Kosta Ilić Mumdžija
Kosta Ilić zvani Mumdžija (Vlasotince, 1832 — Vlasotince, 13. april 1911) bio je trgovac i industrijalac, jedan od osnivača moderne leskovačke industrije.
Kosta Ilić | |
|---|---|
 | |
| Nadimak | Mumdžija |
| Datum rođenja | 1832. |
| Mesto rođenja | Vlasotince, Osmansko carstvo |
| Datum smrti | 13. april 1911. (78/79 god.) |
| Mesto smrti | Vlasotince, Kraljevina Srbija |
Biografija
urediKosta Ilić se rodio u Vlasotincu 1832. godine. Njegov otac Ilija (1800-1899) bio je po zanimanjy terzija. Za vreme velikog ustanka u Južnom Pomoravlju, 1841. godine, Turci su opljačkali i spalili Vlasotince, kao i dućan Kostinog oca, zbog čega je porodica živela u siromaštvu[1] i privremeno se preselila u Crnu Baru.[2]
Sedam godina posle toga njegov otac Ilija je kao narodni izaslanik išao u Carigrad da moli za povoljno rešenje nekih agrarnih sporova Vlasotinčana sa čiflik-sajbijama.
Tek kada mu je bilo deset godina, Kosta je pošao u školu, ali je odlazi samo tokom zime, kada nije bilo poslova u polju, jer je preko leta čuvao stoku i nadničio.[2]
Po završetku škole, nije odmah pošao na zanat, nego je nadničio zajedno sa svojom sestrom. Ali posle jedne gradobitine, kad se od vinograda ništa nije moglo očekivati, otac je dao Kostu u službi kod Koce Vlajčića u Leskovcu da izuči mumdžijski zanat. Kod Vlajčića nije ostao ni godinu dana, već je prešao drugom majstoru koji mu je više plaćao. Usled bolesti je, potom, napustio zanat i počeo da se bavi skupljanjem loja po Vlasotincu i okolini, kako bi ga nosio u Leskovac na prodaju, najpre peške na ramenu, a potom na konju. Pored zanata, je pravio i lojane sveće.
Kad je stekao nešto para, udružio se sa svojim zemljakom, stricem svoje žene, Đorđem Stojiljkovićem i otvorio mumdžijsku radnju za izradu sapuna i sveća. Đorđa Stojiljkovića su Turci obesili u Nišu za vreme Sadrazamske bune 1860. godine.[2] Posle sedam godina ortakluka je otvorio sopstvenu mumdžijsku radnju, a pored toga je trgovao stokom, vunom, maslom i krčmio piće, ali je i zelenašio.[2]
Učestvovao je u Srpsko-turskim ratovima i u oslobađanju Vlasotinca od Turaka.[1] Godine 1878. je bio odbornik vlasotinačkog Opštinskog suda.[1] Oslobođenje naših krajeva od Turaka (1877/78) zateklo ga je u priličnoj imućnosti, koju je, potom, uvećao kupovinom imanja od Turaka, koji su se posle rata naglo iseljavali. Njegove njive, vodenice, livade, vinogradi, kuće i dućani donosili su dobru rentu. Kostin biograf kaže da je Mumdžija „neumornim radom i velikom štednjom načinio lep kapital”. Kosta je posedovao čitluk u Gornjem Bunibrodu, sa 75 kuća i već tada se ubrajao među najbogatije ljude u leskovačkom kraju.[2]
Nakon Berlinskog kongresa našao se među prvima od 350 uglednih građana Vlasotinca, koji su potpisali izjavu objavljenu 12. aprila 1878. u Srpskim novinama, u kojoj su se žestoko protivili da budu deo Bugarske, nabrajajući zasluge Vlasotinčana za srpsku slobodu tokom 19. veka, dokazujući svoje srpsko poreklo preko običaja, zadužbina i naročito jezika.[2]
Od 1888. počeo je da se bavi bankarskim poslovima, osnivanjem Leskovačke uedeoničarske štedionice u kojoj je bio jedan od najvećih deoničara.[1] Dragocene podatke o njemu ostavio je Feliks Kanic prilikom boravka u Vlasotincu 1889. godine, nazivajući ga „vlasotinački Krez“, po poslednjem lidijskom kralju Krezu, koji je bio poznat po svom bogatstvu i navodeći da je Mumdžija davao i novac pod interes od 6% na mesečnom nivou što je predstavljalo previsoku kamatu.[2] Na inicijativu svog zeta Mihaila Jankovića, muža njegove ćerke Jevrosime i Gorče Petrovića, te Bugarina Manuila Ilijeva, Kosta Mumdžija je učestvovao u osnivanju druge leskovačke gajtanare u Kozaru (Leskovac), gde je imao vodenicu i imanje otkupljeno od turskog spahije,[2] (1890/91) Bio je vlasnik 50% njenih akcija[1]
Godine 1895. Ilići su se, posle dugih pregovora, udružili sa vlasnicima prve fabrike gajtana u Strojkovcu - Vučju i otvorili zajednički prvu fabriku štofa u Leskovcu, pod nazivom Prva kraljevska srpska povlašćena fabrika vunenog gajtana, pozamenterijskih i platnenih izrada Popović, Ilić i kompanija”.[2][1] Fabrike u Vučju i Kozaru imaju prvorazredni značaj, pošto su njihovi vlasnici i nakon prekida ortakluka nastavili godinama da razvijaju tekstilnu industriju, te se s pravom mogu smatrati začtkom onoga što je kasnije preraslo u „srpski Mančester”.[2] Ortaci fabrika postali i Kostini njegovi sinovi: Petar, Sotir, Milan i Vlada.
Godine 1904, fabrika je promenila ime u „Ilić, Teokarović i Petrović”.[1]
Početkom 20. veka Ilići su izlagali svoje proizvode na tekstilnim sajmovima širom Evrope, u Londonu i Liježu, su osvojili i prva međunarodna priznanja za svoj rad.[3]
Ostao je upamćen i po tome što je među prvima na Jugu Srbije, slao sinove radi obrazovanja u inostranstvo. Sotir je završio trgovačku školu u Ljubljani, Milan je u Beču učio nemački, a Vlada se školovao u Beču i Ahenu, gde se nalazio čuvenom nemačkom tekstilni centar.[3]
Godine 1906, Kosta i njegovi sinovi, osim Petra, istupili su iz akcionarskog društva. S kapitalom budimpeštanske filijale Srpske banke otkupili su beogradsku fabriku štofa sa sve mašinama na Karaburmi, od Nemca Evgenija Mihaela, bivšeg tehničkog direktora paraćinske fabrike Braće Minh. Sa sinovima je osnovao novo akcionarsko društvo pod nazivom „Tekstilne fabrike Koste Ilića Sinova a. d.”[4] Delom kapitala iz ova dva akcionarska društva, otkupili su od jedne engleske firme i beogradsku fabriku platna sa njenom filijalom — leskovačkom platnarom, a pred Balkanski rat (1912) otkupili su i većinu akcija leskovačke fabrike kanapa i užarije. Sa ovim i drugim preduzećima stvorili su tekstilni koncern Ilića, čija je ukupna godišnja proizvodnja 1930. godine iznosila 250.000.000 dinara.
Kosta Ilić je umro 1911. godine.[5] Sahranjen je na starom vlasotinačkom groblju, u grobnici gde su se već bili sahranjeni njegov otac Ilija i rano preminula ćerka Vasilija. Groblje je nakon Drugog svetskog rata preseljeno na današnju lokaciju. [3]
Dobrotvor
urediDarivao je razne kulturne organizacije i pomagao izgradnju objekata od opšteg društvenog značaja. U Drugom srpsko-turskom ratu dao je 400 dukata za jedan mali top da se Vlasotince brani od Turaka. Pomagao je i rad Društva Svetog Save iz Beograda, koje se bavilo zaštitom porobljenih Srba u Turskoj.[3]
Bio je jedan od trojice darodavaca tri zvona za zvonaru[3] u Crkvi Sošestvija Svetog Duha u Vlasotincu (1899) i pomagao je Prvo pevačko društvo ,,Branko’’ iz Leskovca.[4]
Odlikovanje
urediOdlikovan je Takovskim krstom V reda.[4]
Porodica
urediSa suprugom Kostadinom (Dinom) Ilić, rođenom Jović imao je[2][6]:
- Mihajla (1864—1929)
- Petra (1866—1927) nije imao potomstvo
- Blagoja (1868—1916), koga su ubili Bugari u Dubokoj Dolini kod Surdulice. Sa suprugom Jelenom nije imao potomstvo
- Jevrosimu – Rosku (1874—1939) udatu za Leskovčanina Miku Jankovića (1858–1930)
- Sotir (1873—1935), koji se oženio sestrom ortaka Manuila Ilijeva, Bugarkom Ganom Ilijevom iz Plovdiva[2] i nije imao potomstvo
- Milana (1875—1957)
- Vasiliju (1876—1890)[3]
- Vladu (1882—1952), koji se oženio Olgom (—1959), unukom Lazara Dunđerskog i nije imao potomstvo
Reference
uredi- ^ a b v g d đ e Kostić 2009, str. 167.
- ^ a b v g d đ e ž z i j k Stanković & 7. 3. 2017, str. 8.
- ^ a b v g d đ Stanković & 7. 3. 2017, str. 9.
- ^ a b v Kostić 2009, str. 168.
- ^ D. Trajković, O počecima leskovačke tekstilne industrije, Leskovački zbornik 7, 165—166 strana, Leskovac, 1967.
- ^ Stanković & 4. 3. 2014, str. 20.
Literatura
uredi- Kostić, Dragiša (2009). Popov, Čedomir, ur. Srpski biografski rečnik, knjiga 4, I-Ka. Novi Sad: Matica srpska. ISBN 978-86-7946-037-0.
- Stanković, Saša Z. (7. 3. 2017). „Kosta Ilić Mumdžija u istoriji i predanju” (PDF). Naše Vlasotince. Vlasotince: Narodna biblioteka Desanka Maksimović. 7: 8—9. Arhivirano iz originala (PDF) 16. 03. 2023. g. Pristupljeno 14. 1. 2019.
- Stanković, Saša Z. (4. 3. 2014). „Vlada Ilić Vlasotinčanin na čelu Beograda” (PDF). Naše Vlasotince. Vlasotince: Narodna biblioteka Desanka Maksimović. 4: 20—21. Arhivirano iz originala (PDF) 11. 01. 2021. g. Pristupljeno 14. 1. 2019.
