Gustav Maler

Gustav Maler (nem. Gustav Mahler; Kalište, 7. jul 1860 — Beč, 18. maj 1911) je bio austrijski kompozitor. Napisao je 9 simfonija, među kojima se ističe osma pod nazivom Simfonija hiljade, a taj naziv dobija po tome što je Maler predvideo hiljadu izvođača, što vokalnih, što instrumentalnih. Takođe je komponovao i veći broj solo pesama.

Gustav Maler
Gustav Maler 1907. godine
Lični podaci
Datum rođenja	(1860-07-07)7. jul 1860.
Mesto rođenja	Kalište, Austrijsko carstvo
Datum smrti	18. maj 1911.(1911-05-18) (50 god.)
Mesto smrti	Beč, Austrougarska

Spada u kompozitore romantizma druge polovine 19. veka. Svojim je stvaralaštvom premostio jaz između Riharda Vagnera (1813—1883) i Arnolda Šenberga (1874—1951), između romantizma 19. i smelih muzičkih stremljenja 20. veka.

Biografija

Rođen u jevrejskoj porodici u mestu Kalište u tadašnjoj Austrougarskoj (danas se nalazi u Češkoj), kao drugo od ukupno 12 dece koje su imali njegovi roditelji, od oca Bernarda (1827—1889) i majke Mari Herman Maler (1837—1889). Mnoga braća i sestre, rano su u umrli. Tako je nastariji Konrad Maler, rođen 1858, umro već sledeće, 1859. godine. Ubrzo po Malerovom rođenju, njegova porodica se preselila u garnizonski grad Iglau (danas se taj grad nalazi u Češkoj, pod imenom Jihlava). Od najranijeg doba zanimala ga je muzika, a već po doseljenju u Iglau, došao je u dodir sa marševskom vojničkom muzikom i sa samo četiri godine, izvodio ju je na usnoj harmonici. To je ostavilo dubok trag u njegovom kasnijem muzičkom stvaralaštvu, a posebno u simfonijskoj muzici, gde gotovo svi prvi stavovi njegovih simfonija, imaju marševske motive kao osnovne. Školovanje je počeo u Iglauu, nastavio u Pragu, tako da je istovremeno završio i gimnaziju i konzervatorijum (kod Antona Bruknera) u Beču, do 1878. godine. Posle završene gimnazije studirao je filozofiju i istoriju, a kod Bruknera harmoniju i kontrapunkt.

Mnoge stvari su uticale na njega, i ubrzo je još u studentskim godinama počeo da komponuje. Rane kompozicije, nastale do 1878. godine je međutim, uništio, tako da je prvo delo koje je napisao, postalo Pesma jada, 1878. godine, prerađeno 1880. godine. Mnogo je i čitao, ponajviše Dostojevskog koga je mnogo voleo, od filozofa Kanta i Šopenhauera, Žan Pol Rihtera, prema čijem je delu, Titan, nazvao i svoju Prvu Simfoniju i Fridriha Ničea, dok su mu muzički idoli bili Vagner, Brukner i Mocart.

Posle završetka studija, počinje da diriguje u letnjem pozorištu u Haleu, gde je dirigovao tokom 1880. i 1881. godine. Potom je dirigovao operskim izvedbama u Ljubljani — od 1881. do 1883. godine, u Olimpcu tokom 1883. i 1884. godine, u Kaselu je nastupao u toku koncertne i operske sezone 1884/85, a u sezoni 1885/86 diriguje u Pragu. Godine 1886, nakon uspeha postignutog na Lajpciškom letnjem festivalu, angažovan je zajedno sa dirigentom Arturom Nikišom (1855—1922) i u toku dve sezone, od 1886. do 1888. godine, dirigovao je kompletan ustaljeni sezonski koncertni repertoar u Lajpcigu.

Godine 1888, postaje direktor kraljevske opere u Budimpešti i na ovom položaju ostaje do 1891. godine (tri sezone). Tu je 20. novembra 1889. godine izveo svoju Prvu Simfoniju zvanu Titan, ali su mu izvođači postavljali veoma visoke zahteve, i ubrzo se javila opasnost da on izgubi taj posao. 1891. godine dobija ponudu iz Hamburga, koju prihvata, zbog mogućnosti da tu ostvari svoje stvaralačke ideje, i bolje se posveti muzici i komponovanju. Na položaju prvog dirigenta Opere i orkestra iz Hamburga ostaje šest sezona, do 1897. godine.

Godine 1895. napušta judaizam i prelazi u katoličku veru.

Godine 1897. postaje dirigent dvorske opere u Beču, gde ostaje do jeseni 1907. godine. Ubrzo zatim postaje i njen direktor. Između 1898. i 1901. godine, diriguje i Bečkom Filharmonijom. Tih deset godina, bile su i najuspešniji period njegovog života i stvaralaštva. Tu se 1902. godine oženio Almom Marijom Šindler (1879—1964), sa kojom je dobio i dve ćerke: Mariju Anu odmila zvanu Puci (1902—1907) i Anu Justinu zvanu Guki (1904—1989), koja se kasnije proslavila kao vajar. Bečka filharmonija je pretežnim delom bila sastavljena od muzičara koji su svirali u operi pa je uzajamna netrpeljivost konstantno tinjala, zbog čega će 1907. dati ostavku.

Između 1907. i 1910. godine diriguje u Americi tokom zime, a ostatak godine u Evropi. Na taj način planirao je da zaradi dovoljno novca za život, kako bi mogao više vremena da posveti komponovanju.

Godine 1910. srce počinje da mu popušta, ali nastavlja da radi. Septembra te godine u Minhenu premijerno izvodi svoju Osmu Simfoniju, Simfoniju Hiljade. Ponovni boravak u Americi morao je da prekine zbog bolesti. Tamo je u toku sezone 1910/11, od predviđenih 65, uspeo da održi 47 koncerata. Odlazi na lečenje u Pariz, a kako mu se zdravstveno stanje pogoršavalo, preneli su ga u Beč gde je i umro 18. maja 1911. godine u 23 časa i 5 minuta, od zapaljenja pluća. Njegova Deseta Simfonija u Fis - Duru, ostaje nedovršena.

Pregled stvaralaštva

Stvaralaštvo Gustava Malera, sastoji se pretežnim delom iz dva muzička područja: vokalne lirike i simfonijske muzike. Treća oblast, bila je interpretativna, Maler je za života bio vrlo aktivan, svestrano obdaren dirigent i muzički pregalac — organizator. Na području vokalne lirike, Maler je započeo svoj stvaralački vek, da bi ga u svojim simfonijama snažno razvio do najvećeg umetničkog vrhunca.

A da često nije pravio razliku između simfonije i solo — pesme, svedoče činjenice, kako ta da se u njegovim simfonijama (od Druge do Četvrte i u Osmoj), pojavljuje ljudski glas — solisti i hor — tako i činjenica da u Pesmi o Zemlji, Maler upravo majstorski spaja ova dva naoko nesrodna muzička oblika.

Nije pridavao veliki značaj ni izboru tema. Često se u njegovim delima susreće uzvišeno pored banalnog, dubokoumno i pronicljivo pored prosečnog i površnog. Kod Malera su važni bili upravo dinamika izvođenja i tonski kolorit, snaga tonskih boja. U stvari, to su bile i osnovne odlike stilskog pravca koji je vladao na nemačkom kulturnom području u doba na prelasku iz devetnaestog u dvadeseti vek. Taj stilski pravac zvao se Jugendstil (na nemačkom: stil mladosti) i razvijao se paralelno sa ekspresionizmom, koji se zajedno sa impresionizmom javio i razvio u to doba Evropske pozne romantike.

Dok su njegovi vokalni ciklusi kraćih dimenzija, pretežno intimni, rafinisani, prožeti jesenjom toplinom, ali i emotivnom dramatikom, dotle su njegove simfonije ogromnih razmera i raskošnih zvučnih boja. Maler je bio duboko ideološki simfoničar, te je iz potrebe da izrazi sve ono što u čoveku živi i tinja — od ljubavi prema prirodnim lepotama, do najdubljih čovekovih unutrašnjih patnji, od najsrećnije radosti do razarajućeg očajanja — klasične simfonijske forme značajno proširivao, pa i raskidao sa njima. A sve to polazeći od dostignuća velikih prethodnika, Betovena, Berlioza, Vagnera i svog mentora, Antona Bruknera.

Tako je Gustav Maler postao jedna od najzanimljivijih i najoriginalnijih muzičkih ličnosti svoga doba i kasnijeg razvoja muzičke umetnosti.

Maler i žanr

Nakon završenih Kvinteta za klavir Das Klagende Lied, rane kantate i kompozicije Totenfeier, Mahlerov se u potpunosti posvećuje komponovanju simfonija i solo pesama. Osim završenih devet numeriranih simfonija, njegovi glavni radovi postaju ciklusi pesama Lieder eines fahrenden Gesellen (u prevodu Pesme putujućeg putnika, doslovan prevod glasi „Pesme suputnika“), kao i Kindertotenlieder („Pesme mrtvoj deci“), te Das Lied von der Erde („Pesma o Zemlji“, sinteza simfonije i solo pesme).

Stil

Duh solo pesme stalan je u Malerovom delu. U razvoju ciklusa pesama sledi Franca Šuberta i Roberta Šumana, ali radije nego da komponuje pesme uz klavirsku pratnju (solo pesme), on ih komponuje sa orkestarskom pratnjom, tačnije - za glas i orkestar.

„Pesme saputnika“ ciklus je od četiri pesme čiji je glavni lik odbačeni ljubavnik koji usamljen luta zemljom. Maler je tekst napisao sam, nadahnut nesretnom ljubavlju s pevačicom koju je sreo dirigujući u Kaselu.

Izuzetno svestan kolorature orkestra, Maler puni svoje simfonije tečnim melodijama i ekspresivnom harmonijom, postižući izbistrenu kakvoću svojih melodijskih pasaža. Među drugim njegovim inovacijama su izražajna upotreba kombinovanja instrumenata i u većem i manjem obimu, kao i veća upotreba udaraljki, sjedinjenje glasa i hora sa simfonijskom formom, i primat glasa u kontrapunktu. Njegov orkestarski stil zasnovan je na kontrapunktu: dve melodije počinju istovremeno naizgled istovremeno, razvijajući bistrinu nasuprot masovnoj orgiji zvuka.

Često njegovi radovi uključuju duh pesama i plesova austrijskih seljaka. Ländler, austrijski narodni ples koji je prvo razvio u menuet, a zatim u valcer, ima važnu ulogu u nekoliko njegovih simfonija, kao i sami menuet i valcer. Sva tri plesa u svom istorijskom razvoju predstavljena su u 'plesnom stavku' Devete simfonije.

Maler je spojio ideje romantizma, uključujući programsku muziku, upotrebu melodija iz pesama u svojim simfonijskim radovima na način koji je omogućio razvoj simfonijskog orkestra. Kako je tražio načine proširivanja svoje muzike, razumevanje simfonijske forme je prošireno i donekle fragmentirano. Izjavio je da simfonija treba da bude „ceo svet“ sam po sebi. Pri tome se susretao s poteškoćama u predstavljanju svojih radova i stalno će revidirati detalje svoje orkestracije sve dok nije zadovoljan njenim efektom.

Maler je bio duboko duhovan i vrlo često je opisivao glazbu povlačeći paralele s prirodom. Zbog toga se na njegovu muziku dugo nakon njegove smrti često gledalo kao na ekstremno emocionalnu. Uz to što je neprestano tražio nove načine proširenja simfonijske izražajnosti, takođe je bio i gorljiv majstor, što je vidljivo u njegovim preciznim metodama pažljivog planiranja i proučavanja skladatelja prethodnika.

Tonalnost

Malerovo harmonsko komponovanje je povremeno bilo izuzetno inovativno, šireći granice konvencionalne tonalnosti. No tonalnost kao izražajni i gradivni princip očigledno je Maleru bila od velike važnosti. To se najbolje vidi u njegovom pristupu tzv. „progresivnoj tonalnosti“. Dok je njegova Prva simfonija očito delo u De-duru, njegova Druga simfonija „napreduje“ iz prvog stava u ce-molu do završnice u Es-duru; Treća simfonija počinje u de-molu, a završava stavom u EF-duru, koji opet završava u De-duru. Peta simfonija odmiče se od pogrebnog marša u cis-molu kroz a-molski stav pun očaja i konflikta, nastavlja snažnim plesnim stavkom u De-duru i lirskim adađetom u EF-duru, do trijumfalnog finala u De-duru. Iako Šesta simfonija s kontrastom počinje i završava u a-molu, a suprotstavlja joj se polagani stav u Es-duru sa skercom u a-molu. Sedma simfonija tonalno je izuzetno „progresivna“ - prvi stav odmiče se od (mogućeg) početka u ha-molu do svršetka u E-duru, a finale definiše slavljenički Ce-dur. U Osmoj simfoniji kompozitorove izražajne namere navode ga da izgradi delo koje počinje i završava u Es-duru, dok „oproštajna“ Deveta simfonija odlazi od prvog stava u De-duru do finala u Des-duru. Za nedovršenu Desetu simfoniju može se jedino pretpostaviti da je Malerov tonalni cilj bio Fis-dur, isto kao i početak simfonije.

Simfonije

Prvi period

Malerov simfonijski opus generalno se deli na tri 'perioda'. Prvi period kojim dominira njegovo iščitavanje pesama „Čarobnog roga“ uključuje prve četiri simfonije. U ovoj grupi međusobni uticaj njegovih pesama i simfonija sasvim je očigledan. Simfonija br. 1 u prvom stavu koristi melodijsku ideju jedne pesme iz „Pesama saputnika“, i pasaž druge pesme istog ciklusa u središnjem delu trećeg stava. Treći stav Simfonije br. 2 bezglasno je proširenje jedne pesme, a zatim i cela instrumentalna postava iz „Čarobnog roga“, čija prisutnost je vidljiva i u Drugoj i Trećoj simfoniji.

Drugi period

Peta, Šesta i Sedma simfonija svrstavaju se u radove drugog perioda, čija su osobenost povećana izražajna ozbiljnost i interes u nestandardnu instrumentaciju (npr. u Simfoniji br. 5 koristi se udaraljka bič, kravlje zvono, orkestarska zvona, „čekić“ u Simfoniji br. 6., kao i kornet, bariton rog, mandolina i gitara u Simfoniji br. 7), iako nestandardne instrumente koristi i ranije, kao što je poštanski rog u Simfoniji br. 3. Simfonije ove grupe nemaju glasovne deonice, svet malerovske pesme vidljiv je u prvom stavu Simfonije br. 5, i polaganom stavu Simfonije br. 6 gde se nakratko čuju fraze iz jedne pesme ciklusa „Mrtvoj deci“, kao i u finalu Simfonije br. 5, koja uključuje materijal iz ciklusa „Dečakov čarobni rog“, pesmu „Lob des hohen Verstandes“.

Treći period

Kolosalna američka premijera Malerove Simfonije br. 8 u kojoj je sudelovalo 1068 izvođača pod vodstvom dirigenta Leopolda Stokovskog. Fotografija: Philadelphia Orchestra Association Archives

Malerov treći simfonijski period označava povećana polifonija i uključuje Osmu, Devetu i (nedovršenu) Desetu, kao i „Pesmu o Zemlji“. Verovatne veze sa drugim pesmama toga perioda teško je u ovim delima prikazati budući da je njegov posljednji ciklus pesama „Pesme mrtvoj deci“ završen 1904. No vrlo je upadljiv primer sam kraj Devete simfonije koji sadrži intervalnu sličnost sa pevanim stihom „Der Tag ist schön auf jenen Höh'n“ („dan je lep na ondašnjim visinama“) iz ciklusa „Pesme mrtvoj deci“, br. 4.

Malo je kompozitora međusobno združivalo svoj rad tako slobodno i potpuno kao Maler. Utisak pojačava muzička povezanost koja se može čuti u simfonijama međusobno, kao i među simfonijama i pesmama, koje se naizgled povezuju u veći narativ. Npr. materijal koji se čuje u Trećoj simfoniji ponavlja se u finalu Četvrte; ideja iz prvog stava Četvrte čuje se u početku Pete, a „tragična“ harmonijska gesta koja se ponavlja u Šestoj simfoniji (durski akord koji pada na mol), upadljivo se vraća u Sedmoj. Nadalje, tema iz Prve simfonije ponovljena je u prvom stavu Devete simfonije, poslednjem njegovom završenom delu.

Prokletstvo devete simfonije

Maler je bio opsednut Betovenovom ostavštinom - rekao je kako su sve njegove simfonije bile „devete“, budući da su imale isti značaj i uticaj kao čuvena Deveta simfonija. Mahler je takođe čvrsto verovao i u prokletstvo devete simfonije, te zbog toga bio u strahu od komponovanja numerisane devete simfonije. veruje se da je to razlog zbog kojeg nije dao broj simfonijskom radu „Pesme o zemlji“ koji sledi nakon Osme simfonije, nego ga je jednostavno opisao kao Eine Symphonie für eine Tenor- und eine Alt- (oder Bariton-) Stimme und Orchester (nach Hans Bethges "Die chinesische Flöte") (Simfonija za tenor i alt (ili bariton) i orkestar, po „Kineskoj flauti“ Hansa Betgea). To delo može se smatrati spojem ciklusa pesama i simfonije.

Leonard Bernstajn, koji je bio od izuzetnog značaja u promociji i izvođenju Malerove muzike nakon njegove smrti prikazuje simfoniju kao proročku muzičku izjavu krize klasične muzike u 20. veku. Ne samo da je Maler znao kako neće dugo živeti nakon dovršetka dela u 1908, nego je prema Bernstajnu i kroz muziku „prorekao“ blisku smrt dur/mol tonaliteta. Daljnje proširenje te ideje takođe nagoveštava smrt faustovske kulture, a možda i celog čovečanstva (napetosti uoči Prvog svetskog rata već su bile očite).

Malerovu nedovršenu Desetu simfoniju kasnije je orkestrirao Derik Kuk, uz blagoslov Alme Maler. Iako Leonard Bernstajn nikada nije izvodio ni snimao ovu „realizaciju“, drugi dirigenti kao što je Ser Simon Ratl, cenili su to delo, te ga izvodili i snimali.

Ostavština

Više nema kritičara koji insistiraju na tome da je Malerova popularnost prolazna moda, no dok su njegov repertoar i mesto u istoriji muzike osigurani, trijeznu procenu njegove ostavštine otežava nekoliko činilaca. Npr, malo je zajedničkoga u stajalištima onih koji Malera cene zbog njegove „emocionalne i duhovne iskrenosti“ i njegovih jednako glasnih osporavatelja koji njegovu muziku označavaju kao „plačljivu, neukusnu i sentimentalnu“. Franc Šmit jasno se izjasnio opisujući Malerove simfonije kao „jeftine romane“. Slična razlika deli one koji cene i analiziraju njegove simfonije kao brižljivo orkestrirane i rigorozno organizovane u svojoj velikoj formi, dok drugi to isto smatraju neumerenim, pompeznim, samozadovoljavajućim egotizmom.

I Malerovi strastveni obožavaoci katkad su na njega gledali isključivo kroz vlastite preokupacije, uključujući i muzičko predskazivanje budućih događaja kao što su Prvi svetski rat i Holokaust. Strastveno opiranje Malerovom muzičkom izražaju ponekad ima rasističke i nacionalističke tonove; malerovac Hans Keler tako navodi jednog uglednog britanskog kritičara: „Stvar je u tome da mi Malera ovde jednostavno ne želimo.“

Ovo dovodi do situacije koja je i danas prisutna u kojoj osporavaoci pokušavaju da minimalizuju Malerovu ostavštinu, a poštovaoci odgovaraju preuveličavajući je. Opreznu sredinu moguće je postići uzimajući u obzir zbir činilaca: Drugi svetski rat, ekonomsku depresiju, izrazit austrijski antisemitizam (koji je bio toliko intenzivan da je Maler bio primoran da pređe na katolicizam 1897. godine kako bi donekle poboljšao izglede za uspeh), od čega su svi uticali na smanjenje izvedbi i razumevanja Malerove muzike nakon 1911, samim tim i njegov posthumni uticaj.

Tokom koncertne turneje u Finskoj u novembru 1907. Maler je rekao kolegi Janu Sibelijusu kako bi „simfonija trebalo da bude kao svet: mora obuhvatiti sve“ („die Symphonie muss sein wie die Welt. Sie muss alles umfassen“); sprovodeći tu filozofiju, doveo je žanr simfonije na novi nivo umetničkog razvoja. Povećavajući raspon kontrasta između činova primorao je na širenje dužine i dometa (njegova šestostavačna Simfonija br. 3, duga oko 95 minuta, najduža je u celom simfonijskom repertoaru). Simfonija br. 8 praizvedena je uz pomoć otprilike hiljadu izvođača, dok je uključivanje vokalnih i koralnih elemenata tekstova od narodne poezije, preko Ničea, Getea, kineske književnosti i srednjovekovnog katoličkog misticizma uobličilo filozofski, kao i autobiografski sadržaj. Zanemarivane decenijama nakon smrti, Malerove simfonije i orkestarske pesme (pesme za glas i orkestar) sada su deo centralnog repertoara velikih simfonijskih orkestara širom sveta.

Maler u popularnoj kulturi

Iako se Malerovu muziku nekad smatralo „teškom“, od 1960-ih je stekla znatan profil u popularnoj kulturi. Malerovu osobnost veže se sa osobnošću lika Tomasa Mana, filmskoj verziji novele Smrt u Veneciji. Tamo se lik Gustav von Aschenbach (Gustav fon Ašenbah) prikazuje kao dirigent čije se kompozicije ismejavaju. Muzika u filmu takođe koristi isečke iz Malerovih simfonija br. 3 i 4, pogotovo IV (pretposlednji) stav Adađeto iz Simfonije br. 5, koji je time postao vrlo poznat i često se samostalno izvodio, npr. na pogrebu Roberta Kenedija 1968.

Malerova muzika često je korišćena u filmovima i drugim medijima radi oslikavanja nemira ili boemske osobnosti. U filmskoj verziji igrokaza „Educating Rita“, Ritina nova cimerka Triš je pita: „Zar ne bi jednostavno umrla bez Malera?“ (lik se kasnije predozira drogom). U romanu „Rekvijem za snove“ Huberta Selbija (ali ne i u filmu), Marion uživa slušajući Malerovu Drugu simfoniju nakon uzimanja heroina. Isečci iz Malerove Sedme simfonije pojavljuju se u filmu „Parting Glances“, a Prva simfonija koristi se kao incidentalna muzika u filmu „Rubin i Ed“. Maler se takođe pojavljuje u epizodi serijala Star Trek: Vojadžer.

Godine 1974. Ken Rasel je snimio biografski film pod naslovom „Maler“, koji vrlo slobodno opisuje kompozitorov život.

Dela

Vokalni ciklusi — kantate

• Pesma jada (nem. Das klagende lied; 1878—1880), za mecosopran (ili bariton), hor i orkestar.
• Pesme dečaka lutalice (1883—1885)
• Pesme iz mladosti (1880—1892), tri zbirke sa ukupno dvanaest pesama, za mecosopran i klavir.
• Dečakov čarobni rog, kantata od dvanaest pesama za mecosopran (ili bariton) i klavir (ili orkestar) (nem. Lieder aus Knaben wunderhorn; 1892—1896)
• Pesme umrloj deci (nem. Kindertotenlieder; 1901 — 1902, premijera 29. januara 1905)
• Pet Rikertovih pesama (1906—1907)

Simfonije

• Cvetovi, simfonijski stav, 1883 — 1896.
• 1. Simfonija (D dur, „Titan“, 1884 — 1888)
• 2. Simfonija (c mol, „Uskrsnuće“, 1888—1894)
• 3. Simfonija (d mol, 1895—1896)
• 4. Simfonija (G dur, 1899 — 1901)
• 5. Simfonija (cis mol, 1901—1902)
• 6. Simfonija (a mol, „Tragična“, (1903—1904)
• 7. Simfonija (e mol, „Pesma noći“, 1904—1905)
• 8. Simfonija (Es dur, „Simfonija hiljade“, 1906)
• 9. Simfonija (D dur, 1909 — 1910)
• 10. Simfonija, Fis - Dur, (1910—1911), ostala je nedovršena. Tokom 1910. godine Maler je skicirao ovo delo. Poslednjih meseci života 1911. godine, konačno je orkestrirao samo dva stava i to je bilo sve što je u domenu ove Simfonije uspeo da završi. Dugo vremena posle njegove smrti, ovu su Simfoniju dorađivali drugi iz raznih oblasti muzičke kulture, kompozitori, muzikolozi i muzički teoretičari, ali bez nekog uspeha. Konačno je Engleski muzički teoretičar i kompozitor Derik Kuk, autor knjige Jezik muzike, izdanje kuće Oxford University Press iz 1959. godine, uspeo sa određenim stepenom uspeha, da dovrši ovo delo, u svemu sledeći preporuke Gustava Malera. Bilo je to približno u vreme objavljivanja rečene Kukove knjige.

Maler je za svoju Desetu Simfoniju predvideo pet čisto instrumentalnih stavova. Dva stava koja je uspeo dovršiti su jedan kratak Skercando (drugi stav) i jedan opsežni, melodiozni i zvučno potresni u svojoj zamirućoj završnici, Adađo, koji je bio poslednja i najuzvišenija kompozicija koju je Maler dovršio neposredno pred smrt (znači, završio ga je pre Adađa Devete Simfonije, koga je završio tek Malerov prijatelj i kasnije veliki dirigent Bruno Valter (1876—1962). U Kukovoj verziji ti su stavovi zadržali svoj izvorni izgled, a Kuk je dodao samo ostala tri stava, međutim, manje uspela kada se uporede sa originalna dva stava. Zato se u današnje vreme, ona češće i izvode, a obrazuju vremensko trajanje izvedbe od 30 minuta.

Simfonija u petostavačnoj verziji ukupno traje 1 sat i 17 minuta.

Sinteza vokalne lirike i simfonije

• Pesma o zemlji (simfonijska kantata, 1908)

Literatura

• Anon. (1908). „Gustav Mahler Conducts” (PDF). The New York Times (30 November 1908). Pristupljeno 21. 3. 2010.  PDF format
• Anon. (1909). „Bartered Bride at Metropolitan”. The New York Times (20 February). 20. 2. 1909. Pristupljeno 20. 6. 2009.  PDF format
• Anon. (1911). „Gustav Mahler Dies in Vienna” (PDF). The New York Times (19 May). Pristupljeno 21. 3. 2010.  PDF format
• Jeremy, Barham; Karbusický, Vladimír, ur. (2005). „Gustav Mahler's Musical Jewishness”. Perspectives on Gustav Mahler. Aldershot, UK: Ashgate Publishing Limited. ISBN 978-0-7546-0709-0. 
• Blaukopf, Kurt (1974). Gustav Mahler. Harmondsworth, UK: Futura Publications Ltd. ISBN 978-0-86007-034-4. .
• Carr, Jonathan (1998). Mahler: A Biography. Woodstock, New York: The Overlook Press. ISBN 978-0-87951-802-8. 
• Cooke, Deryck (1980). Gustav Mahler: An Introduction to his Music. London: Faber Music. ISBN 978-0-571-10087-3. 
• Cooke, Deryck (1964). Mahler and the Eighth Symphony (performance notes 29 May 1964). Royal Liverpool Philharmonic Society. 
• Copland, Aaron (2004). Kostelanetz, Richard, ur. Aaron Copland, a reader: Selected writings, 1923–72. London: Routledge. ISBN 978-0-415-93940-9. 
• Fischer, Jens Malte (trans. Stewart Spencer) (2011). Gustav Mahler. New Haven, Connecticut: Yale University Press. ISBN 978-0-300-13444-5. 
• Franklin, Peter. „Mahler, Gustav (sections 1-10)”. Oxford Music Online. Oxford University Press. Pristupljeno 6. 5. 2016. 
• Harrison, Julius (1934). „The Orchestra and Orchestral Music”. Ur.: Bacharach, A.L. The Musical Companion. London: Victor Gollancz. str. 127—282. 
• Hussey, Dyneley (1934). „Vocal Music in the 20th Century”. Ur.: Bacharach, A.L. The Musical Companion. London: Victor Gollancz. str. 454—66. 
• „International Gustav Mahler Society, Vienna”. The International Gustav Mahler Society. Arhivirano iz originala 14. 08. 2012. g. Pristupljeno 4. 5. 2010. 
• Kennedy, Michael (13. 1. 2010). „Mahler's mass following”. The Spectator. London. Pristupljeno 26. 3. 2010. 
• Kozinn, Allan (3. 2. 1989). „Ashkenazy Mining A Mahler Vein”. The New York Times. Pristupljeno 6. 4. 2010. 
• La Grange, Henry-Louis de (1995). Gustav Mahler Volume 2: Vienna: The Years of Challenge (1897–1904). Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-315159-8. 
• La Grange, Henry-Louis de (2000). Gustav Mahler Volume 3: Vienna: Triumph and Disillusion (1904–1907). Oxford, UK: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-315160-4. 
• Lebrecht, Norman (2011). Why Mahler? How One Man and Ten Symphonies Changed the World. London: Faber and Faber Ltd. ISBN 978-0-571-26079-9. 
• Mahler, Alma (1968). Gustav Mahler: Memories and letters. London: John Murray. 
• Mitchell, Donald (1995). Gustav Mahler Volume 1: The Early Years. Berkeley: University of California Press. ISBN 978-0-520-20214-6. 
• Mitchell, Donald (1975). Gustav Mahler Volume II: The Wunderhorn Years: Chronicles and Commentaries. London: Faber and Faber. ISBN 978-0-571-10674-5. 
• Mitchell, Donald; Nicholson, Andrew (1999). The Mahler Companion. Oxford: Oxford University Press. ISBN 978-0-19-816376-3. 
• Niekerk, Carl (2010). Reading Mahler: German Culture and Jewish Identity in Fin-de-siècle Vienna. Rochester, New York: Camden House. ISBN 978-1-57113-467-7. 
• Sadie, Stanley, ur. (1980). The New Grove Dictionary of Music and Musicians. 11. London: Macmillan. ISBN 978-0-333-23111-1. 
• Schiff, David (4. 11. 2001). „Music: The Man who Mainstreamed Mahler”. The New York Times. Pristupljeno 27. 3. 2010. 
• Schonberg, Harold (1970). The Lives of the Great Composers. II. London: Futura Publications. ISBN 978-0-86007-723-7. 
• Shaw, George Bernard (1981). Shaw's Music, Volume III 1893–1950. London: The Bodley Head. ISBN 978-0-370-30333-8. 
• Smith, Warren Allen (2002). Celebrities in hell. Fort Lee, NJ: Barricade Books. ISBN 978-0-55783752-6. 
• Smith, William Ander (1990). The Mystery of Leopold Stokowski. Cranbury, N.J.: Associated University Presses Ltd. ISBN 978-0-8386-3362-5. 
• Snowman, Daniel (2009). The Gilded Stage: A Social History of Opera. London: Atlantic Books. ISBN 978-1-84354-466-1. 
• Steen, Michael (2003). The Lives & Times of the Great Composers. London: Icon Books. ISBN 978-1-84046-679-9. 

Spoljašnje veze

• Društvo Gustava Malera (Britanija)
• Međunarodno društvo Gustava Malera Arhivirano na sajtu Wayback Machine (14. avgust 2012)
• Mahlerova čitulja iz časopisa -{„Musical Times“-], 1911.
• Discovering Mahler Četvrti i zadnji deo studije o Mehlru Donalda Mičela Arhivirano na sajtu Wayback Machine (11. maj 2008) (Izdavač: „The Boydell Press“, 2007)
• Gustav Mahler Profile profil BBC
• Profil Gustava Mahlera Profile na stranici "Classical Composers Database"
• Project Gutenberg Australia, biografija Gustava Mahlera, autor Gabriel Engel (1892—1952)