Simfonija broj 3 (Gustav Maler)

Simfonija broj 3. d - moll je najveća i po broju stavova najrazuđenija Malerova i simfonija u muzičkoj literaturi uopšte. Koncipirana je u šest stavova i trajanja je 1 sat i 39 minuta. U svom osnovnom sadržaju, ona je evokacija prirode, života i sveta. Napisana je tokom 1895. i 1896. godine i u svojoj prvobitnoj verziji imala je sedam stavova. Oko 1900. godine, dok je Maler radio na svojoj najjednostavnijoj i najkraćoj, Četvrtoj Simfoniji, sedmi stav iz Treće je odvojen i postao finalni stav Četvrte. Treća Simfonija je premijerno izvedena u Beču 1902. godine.

Karakteristike

уреди

Šest njenih stavova, razvrstano je po šemi Prve Simfonije, u dva dela. Kolosalni prvi stav, Pan se budi, proleće ulazi: Kraftig,entschieden, čini njen prvi deo. To je jedna obimna tonska građevina, traje 34 minuta i nju je Rihard Štraus uporedio sa beskrajnim radničkim bataljonima koji odlaze na Bečki Prater, na proslavu Prvog Maja. Stav počinje signalima osam rogova, koji se pretaču u mračniji tonski kolorit i jednu žustru marševsku temu. Materijal preuzima dugački razvojni deo - klasična sonatna forma je ipak prisutna - što se sve zatim uliva u kraću reprizu i hitru, marševsku kodu.

Ostalih pet stavova čine drugi deo Simfonije. Drugi stav je Šta mi priča cveće na livadi: Tempo di minuetto, Sehr massig, gde glavnu temu vodi oboa. To je kao što se vidi i čuje, jedan cvetni menuet. Treći stav je Šta mi pričaju životinje u šumi: Commodo, scherzando, ohne hast, i po svom karakteru je skerco. Čuje se zov životinja, a Maler u ovom opsežnom skercu, obrađuje i svoju pesmu Kukavica je pala i ubila se. U centralnom triju se čuje signal poštanskog roga, koji se pretače u jednu nežnu temu, karaktera ljubavne serenade.

Upravo je četvrti stav, Šta mi priča čovek, Ponoćna pesma: Sehr langsam, misterioso, sav u znaku Ničeovog misticizma. Orkestru se pridružuje ženski glas, solo-alt, koji peva pomenutu pesmu iz speva Tako je govorio Zaratustra. To je pesma snoviđenja, bola noći i radosti kroz koju se taj bol savladava. Peti stav, Šta mi Anđeli pričaju: Lustig in tempo und keck im ausdruck, donosi jednu pesmu iz Malerovog ciklusa Dečakov čarobni rog. Na početno bim-bam hora dečaka, ženski hor peva pesmu o malom Petru koji je zgrešio i kroz pokajanje dobio oprost i nebesko blaženstvo.

Sigurno je nalepši deo Simfonije instrumentalni finale, šesti stav, Priča ljubavi, Adagio: Langsam, ruhevoll, empfunden. To je jedna veličanstvena izjava ljubavi, trajanja 24 minuta, koju svečano i setno počinju violine u najtišim registrima, preuzimaju je zatim ostali gudači, flaute i duvači, a timpani dovode do prvog vrhunca. Nakon jednog stišavanja i signala trube, nastupa i drugi konačni vrhunac, snažna kulminacija u celom orkestru, potcrtana udarima timpana i poslednjim, velikim odjekom u vazduhu. O popularnosti ovog stava svedoči podatak da se može izvoditi i kao samostalan komad.

Zaključak

уреди

Sa ovim kolosalnim simfonijskim delom, koje je prvobitno želeo nazvati San letnje noći ili Moja radosna nauka, Maler je pokušao, ali nije uspeo, da ostvari sintezu svojih životnih i stvaralačkih stremljenja.