Википедија

Evropska južna opservatorija

Evropska južna opservatorija (engl. European Southern Observatory),[2] ili skraćeno ESO, formalan naziv je Evropska organizacija za astronomsko istraživanje u južnoj hemisferi (engl. European Organisation for Astronomical Research in the Southern Hemisphere), je međunarodna istraživačka organizacija koja se bavi astronomijom i u njoj učestvuje petnaest zemalja. Osnovana je 1962. godine, sa sedištem u Garhingu, i tokom svog postojanja obezbedila je astronomima najmodernije teleskope za istraživanje kosmosa u južnoj hemisferi. Organizacija upošljava oko 730 zaposlenih, a zemlje učesnice godišnje obezbeđuju približno 143 miliona evra za njen rad.[3][4] Opservatorije ESO se nalaze u Čileu. Uprava ESO-a se nalazi u Garhingu kod Minhena, u Nemačkoj. Međutim, s obzirom na to da se svi teleskopi nalaze na južnoj Zemljinoj hemisferi i da su namenjeni za posmatranje južnog neba, organizacija nosi naziv Evropska južna opservatorija.[5]

Evropska južna opservatorija[1]
Logo Evropske južne opservatorije
Članice Evropske južne opservatorije
Datum osnivanja1962.
Tipmeđuvladina organizacija
Namenaistraživačka organizacija za astronomiju
SedišteGarhing kod Minhena,
 Nemačka
Članovi16 članica
(15 evropskih država i Brazil)
Generalni direktorXavier Barcons,
 Španija
Veb-sajtwww.eso.org

Evropska južna opservatorija je izvrstan primer međunarodne saradnje koja je tokom proteklih 50 godina dovela do niza velikih naučnih otkrića u području moderne astronomije i astrofizike.[6][7] Iako mnogima nepoznata kao takva, ESO je po službenim statistikama najproduktivnija astronomska opservatorija na svetu, sa oko 700 naučnih radova objavljenih godišnje. ESO je osnovana 1962. i trenutno broji 15 zemalja članica; vodi tri astronomski veoma bitna područja u Atakama pustinji u Čileu: La Sila, Paranal i Čajnantor, na kojima se nalazi veliki broj teleskopa. Sva tri područja su izuzetno pogodna za astronomska posmatranja i što se tiče astronoma, imaju četiri veoma bitna svojstva: najveći broj vedrih dana u godini, niska vlažnost vazduha, velika nadmorska visina i potpuni mrak.

Osim što u svojoj naučnoj ponudi ima najveći i najmoderniji optički teleskop danas, Veoma veliki teleskop ili VLT, ESO trenutno radi na konstrukciji i ostvarenju nekih od najambicioznijih astronomskih projekata na svetu: Evropski ekstremno veliki teleskop ili E-ELT (engl. European Extremely Large Telescope) i radio teleskopi ALMA (engl. The Atacama Large Millimetar/submillimetar Array). Kada se završi 2025, E-ELT će biti najveći optički teleskop na svetu (objektiv prečnika 40 m), nekoliko puta većeg primarnog ogledala od trenutno najvećeg teleskopa. ALMA stvara do deset puta oštrije slike, u području radio i infracrvene astronomije.

ESO-ovi posmatrački objekti su proizveli mnoga astronomska otkrića od kojih je formirano nekoliko astronomskih kataloga.[8] Otkrića ove organizacije uključuju zapažanje najudaljenije eksplozije gama zraka i dokaze o crnoj rupi u centru Mlečnog puta.[9][10] Godine 2004, VLT je omogućio astronomima da dobiju prvu sliku ekstrasolarne planete (2M1207b) koja kruži oko smeđeg patuljka udaljenog 173 svetlosnih godina.[11] Tragač radijalne brzine planeta velike tačnosti (HARPS) instaliran na starijem teleskopu ESO od 3,6 m doveo je do otkrića ekstrasolarnih planeta, uključujući Glize 581 c - jednu od najmanjih planeta viđenih izvan Sunčevog sistema.[12]

Nova zgrada organizacije, napravljena 2013. godine u Nemačkoj.
Veoma veliki teleskop, trenutno najveća opservatorija organizacije ESO, koristi laser za kalibraciju adaptivne optike.
Zemlja članica Pristupila
 Belgija 1962. godine
 Nemačka 1962. godine
 Francuska 1962. godine
 Holandija 1962. godine
 Švedska 1962. godine
 Danska 1967. godine
 Švajcarska 1981. godine
 Italija 25. 05. 1982. godine
 Portugalija 27. 06. 2000. godine
 Ujedinjeno Kraljevstvo 08. 07. 2002. godine
 Finska 01.07. 2004. godine
 Španija 01.07. 2006. godine
 Češka 01. 01. 2007. godine
 Austrija 01. 07. 2008. godine
 Brazil 29. 12. 2010. godine (nije ratifikovan)
 Poljska 28. 10. 2014. godine

Veoma veliki teleskop

uredi
 
Najveći teleskop na svetu je evropski Vrlo veliki teleskop (VLT) u Čileu. Čine ga četiri 8,2 m teleskopa.
 
Evropski ekstremno veliki teleskop ili E-ELT (engl. European Extremely Large Telescope) sa planiranim završitkom izgranje 2025.
 
La Sila teleskopi.
 
La Sila u noći.
 
NTT teleskop (engl. The New Technology Telescope).
 
Unutrašnjost VISTA teleskopa
 
Laser se koristi za tehniku adaptivne optike (pobuđeni atomi natrijuma u Zemljinoj atmosferi stvaraju veštačku zvezdu).

Veoma veliki teleskop ili VLT (engl. Very Large Telescope) je najveći optički teleskop na svetu, smešten u Čileu, u pustinji Atakama. Čine ga četiri 8,2 m teleskopa - svaki milijardu puta snažniji od ljudskog oka. Povezani računarom, teleskopi prikupe toliko svetlosti koliko i jedno 16,4 m ogledalo. Kad se povežu s tri druga 1,8 m teleskopa Evropske južne opservatorije (ESO), njima se može videti mnogo pojedinosti na nebu (npr.: astronaut koji hoda Mesečevom površinom).[13]

Veoma veliki teleskop je trenutno najproduktivnija i najmoćnija astronomska opservatorija na planeti, koja se nalazi na platou Sero Paranal, na visini od 2400 metara. VLT se sastoji od četiri glavna teleskopa, sa prečnikom primarnog ogledala od 8,2 metra i od četiri pomoćna, pokretna teleskopa, prečnika 1,8 metara. S obzirom na njegov naučni značaj i svojstva, godišnje se dobija 4-6 puta više zahteva za korištenje VLT-ija od broja rasploživih sati.[14]

Iako posmatrano u okvirima veličine primarnog ogledala VLT nije ništa posebno (Gran Kanarija teleskop 10,4 m, Kek opservatorija 10 m), njegova prednost u odnosu na druge je ta što pojedinačne teleskopske jedinice mogu da se slože u interferometar, pružajući astronomima mogućnost da posmatraju nebo do najsitnijih detalja, kao da ga posmatraju kroz mnogo veći teleskop. Individualni teleskopi mogu da budu složeni u grupu od dva ili tri, ali i da budu korišteni pojedinačno, što je u najvećem broju osmatranja i slučaj.

La Sila opservatorija

uredi

La Sila je planina, koja se nalazi na rubu Atakama pustinje nekih 600 km severno od Santijaga de Čile, glavnog grada Čilea, ima nekoliko ESO teleskopa. Ovo je prva ESO opsrevatorija, koja radi još od 1977. Sa oko 300 objavljenih naučnih radova godišnje, La Sila opservatorija se po produktivnosti nalazi na drugom mestu, odmah iza VLT-a.

Ova planina, nastanjena velikim brojem teleskopima, nalazi se na jednom od najmračnijih i najusamljenijih mesta na planeti Zemlji. Kao i Paranal, zadovoljava sve uslove koji jedno mesto čine savršenim za astronomska osmatranja. Takozvani NTT (engl. New Technology Telescope) ili ESO 3,6 metara teleskop samo su neki od operativnih astronomskih „postrojenja“ koja su dovela do veoma važnih naučnih otkrića. ESO 3,6 metara teleskop je ima najprecizniji spektroskop koji se koristi za lov na ekstrasolarne planete.

HARPS instrument (engl. High Accuracy Radial velocity Planet Searcher) je zaslužan za otkriće prve ekstrasolarne planete slične Zemlji, koja bi mogla da bude prva nastanjiva planeta izvan Sunčevog sistema. HARPS-ova specijalnost su planete veoma male mase, koje je s razlogom teško uočiti. Takođe, neki od teleskopa sa La Sile su igrali ključnu ulogu u povezivanju procesa kao što su visoko-energetske eksplozije gama zraka – najmoćnije eksplozije u svemiru od Velikog praska – i smrti masivnih zvezda. La Sila daje i veliki doprinos razumevanju procesa smrti masivnih zvezda, tzv. supernova, i bila je jedna od prvih opservatorija koja je pratila eksploziju supernove 1987A koja se dogodila u susednoj galaksiji, Velikom Mageljanovom oblaku.

Geodetski teleskopi

uredi

Takozvani ESO „geodetski“ (engl. survey) teleskopi, koji će tokom narednih godina mapirati ogromne delove neba, takođe su jedni od najnaprednijih ESO teleskopa. Iako su VLT i NASA/ESA svemirski teleskop Habl veoma moćni alat sama po sebi, njihova mana se sastoji u tome što mogu da snimaju veoma male delove neba odjednom. VISTA (engl. Visible and Infrared Survey Telescope for Astronomy) i VST su, međutim, konstruisani tako da mogu da snimaju široke delove neba veoma brzo i precizno.

Ova dva teleskopa će tokom narednih godina obaviti niz dobro pripremljenih i planiranih skeniranja neba i prikupiti toliko podataka da će ih astronomi proučavati bar naredne dve decenije. Sa dosadašnjih 24 terabajta koje godišnje snima VLT, ukupna količina informacija će po godini skočiti za 100 terabajta, kada oba teleskopa budu u punoj upotrebi. Takođe, mapiranjem neba VISTA i VST će otvoriti put novim naraštajima, najvećem budućem optičkom teleskopu E-ELT-iju i Džejms Veb teleskopu.

VISTA je počela s radom u septembru 2009, dok se početak istraživanja sa VST-om započeo 2011. godine. VISTA je trenutno najveći teleskop za mapiranje neba u infracrvenom području spektra i sa svojim naprednim detektorima visoke osetljivosti i širokokutnim kamerama prikazuje južno nebo u potpuno novom pogledu.

Evropski ekstremno veliki teleskop

uredi

Kada se završi i pusti u rad (2025.)[15][16] Europski ekstremno veliki teleskop ili E-ELT (engl. European-Extremely Large Telescop), je najveće „oko“ upereno ka nebu, koje snima i istražuje svemir do najsitnijih detalja. E-ELT snima u području vidljive svetlosti, ali i u oblasti infracrvene svetlosti – svetlost malo većih talasnih dužina - koju čovekovo oko ne može da vidi.[17]

Primarno ogledalo E-ELT-a će biti široko kao polovina fudbalskog igrališta, tačnije prečnik ogledala će iznositi 42 metra i skupljaće 15 puta više svetlosti nego ijedan optički teleskop danas. Teleskop će imati napredan sistem od pet ogledala, koji uključuje i veoma naprednu adaptivnu optiku, koja se koristi za izoštravanje astronomskih slika koje često bivaju zamućene usled vazdušnih strujanja u našoj atmosferi. Ogromno primarno ogledalo će se sastojati iz 1000 heksagonalnih delova, prečnika 1,4 metra, a debljine svega 5 centimetara.

E-ELT će istraživanja u modernoj astronomiji odvesti nekoliko koraka unapred. Svojim ogromnim ogledalom prečnika 42 metra i adaptrivnom optikom biće u stanju ne samo da otkriva planete slične Zemlji, nego i da snima atmosfere ovih objekata, otkrivajući njihov hemijski sastav, a samim tim biće moguće da se otkriju nova područja mogućeg života u svemiru. Takođe, E-ELT će snimati i analizirati protoplanetarne oblake, koji predstavljaju najranije faze u formiranju planeta, a njegovi visokorezolucijski merni instrumenti će otkriti da li u tim oblacima postoje molekuli vode ili neki organski molekuli.

Ali to nije sve. Ogromno ogledalo E-ELT-ija će snimati najstarije objekte u svemiru – skupljaće svetlost najranijih objekata u svemiru, kojoj je trebalo nekoliko milijardi godina da stigne do nas. Na ovaj način čovek gleda direktno u prošlost: u vreme kada su se prvi objekti u svemiru stvarali, prateći njihovu evoluciju. Takođe, E-ELT će pomoći da se veoma detaljno popiše i zaokruži listu svih hemijskih elemenata zastupljenih u ogromnim oblacima međuzvezdanog gasa i prašine, ali i da se švati kako su nastajali tokom vremena i kako se njihova zastupljenost menjala.

Ogledala adaptivne optike su veoma skupi komadi visoke tehnologije. Ova ogledala su računarski kontrolisana i oko 5000 tzv. aktuatora oblikuju njihovu površinu i do nekoliko hiljada puta u sekundi, kako bi ispravili dolazeću svetlost iz svemira, koja treperi usled veoma turbulentnih zbivanja u našoj atmosferi. Samim tim, adaptivna optika ispravlja i izoštrava dobijene slike, poboljšava im razlučivost i otkriva mnogo više detalja o svemiru. E-ELT će se graditi u području Sero Armazones, koje se nalazi na samo 20 km od VLT-a.

Radio teleskopi ALMA

uredi
 
Radio teleskop ALMA prečnika 12 m.
 
Specijalno vozilo za prijevoz radio teleskopa.

Visoko na ravnici Čajnantor, na visini oko 5100 metara, u čileanskoj Atakama pustinji, ESO zajedno s međunarodnim saradnicima su izgradili teleskop ALMA, koji proučava neke od najhladnijih i najtamnijih objekata u svemiru.[18][19][20] Talasna dužina ove svetlosti je reda veličine milimetra, i nalazi se u infracrvenom i radio delu spektra elektromagnetskog zračenja. Ovakva svetlost potiče od objekata koji se nalaze tek nekoliko desetina stupnjeva iznad apsolutne nule, najniže moguće temperature u prirodi. Takođe, sličnu svetlost šalju i veoma stari objekti u svemiru, koji su nastali u početnoj fazi evolucije svemira, a čija se talasna dužina svetlosti „rastegla“ na svom putu k nama.

Na ovaj način, astronomi mogu da otkriju hemijski sastav, ali i prirodu procesa koji se dešavaju u ogromnim, tamnim oblacima međuzvezdanog molekularnog plina – gusta područja u svemiru gde se rađaju nove zvezde i planetarni sistemi. Ovi delovi svemira su obično neprozirni za vidljivu svetlost, ali sjaje veoma snažno u području radio i infracrvene svetlosti. Stoga ALMA otvora jedan novi prozor u mračan i hladan svemir, koji čovečanstvo još uvek ne poznaje dobro. Kako je ova vrsta svetlosti u velikoj meri apsorbovana od strane vodene pare u našoj astmosferi, veoma je bitno da se jedna ovakva opservatorija nalazi u oblasti kao što je Čajnantor – na 5100 m nadmorske visine, s veoma niskom vlažnošću vazduha.[21]

ESO je, zajedno s drugim međunarodnim saradnicima, bio izvođač ovog ambicioznog projekta: 66 radio teleskopa (antena), prečnika 12 i 7 metara na 5100 metara nadmorske visine. Ovih 66 antena se može koristiti kao jedan ogromni teleskop – tzv. interferometar. Antene se mogu podesiti na udaljenost od 150 metara do 18 kilometara, te ALMA može da snima nebo i do 10 puta oštrije od svemirskog teleskopa Habl, koji se nalazi izvan negativnog uticaja naše atmosfere, 600 km iznad površine Zemlje. Iako ne snima istoj oblasti elektromagnetnog zračenja (svetlosti), ALMA donosi sliku veoma hladnog svemira, skrivenog iza gustih slojeva prašine i plina. Kako ovi oblaci međuzvedane prašine zaklanjaju pogled u svemir i blokiraju vidljivu svetlost, koju snima Habl kao i drugi optički teleskopi, ALMA otkriva svemir u razlučivosti koja do sada nije bila viđena. Radovi na ALMA-i su završeni oko 2013. godine.[22][23]

Vidi još

uredi

Reference

uredi
  1. ^ „ESO Glossary of Acronyms”. Pristupljeno 2018-09-07. 
  2. ^ „ESO's Organisational Structure”. Pristupljeno 2018-09-07. 
  3. ^ „About ESO” (na jeziku: (jezik: engleski)). ESA. Arhivirano iz originala 30. 03. 2012. g. Pristupljeno 12. 01. 2013. „O organizaciji” 
  4. ^ „Member States”. 2017-04-02. Arhivirano iz originala 06. 05. 2018. g. Pristupljeno 2018-06-15. 
  5. ^ [1] Arhivirano na sajtu Wayback Machine (30. jul 2016) "About ESO", 2011.
  6. ^ „ALMA website”. Arhivirano iz originala 06. 10. 2011. g. Pristupljeno 2011-09-21. 
  7. ^ „Welcome to ALMA!”. Pristupljeno 2011-05-25. 
  8. ^ „ESO Archive”. Arhivirano iz originala 26. 07. 2011. g. Pristupljeno 2011-04-28. 
  9. ^ Tanvir, N. R.; Fox, D. B.; Levan, A. J.; Berger, E.; Wiersema, K.; Fynbo, J. P. U.; Cucchiara, A.; Krühler, T.; Gehrels, N.; Bloom, J. S.; Greiner, J.; Evans, P. A.; Rol, E.; Olivares, F.; Hjorth, J.; Jakobsson, P.; Farihi, J.; Willingale, R.; Starling, R. L. C.; Cenko, S. B.; Perley, D.; Maund, J. R.; Duke, J.; Wijers, R. A. M. J.; Adamson, A. J.; Allan, A.; Bremer, M. N.; Burrows, D. N.; Castro-Tirado, A. J.; et al. (2009). „A gamma-ray burst at a redshift of 8.2”. Nature. 461 (7268): 1254—1257. Bibcode:2009Natur.461.1254T. PMID 19865165. S2CID 205218350. arXiv:0906.1577  . doi:10.1038/nature08459. hdl:10261/18184. 
  10. ^ Gillessen, S.; Eisenhauer, F.; Trippe, S.; Alexander, T.; et al. (2009). „Monitoring stellar orbits around the Massive Black Hole in the Galactic Center”. The Astrophysical Journal. 692 (2): 1075—1109. Bibcode:2009ApJ...692.1075G. S2CID 1431308. arXiv:0810.4674  . doi:10.1088/0004-637X/692/2/1075. 
  11. ^ Chauvin, G.; Lagrange, A.-M.; Dumas, C.; Zuckerman, B.; et al. (2004). „A giant planet candidate near a young brown dwarf. Direct VLT/NACO observations using IR wavefront sensing”. Astronomy and Astrophysics. 425 (2): L29. Bibcode:2004A&A...425L..29C. S2CID 15948759. arXiv:astro-ph/0409323  . doi:10.1051/0004-6361:200400056. 
  12. ^ „The HARPS Home page”. Arhivirano iz originala 23. 03. 2019. g. Pristupljeno 2011-09-21. 
  13. ^ [2] "The Very Large Telescope", publisher=ESO, 2011.
  14. ^ [3] "The Very Large Telescope — The World’s Most Advanced Visible-light Astronomical Observatory handout", publisher=ESO, 2011.
  15. ^ „Construction begins on world's largest telescope in Chilean desert”. 26. 5. 2017 — preko Reuters. 
  16. ^ „Groundbreaking for the E-ELT”. ESO. 19. 6. 2014. 
  17. ^ ESO. „The European Extremely Large Telescope ("E-ELT") Project”. 
  18. ^ Long, Gideon (29. 5. 2016). „Alma telescope peers into space from Chile's mountains”. BBC News. Pristupljeno 29. 5. 2016. 
  19. ^ „ALMA Inauguration Heralds New Era of Discovery”. ESO - European Southern Observatory. 13. 3. 2013. Pristupljeno 29. 4. 2014. 
  20. ^ Romero, Simon (7. 4. 2012). „At the End of the Earth, Seeking Clues to the Universe”. The New York Times. Pristupljeno 8. 4. 2012. 
  21. ^ Bustos, R.; Rubio, M.; Otárola, A.; et al. (2014). „Parque Astronómico de Atacama: An Ideal Site for Millimeter, Submillimeter, and Mid-Infrared Astronomy”. Publications of the Astronomical Society of the Pacific. 126 (946): 1126. Bibcode:2014PASP..126.1126B. S2CID 118539242. arXiv:1410.2451  . doi:10.1086/679330. 
  22. ^ Hernandez, Vladimir (2013-03-13). „Alma telescope: Ribbon cut on astronomical giant”. BBC News. BBC. Pristupljeno 13. 3. 2013. 
  23. ^ Spie (2014). „Pierre Cox plenary: ALMA Update”. SPIE Newsroom. doi:10.1117/2.3201407.14. 

Literatura

uredi
  • Shaw, E. N. (1976). „The European Southern Observatory”. The Observatory. London: Royal Astronomical Society. 
  • Council of Europe (2010). European Yearbook / Annuaire Européen. 58. Martinus Nijhoff Publishers. str. cdxliii. ISBN 978-9004206793. 
  • Lodewijk, Woltjer (2012). Europe's Quest for The Universe. EDP Sciences. ISBN 9782759801671. 
  • Schilling, Govert; Christensen, Lars Lindberg (2013). Europe to the Stars: ESO's first 50 years of exploring the southern sky. John Wiley & Sons. ISBN 9783527671670. 

Spoljašnje veze

uredi
 
Evropska južna opservatorija na Vikimedijinoj ostavi.

48° 15′ 36″ N 11° 40′ 16″ E / 48.26000° S; 11.67111° I / 48.26000; 11.67111

Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Европска_јужна_опсерваторија&oldid=27958699”