Žorž Pompidu

Žorž Žan-Remon Pompidu (fr. Georges Jean-Raymond Pompidou; Monbudif, 5. jul 1911 — Pariz, 2. april 1974) je bio francuski premijer 1962—1968. držeći najduže tu poziciju, i kasnije predsednik od 1969. godine pa do svoje smrti 1974. godine.

Žorž Pompidu
Lični podaci
Datum rođenja	(1911-07-05)5. jul 1911.
Mesto rođenja	Monbudif, Francuska
Datum smrti	2. april 1974.(1974-04-02) (62 god.)
Mesto smrti	Pariz, Francuska
Obrazovanje	Licej Luj Veliki, Viša normalna škola, Pariski institut političkih nauka
Univerzitet	Licej Luj Veliki, Viša normalna škola, Pariski institut političkih nauka
Politička karijera
Politička stranka	Union of Democrats for the Republic, Union for the New Republic, Rally of the French People

Biografija

Rođen je u komuni Monbudif,u departmanu Kantal u centralnoj Francuskoj.Nakon doškolovavanja u školi Lycée Louis-le-''Grand,gde se sprijateljio sa budućim Senegalskim pesnikom i državnikom Leopoldom Sengorom, diplomirao je na Višoj normalnoj školi na temu agregacije u literaturi. Prvo je predavao književnost u školi lycée Henri IV u Parizu sve dok se nije zaposlio 1953. godine u kompaniji Rotšild kod Gaja de Rotšilda. Godine 1956. je postavljen za generalnog menadžera i na toj poziciji je ostao do 1962. godine. Kasnije je pozvan od strane Šarla de Gola da rukovodi fondacijom Ana de Gol za osobe obolele od Daunovog sindroma (Ana de Gol je bila ćerka Šarla de Gola).

Predsednik vlade

Obavljao je funkciju predsednika vlade za vreme De Gola, nakon ostavke Mišela Debrea, od 16. aprila 1962. do 21. jula 1968, i do dana današnjeg je predsednik vlade sa najdužim stažom u Petoj Republici. Njegovo imenovanje je izazvalo kontroverze jer on nije bio član Narodne Skupštine. Oktobra 1962. skupština mu je izglasala nepoverenje ali je De Gol u tom trenutku raspustio Narodnu Skupštinu i raspisao izbore. Golisti su pobedili na parlamentarnim izborima i Pompidu je reizabran na mesto predsednika vlade. 1964. se suočio sa velikim štrajkom rudara. Vodio je Goliste na parlamentarnim izborima 1967. godine gde se pobedili sa malom razlikom. Pompidu se daje najveće priznanje za mirno rešavanje studentskih protesta u maju 1968. godine. Njegova strategija je bila da razbije koaliciju studenata i radnika kroz pregovore sa sindikatima i zaposlenima. Do ove krize bio je predsednik vlade u mirnoj i prosperitetnoj Francuskoj.

Ipak tokom protesta 1968. godine došlo je do razmimoilaženja Pompidua i De Gola. Pompidu je bio ljut zašto ga De Gol nije obavestio o njegovom putovanju u Baden-Baden 29. maja te godine. Njihov odnos koji je do tog trenutka bio odličan, od tog trenutka će postati zategnutiji. Pompidu je ponovo vodio stranku do ubedljive pobede na parlamentarnim izborima 1968. godine, ali je nakon toga dao ostavku. Ipak, pre svega zbog svog angažmana u rešavanju krize u maju 1968. godine, u javnosti se isticao kao prirodni naslednik De Gola. Pompidu je objavio kandidaturu za predsednika u januaru 1969. godine. Nekoliko nedelja kasnije njegova žena se pominje u Marković skandalu, u kojem se potvrđuje njegov status rogonje. Pompidu je bio siguran da su De Golovi unutrašnji krugovi odgovorni za tu mrlju u njegovoj biografiji.

Predsednik

Nakon propalog referenduma iz 1969. godine De Gol podnosi ostavku i Pompidu postaje predsednik Francuske. Na sveopštim izborima 15.juna 1969. godine pobeđuje Predsednika Senata i vršioca dužnosti Predsednika Alana Poera sa 15% više glasova. Iako i sam Golista, Pompidu je bio pragmatičniji od De Gola, posebno olakšavajući pristupanje Velike Britanije Evropskoj Zajednici 1. januara 1973. Počeo je sa planom industrijalizacije i inicirao program Arianespace, kao i projekat brzog voza TZV, i tako doprineo razvijanju civilnog nuklearnog programa. Bio je skeptičan po pitanju koncepta "Novog društva" koji je predložio predsednik vlade Žak Čaban-Delma. Čaban-Delma je 1972. godine zamenjen Pjerom Mesmerom,nešto konzervativnijim Golistom.

Dok se levo orijentisana opozicija organizovala propagirajući zajednički program pred izbore 1971. godine, Pompidu je proširio svoju "predsedničku većinu" uključujući centralističke pro-Evropske partije.

Pompdiuovo vreme provedeno u službi predsednika je obeleženo konstantnim naporima da se modernizuje francuska prestonica. To se može videti kroz konstruisanje modernog muzeja umetnosti Centra Bobur (preimenovan u centar Pompidu nakon njegove smrti). Ostali pokušaji modernizacije uključuju i rušenje marketa na otvorenom u predgrađu Le Hal, i izgradnjom novog tržnog centra sa istim nazivom. Takođe je zaslužan za izgradnju kule Montparnas i autoceste na desnoj obali reke Sene.

Dok je još bio na funkciji predsednika, Pompidu je iznenada preminuo 2. aprila 1974. godine, od retkog oblika raka krvi. Memorijalnoj službi u Notr Damu je prisustvovalo oko 3.000 dostojanstvenika, uključujući predstavnike 82 zemlje i 28 šefova država (na čelu jugoslovenske delegacije je bio potpredsednik Predsedništva Mitja Ribičič). Pompiduova žena Klod Pompidu je preminula tek 30 godina kasnije. Par je imao jednog sina Alana Pompidua, bivšeg predsednika Evropske kancelarije za patente.