carstvo. Državna vera u Kraljevini Bosni bila je Crkva bosanska, ali su poslednji njeni kraljevi zbog političkih prilika prišli papi i katolicizmu. Posledica postojanja Crkve bosanske je bila kako siromašnija kulturu u odnosu na susednu Srbiju, tako i stalni ratovi sa Kraljevinom Ugarskom koja je svoje napade pravdala potrebom da se iskoreni jeres koja je zavladala u Bosni, pošto su i Pravoslavna i Katolička crkva smatrale Crkvu bosansku jeretičkom.

Tvrtko I Kotromanić

Proglašenje kraljevine

Kralj Stefan Tvrtko I

Srpsko carstvo se posle Maričke bitke i smrti kralja Vukašina, a iste godine i cara Uroša (1371) definitivno raspalo na oblasti oblasnih gospodara. Međutim, ideja o Srpskom carstvu je još uvek bila živa, pa je bilo pitanje ko se može pojaviti kao obnovitelj nemanjićkih tradicija. Većina oblasnih gospodara bili su skorojevići, bez visokih dvorskih titula, a i oni koji su ih nosili, poput Dejanovića i kralja Marka, bili su turski vazali. Bosanski ban Tvrtko imao je mnogo više uslova od njih da se nametne kao obnovitelj države, jer je poreklo po majčinoj liniji vodio od Nemanjića, svetorodne loze, pošto mu je pradeda kralj Dragutin, a s druge strane je izdanak bosanske vladarske loze Kotromanića, za koju se vezuje vladavina Bosnom od njenog osnivanja. Razlog više bili su prostrani delovi nekadašnje nemanjićke države kojima je vladao. Umesto da srpske zemlje prosto prisajedini svojoj državi, on se odlučio na to da istovremeno bude i srpski kralj i da vlada svojim zemljama. U to vreme je na njegovom dvoru stvorena formulacija o «sugubom», «dvostrukom vencu», koju je lansirao njegov logotet Vladoje koji je došao iz Srbije. «Sugubi venac» bi bio simbol dve zemlje kojima Tvrtko vlada – Bosne, kojom njegova porodica vlada od davnina, i Srbije, kojom su vladali njegovi praroditelji koji su se preselili u «carstvo nebesko». Videvši da je srpska zemlja ostala «bez pastira», Tvrtko je osetio potrebu da dođe u srpsku zemlju i bude krunisan za kralja. Krunisanje je verovatno obavljeno na Mitrovdan (26.10.) 1377. u manastiru Mileševi. Tvrtko je uzeo samo kraljevsku, a ne carsku titulu jer ona u to vreme nije bila omiljena među Srbima zbog crkvenog raskola sa Carigradskom patrijaršijom, a i zbog toga što nije mogao da ima veću titulu od svog seniora, ugarskog kralja. Njegova zvanična titula bila je «kralj Srbljem, Bosni i Pomorju i Zapadnim stranama», a svom imenu je dodao i srpsko kraljevsko ime Stefan, koje su kasnije nosili svi bosanski kraljevi. Važno je pitanje kako su se prema njegovoj tituli odnosili srpski oblasni gospodari. Sigurno je da su knez Lazar i Vuk Branković podržavali ovaj čin, zbog dobrih odnosa sa Tvrtkom, dok ga Balšići nisu priznavali iz suprotnih razloga. Njegovu kraljevsku titulu priznali su i Venecija i Dubrovnik, a očigledno je da i ugarski kralj Lajoš nije imao ništa protiv, pošto mu balkanski krajevi nisu više bili u centru interesovanja. Kao srpski kralj, Tvrtko je nastojao da u Bosnu presadi dvorska zvanja i službe, kao i ceremonijal srpskog dvora. Umesto «nadvornog dijaka» pojavljuje se logotet kao šef kraljevske kancelarije. Prvi logotet bio je pomenuti Vladoje. Vizantijska titula protovestijara je preko Srbije došla u Bosnu i zamenila kaznaca na čelu rukovodioca finansija. Prvi protovestijar bio je pop Ratko iz Dubrovnika, a kasnije su na ovo mesto došli predstavnici porodice Buća iz Kotora, koja je ovu funkciju obavljala i na srpskom dvoru. Sa srpskog dvora je preuzeto i zvanje stavilca. Još za vreme Tvrtka se videlo da je njegovo vladanje nad Srbijom bilo samo fiktivno. Još za života je knez Lazar vladao samostalno u svojim oblastima, kao i Vuk Branković, a kasnije su njihovi naslednici učinili isto, pa se tek despot Stefan Lazarević može nazvati pravim obnoviteljem srpske države. Tvrtko, a kasnije i njegovi naslednici, bili su samo bosanski kraljevi. Bosanski vladari nisu mogli zadobiti položaj u Bosni svojom kraljevskom titulom kakav su imali Nemanjići u Srbiji jer za to nisu imali podršku crkve koja bi ih uzdigla iznad ostale vlastele. Jedina prednost nad vlastelom bila je kruna koja je postala simbol države i njenog jedinstva, nezavisna od ličnosti kralja.

Privreda

Nakon što je dostigao svoj maksimum na istočnim granicama, Tvrtko je svoje težište politike preneo na jadransku obalu. Političke teškoće prvih godina Tvrtkove vlade nisu ometale započeti privredni razvoj. Glavni bosanski rudnici (Fojnica, Kreševo, Olovo, Srebrnica) se u izvorima javljaju baš za vreme Tvrtka, s tim što je Srebrnica nadmašivala sve ostale, pa je u njoj i broj dubrovačkih trgovaca bio i najveći. Dubrovački trgovci su bili vlasnici rudnika ili nekih njegovih delova. Proizvodi bosanskih rudnika imali su odličnu prođu, ali je najveći problem predstavljao transport. Metali su nošeni u Dubrovnik ili Drijeva, odakle su dalje transportovani u Veneciju i druge krajeve. Za transport do Dubrovnika i Drijeva korišćeni su vlasi «ponosnici», koji su tovarnim životinjama prevozili robu. Ostali proizvodi bosanske privrede nisu imali prođu kao rude (koža, vosak, meso, stoka), mada su primorski gradovi na neki način zavisili od bosanskih namirnica. Međutim, dolazilo je oko sukoba zbog cena, jer su Bosanci tražili povišenje otkupne cene.

Ratovi

Svi glavni proizvodi bosanske privrede su se slivali prema moru, a na obali Jadrana bili su i centri uvoza bosanske trgovine. U uvozu je glavno mesto zauzimala so, koja je prodavana na «kumercima solskim», a Bosni su najbliži bili Dubrovnik, Drijeva i Kotor. Bosna je u Primorju imala samo nekolicinu sela seljaka i ribara. Sva 3 trga bila su pod ugarskom vlašću, tako da se nije pomišljalo na njihovo osvajanje. Daleko od jadranske obale je izbio sukob između starih rivala, Venecije i Đenove, oko ostrva Tenedosa u Egeju, koje je vizantijski car Jovan V ustupio Mlečanima (1378). U sukob se umešala i Ugarska na strani Đenove, pa je pretila opasnost da se sukob prenese na Dalmaciju. Dubrovnik je kao ugarski vazal i protivnik Venecije bio na strani Đenove. Ipak, Venecija je na jadranskoj obali našla slabu tačku, pa je osvojila Kotor (1378), što je izazvalo veliki strah u Dubrovniku. Venecija se trudila da privuče bosanskog kralja na svoju stranu, pa su se proširile glasine da je došlo do saveza Tvrtka i Venecije. Iako je Tvrtko nudio pomoć Dubrovniku, ovi su to odbijali, uzdajući se u pomoć hrvatsko-dalmatinskog bana. Tvrtko je održavao odnose i sa Kotorom. Kriza oko Kotora se zaoštrila 1378/9. kada su u Dubrovnik prispele đenovljanske galije, pa je jedna struja u Dubrovniku želela konačno uništenje Kotora, ali je ipak preovladala umerena struja jer su Kotorani tajno pregovarali o zbacivanju mletačke vlasti i povratak pod ugarsku krunu. Međutim, Kotorani nisu ispunili obećanje. Kotorani menjaju orijentaciju i počinju pregovore s kraljem Tvrtkom o potčinjavanju njegovoj vlasti, što je Tvrtku bilo veoma primamljivo pre svega zbog trgovine, ali se otvara problem Dubrovčana protiv kojih bi ovakva Tvrtkova akcija bila uperena. Tvrtko tada blokira promet između Dubrovnika i zaleđa, što dovodi Dubrovnik u situaciju da gladuje. Ipak, nakon mletačkog poraza kod Pule i približavanja đenovljanskih galija, Kotorani odlučuju da pregovaraju direktno sa ugarskim kraljem, tako da zbacuju mletačku vlast i pokoravaju se direktno ugarskom kralju. Tvrtko je, razočaran, podržavao mletačku posadu koja se održala u gradu. Dubrovčani su bili u strahu kada je kralj Tvrtko došao sa velikom vojskom u blizinu gradske teritorije, ali je ta vojska bila namenjena zavođenju reda u susednoj župi. Tvrtko je 1379. bio u pohodu na Zetu, na teritoriji Balšića, ali o ovom pohodu ne znamo ništa.

Osnivanje Novog

Bosna u vreme kralja Tvrtka I

Cela situacija u Primorju se nepovoljno odrazila na bosansku privredu. Kotor je bio blokiran, a Dubrovnik je bio pod zabranom trgovine sa Bosnom. Neuspeh oko Kotora i teškoće u trgovini navele su Tvrtka da položi temelj novom gradu, u malom zalivu u župi Dračevici, blizu ušća reke Sutorine, kome je zauvek ostalo ime Novi (1382). Tvrtkov plan je bio da se osim utvrđenja, u njegovom podgrađu formira trg soli, koji bi postao novi privredni centar istočnog Jadrana. Trgovci iz dalmatinskih gradova, Kotorani, italijanski trgovci, videli su u novom trgu šansu za trgovinom solju u većim količinama, pa su novi trg prihvatili u skladu sa svojim interesima. Ipak, reakcija Dubrovnika je bila sasvim drukčija jer je smatrao da bi mu Novi bio velika konkurencija i da bi bosanski kralj svu trgovinu solju mogao da preusmeri na taj trg. Od davnina su «kumerci solski» bila 4 mesta: Dubrovnik, Drijeva, Kotor i Sveti Srđ na Bojani. Dubrovčani su podsećali Tvrtka na povelju iz 1378. kojom je on preuzeo obaveze srpskih vladara prema Dubrovniku, pa su smatrali da to važi i za zakone o trgovima soli. Takođe su zadržavali brodove natovarene solju koji su išli ka Novom i otkupljivali tovar, a slali su i poslanike u dalmatinske gradove da ih obaveste da je ovaj trg nelegalan. Došlo je do zategnutih odnosa između Bosne i Dubrovnika, pa su Dubrovčani pregovarali sa ostalim dalmatinskim gradovima o savezu protiv Bosne i Venecije. Međutim, Tvrtko je popustio i decembra 1382. izdao povelju kojom zabranjuje trgovinu solju u Novom u Dračevici. Na ovu odluku je uticala i smrt kralja Lajoša, pa se Tvrtko nadao da će u tim teškim vremenima za Ugarsku isposlovati dobijanje trgova u Drijevima i Kotoru. Kotor prvobitno nije dolazio u obzir jer ga je opsedao Balša Balšić (1382/3). Što se tiče Drijeva, ona su došla pod Tvrtkovu vlast, ali je nepoznato da li pre ili posle smrti kralja Lajoša. Tvrtko je radio i na formiranju flote, pa je naručio 3 lađe u Veneciji (1383). Podigao je grad Brštanik blizu ušća Neretve, što pokazuje da je Bosna imala pod kontrolom i donji tok Neretve. Tokom 1383. bilo je burno u krajevima između Dubrovnika i Boke. Imamo samo fragmentarne vesti, ali je rezultat da je Tvrtko isterao Balšinu vojsku iz svojih župa, potčinio kasnije Kotor, dobio ugarsku potvrdu i sredio odnose sa Dubrovnikom. Drijeva i Kotor su se konačno 1385. našli u sastavu Tvrtkove države, pa Bosna sada nije imala samo pustu i kamenitu obalu, već 2 privredna centra.

U Ugarskoj je posle dužih borbi oko prestola na vlast došao Žigmund Luksemburški, sin nemačkog cara Karla IV i muž mlade kraljice Marije, Lajoševe naslednice. Borbe su se vodile između njega i Karla Dračkog, rođaka Lajoša i napuljskog kralja. Karlo Drački je po dolasku u Ugarsku ubijen, a kasnije su pobunjenici na čelu sa porodicom Horvat zarobili kraljicu-majku Jelisavetu i kraljicu Mariju, i zatvorili ih u Novigradu na Jadranu (1386). Pobunjenici su tražili da na presto dođe Ladislav Napuljski, sin Karla Dračkog. Žigmund je krenuo da oslobodi svoju ženu iz zarobljeništva. Venecija je stala na stranu Žigmunda, dok se Tvrtko odlučio da stane na stranu pobunjenih hrvatskih velikaša. Posebno se ističe uloga Vukca Hrvatinića, velikog bosanskog vojvode, koji učestvuje u borbama pobunjenika Ivaniša i Paližne. Otkako je Žigmund počeo da niže uspehe oslobodivši Mariju iz zarobljeništva (1387) i potisnuvši hrvatske velikaše, Tvrtko je sam nastavio borbu. Težište borbe je preneo u Dalmaciju. Prvo mu se potčinio grad Klis (1387), čime je prekinuo komunikaciju Splitu, a bosanske čete su pustošile splitsku gradsku teritoriju. Oslobođena je Vrana, sedište pobunjenika Paližne, a protivnici su zatvoreni u Ninu. Dalmatinski gradovi su tražili pomoć od Žigmunda i on im je poslao malobrojnu vojsku pod vođstvom «gubernatora Dalmacije i Hrvatske», Ladislava Lošonca (1388), koja je stigla pod Zadar. Ipak, ova vojska je bila nedovoljna, tako da su je Tvrtko i Paližna lako porazili. Dalmatinskim gradovima nije ostalo ništa drugo nego da pregovaraju o predaji, ali su oni odugovlačili u nadi da će im se javiti neka pomoć, pa su od Tvrtka zatražili da im omogući još jedno poslanstvo Žigmundu. On im je to dozvolio i dao im rokove, tako da je Split dobio zadnji rok da se izjasni 15. juna 1389, na dan Kosovske bitke.

Potčinjavanje Kotora dovelo je do sukoba s Balšom Balšićem, koji je takođe želeo da osvoji taj grad. Štetu od sukoba imali su trgovci, pa je Venecija posredovala oko pomirenja Tvrtka i Balše (1385), ali je to omela Balšina smrt, umesto koga na vlast dolazi Đurađ Stracimirović Balšić. Tih godina se sve više javljaju Turci kao važan politički i vojni faktor. Turci su predvodili pljačkaške pohode ka jadranskoj obali i ka severu. Bosnu su na neki način od Turaka štitile zemlje srpskih oblasnih gospodara. Međutim, opasnost od turskog pustošenja nije mimoišla Bosnu, zahvaljujući Đurđu Stracimiroviću, na čiji poziv Turci provaljuju u Bosnu u 2 navrata: 1386. i 1388. Turci su koristili sukobe oblasnih gospodara tako što su ratovali na različitim stranama i dozvoljavali gospodarima da se maksimalno iscrpu u tim borbama. Početkom 1388. osećala se opasnost od Turaka. Dubrovčani su zbog Turaka slali poslanstvo Đurđu Stracimiroviću, a Tvrtkovim ljudima dozvoljavali da se povlače unutar gradskih zidina. U leto se u blizini pojavio i turski zapovednik Šahin. Bosanci nisu uspeli da zadrže tursku provalu sve do Bileće, gde su se sukobili avgusta 1388. na čelu sa vojvodom Vlatkom Vukovićem sa Turcima i naneli im poraz. Turska provala je izazvala promenu u odnosima Tvrtka i Đurđa Stracimirovića, pa je posredstvom Dubrovčana došlo do mira među njima (1389). Drugi put se Tvrtko sukobio s Turcima na Kosovu, 15/28. juna 1389, kada je poslao vojvodu Vlatka Vukovića u pomoć knezu Lazaru. Tvrtko je bio ubeđen da je njegova vojska odnela pobedu i o tome je obaveštavao hrišćanske države, a sačuvan nam je samo odgovor Firence. Ipak, Kosovskom bitkom je ionako samo nominalna vlast Tvrtka nad Srbijom i definitivno srušena, iako se on smatrao pobednikom jer je stajao na čelu obnovljenog srpskog kraljevstva.

Dalmatinski gradovi su odahnuli kada se bosanska vojska aktivirala na istoku, pa više nisu imali nameru da se predaju. Loša okolnost po Tvrtka bila je i ta što je ban Lošonc pojačao svoje aktivnosti i čak osvojio grad Klis (1389). To je primoralo Tvrtka da ponovo krene u akciju protiv dalmatinskih gradova i pustoši gradske teritorije. Prvo je stradala teritorija Zadra. Lošonc je napao Vranu, sedište Ivaniša Paližne, a tu su se izgleda odigrale bitke između suprotstavljenih strana. Pobedu je odnela bosanska vojska, a neprijatelj se dao u bekstvo. Uskoro je povraćen Klis, pa je Tvrtko mogao ponovo da traži potčinjavanje dalmatinskih gradova. Već se 1390. vode pregovori o predaji gradova, pa Ivaniš Paližna pregovara u Trogiru sa Trogiranima i Splićanima. Gradovi odlučuju da se predaju, a to čine i Šibenik, kao i ostrva Brač, Hvar i Korčula. Tvrtko je potvrđivao prava i privilegije gradova iz doba ugarskog kralja Lajoša, a iste godine im je u Sutjesci izdao povelje. Splitu je odredio granice sa Klisom i Omišom. Tvrtko se smatrao kraljem Hrvatske i Dalmacije, a u njegovoj stvarnoj vlasti bila je Dalmacija bez Zadra, koji je ostao zajedno sa starim hrvatskim teritorijama u dalmatinskom zaleđu izvan Tvrtkovog domašaja. Tvrtko je bio i zaštitnik katolicizma. Uz banove Ivaniša Horvata i Ivaniša Paližnu, imao je i svog «vojvodu kraljevstva hrvatskog», Pavla Klešića. Tvrtko je želeo da uz pomoć Venecije dobije i Zadar, a predložio je Veneciji i stvaranje opšteg saveza, prema kome bi svaki neprijatelj ili prijatelj bio zajednički. Venecija je ovaj predlog odbila jer se kosio sa njenim interesima. Tvrtko je stupio u pregovore sa austrijskim hercegom Albertom i očekivao se neki brak između Tvrtka i nekog iz austrijske herceške porodice (1390). Što se Žigmunda Luksemburškog tiče, s njim je uz dubrovačko posredovanje došlo do pregovora o miru, ali je Tvrtko umro tokom boravka ugarskog poslanika na njegovom dvoru (10. mart 1391. godine).

Stefan Dabiša

Povelja kralja Dabiše

Smrt kralja Tvrtka I značila je veliki potres za bosansku državu. Smena na prestolu je, međutim, izvršena bezbolno. U okolnostima koje za nas ostaju nepoznate, za novog kralja odabran je Dabiša Kotromanić koji uzima kraljevsko ime Stefan. Ne zna se u kakvom je srodstvu bio sa prethodnim kraljem. Dabiša naziva Tvrtka starijim bratom u jednom pismu što znači da je možda bio vanbračni sin Tvrtkovog oca Vladislava. U početku svoje vladavine, Dabiša je uspeo da očuva Tvrtkovu državu neokrnjenu. Dubrovčani su pokušali da okončaju bosansku vlast u dalmatinskim gradovima. Poslali su svog čoveka koji je savetovao da se gradovi vrate u vernost ugarskom kralju. Ovaj pokušaj završen je neuspehom. Nakon Tvrtkove smrti, prava na Hrvatsku i Dalmaciju je sve izrazitije isticao Ladislav Napuljski. Ivaniša Horvata je imenovao za namesnika u Hrvatskoj (leto 1391) dok je Hrvoja i Vuka Vukčića odredio za banove hrvatsko-dalmatinske. U Napulju je bosanska vlast nad Dalmacijom i Hrvatskom očigledno shvatana kao privremeno stanje. Žigmund Luksemburški je u jesen 1391. godine izmolio od pape Bonifacija oproštajnice za ratnike koji učestvuju u njegovom pohodu protiv Bosne dajući mu karakter krstaškog rata. U proleće 1392. godine Bosna je pod Dabišom uspela da odbije jedan turski napad. Vlastela se sve jače afirmiše. Samostalno istupanje najranije se zapaža kod Sankovića. Njihove zemlje nalazile su se u susedstvu Dubrovnika. Rodonačelnik Sankovića je Sanko Miltenović, sin Miltena Draživojevića, koji je nosio titulu kaznaca. Poginuo je u ratu sa Nikolom Altomanovićem 1372. godine. Upravljao je oblastima Dabra, Trusine i Popovog Polja. Nasledili su ga sinovi, župan Beljak i vojvoda Radič koji su prvih decenija pokazivali potpunu pasivnost. Na proleće 1391. godine, koristivši se smrću kralja Tvrtka, braća su odlučila da prodaju plodnu župu Konavli Dubrovčanima za 1000 perpera stalnog godišnjeg danka. Time su zapravo prodavali državnu teritoriju. Kralj i državni sabor reagovali su dosta sporo, ali odlučno. Decembra iste godine u konavaosku župu prodrle su snage vojvode Vlatka Vukovića i kneza Pavla Radenovića koje su izbacile Sankoviće. Vlatko i Pavle podelili su Konavli između sebe. Pavle Radenović se po prvi put ističe u ovom ratu. Ovladao je polovinom Konavla zajedno sa svojim sinovima. Vlatko je umro sledeće, 1392. godine. Nasledio ga je sinovac, Sandalj Hranić, koji je drugom polovinom vladao sledeće tri decenije. Radič je zarobljen. Beljak je izgleda umro još pre izbijanja rata.

Pretnja Žigmunda Luksemburškog navela je većinu bosanske vlastele da mu se približi (proleće 1393. godine). U maju se očekivao sastanak dvojice kraljeva u Đakovu na kome bi se primirje zamenilo pravim mirom. Do sastanka nije došlo. Vojvoda Hrvoje Vukčić iz porodice Hrvatinić, vladar Donjih Krajeva, takođe je stupio u vezu sa kraljem Žigmundom obećavajući mu vernu službu i borbu protiv svakog, izuzev kralja Dabiše. Moguće da je ovaj akt izdat u tajnosti jer se mesec dana kasnije kao svedoci Dabišine povelje zajedno javljaju Hrvoje i Ivaniš Horvat, najljući neprijatelj Žigmunda. Ubrzo dolazi do rascepa između kralja Dabiše i bosanske vlastele. Početkom juna 1394. godine kralj je sa Ivanišem u otvorenom neprijateljstvu što se vidi iz kraljevog pisma Hvaranima, Korčulanima i Bračanima gde ga naziva „buntovnikom i nevernikom“. Dabiša je naređivao vlasteli da pomognu opsadu Omiša koju je vršio knez Ivan Radivojević iz Huma. Žigmund je napao Ivaniša i porazio ga juna 1394. godine u bici kod Dobora u Usori. Braća Horvati, na čelu sa Ivanišem, zarobljeni su i pogubljeni. Kod Dobora se pokorio Žigmundu i bosanski kralj. Odrekao se vlasti nad Hrvatskom i Dalmacijom i predao ih Žigmundu. Primio je vazalne odnose koje su bosanski vladari od davnina imali prema ugarskom kralju. Vlastela se saglasila da Dabišu nasledi sam Žigmund. Jula 1394. godine velike tekovine Tvrtkovog doba odjednom su uništene.

Oružje srednjovekovne Bosne

Jelena Gruba

Jelenina prestona stolica

Kralj Dabiša nije dugo nadživeo kapitulaciju. U proleće 1395. godine je iz Huma molio da mu se pošalje lekar. Umro je na jesen, septembra 1395. godine. Žigmund je u skladu sa dogovorom iz prethodne godine trebalo da bude krunisan za bosanskog kralja. Promena je ipak bila suviše nagla da bi se mogla mirno prihvatiti. O stavu Bosanaca izvori prenose protivrečne glasove, verovatno izazvane različitim željama bosanske vlastele. Postojale su dve struje. Žigmund je svojim dolaskom verovatno mogao preokrenuti stvar u svoju korist. Međutim, njegove ambicije tada su bile uperene na Italiju, a takođe mu je položaj u samoj Ugarskoj bio nesiguran. Izlaz iz krize nađen je u kompromisnom rešenju; Dabišinu vladavinu produžila je udovica Jelena. Njena vladavina ima karakter interregnuma. Za kratko vreme Jelena je dobila i suparnika, iz redova protivnika kralja Žigmunda, najverovatnije posle Nikopoljske bitke. Nepoznati slavonski plemić iz okoline Požege istupio je kao bosanski kralj sve dok ga Žigmundove pristalice nisu ubile te iste, 1396. godine. Njegova pojava u Bosni nije ostavila traga. Slavonija, iz koje je pretendent dolazio, bila je glavno uporište Žigmundovog protivnika Ladislava. Tokom Jelenine vladavine prva ličnost u Bosni bio je vojvoda Hrvoje Vukčić. Dubrovčani su se upravo njemu obraćali oko svojih pretenzija na teritorije koje su sada pripadale Bosni, a do kojih im je mnogo stalo. Reč je o pojasu zemljišta koji je spajao Ston sa dubrovačkom teritorijom i Konavli, plodna župa. Bosna je već u vreme Stefana II Kotromanića sprečavala izvršenje Dušanovog ustupanja pojasa koji je Ston spajao sa Dubrovnikom.

Vojvoda Hrvoje Vukčić pripadao je velikaškoj porodici Hrvatinića čiji je osnivač Hrvatin Stjepanić, knez Donjih Krajeva iz doba vladavine Stefana I Kotromanića, Pavla Šubića, Milutina i Dragutina Nemanjića. Bio je sin Vukca Hrvatinića, vojvode Donjih Krajeva i unuka Hrvatinovog. Nasledio je oca oko 1380. godine, tokom Tvrtkove vladavine, a tokom vladavine Dabiše istupa samostalno vezujući se najpre za Ladislava, a od 1393. godine i za Žigmunda. Ostao je, međutim, lojalan prema bosanskom kralju. Pored Hrvoja, značajni vlastelin bio je i knez Pavle Radenović, sin Radena Jablanića. Kao dete je živeo na Tvrtkovom dvoru. Na istorijsku scenu stupa 1391. godine kada, zajedno sa Vlatkom Vukovićem, zauzima Konavli od Sankovića. Time stupa u bliske veze sa Dubrovčanima koji ga 1397. godine primaju za svog građanina. Sandalj Hranić, sinovac Vlatka Vukovića, pripadao je porodici Kosača, nepoznatoj do uspona Vlatka. Njegova aktivnost primećuje se tek 1395. godine, iako je strica nasledio 1392. godine. Aktivno se meša u pregovore sa Dubrovnikom oko isplate svetodmitarskog dohotka. Tražio je da se dohodak isplaćuje njemu. Daleko važnija je njegova aktivnost u Zeti. Koristeći se borbom između Radiča Crnojevića (gospodara Gornje Zete) i Đurđa Stracimirovića Balšića, on je aprila ili maja 1396. godine, posle Radičeve pogibije, zauzeo Budvu kojom je upravljao pune dve godine. Pored toga, nametnuo se i Kotoru kao vrhovni gospodar. U ovo doba Sandalj je bio dosta mlad te se oslanjao na Hrvoja Vukčića sa kim se i rodbinski povezao. Uzeo je za ženu Jelenu, ćerku Vuka Hrvatinića, Hrvojevog brata. Pored ove tri velmože, u povelji kraljice Jelene uporedo se javlja i tepčija Batalo čija je aktivnost daleko manje poznata. Držao je Lašvu i Sanu, župe u centralnoj i zapadnoj Bosni. Ove dve župe bile su odvojene zemljama Hrvoja Vukčića. Batalo je bio oženjen njegovom sestrom. Funkciju tepčije obavljao je za vreme Dabiše, Jelene i Ostoje. Pored njih, postojale su i druge vlasteoske porodice. Značajnu ulogu igrali su Radivojevići, gospodari prostora oko donje Neretve. Kontrolisali su zemlje oko Drijeva i bili su verni kraljici. Nikolići iz Popovog polja nastupali su daleko samostalnije. Vukoslav Nikolić i njegova braća samostalno su postavila neke carine čime su pogađala trgovinu Dubrovčana. Prava Dubrovnika kršio je i Sandalj koji je obnovio solane i kumerk solski u Novom u Sutorini (Dračevica). Takođe je dovozio so i u Budvu, dok je njome gospodario, čime je kršio stare običaje jer tu trg soli nije bio legalan. U ovo vreme javljaju se i predstavnici porodica Zlatonosovića i Dinjičića, koji su iz Podrinja (Usore) istisli Vlatka Tvrtkovića i njegovog sina Vučihnu. Na putu da se pretvori u samostalne gospodare oblasti, vlastela je imala da izdrži višestruku borbu, protiv kraljice i težu, protiv ostale vlastele. Nikolići padaju pod vlast Sandalja Hranića, a slično se desilo i Radivojevićima. Vlatko Vlađević iz istočne Bosne završio je kao vazal Pavla Radenovića. Dinjičići i Zlatonosovići su se održali, ali nisu dospeli do ranga najvećih porodica. Bosanske velmože zamenjivale su vladaoca na svojim prostranim teritorijama. Oni su bili povezani i rodbinskim vezama (npr. sa Hrvojem su bili povezani Sandalj Hranić, Batalo i jedan pripadnik porodice Zlatonosovića).

Hrvoje Vukčić u Hrvojevom misalu.

Nakon Dabišine smrt Bosna je bila sasvim pasivna u odnosima prema susedima. Privremenu izolaciju Bosne prekinuli su Turci. Osnivanjem Skopskog krajišta 1392. godine otvoren je put u Bosnu. Konstantin Filozof svedoči o napadu velike turske vojske, na čelu sa sinovima Bajazita i Stefanom Lazarevićem, na Bosnu. Do napada je došlo 1397. godine, nakon potčinjavanja oblasti Vuka Brankovića. Konstantin Filozof svedoči da je zima 1397/8. godine bila veoma jaka, sa oštrim snegovima, te vojska nije postigla ništa. Zbog neuspeha ovog pohoda, Stefan je 1398. godine optuživan za izdaju. Angorska bitka sprečila je dalje turske napade.

Nakon povlačenja Turaka, Sandalj je maja 1398. godine tražio od Dubrovčana jemstvo za Radiča Sankovića. Istog meseca Radič je pušten na slobodu. Oslobađanje Sankovića iznenada je postalo aktuelno. Nosilac ovih promena, Ostoja, već je 20. maja poslao izaslanika u Dubrovnik da obavesti republiku da je Ostoja postao novi kralj.

Okolnosti pod kojima je Ostoja došao na vlast ostaju sasvim nepoznate. Pripadao je rodu Kotromanića, mada mu se jedno vreme prebacivalo da je niskog porekla. Moguće da je bio sin Vladislava, odnosno brat kralja Tvrtka. Na presto su ga doveli protivnici kraljice Jelene koje je, izgleda, predvodio sam Hrvoje. Nije poznat razlog zbog kojih su oni ustali protiv Jelene. Sam Hrvoje promenio je svoju politiku i ponovo se okrenuo Ladislavu. Uz Jelenu su ostali samo Radivojevići. Sama Jelena je i dalje ostala u zemlji, nazivala se kraljicom, ali se nije mešala u politički život Bosne. Hrvoje je svojom odlukom opredelio svu vlastelu koja je napustila kralja Žigmunda i okrenula se Ladislavu.

Bosna početkom 15. veka

Dubrovčani su kod novog kralja ponovo pokrenuli pitanje Slanskog primorja. Na svojoj strani imali su i Radiča Sankovića. Pregovarali su i sa Hrvojem. Povelja kralja Ostoje o ustupanju Slanskog primorja Dubrovčanima izdata je 15. januara 1399. godine. Hrvoje i Ostoja dobili su po jednu kuću u Dubrovniku u vrednosti od po 1500 dukata. Slansko primorje je uglavnom delilo političku sudbinu Popovog Polja. Njime su do 1398. godine gospodarili Nikolići, a od oslobađanja Radič Sanković. Radič je imao selo Lisac u Slanskom primorju.

Žigmund je 1398. godine „sa svojim vernima“ (pristalicama svrgnute kraljice) napao Hrvoja optužujući ga za saradnju sa Turcima. Pohod je završen neuspehom. Kralj je jula napao župu Sanu, ali se već avgusta povukao, nakon čega je Hrvoje zauzeo župu Dubicu. Susedna hrvatska vlastela otkupljivala je novcem slobodu od Hrvoja koji je bio glavni Ladislavov saveznik na Balkanu. Ladislavovu vlast je 1401. godine primio Zadar. Trogir je odlagao odluku, a Split je energično odbio i čak osvojio Hrvojev Omiš. Nezadovoljno ugarsko plemstvo zatvorilo je 1401. godine Žigmunda Luksemburškog. Maja 1402. godine Trogir i Šibenik priznavaju Hrvojevu vlast. Garantovana im je autonomija. Od Primorja do Drave čitavo plemstvo priznavalo je vlast Ladislava koga je podržao i papa Bonifacije. Jedini zaslužan bio je Hrvoje. Ladislav, međutim, nije skupio hrabrosti da krene dalje od Zadra. Krunisan je u tom gradu bez prave krune i van zakonitog mesta. Žigmund se za to vreme oslobodio zarobljeništva i otišao u Češku gde se borio za prava svoje kuće. Malobrojne Žigmundove pristalice nagovorile su ga da se vrati u Ugarsku. Nekoliko manjih vojničkih uspeha bilo je dovoljno Žigmundu da sasvim zaplaši Ladislava koji je otišao u Italiju. Pre odlaska, Ladislav je imenovao Hrvoja namesnikom u Ugarskoj, Hrvatskoj, Dalmaciji i Bosni dajući mu titulu hercega splitskog. Pod Hrvojevom neposrednom upravom bio je Split, Brač, Hvar, Korčula. Kao bosanski velikaš Hrvoje je bio Ostojin vazal, ali se kao kraljev namesnik uzdigao iznad njega.

Sukob Dubrovnika i bosanskog kralja izbio je 1403. godine. Dubrovačka republika primila je dva ugledna bosanska vlastelina, Pavla Maštrovića i Pavla Radišića (iz dinastije Kotromanić) koja su pobegla od kralja Ostoje. Ostoja je optužio Republiku za saradnju sa Ugarskom i tražio da mu se vrati Slansko primorje, isteraju dvojica vlastelina i da mu se da obećanje da se oni više nikada neće primiti. Dubrovčani su zahteve odbili braneći svoje pravo da pružaju utočište i navodeći slučajeve kada su se iz istih razloga suprotstavljali i ugarskim kraljevima. Sandalj i Pavle obećali su podršku Dubrovniku, dok je Radič Sanković stao na stranu Ostoje. Radič je juna 1403. godine napao „Nove Zemlje“ i isterao dubrovačkog kneza. Dubrovčani su Hrvoju obećali godišnji danak od 500 dukata ukoliko ih pomiri sa Ostojom. Ostoja nije nameravao da odustane od rata. Jula iste godine prodro je gotovo do samog grada. Dubrovčani su odlučili da preko Mrkše Žarkovića, gospodara Valone (sina vlastelina Žarka i Teodore Dejanović), zatraže pomoć Turaka, a zatražili su savez i sa Crnojevićima i drugim Zećanima.

Ladislav Napuljski je u to vreme došao u Zadar. Bio je na vrhuncu svoje moći. Dubrovčani su poslali svog predstavnika u Zadar i potužili se Ladislavu na kralja Ostoju. Ovaj pokušaj nije imao mnogo izgleda za uspeh, jer Dubrovčani nisu priznali Ladislava za ugarskog kralja. Zbog toga su bili prepušteni sami sebi. Napali su grad Soko u Konavlima. Tom prilikom poginuo je knez Slanog iz Dubrovnika i bosanski vlastelin Vukoslav Nikolić. Takođe, Dubrovčani su sproveli i privrednu blokadu Bosne – zabranili su strogo da se roba izvozi u bosanske krajeve. Radoslav Pavlović i Sandalj Hranić su se već 1403. godine ponašali kao da sa Dubrovnikom nisu u ratu.

Ostoja se početkom novembra 1403. godine razišao sa Hrvojem optužujući ga za rat protiv Dubrovnika. Približio se Žigmundu Luksemburškom. Dubrovčani su nagovarali Hrvoja da treba da se oslobodi Ostoje. Za novog kralja preporučivali su Pavla Radišića koji od početka rata sedi u Dubrovniku. Dubrovčani su uputili svoju flotu u Neretvu i spalili trg Drijeva. Posredstvom Ivana Morovićkog, mačvanskog bana, Ostoja se izmirio sa Žigmundom. To je izazvalo nezadovoljstvo u zemlji. Sklopljen je početkom 1404. godine tajni savez između Dubrovčana i Hrvoja uperen protiv Ostoje, sa ciljem da se za kralja postavi Pavle Radišić. Međutim, već početkom marta Hrvoje se izmirio sa Ostojom, a time posredno i sa Žigmundom. Jedva mesec dana kasnije Hrvoje se ponovo sukobio sa Ostojom. Ovoga puta je na strani hercega bio i Sandalj Hranić. Do obračuna je došlo maja 1404. godine. Završen je porazom i svrgavanjem bosanskog kralja. Sa Ostojom je pao i Radič Sanković. Sandalj je ponovo zauzeo njegove zemlje. Porodica Sankovića potpuno je odstranjena iz političkog života Bosne.

Ratovi sa Ugarskom

Bosna 1412. godine

Bosanski velikaši su za novog kralja izabrali Tvrtka II Tvrtkovića, sina Tvrtka I (maj 1404), dotle potpuno pasivnog. Ostoja je pobegao u Ugarsku i potpuno se vezao za Žigmunda. Do napada ugarske vojske došlo je juna 1404. godine u oblasti Usore. Mačvanski ban Ivan Morovićki prodro je do Bobovca i zauzeo Srebrenik. Ladislav i Venecija podržali su dolazak Tvrtka na vlast. On je postao mletački građanin. Dubrovniku je potvrđeno držanje Slanskog primorja. Ostoja je osuđen kao krivac za rat. Žigmund je 1405. godine napao Donje Krajeve Hrvoja Vukčića. Zauzeo je Bihać. Bosanska vlastela je još više prišla uz Ladislava koji je Hrvoju, Sandalju i Tvrtku dao neke gradove na upravu. Ovi gradovi bili su u rukama hrvatske vlastele potčinjene Žigmundu, a pripali bi bosanskoj vlasteli po osvajanju. Žigmundov vojskovođa Pipo Spano napao je Bosnu i 1406. godine. Iz Bobovca je opustošio gotovo polovinu Bosne i spalio dve Tvrtkove kuće. Dolazak Pipa Spana u Bobovac je na neki način prisililo kralja Ostoju da traži azil od Dubrovčana. Sledeće, 1407. godine, Žigmund je lično na čelu vojske u Bosni. Ova godina nije bila uspešna kao prethodne jer se ugarski kralj u Bosni razboleo.

Mletačka istovremeno ratuje u Zeti protiv Balše III Balšića. Iz Bosne su u Veneciju stizale molbe da se ne meša u unutrašnje stvari Kotora i da odustane od pretenzija na Omiš i ostalih gradova u sferi interesa Sandalja Hranića. Sandalj je predložio Mlečanima da mu povere Budvu i Bar u zamenu za zaštitu mletačkih poseda u Zeti. Venecija je prihvatila predlog pod uslovom da Sandalj u roku od 5 meseci istera Balšu iz Zete. Nesporazum je izbio oko solane u Ljuštici, a ubrzo je Venecija sklopila primirje sa Balšom te je prilika propala.

Novi papa Grgur XII prihvatio je Žigmundov zahtev da se borbama u Bosni da karakter krstaškog rata. Papa je pozvao čitav svet da krene u rat protiv Turaka, za šta tada nije bilo mogućnosti. Međutim, Bosna je proglašena za jeretičku zemlju. Septembra 1408. godine Žigmund je napao Bosnu. Došlo je do velike bitke kod Dobora. Ugarski kralj odneo je odlučujuću pobedu, zarobio i pogubio 171 bosanskog vlastelina. Poraz je naveo bosansku vlastelu da napusti Ladislava i da se prikloni Žigmundu. Prvi je tabor promenio vođa Ladislavove stranke, Hrvoje Vukčić. Nisu se svi odmah poveli za njegovim primerom te je ponovo došlo do rascepa vlastele. Hrvoje napada Radivojeviće u dolini Neretve. Tvrtko se na prestolu održao još nekoliko meseci. Krajem 1408. godine je svrgnut i gubi mu se trag u narednih pet godina. Žigmund je nastojao da ostvari svoja prava na bosansku krunu iz 1394. godine. Žigmunda je najkasnije 1410. godine postavio za vicekralja Bosne. Nije poznato da li je Sandalj Hranić prišao Žigmundu, mada je to malo verovatno. U Bosni se ponovo javlja svrgnuti kralj Ostoja, ovoga puta kao zaštitnik Sandalja Hranića i protivnik Hrvoja i Žigmunda. Kada je Žigmund lično došao u Bosnu, Pavle Radenović i Sandalj Hranić zatražili su pregovore. Oktobra 1410. godine došlo je do pomirenja po kome su Sandalj, Pavle i ostala vlastela pristali da Žigmunda krunišu za kralja Srbije i Bosne. Žigmund je jedno vreme odustao od zahteva da sam postane bosanski kralj te je prihvatio Ostoju. Bosna je tada bila samo deo njegovih ogromnih ambicija. Sandalj se u to vreme orodio sa srpskim despotom Stefanom Lazarevićem (oženio se Jelenom, udovicom Đurđa Stracimirovića) te je njegov stav prema Žigmundu bio pomirljiviji. Srebrenicu je Žigmund najverovatnije 1411. godine poklonio srpskom despotu.

Počeci turskih prodora

Širenje srednjovekovne Bosanske kraljevine.

Žigmund Luksemburški je u proleće 1412. godine na dvoru u Budimu organizovao veliku proslavu povodom izmirenja sa poljskim kraljem. Tim povodom su se na dvoru našli i bosanski velikaši koji su dobili priliku da se afirmišu u evropsko plemstvo koje im je bilo uzor i ideal. Poljski hroničar Dlugoš beleži da su se bosanski vitezovi proslavili na viteški igrama. Početkom sledeće, 1413. godine, Sandalj Hranić je uvučen u rat Stefana Lazarevića protiv turskog sultana Muse. Stefan se povezao sa Musinim bratom Mehmedom, pretendentom na turski presto, zbog čega je Musa napao Srpsku despotovinu i osvojio nekoliko tvrđava. Sandalj je na naređenje Žigmunda krenuo u pomoć Stefanu odloživši rat sa Kotorom. Zajedno sa Ivanom Morovićkim, Sandalj je učestvovao u odlučujućoj bici kod sela Čamorlu. Njegovo odsustvo iskoristio je Hrvoje da napada njegove oblasti. Nameravao je da zauzme trg Drijeva. Žigmund je žestoko reagovao na mučki napad Hrvoja i naredio je bosanskim velikašima da ga napadnu. Ratu se pridružio i Sandalj po povratku sa istoka. Hrvojeva vlast zbačena je na ostrvima koja je Žigmund poverio Dubrovčanima. Hrvoje gubi imanja u Slavoniji. Molio je Žigmunda za oproštaj, ali ugarski kralj nije bio spreman na popuštanja. Zato se obratio Turcima. Hrvojev protovestijar Mihailo Kabužić je maja 1414. godine doveo u Bosnu jedan odred Turaka koji se podelio na tri dela. Prvi se uputio ka Zagrebu, a druga dva po Bosni. Time je započeo period turskog pritiska na Bosnu. Sa Turcima se, verovatno po želji Hrvoja da svrgne Ostoju, u Bosni pojavio i svrgnuti kralj Tvrtko. Na svojoj strani Tvrtko je imao i Pavla Radenovića. Ostoja se zatvorio u svoje gradove, a Sandalj je prinuđen da otkupi svoju slobodu. Ugari su 1415. godine prikupili veliku vojsku za rat protiv Turaka. Turcima je stiglo pojačanje pod Isak-begom. Polovinom jula 1415. godine došlo je do odlučujuće bitke na reci Lašvi. Ugari su poraženi i gotovo svi zapovednici zarobljeni. Neki su pogubljeni, a neki su se kasnije otkupili. Ostoja i Sandalj pomirili su se sa Hrvojem i sasvim su napustili Žigmunda. Sultan je zato potvrdio Ostoju za kralja; Tvrtko se morao povući. Žigmund se više nikada nije vratio u Bosnu. Usorska banovina je likvidirana, a bosanska vlastela je kovala planove da zauzme i despotovu Srebrenicu. U tome su ih omeli unutrašnji sukobi. Iste godine održan je sastanak u Sutjesci na kome je, za vreme šetnje, ubijen Pavle Radenović od strane ljudi Sandalja Hranića i Vukmira Zlatonosovića. Pavlov sin Petar odveden je u Bobovac gde je trebalo da ga oslepe. Ne zna se kako su podeljene zemlje Pavla Radenovića; zna se samo da je Zlatonosoviću namenjeno Olovo. Petar nije oslepljen već odveden u glavni grad Pavlovića, Borač. Postojao je i mlađi Pavlov sin, Radoslav. Ne zna se kako se Petar uspeo osloboditi. Sandalj je novembra 1415. ugrožen od Pavlovića. O stavu Hrvoja nema vesti. Već aprila 1416. godine on je umro. Postavilo se pitanje njegovog naslednika. Hrvojev sin Balša umro je posle nekoliko meseci vladavine. Mali deo Hrvojevih teritorija nasledio je njegov sinovac Đurađ Vojsalić, sin Vojislava Hrvatinića. Najveći deo preuzeo je kralj Ostoja koji se razveo od svoje žene Kujave i na leto 1416. godine oženio Hrvojevom udovicom Jelenom. Jelena je pre udaje grad Omiš dala svome bratu Ivanišu Nelipčiću. Sultan Mehmed I pojavio se krajem 1416. godine u Bosni gde je posredovao u sklapanju mira među svojim vazalima. Ostoja je optužen da je pogazio vjeru gospodsku ubistvom Pavla Radenovića, ali je uspeo da pobegne i izbegne zarobljavanje. Prišao je Sandalju koji se borio protiv Mehmedovih vazala Pavlovića. Sandalj je u ratu sa Pavlovićima (koje su podržavali Turci) izgubio gotovo sve posede u Primorju sem Dračevice sa Novim. Ostoja je umro septembra 1418. godine. Turci su promenili stranu i pomogli Sandalju da delimično povrati teritorije u Primorju. Povratio je svoju polovinu Konavla. Za novog kralja izabran je Ostojin sin Stefan. Sandalj je nastojao da Dubrovčanima proda svoju polovinu Konavla. Dogovor je i postignut. Konavli su prodati za 12.000 dukata i 500 perpera godišnjeg tributa. Međutim, čim su Dubrovčani preuzeli Konavli, planuo je ustanak koji je brzo ugušen, ali se dubrovačka vlast nije učvrstila. Stefan Ostojić je decembra 1418. godine izdao povelju kojom je potvrdio dubrovačko posedovanje celog Konavla, zajedno sa gradom Soko.

Januara 1420. godine skopski namesnik Isak prodro je u Bosnu i napadao je i Sandalja i Petra. Petar je krajem januara stradao u borbi sa Turcima. Sandalj je to iskoristio da posedne Petrovu polovinu Konavla zajedno sa Sokom. Povratio je vlast nad Popovim Poljem, a Grgur Nikolić je pobegao u Dubrovnik. Sandalj je povratio raniju snagu i suprotstavio se kralju Stefanu. Oktobra 1420. godine sklopljen je mir sa Radoslavom Pavlovićem koji je podržao dolazak kralja Tvrtka u zemlju. Ostojić je sredinom 1420. godine formalno svrgnut. Time se prekidaju sve vesti o njemu. Umro je pre 1422. godine. Tvrtko je sredinom 1421. godine krunisan za kralja Bosne.

Vladavina Tvrtka II

Tvrtkov novac

Tvrtku je pripao zadatak da obnovi kraljevski autoritet u Bosni. On se izmirio sa svim oblasnim gospodarima. Prihvatio je činjenicu da je on samo prvi po rangu među njima i zadovoljio se njihovim formalnim iskazivanjem potčinjenosti. Savez sa novim kraljem je prva potražila Venecija. On je sklopljen 1422. godine, a uperen je protiv Ivaniša Nelipčića, brata Jelene, Ostojine udovice, koji je gospodario Omišem. U Bosni je još neko vreme trajao sukob između Radoslava Pavlovića i Sandalja Hranića, ali bez većih bitaka. Mir je sklopljen 1423. godine, a Sandalj je Dubrovčanima vratio grad Soko. Pavlović se orodio sa Kosačama. Oženio se Teodorom, ćerkom Sandaljevog brata Vukca. Isak je 1424. godine ponovo napao Bosnu. Tvrtko ga je dočekao spreman. Vazalni odnos Tvrtka prema Turcima time nije prekinut jer je kralj i sledeće godine platio harač. Sandalj se nosio mišlju da podrži Mustafu, pretendenta na turski presto. Međutim, Murat II ga je porazio iste godine.

Tvrtko se vratio staroj ideji o osvajanju Srebrenice koja od 1411. godine pripada srpskom despotu. Povoljna prilika ukazala mu se na jesen 1425. godine kada je Murat napao Srbiju. Konstantin Filozof opisuje rat Stefana Lazarevića protiv Tvrtka. U bosanskom napadu sigurno su učestvovali Dinjičići. Početkom oktobra kralj je opseo Srebrenicu. Stanovništvo i dubrovački trgovci povlače se u tvrđavu Srebrenik. Tvrtko je namestio topove da gađa Srebrenicu te je stanovništvo primorano na predaju. Pohod je propao zbog povlačenja Turaka iz Srbije. Stefan Lazarević je sve snage usmerio na Bosnu. Pao mu je u ruke ogroman plen, između ostalog i topovi od kojih je najveći odnesen u Beograd. Stefan je progonio Tvrtka „duboko u bosanske zemlje“, a tada su verovatno dospeli u njegove ruke gradovi koji se pominju u ugovoru u Tati 1426. godine.

Do prvih pokušaja izmirenja Bosne i Ugarske dolazi već krajem 1422. godine kada su izmenjena pisma između Žigmunda i Sandalja Hranića. Formalni mir sklopljen je sredinom 1425. godine. Napad Tvrtka na Srebrenicu morao je dovesti do izvesnog poremećaja u odnosima dvojice kraljeva jer je Stefan Lazarević bio verni vazal Žigmunda. Krajem proleća 1426. godine u Bosnu je prodro odred od 4000 Turaka. Tvrtko i ostali oblasni gospodari nisu se usudili na otpor. Najviše je stradala Usora, odnosno zemlje Vukmira Zlatonosovića. Pregovori sa Ugarskom doveli su do odluke Tvrtka da Bosnu zavešta grofu Hermanu Celjskom ukoliko umre bez naslednika. Ovu odluku kralj je doneo bez savetovanja sa vlastelom ili stankom što je izazvalo razlaz Tvrtka i oblasnih gospodara, pre svih Sandalja Hranića i Radoslava Pavlovića. Već sredinom 1428. godine nesuglasice su izglađene. Bosanski kralj tražio je sebi ženu iz redova ugarskog plemstva. Izbor je pao na Doroteju, ćerku bana Jovana Gorjanskog i rođaku samog Žigmunda. Izvesnu teškoću predstavljala je kraljeva verska politika. Prebacivalo mu se da je zaštitnik jeretika i šizmatika. Zbog toga je Tvrtko molio papu Martina V da pošalje legata koji bi ispitao njegovo držanje i da, ukoliko legat ustanovi da je veran katolik, papa odobri brak. Nema podataka o istrazi, ali se kralj 1428. godine oženio Dorotejom. Tako je Bosna došla u položaj u kome je Srpska despotovina bila već petnaest godina – postala je vazal Turske i Ugarske. Vernost Turskom sultanu bila je pretežnija. Murat nije ni reagovao na sklapanje ovog braka.

Dubrovačka vlada je početkom 15. veka nastojala da dobije plodnu župu Konavli. Prvi period pregovora sa Radoslavom Pavlovićem prekinut je Radoslavljevom optužbom i predajom Sokola (1421). Sukob između Radoslava i Sandalja Hranića završen je 1423. godine pomirenjem i predajom Sokola Dubrovniku. Dubrovčani i Radoslav tada su obnovili mir i pregovore oko ustupanja Konavla, ali opet bez rezultata. Radoslav je tek 1426. godine pristao da proda Dubrovčanima Konavli jer se našao u finansijskoj oskudici. Uspeo je da istera daleko veću cenu nego što je Sandalj uzeo sa svoju polovinu – 13.000 dukata i 600 perpera godišnjeg dohotka. Njegova polovina bila je i vrednija zbog Cavtata, ali je Sandalj ipak protestovao i izborio se za to da mu se naknadno isplati još 2000 dukata. Teškoće u odnosima sa Radoslavom otpočele su na jesen 1429. godine. Vojvoda je, bez ikakvih dokumenata, tvrdio da mu nekolicina Dubrovčana duguje novac i tražio je od dubrovačke vlade da obezbedi naplatu. Oktobra 1429. godine on je zaplenio jedan dubrovački karavan sa tkaninama odgovarajući na ćutanje dubrovačke vlade. Na žalbe je ljutito odgovarao da će vratiti i tkanine i povelje, što je značilo prekid odnosa. Dubrovčani su zabranili trgovinu na zemlji Pavlovića i pokušavali su da ga smire. Kao povod za nove proteste poslužila je odluka Dubrovčana da prokopaju tanku prevlaku koja je Cavtat spajala sa kopnom. Tako bi od grada napravili malo ostrvo koje se može lakše braniti. U proleće 1430. godine proneo se glas da će Radoslav napasti Dubrovnik. Neprijateljstva su započela aprila iste godine – Prvi konavaoski rat (1430—1432).

Bosanski kralj osudio je vojvodin postupak, ali nije mogao ništa da učini jer je Radoslav uživao podršku sultana. Dubrovčani su odbijali da se sami pojave na Porti plašeći se da će biti podvrgnuti plaćanju harača. Više su voleli da drugi posreduju za njih. Sada su nastojali da sklope savez sa Tvrtkom i Sandaljem protiv Radoslava i da se sa sultanom dogovore oko kupovine Radoslavovih teritorija za 70.000 dukata. Pregovori nisu uspeli.

Dubrovčani su u Prvom konavaoskom ratu pokazali više snage i inicijative nego u bilo kom njihovom poznatom ratu. Najamnička vojska napadala je Trebinje i ravnomerno uzvraćala za Radoslavove napade na dubrovačku teritoriju – rušili su kuće, palili letinu, sekli drveće i sl. Sultanov subaša stigao je prvo kod Radoslava, a zatim i u Dubrovnik, sa namerom da izvidi stvar. Radoslav je tvrdio da je Dubrovčanima dao zemlju u nalog i te tvrdnje je potkrepljivao falsifikovanim dokumentima. Dubrovčanima nije bilo teško da originalima povelja dokažu svoja prava. Sultan je naredio da se Konavli vrate Dubrovniku, a Republika je postavila i pitanje ratne štete tražeći sumu od 60.000 dukata. Na ime ratne štete dobili su Trebinje, Vrm i tvrđavu Klobuk. Radoslav se suprotstavio ovoj odluci i privukao je na svoju stranu i Tvrtka. Uz pomoć novca izdejstvovali su na Porti promenu odluka. Uspostavljeno je stanje od pre rata. Dubrovčani su dobili Konavle, ali bez ratne odštete.

Žigmund Luksemburški.

Iste godine kada je počeo Konavaoski rat izbio je sukob između Tvrtka i Vukašina Zlatonosovića. On je završen istrebljenjem ove porodice. Nije jasno kako su tekli obračuni niti razlog sukoba. Dubrovčani su sledeće godine izjavili saučešće Sandalju Hraniću za „ono što se dogodilo Vukašinu Zlatonosoviću“. Nije poznato kako je on prošao, ali se u izvorima više ne pominje. Izgleda da je Tvrtko nastavio rat protiv srpskog despota Đurđa Brankovića. Sledeće, 1432. godine, njih dvojica su u ratu. Ratovanje se završilo porazom bosanskog kralja. Despot je zavladao Usorom, Zvornikom i Teočakom. Na strani despota bio je Sandalj Hranić. Radoslav je najpre bio na strani Tvrtka, ali je kasnije prešao pobedničkoj strani. Tvrtko je imao problema u samoj Bosni. Pojavio se pretendent na presto koga je doveo Radoslav. Izgleda da je to ista ličnost koju je burgundski vitez Bertrandon de la Brokijer sreo na Porti i koju pominje u svom putopisu. Reč je o Radivoju Ostojiću, sinu bivšeg kralja Ostoje. U Bosnu je došao 1433. godine, podržan od Sandalja Hranića, Radoslava Pavlovića i despota Đurđa Brankovića. Tvrtko se povukao u Ugarsku gde je ostao pune dve godine. Time je konačno napustio svoju politiku saradnje sa oblasnim gospodarima. Tvrtka je na presto vratio ugarski kralj Žigmund 1434. godine. Ugarska vojska ratovala je protiv Turaka, a Đurađ Vojsalić protiv Sandalja Hranića. Hrvojev sinovac uspeo je da Tvrtku vrati vlast.

Preokret u Bosni izazvala je smrt Sandalja Hranića 15. marta 1435. godine. Ugarski kralj nastojao je da ojača vlast svoga vazala Tvrtka i da Ugarskoj pripoji Hum na koga su ugarski kraljevi polagali pravo još od vremena vladavine kralja Lajoša (1342—1382). Hum je bio značajan zbog Drijevskog trga. Matija Talovec je po naređenju Žigmunda napao Humsku zemlju. Pridružili su mu se i Radivojevići. Radoslav Pavlović takođe je bio neprijatelj Sandaljevog naslednika. Pošto su Sandaljeva braća, Vuk i Vukac Hranići, pomrli još za njegova života, vojvodu je nasledio najstariji sinovac Stefan Vukčić Kosača koji je još ranije određen za naslednika. Stefan je napadnut sa svih strana. Izgubio je najpre trg Drijeva gde se učvrstio Đurađ Vojsalić. On je sredinom 1435. godine pozvao u pomoć Turke. Odred od 15.000 turskih konjanika stigao je početkom jula u Bosnu. Ugari su isterani iz Huma, a teritorije Radoslava Pavlovića su opljačkane. Takođe, Stefan Vukčić je pružio podršku nasledniku Ivaniša Nelipčića, njegovom zetu Ivanu Frankapanu. Nakon Ivaniševe smrti, Žigmund je zatražio Omiš za sebe i poslao protiv Ivana bana Mateju Talovca. Stefan je 1436. godine lično došao u pomoć svome savezniku. Stefan je 1436. godine zauvek otklonio ugarski pritisak na Hum. Krajem iste godine Stefan je sredio odnose sa ugarskim kraljem. U isto vreme on se izmirio i sa Tvrtkom. Dubrovčani su ga takođe prihvatili za Sandaljevog naslednika, kao i Mletačka republika. Najuporniji protivnik Stefana bio je Radoslav Pavlović. On je krajem 1437. godine izgubio naklonost Turaka te je Stefan dobio naređenje Murata II da zauzme Trebinje. Stefan je Trebinje osvojio, a zaposeo je i Jeleč u Podrinju. U Vrmu je opseo tvrđavu Klobuk. Međutim, Radoslav je za kratko vreme povratio naklonost Porte i navukao ih protiv Stefana. Turci su 1439. godine provalili u Bosnu i primorali Stefana da Radoslavu vrati Trebinje i ostale teritorije koje je osvojio. Radoslav se oženio Stefanovom sestrom Teodorom i između Pavlovića i Kosača sklopljen je mir.

Žigmund Luksemburški je umro krajem 1437. godine. Nasledio ga je Albreht Habzburški koji je vladao sledeće dve godine. Murat je 1439. godine krenuo u osvajanje Srpske despotovine. Pridružio mu se i bosanski vazal Stefan Vukčić Kosača. Istovremeno umire Albreht Austrijski i u Ugarskoj izbija dugotrajna kriza. Stefan Vukčić je krenuo u osvajanje zemalja Matije Talovca nakon smrti Albrehta Austrijskog. Pomagao mu je kralj Tvrtko. Početkom 1440. godine Radoslav Pavlović dugovao je sultanu veliku sumu novca zbog koje je ovaj dodelio Trebinje i Vrm Stefanu pod uslovom da Stefan isplati Radoslavljev dug. Marta 1440. godine Stefan je zauzeo Trebinje. Izbija rat, a Radoslav i Stefan se parniče pred Portom. Nakon osvajanja Srpske despotovine, Zeta je ostala nezaštićena što koristi Stefan Vukčić. Početkom jula 1439. godine tražio je od kotorskog kneza pomoć u zauzimanju Zete. Prikazivao se kao naslednik Balšića, a povezao se čak i sa Stefanom Maramonte-Balšićem (sinom Konstantina i Teodore Topija) koji je tada kao kondotjere ratovao u južnoj Italiji. Odlaganje osvajanja Zete izazvao je despotov boravak u Zeti (leto 1440) tokom koga je bezuspešno pokušavao da se izmiri sa Portom. Aprila 1441. godine Đurađ je u žurbi napustio Zetu i sklonio se u Dubrovnik. Stefan je na svoju stranu privukao i Crnojeviće. Sultan je Stefanu naredio na napadne Dubrovnik u kome se despot sklonio. Zbog toga je Đurađ napustio Dubrovnik. Septembra 1441. godine Stefan je zaposeo Gornju Zetu. Imao je pomoć najstarijeg brata, Stefana Crnojevića, koji je dobio pet velikih katuna u Gornjoj Zeti. U osvajanju Donje Zete Stefan je imao opasnog protivnika – Mletačku republiku.

Stefan Vukčić marta 1442. godine zauzima Bar. Budva i Drivast predali su se Mlečanima. Krajnji rezultat ovog rata jeste proširenje mletačkih poseda na istočnoj jadranskoj obali. Krajem 1441. godine umro je Radoslav Pavlović. Nasledila ga je sestra, udovica i najstariji sin Ivaniš Pavlović. Stefan zauzima Klobuk, poslednje uporište Pavlovića na jugu. Maja 1442. godine sklopljen je mir. Poslednja poznata aktivnost kralja Tvrtka je pokušaj prodaje Bosne Mletačkoj republici. Ponuda je odbijena, nakon čega Tvrtko sklapa mir sa Muratom. Umro je novembra 1443. godine.

Stefan Tomaš

Stefan Tomaš.

Nakon Tvrtkove smrti Stefan Vukčić Kosača je postao najmoćniji bosanski vojvoda. Decembra 1443. godine novi kralj postao je Stefan Tomaš, sin Ostoje Kotromanića. Na presto ga je postavila vlastela, iako je tvrdio da ga je Tvrtko pred smrt odredio za naslednika. Izbor je obavljen bez učešća Stefana Vukčića koji prema Tomašu zauzima neprijateljski stav. Nastojao je da na presto dovede Radivoja, ali ga je onemogućila zauzetost Turaka u Dugoj vojni. Prava na bosansku krunu imao je i Herman Celjski u skladu sa ugovorom iz 1427. godine. Međutim, Janko Hunjadi je 1444. godine izdejstvovao pristanak ugarskog kralja Vladislava na dolazak Tomaša na presto. Na strani novog kralja bili su Ivaniš Pavlović, Venecija i Radivojevići. Tomaš je januara 1444. godine prodro u dolinu donje Neretve i zauzeo Kosačin Drijevski trg. Na stranu Venecije su u Donjoj Zeti prešli svi Crnojevići sem Stefanice. Mlečani su započeli opsadu Bara, koji se brzo predao. Zauzeli su i Omiš. Stefanica marta 1444. godine prelazi na njihovu stranu. Stefan Vukčić je saveznika potražio u Italiji. Postao je vazal Alfonsa Aragonskog. Novi kralj zauzeo je tursku Srebrenicu. Đurađ je avgusta 1444. godine dobio delove Despotovine koje su zauzeli Turci. Potom je stupio u pregovore sa Kosačom koji su završeni sporazumom. Stefan je Đurđu vratio Gornju Zetu sa Medunom. Savez je bio uperen protiv bosanskog kralja i Mletačke republike. Aprila 1445. godine Đurađ je vratio Srebrenicu. Tomaš je svim snagama napao Stefana. Ivaniš je stao na njegovu stranu. Drijeva su ponovo pala u kraljeve ruke. Iznenada je nastao neki preokret. Septembra je u Bosni vladao mir. Tomaš i Stefan sklopili su mir. Kralj se oženio Stefanovom ćerkom Katarinom. Ivaniš Pavlović i Petar Vojsalić (sin Đurđa Vojsalića, vojvoda Donjih Krajeva) bili su nezadovoljni preokretom. Bosna je bila u dobrim odnosima sa svim susedima, sem sa Srbijom. Srebrenica je ponovo zauzeta 1446. godine. Sklopljen je kompromis po kome su prihodi rudnika deljeni po pola. Nijedna strana nije bila zadovoljna time. Jedno vreme kovan je novac koji je na jednoj strani imao lik bosanskog kralja, a na drugoj lik srpskog despota.

Kralj Tomaš je preduzeo aktivnu politiku protiv bosanskih manihejskih jeretika. Njegov prethodnik, kralj Tvrtko, primio je 1442. godine katoličku veru. To je rezultat Bazelskog koncila koji je 1433. godine raspravljao o pitanju jeresi u Bosni. Tokom Tomaševe vladavine, hrišćanska koalicija podržana od pape Evgenija IV, pokrenula je pravi krstaški rat protiv Turaka te je Tomaš morao da saopšti papi svoju odanost katolicizmu. Poništio je brak zaključen po bosanskim običajima, a iskazao je neprijateljski stav prema jereticima. Međutim, Tomaš je nastavio da ukazuje uobičajene počasti krstjanima i njihovim prvacima. Najznačajniji katolici u Bosni tada su bili Hrvojevi naslednici – Đurađ i Petar Vojsalić. Tokom Evgenijevog pontifikata katolik je postao i Stefan Vukčić. Katoličke crkve podizao je Radivoj Ostojić.

Pune dve godine nema vesti o unutrašnjim sukobima u Bosni. Vojvoda Stefan Vukčić je poželeo da ponovo uredi odnose sa Đurđem koji su poremećeni sklapanjem mira između vojvode i bosanskog kralja. Mir sa srpskim despotom zapečaćen je nekim brakom koji je uskoro izazvao novi skandal koji je na Đurđa navukao Turke. Turski napad iz 1448. godine zahvatio je i Tomaševu zemlju; čak i Hrvatsku. Turci prodiru do Drijeva i spaljuju trg. Sredinom septembra iste godine despotov šurak Toma Kantakuzin je razbio bosanskog kralja Tomaša i zauzeo Srebrenicu. Stefan Vukčić je tada ratovao na strani Tome. Raskid sa kraljem obeležio je uzimanjem titule hercega pored tradicionalne titule vojvode rusaga bosanskog. Namera mu je bila da se izdigne u odnosu na ostalu vlastelu. Pošto uz titulu hercega ide neki epitet, Stefan se nazvao „hercegom od Svetog Save“. Ranija dva južnoslovenska hercega uzimala su u svoju titulu gradove (Balša II je bio duka drački, a Hrvoje herceg splitski). Stefan je pošao od manastira Mileševe gde je negovan kult prvog srpskog arhiepiskopa. Stefan je u narednim godinama pokušao da se oslobodi mletačkog monopola trgovinom solju. Otvorio je kumerk solski u Sutorini pod Novim. Dubrovčani i Kotorani su protestovali zbog ovakvog kršenja starih običaja. Stefana niko nije mogao da spreči da u svojoj zemlji radi šta hoće. Otvaranje solane najviše je pogodilo Dubrovčane. Kriza je dostigla vrhunac jula 1450. godine kada je Republika svojim podanicima zabranila trgovinu na hercegovoj zemlji. Mera je hercega teško pogodila, ali se uspeo izboriti da preskoči Dubrovnik i održava neposredne veze sa Firencom, Venecijom i drugim italijanskim gradovima. Preko mora je slao srebro, olovo, vosak i nabavljao tkaninu i drugu robu. Bilo je jasno da se sukob sa Dubrovnikom ne može završiti na miran način.

Drugi konavoski rat

Oblast Stefana Vukčića Kosače.

Za rat sa Dubrovnikom Stefan je najpre morao obezbediti saglasnost Porte. Na ruku mu je išla popustljivost novog sultana Mehmeda II koji je pristao uz uslov povećanja harača u slučaju hercegovog zauzimanja Konavla. Tomaš je bio zauzet ratom sa Đurđem oko Srebrenice, a u Ugarskoj je trajao građanski rat. Herceg je krajem juna 1451. godine ušao u Konavle i poseo čitavu župu sem grada Sokola i Cavtata. Dubrovčani su zatražili pregovore o miru. Pitanje Konavla ostavljeno je Porti na odluku. Do septembra je važilo primirje. To vreme Dubrovnik je iskoristio da potraži pomoć na sve strane - kod Venecije, Alfonsa Aragonskog, pape i bosanskog kralja. Nezavisno od ovog sukoba, deo hercegove porodice prešao je na stranu neprijatelja. Uzrok je neobičan porodični život hercega Stefana. Nekoliko godina ranije Stefanovi poslanici doveli su iz Firence lepu Sijenjanku za starijeg hercegovog sina Vladislava. Herceg je odlučio da je zadrži za sebe, na veliko nezadovoljstvo supruge i oštećenog sina. Vladislav i njegova majka tajno su tražili od Tomaša i Đurđa Brankovića da napadnu Stefana. Vladislav je stupio u tajne pregovore sa Dubrovčanima. U međuvremenu su i herceg i Dubrovčani gazili primirje. Dubrovčani su sakupljali najamnike dok je Stefan opsedao Soko i rušio cavtatske zidove. Krajem avgusta herceg je prodro do gradskih zidina. Brodovi su sklonjeni iz luke kako ih hercegovi topovi ne bi oštetili. Herceg je odatle požurio u pomoć mletačkom Kotoru opsednutom od strane despotovih ljudi iz Zete. Dubrovčani su 13. decembra preduzeli pohod na Konavle koji je trebalo da zahvati Dračevicu sa Novim. On je završen katastrofalnim porazom Dubrovnika.

Završetku rata doprineo je veoma krupan događaj na Balkanskom poluostrvu – sklapanje mira između Ugarske i Turske. Stefanu je zabranjeno da uznemirava Dubrovnik. Rat je završen izvanredno povoljno po Dubrovčane, a nepovoljno po hercega. Stefan je izgubio sve što je osvojio u ratu. Herceg je napustio Konavle, ali ga je ubrzo ponovo zaposeo. Međutim, tada je izbila pobuna njegovog sina Vladislava koji je zauzeo ceo Hum. Dubrovčani su ga novčano pomagali. U Humu su se, kao deo saveza protiv hercega, sastale vojske Petra Vojsalića i Tomaša. Stefana su spasla neslaganja u taboru saveznika. Najpre je došlo do sukoba Petra Vojsalića i Petra Talovca, a zatim se stanovništvo pobunilo protiv Vladislava i prešla na stranu Mlečana. Mletačka flota zauzela je trg Drijeva preko Neretve. Tabor hercegovih neprijatelja spasao je dolazak Tomaša u Hum. On je sa lakoćom povratio Drijeva i slomio ustanak protiv Vladislava. Potom se povukao iz Huma. Herceg je 1452. godine napao saveznike, ali se februara 1453. godine morao povući. Stupio je u pregovore sa sinom i Dubrovčanima. Maja 1454. godine sklopljen je mir. Dubrovčani su dobili slobodu kretanja. Stefanu je pripao Drijevski trg, a solana u Novom nije ni pomenuta. Ustanovljeno je stanje pre rata. U međuvremenu, Turci su osvojili Carigrad.

Tomašove borbe sa Turcima

Stefan Tomašević

Pripremajući se za opsadu Beograda, sultan Mehmed je od bosanskih vazala tražio neuobičajene stvari. Pored tovara namirnica za svoju vojsku, sultan je od Tomaša tražio da mu preda i četiri grada (jedan u Livanjkom polju, drugi na putu za Ugarsku i još dva u srcu Bosne). Bosanski vazali odbili su zahteve tražeći da plaćaju uobičajeni harač. Turci su odbijeni pred Beogradom i Mehmedu je trebao predah od teškog rata. Iste, 1456. godine, umiru najznačajniji borci protiv Turaka – Janko Hunjadi, Jovan Kapistran i Đurađ Branković. Tomaš je smatrao da treba da se nađe na čelu hrišćanske armije protiv Turaka. Međutim, on nije bio sposoban za nešto takvo. U samom srcu Bosne, u Hodidjedu, imao je tursku vojsku i turskog vojvodu Vrhbosne. Mehmedova vojska je 1457. godine prodrla u hercegovu zemlju i na severu, na Savi, stvorila uporište sa 8000 vojnika. Mehmed je ponovio svoje zahteve. Papa je ozbiljno shvatio namere bosanskog kralja i Tomašu uputio legata sa zadatkom da preda Tomašu „znak krsta“, simbol krstaškog rata i papsku zastavu. Legat je u Bosni mogao stvari da sagleda realnije od pape Kalista III te je finansijska pomoć izostala. Za „kapetana hrišćanstva“ proglašen je Skenderbeg.

Januara 1458. godine umro je srpski despot Lazar. Tomaš je zauzeo 11 gradova koje je srpski despot držao sa druge strane Drine. Zadržao je Srebrenicu, Zvornik i Teočak, a ostale gradove podelio je Kovačevićima i Stančićima. Turci su 1458. godine ponovo provalili u Bosnu. Tomaš je prošao lako; zaključen je mir po kome se sultan zadovoljio sa haračem od svega 9000 dukata. Ubrzo je sklopljen mir između Tomaša i Stefana. Pregovori o ženidbi Tomaševog sina i ćerke pokojnog despota Lazara već su daleko odmakli. U duhu starih shvatanja, smatralo se da oslepljeni Stefan Branković ne može upravljati državom. On je ipak, uz Lazarevu udovicu Jelenu, bio glavna ličnost u državi. Brat rumelijskog beglerbega Mahmuda, Mihailo Anđelović, izvikan je u Smederevu za despota, ali je brzo zbačen i zatvoren. To izaziva rat sa Turcima. Bosanski kralj Tomaš sastao se sa novim ugarskim kraljem Matijom u Segedinu radi pregovora o bosanskom pripajanju Smedereva. Matija se složio i čak tražio od Tomaša da sina što pre pošalje u Smederevo. Tokom kraljevog boravka u Segedinu, Turci su provalili u Bosnu (januar 1459) i opseli Bobovac i Vranduk. U Bobovcu se nalazio mladi Stefan Tomašević i njegov stric, nekadašnji pretendent Radivoj Ostojić. Uspeo se izvući iz grada i pobeći u Smederevo gde je 21. marta venčan i proglašen despotom. Tomaš je uspeo da istisne Turke iz Bosne, čak i iz Hodidjeda. Vladavina Stefana Tomaševića Smederevom slabo je poznata. Trajala je svega nekoliko meseci. Mehmed II je 20. juna 1459. godine zauzeo Smederevo, a na Bosance je pao težak teret izdaje. Matija je optužio Stefana Tomaševića da je prodao Smederevo Turcima. Tomaš je imao mnogo muke da papu Pija II uvedi da to nije istina.

Tomaš je sproveo akciju protiv patarena. Herceg Stefan je pomagao delovanje krstaškog rata istupajući kao pravoslavac. Dvogodišnja akcija kralja Tomaša slabo je poznata. Mnogi patareni su pod pritiskom prihvatili katoličku veru. Četrdeset njih prebeglo je u hercegovu zemlju. Turci su krajem 1459. godine pljačkali hercegovu zemlju. Opljačkana je i Mileševa. Tursko haranje koristio je Stefanica Crnojević da i sam pleni o hercegovoj zemlji kao turski saveznik. Mir je sklopljen decembra 1459. godine. Pod tursku vlast je 1460. godine došla Srebrenica, Zvornik i Teočak. Herceg je poručivao Veneciji da dolazi vreme kada će ga „Turci proždreti kao tolike druge vladaoce i gospodare“. Tada je počeo sa odlučnijom politikom prema Turcima.

Tomaš je završio život pod neobičnim okolnostima. Kružile su priče da ga je ubio brat Radivoj u saglasnosti sa Stefanom Tomaševićem, podržan od Matije Korvina i Mehmeda. Glasine o neprirodnoj smrti proširio je puškar Jerg iz Nirnberga.

Pad Bosne

Tomaševa smrt nije imala nepovoljne posledice po Bosnu. Stefan Tomašević je postigao mir sa hercegom Stefanom. Obojica su se obratili papi koji šalje svog legata novembra 1461. godine i kruniše Stefana za kralja. Hercega je na svečanosti zastupao mlađi sin Vlatko. Matija je primio novog kralja u milost tražeći od njega da Turcima ne plaća harač. Na Porti je već donesena odluka da se Bosna osvoji. Najveći udarac jedinstvu Bosne zadao je hercegov sin Vladislav. On je 1461. godine ponovo ušao u sukob sa ocem. Nakon kratkotrajnog prekida, sukob je ponovo planuo 1462. godine. Herceg je 1462-3. godine obećao da će podeliti zemlju među sinovima, ostavljajući manji deo majci za izdržavanje. Vladislav je dobio tri grada u istočnom delu zemlje. On je 1462. godine zahtevao polovinu očeve zemlje. Lično je otišao sultanu nudeći mu 100.000 dukata (koje bi pozajmio od Venecije i Dubrovnika) u zamenu za trupe. Mehmed je ucenjivao hercega tražeći od njega 100.000 dukata i tri grada (uključujući i Klobuk). Zabranio je hercegu veze sa Venecijom i papom. Herceg je sve odbio. Prvi napad usledio je početkom 1463. godine. Deo sultanove vojske dat je Vladislavu. Herceg je potučen na reci Breznici. Vladislav je došao na vlast. Sultan je maja lično došao u Bosnu. Turska vojska je podeljena. Jedan deo je poslat na Savu da spreči ugarskog kralja da pošalje pomoć. Mehmed je sa drugim delom otišao pred Bobovac, dok je Mahmud-pašu poslao pod Jajce. Kralj Stefan, koji je rezidirao u Jajcu, bežao je na zapad. Mahmud-paši je povereno da ga uhvati. Kralj se zatvorio u tvrđavi u Ključu. Njegova vojska razbijena je pred zidinama grada te je Stefan, kao nekad u Smederevu, otpočeo sa pregovorima. Sporazumeo se da preda rumelijskom beglerbegu tvrđavu u zamenu za slobodan prolaz. Mahmud-paša ga je, međutim, uhvatio i predao sultanu. Ovaj nije hteo ni da ga pogleda, već je naredio da mu se odrubi glava. Većina bosanskih gradova se posle toga predala bez borbe uz obećanje da će branioci biti pošteđeni. Sultan je navodno osvojio 117 gradova. Herceg je sačuvao glavu tako što se ukrcao na mletačku galiju koja ga je sklonila u Primorje.

Kraljevi Bosne

• Stefan Tvrtko I Kotromanić (1377—1391)
• Stefan Dabiša (1391—1395)
• Jelena Gruba (1395—1398)
• Ostoja Kotromanić (prva vladavina 1398—1404, druga vladavina 1409—1418)
• Stefan Tvrtko II Kotromanić (prva vladavina 1404—1409, druga vladavina 1421—1443)
• Stefan Ostojić (1418—1421)
• Stefan Tomaš (1443—1461)
• Stefan Tomašević (1461—1463)

Vidi još

• Nastanak Kraljevine Bosne
• Bosna u srednjem veku
• Banovina Bosna
• Spisak srpskih kraljevina
• Srpske države

Literatura

• Anđelić, Pavao (1970). Srednjovjekovni pečati iz Bosne i Hercegovine. Sarajevo: Akademija nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. 
• Atanasovski, Veljan (1979). Pad Hercegovine. Beograd: Istorijski institut. 
• Bataković, Dušan T. (1996). The Serbs of Bosnia & Herzegovina: History and Politics. Paris: Dialogue. 
• Blagojević, Miloš (1983). „Pregled istorijske geografije srednjovekovne Srbije”. Zbornik Istorijskog muzeja Srbije. 20: 45—126. 
• Blagojević, Miloš (1997). Državna uprava u srpskim srednjovekovnim zemljama. Beograd: Službeni list SRJ. 
• Blagojević, Miloš (2011). Srpska državnost u srednjem veku. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Blagojević, Miloš; Medaković, Dejan (2000). Istorija srpske državnosti. 1. Novi Sad: Ogranak SANU. 
• Božić, Ivan (1979). Nemirno Pomorje XV veka. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Vego, Marko (1957). Naselja bosanske srednjevjekovne države. Sarajevo: Svjetlost. 
• Glušac, Vaso (1945). Istina o bogomilima: Istorijska rasprava (1. izd.). Beograd. 
• Đurić, Vojislav J. (1982). „Umetnost u Bosni između jadranskih gradova i Srbije”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 343—370. 
• Isailović, Neven (2015). „Jedan nepoznati izvor o predaji gradova Hrvoja Vukčića Hrvatinića ugarskom kralju Žigmundu 1410. godine” (PDF). Istorijski časopis. 64: 135—158. Arhivirano iz originala (PDF) 26. 03. 2017. g. Pristupljeno 20. 07. 2018. 
• Isailović, Neven (2017). „Prilog o delovanju kneza i vojvode Petra Pavlovića u bosansko-ugarsko-turskim sukobima početkom XV veka” (PDF). Istorijski časopis. 66: 145—163. Arhivirano iz originala (PDF) 21. 07. 2018. g. Pristupljeno 20. 07. 2018. 
• Isailović, Neven (2018). „Pomeni srpskog imena u srednjovekovnim bosanskim ispravama” (PDF). Srpsko pisano nasljeđe i istorija srednjovjekovne Bosne i Huma. Banja Luka-Istočno Sarajevo: Filološki fakultet, Filozofski fakultet. str. 261—282. 
• Mišić, Siniša (2014). Istorijska geografija srpskih zemalja od 6. do polovine 16. veka. Beograd: Magelan Pres. 
• Mrgić, Jelena (2002). Donji Kraji: Krajina srednjovekovne Bosne. Beograd: Filozofski fakultet. 
• Mrgić, Jelena (2008). Severna Bosna: 13-16. vek. Beograd: Istorijski institut. 
• Orbini, Mauro (1601). Il Regno de gli Slavi hoggi corrottamente detti Schiavoni. Pesaro: Apresso Girolamo Concordia. 
• Orbin, Mavro (1968). Kraljevstvo Slovena. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Smiljanić, Aranđel (2015). „Diplomatija i diplomati uoči, za vrijeme, i nakon propasti srednjovjekovne bosanske države”. Pad Bosanskog kraljevstva 1463. godine. Beograd: Istorijski institut. str. 87—128. 
• Thallóczy, Ludwig (1914). Studien zur Geschichte Bosniens und Serbiens im Mittelalter. München-Leipzig: Duncker & Humblot. Arhivirano iz originala 14. 04. 2021. g. Pristupljeno 19. 05. 2021. 
• Ćirković, Sima (1964a). Istorija srednjovekovne bosanske države. Beograd: Srpska književna zadruga. 
• Ćirković, Sima (1964b). Herceg Stefan Vukčić-Kosača i njegovo doba. Beograd: Naučno delo. 
• Ćirković, Sima (1964c). „Sugubi venac: Prilog istoriji kraljevstva u Bosni”. Zbornik Filozofskog fakulteta u Beogradu. 8 (1): 343—370. 
• Ćirković, Sima (1982). „Pad Bosne i pokušaji otpora turskom osvajanju”. Istorija srpskog naroda. knj. 2. Beograd: Srpska književna zadruga. str. 390—402. 
• Ćirković, Sima (1987). „Mileševa i Bosna”. Mileševa u istoriji srpskog naroda. Beograd: Srpska akademija nauka i umetnosti. str. 137—143. 
• Ćirković, Sima (1995). Srbi u srednjem veku. Beograd: Idea. 
• Ćirković, Sima (2004). Srbi među evropskim narodima. Beograd: Equilibrium. 
• Ćirković, Sima (2014) [1964]. „The Double Wreath: A Contribution to the History of Kingship in Bosnia”. Balcanica. 45: 107—143. 
• Ćirković, Sima; Mihaljčić, Rade, ur. (1999). Leksikon srpskog srednjeg veka. Beograd: Knowledge. 
• Ćorović, Vladimir (1933). Istorija Jugoslavije. Beograd: Narodno delo. 
• Ćorović, Vladimir (1940). Historija Bosne. Beograd: Srpska kraljevska akademija. 
• Fine, John V. A. (1994) [1987]. The Late Medieval Balkans: A Critical Survey from the Late Twelfth Century to the Ottoman Conquest. Ann Arbor, Michigan: University of Michigan Press. 
• Šabanović, Hazim (1959). Bosanski pašaluk: Postanak i upravna podjela. Sarajevo: Naučno društvo Bosne i Hercegovine. 
• Šidak, Jaroslav (1975). Studije o Crkvi bosanskoj i bogumilstvu. Zagreb: Liber.