Википедија

Vladimir Putin

председник Русије (1999—2008, 2012—)

Vladimir Vladimirovič Putin (rus. Влади́мир Влади́мирович Пу́тин; Lenjingrad, 7. oktobar 1952) ruski je političar, pravnik i bivši obaveštajac. Trenutni je predsednik Ruske Federacije.

Vladimir Putin
Putin 2024.
Lični podaci
Datum rođenja(1952-10-07)7. oktobar 1952. (72 god.)
Mesto rođenjaLenjingrad, Ruska SFSR, Sovjetski Savez
UniverzitetLenjingradski državni univerzitet
Profesijapravnik, vojno lice
Porodica
SupružnikLjudmila Putin (1983—2013)
DecaMarija i Katerina
Politička karijera
Politička
stranka		nezavisni
prethodno:
Jedinstvena Rusija (2008—2012)
Jedinstvo (1999—2001)
NDR (1995—1999)
KPSS (do 1991)
Čin
Pukovnik FSB-a (1999)

Aktivni državni savetnik Ruske Federacije 1. klase
Trenutna funkcija
Funkciju obavlja od 7. maja 2012.
IzboriPredsednički izbori 2012.
Reizbor(i)Predsednički izbori 2018., Predsednički izbori 2024.
Predsednik vladeDmitrij Medvedev
Mihail Mišustin
PrethodnikDmitrij Medvedev
9. premijer Rusije
8. maj 2008 — 7. maj 2012.
PredsednikDmitrij Medvedev
PrethodnikViktor Zupkov (v. d.)
Dmitrij Medvedev
2. predsednik Rusije
7. maj 2000 — 7. maj 2008.(v. d. od 31. decembra 1999).
IzboriPredsednički izbori 2000.
Reizbor(i)Predsednički izbori 2004.
Predsednik vladeMihail Kasjanov
Viktor Hristenko (v. d.)
Mihail Fradkov
Viktor Zupkov
PrethodnikBoris Jeljcin
NaslednikDmitrij Medvedev
5. premijer Rusije
16. avgust 1999 — 7. maj 2000. (v. d. od 9. avgusta 1999).
PredsednikBoris Jeljcin
(do 31. decembra 1999)
PrethodnikSergej Stepašin
NaslednikMihail Kasjanov
29. mart 1999 — 9. avgust 1999.
PrethodnikNikolaj Bordjuža
NaslednikSergej Ivanov
4. direktor FSB
25. jul 1998 — 9. avgust 1999.
PrethodnikNikolaj Kovaljov
NaslednikNikolaj Patrušev

U politiku je ušao najpre kao zvaničnik u Sankt Petersburgu, da bi 1999. bio predsednik vlade tokom predsedništva Borisa Jeljcina. Kada je Jeljcin pomalo neočekivano podneo ostavku 31. decembra 1999. na TV-u, Putin je bio imenovan kao v.d. predsednika, i tu je službu obavljao do 7. maja 2000. Za predsednika Rusije izabran je 26. marta 2000. godine, u prvom krugu predsedničkih izbora.

Tokom njegovog prvog predsedničkog mandata je ekonomija Rusije rasla devet godina zaredom, siromaštvo je opalo za preko 50%, a prosečna mesečna plata je sa 80 američkih dolara porasla na 640. Rusija je takođe stekla status energetske supersile. Za drugi mandat je izabran 2004. godine, i on je trajao do 7. maja 2008. kada je ga je na toj funkciji nasledio Dmitrij Medvedev. Putin je tada izabran za drugi mandat na mestu premijera, 8. maja 2008. godine.

Septembra 2011. je zakonom produženo trajanje predsedničkog mandata sa 4 na 6 godina, a na vest da će se on ponovo kandidovati na predstojećim predsedničkim izborima 2012. su u Rusiji izbili veliki protesti. Marta 2012. je pobedio u prvom krugu izbora, i od tada je ostao na mestu predsednika Rusije. Pod njegovim predsedništvom je između ostalog 2014. Rusija izbačena iz grupe G8 zbog aneksije Krima.

Ogromna većina zapadnih posmatrača smatra njegovu vladavinu autoritarnom i nedemokratskom, naročito po pitanju sloboda medija i njegovom agresivnom suzbijanju protesta i protivnika vlade, kao i nefer izborima. Međutim u samoj Rusiji on uživa priličnu popularnost. Tokom njegovog prvog i drugog predsedničkog mandata mu popularnost nikada nije padala ispod 50%, a 2007. je čak bila oko 90%, sudeći po ruskoj agenciji Levada. Za njegovu popularnost među stanovnicima Rusije se najviše odgovornom smatra to što je uspeo da izvede zemlju iz ekonomskih neprilika 1990-ih. Magazin Tajm ga je 2007. i proglasio ličnošću godine.

Detinjstvo i obrazovanje

Roditelji Vladimira Putina
 
Vladimir Spiridonovič
 
Marija Ivanovna

Putin je rođen u Lenjingradu (današnji Sankt Peterburg) 7. oktobra 1952. Njegova majka Marija Ivanovna Putina je bila radnik u fabrici, a otac Vladimir Spiridonovič Putin je bio regrutovan u Sovjetsku mornaricu da služi na podmornici početkom 1930-ih, a kasnije je služio u NKVD-u u saboterskoj grupi tokom Drugog svetskog rata.[1] Vladimir Putin je imao još dva brata, Alberta i Viktora, koji su rođeni sredinom 1930-ih. Albert je umro nekoliko meseci nakon rođenja, a Viktor je podlegao difteriji tokom opsade Lenjingrada. Deda Vladimira Putina, Spiridon Putin, je bio lični kuvar Vladimira Lenjina i Josifa Staljina.[2]

Putin je u mladosti voleo da imitira obaveštajce koje su u filmovima glumili glumci poput Vjačeslava Tihonova i Georgija Žižonova.[3] Od 1960. do 1968. pohađa osmoljetku №193 u Lenjingradu. Nakon osmog razreda upisuje se u srednju školu №281 (stručna škola hemijskog usmerenja), koju završava 1970. godine.[4] Po završetku srednje škole upisao je 1970. godine Pravni fakultet.

Diplomirao je 1975. godine, međunarodno pravo na Pravnom fakultetu Lenjingradskog državnog univerziteta, a tema dimplomskog rada je bila Princip najpovlašćenije nacije (rus. Принцип наиболее благоприятствуемой нации).[5] Na univerzitetu je takođe postao član Komunističke partije Sovjetskog Saveza i ostao je njen član sve do njenog raspuštanja decembra 1991.[6][3]

Služba u KGB-u

 
Putin kao oficir KGB u činu kapetana prve klase.

Nakon diplomiranja, Putin je primljen u KGB. Radio je u Direktoratu KGB Lenjingrada i Lenjingradske oblasti, gde je upoznao Sergeja Ivanova.[7] Godine 1975. završio je kurs KGB-a u Okti kod Lenjingrada. 1977. godine radio je u kontra-obaveštajnoj službi Lenjingradskog KGB-a.[8] 1979. godine završava šestomesečni kurs u Moskovskoj višoj školi KGB-a a 1984. godine sa činom majora studirao je postdiplomske studije na KGB institutu Jurij Andropov, gde je stekao 1985. godine diplomu specijaliste kontraobaveštajne službe. U tom periodu je izučavao nemački jezik koji tečno govori.

Od 1985. do 1990. Putin je bio na dužnosti u Drezdenu, Istočna Nemačka. Nakon pada Berlinskog zida, vraćen je u Sovjetski Savez. U Drezdenu je 1989. sam odbranio zgradu KGB.[9] Putin je zvanično dao otkaz u državnoj bezbednosti 20. avgusta 1991. tokom državnog udara koji je predvodio KGB protiv sovjetskog predsednika Mihaila Gorbačova. U to vreme imao je čin pukovnika.

Politička karijera

 
Putin, 1991.

Administracija Sankt Peterburga (1990–1996)

U maju 1990. Putin je postavljen za savetnika za međunarodne poslove gradonačelnika Lenjingrada Anatolija Sobčaka. U intervjuu Oliveru Stounu 2017. godine, Putin je rekao da je podneo ostavku iz KGB-a 1991. godine, nakon puča protiv Mihaila Gorbačova, jer se ne slaže sa onim što se dogodilo i ne želi da bude deo obaveštajne službe u novoj administraciji.[10] Prema Putinovim izjavama 2018. i 2021. godine, on je možda radio kao privatni taksista da bi dodatno zaradio, ili je razmišljao o takvom poslu.[11][12]

Dana 28. juna 1991. godine postao je šef Komiteta za spoljne odnose Kancelarije gradonačelnika, zadužen za unapređenje međunarodnih odnosa i stranih investicija[13] i registrovanje poslovnih poduhvata. U roku od godinu dana, Putina je istražilo gradsko zakonodavno veće koje je predvodila Marina Salje. Zaključeno je da je podcijenio cene i dozvolio izvoz metala u vrednosti od 93 miliona dolara u zamenu za inostranu pomoć u hrani koja nikada nije stigla.[14][15] Uprkos preporuci istražitelja da Putin bude otpušten, Putin je ostao na čelu Komiteta za spoljne odnose do 1996. godine.[16][17] Od 1994. do 1996. bio je na nekoliko drugih političkih i vladinih funkcija u Sankt Peterburgu.

U martu 1994. Putin je postavljen za prvog zamenika predsedavajućeg Vlade Sankt Peterburga. U maju 1995. organizovao je Sankt Peterburg ogranak provladine političke partije Naš dom – Rusija, liberalne partije moći koju je osnovao premijer Viktor Černomirdin. Godine 1995. rukovodio je izbornom kampanjom za zakonodavstvo te stranke, a od 1995. do juna 1997. bio je lider njenog ogranka u Sankt Peterburgu.

 
Putin kao direktor FSB-a, 1998.

Rana moskovska karijera (1996–1999)

U junu 1996. Sobčak je izgubio svoju kandidaturu za reizbor u Sankt Peterburgu, a Putin, koji je vodio njegovu predizbornu kampanju, podneo je ostavku na svoje funkcije u gradskoj upravi. Preselio se u Moskvu i postavljen je za zamenika šefa Odeljenja za upravljanje imovinom predsednika na čelu sa Pavelom Borodinom. Na ovoj funkciji je bio do marta 1997. Bio je odgovoran za inostranu imovinu države i organizovao prenos bivše imovine Sovjetskog Saveza i KPSS u Rusku Federaciju.[18]

Predsednik Boris Jeljcin je 26. marta 1997. imenovao Putina za zamenika šefa predsedničkog štaba, mesto koje je zadržao do maja 1998. i za šefa Glavne kontrolne direkcije Odeljenja za upravljanje predsedničkom imovinom (do juna 1998). Njegov prethodnik na ovoj funkciji bio je Aleksej Kudrin, a naslednik Nikolaj Patrušev, budući istaknuti političari i Putinovi saradnici.[19] Dana 3. aprila 1997. Putin je unapređen u 1. klase aktivnog državnog savetnika Ruske Federacije – najviši savezni državni čin civilne službe.[20]

Dana 27. juna 1997. godine, na Rudarskom institutu u Sankt Peterburgu, pod rukovodstvom rektora Vladimira Litvinjenka, Putin je odbranio doktorsku disertaciju iz ekonomskih nauka pod naslovom Strateško planiranje reprodukcije mineralno-resursne baze regiona u uslovima formiranja tržišnih odnosa.[21] Ovo je bio primer običaja u Rusiji da bi mladi zvaničnik u usponu pisao naučni rad usred karijere.[22] Putinova teza je plagirana.[23] Članovi Instituta Brukings otkrili su da je 15 stranica prepisano iz američkog udžbenika.[24][25]

Putin je 25. maja 1998. imenovan za prvog zamenika šefa predsedničkog štaba za regione, a nasledio je Viktoriju Mitinu. On je 15. jula imenovan za šefa komisije za pripremu sporazuma o razgraničenju vlasti regiona i šefa federalnog centra pri predsedniku, zamenivši Sergeja Šahraja. Nakon Putinovog imenovanja, komisija nije zaključila nijedan takav sporazum, iako je tokom Šahrajevog mandata na čelu Komisije potpisano 46 takvih sporazuma.[26] Kasnije, pošto je postao predsednik, Putin je otkazao svih 46 sporazuma.[27] Jeljcin je 25. jula 1998. imenovao Putina za direktora Federalne službe bezbednosti (FSB), primarne obaveštajne i bezbednosne organizacije Ruske Federacije i naslednice KGB-a.[28] Putin je 1999. opisao komunizam kao „slepu uličicu, daleko od glavnog toka civilizacije“.[29]

 
Putin govori u Državnoj dumi, oktobar 1999.

Prvi put premijer (1999–2000)

Putin je 9. avgusta 1999. godine imenovan za jednog od tri prva potpredsednika vlade, a kasnije tog dana predsednik Jeljcin ga je imenovao za vršioca dužnosti premijera Ruske Federacije.[30] Jeljcin je takođe najavio da želi da vidi Putina kao svog naslednika. Kasnije istog dana, Putin je pristao da se kandiduje za predsednika.[31]

Državna duma je 16. avgusta odobrila njegovo imenovanje za premijera sa 233 glasa za (nasuprot 84 protiv, 17 uzdržanih),[32] dok je bila potrebna prosta većina od 226, čime je postao peti premijer Rusije u manje od osamnaest meseci. Prilikom njegovog imenovanja, malo ko je očekivao da će Putin, praktično nepoznat široj javnosti, trajati duže od njegovih prethodnika. U početku je smatran Jeljcinom lojalistom; kao i drugi premijeri Borisa Jeljcina, Putin nije sam birao ministre, njegov kabinet je određivala predsednička administracija.[33]

Glavni Jeljcinovi protivnici i potencijalni naslednici već su vodili kampanju da smene bolesnog predsednika, i snažno su se borili da spreče Putinovo pojavljivanje kao potencijalnog naslednika. Nakon ruskih bombardovanja stanova u septembru 1999. i invazije na Dagestan od strane mudžahedina, uključujući bivše agente KGB-a, sa sedištem u Čečenskoj Republici Ičkeriji, Putinov imidž zakona i reda i nepopustljiv pristup Drugom čečenskom ratu ubrzo su se udružili da bi podigli njegovu popularnost i dozvolio mu da pretekne svoje rivale.

Iako nije formalno povezan ni sa jednom strankom, Putin je obećao podršku novoformiranoj Partiji jedinstva, koja je osvojila drugi najveći procenat glasova (23,3%) na izborima za Dumu u decembru 1999. i zauzvrat je podržala Putina.

 
Putin polaže predsedničku zakletvu pored Borisa Jeljcina, 7. maj 2000.

Prvi put predsednik (1999–2008)

Jeljcin je 31. decembra 1999. neočekivano podneo ostavku i, prema Ustavu Rusije, Putin je postao vršilac dužnosti predsednika Ruske Federacije. Po preuzimanju ove uloge, Putin je otišao u ranije zakazanu posetu ruskim trupama u Čečeniji.

 
Putin sa Tomom Brokauom pre intervjua 2. juna 2000.

Prvi predsednički dekret koji je Putin potpisao 31. decembra 1999. nosio je naslov „O garancijama za bivšeg predsednika Ruske Federacije i članove njegove porodice“.[traži se izvor] Time je obezbeđeno da „optužbe za korupciju protiv odlazećeg predsednika i njegovih rođaka“ neće pokrenuti.[34] Ovo je najviše bilo usmereno na slučaj podmićivanja Mabeteks u koji su bili umešani članovi Jeljcinove porodice. Dana 30. avgusta 2000. odbačena je krivična istraga (broj 18/238278-95) u kojoj je i sam Putin,[traži se izvor] kao član gradske vlade Sankt Peterburga, bio jedan od osumnjičenih.

Dana 30. decembra 2000. godine, još jedan slučaj protiv generalnog tužioca je odbačen „zbog nedostatka dokaza“, uprkos hiljadama dokumenata koje su prosledili švajcarski tužioci.[35] Dana 12. februara 2001. Putin je potpisao sličan savezni zakon koji je zamenio dekret iz 1999. godine. Marina Salje je vratila slučaj u vezi sa Putinovom navodnom korupcijom u izvozu metala iz 1992. godine, ali je ona ućutkana i primorana da napusti Sankt Peterburg.[traži se izvor]

 
Putin kao predsednik Rusije, 2000

Dok su se njegovi protivnici pripremali za izbore u junu 2000. godine, Jeljcinova ostavka je dovela do toga da su predsednički izbori održani 26. marta 2000; Putin je pobedio u prvom krugu sa 53% glasova.

Inauguracija predsednika Putina održana je 7. maja 2000. On je imenovao ministra finansija Mihaila Kasjanova za premijera.[36] Prvi veliki izazov Putinovoj popularnosti došao je u avgustu 2000. godine, kada je bio kritikovan zbog navodnog lošeg rukovanja podmornicom Kursk.[37] Ta kritika je bila uglavnom zbog toga što je Putinu trebalo nekoliko dana da se vrati sa odmora, i još nekoliko dana pre nego što je posetio lice mesta.[38]

Između 2000. i 2004. Putin je krenuo u rekonstrukciju siromašnog stanja zemlje, očigledno pobedivši u borbi za vlast sa ruskim oligarsima, postigavši 'veliku pogodbu' sa njima. Ova pogodba je omogućila oligarsima da zadrže većinu svojih ovlašćenja, u zamenu za njihovu eksplicitnu podršku – i usklađivanje sa – Putinovom vladom.[39][40]

Kriza sa taocima u moskovskom pozorištu dogodila se oktobra 2002. Mnogi u ruskoj štampi i međunarodnim medijima upozoravali su da bi smrt 130 talaca u operaciji spasavanja specijalnih snaga tokom krize ozbiljno narušila popularnost predsednika Putina. Međutim, ubrzo nakon što je opsada završena, ruski predsednik je uživao rekordan rejting javnosti – 83% Rusa je izjavilo da je zadovoljno Putinom i njegovim rukovanjem opsadom.[41]

2003. godine u Čečeniji je održan referendum na kojem je usvojen novi ustav koji proglašava da je Republika Čečenija deo Rusije; s druge strane, region jeste dobio autonomiju.[42] Čečenija je postepeno stabilizovana uspostavljanjem parlamentarnih izbora i regionalne vlade.[43][44] Tokom Drugog čečenskog rata, Rusija je ozbiljno onesposobila čečenski pobunjenički pokret; međutim, nastavljeni su sporadični napadi pobunjenika širom severnog Kavkaza.[45]

 
Putin sa Juničirom Koizumijem, Žakom Širakom, Gerhardom Šrederom, Džordžom V. Bušom i drugim državnim liderima u Moskvi tokom parade za Dan pobede, 9. maj 2005.

Putin je 14. marta 2004. izabran za predsednika za drugi mandat, sa 71% glasova.[46] Kriza sa taocima u školama u Beslanu dogodila se 1-3. septembra 2004; umrlo je više od 330 ljudi, uključujući 186 dece.[47]

Skoro desetogodišnji period pre uspona Putina nakon raspada sovjetske vlasti bio je period preokreta u Rusiji.[48] U govoru u Kremlju 2005. Putin je okarakterisao raspad Sovjetskog Saveza kao „najveću geopolitičku katastrofu dvadesetog veka“.[49] Putin je elaborirao: „Štaviše, epidemija raspada zarazila je i samu Rusiju.“[50] Mreža socijalne sigurnosti zemlje od kolevke do groba je nestala, a očekivani životni vek se smanjio u periodu koji je prethodio Putinovoj vladavini, a očekivani životni vek se smanjio u periodu koji je prethodio Putinovoj vladavini.[51] Godine 2005. pokrenuti su nacionalni prioritetni projekti za unapređenje ruske zdravstvene zaštite, obrazovanja, stanovanja i poljoprivrede.[52][53]

Nastavljeno krivično gonjenje tada najbogatijeg čoveka u Rusiji, predsednika naftne i gasne kompanije Jukosa Mihaila Hodorkovskog, zbog prevare i utaje poreza, međunarodna štampa je videla kao odmazdu za donacije Hodorkovskog liberalnim i komunističkim protivnicima Kremlja.[54] Hodorkovski je uhapšen, Jukos je bankrotirao, a imovina kompanije je prodata po vrednosti ispod tržišne, pri čemu je najveći udeo stekla državna kompanija Rosnjeft.[55] Sudbina Jukosa je viđena kao znak šireg pomeranja Rusije ka sistemu državnog kapitalizma.[56][57] Ovo je naglašeno u julu 2014, kada je Stalni arbitražni sud u Hagu akcionarima Jukosa dodelio 50 milijardi dolara odštete.[58]

Dana 7. oktobra 2006, Ana Politkovska, novinarka koja je razotkrila korupciju u ruskoj vojsci i njeno ponašanje u Čečeniji, upucana je u predvorju svoje stambene zgrade, na Putinov rođendan. Smrt Politkovske izazvala je međunarodne kritike, uz optužbe da Putin nije uspeo da zaštiti nove nezavisne medije u zemlji.[59][60] Sam Putin je rekao da je njena smrt napravila više problema vladi od njenih pisanja.[61]

 
Na sastanku sa Angelom Merkel u januaru 2007. Putin je doveo svog labradora pred nemačku kancelarku, koja ima fobiju od pasa.

U januaru 2007. Putin se sastao sa nemačkom kancelarkom Angelom Merkel u njegovoj rezidenciji na Crnom moru u Sočiju, dve nedelje nakon što je Rusija isključila isporuku nafte Nemačkoj. Putin je doveo svog crnog labradora Konija pred Merkelovu, koja ima izraženu fobiju od pasa i koja je izgledala vidno neprijatno u njenom prisustvu, dodajući „Siguran sam da će se dobro ponašati“, što je izazvalo bes među nemačkim novinarima.[62][63] Na pitanje o incidentu u intervjuu za Bild u januaru 2016, Putin je rekao da nije bio svestan njene fobije, dodajući „Želeo sam da je usrećim. Kada sam saznao da ne voli pse, naravno, izvinio sam se“.[64] Merkelova je kasnije rekla grupi novinara „Razumem zašto to mora da uradi – da dokaže da je muškarac. On se plaši sopstvene slabosti. Rusija nema ništa, nema uspešnu politiku ili ekonomiju. Sve što imaju je ovo.“[65]

U govoru u februaru 2007. na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, Putin se požalio na osećaj nesigurnosti izazvan dominantnom pozicijom u geopolitici Sjedinjenih Država, i primetio da je bivši zvaničnik NATO dao retorička obećanja da se neće širiti u nove zemlje na istoku Evrope.

 
Putin, Bil Klinton, Džordž H. V. Buš i Ljudmila Putina na državnoj sahrani Borisa Jeljcina u Moskvi, april 2007.

Putin je 14. jula 2007. najavio da će Rusija suspendovati primenu svojih obaveza iz Ugovora o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, koje stupaju na snagu nakon 150 dana,[66][67] i suspendovati ratifikaciju Ugovora o prilagođenim konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, koji ugovor članice NATO-a su izbegavale odustajanje od povlačenja Rusije iz Pridnjestrovlja i Republike Gruzije. Moskva je nastavila da učestvuje u zajedničkoj konsultativnoj grupi, jer se nadala da bi dijalog mogao da dovede do stvaranja efikasnog, novog režima kontrole konvencionalnog naoružanja u Evropi.[68] Rusija jeste precizirala korake koje bi NATO mogao da preduzme da okonča suspenziju. „To uključuje članove [NATO] koji smanjuju dodeljivanje naoružanja i dalje ograničavaju privremeno raspoređivanje naoružanja na teritoriji svake članice NATO-a. Rusija takođe želi da se eliminišu ograničenja u pogledu toga koliko snaga može da rasporedi na svojim južnim i severnim bokovima. Štaviše, ona vrši pritisak Članice NATO-a da ratifikuju ažuriranu verziju sporazuma iz 1999. godine, poznatu kao Adaptirani CFE ugovor, i zahtevajući da mu se pridruže četiri članice alijanse izvan prvobitnog sporazuma, Estonija, Letonija, Litvanija i Slovenija.“[69]

Početkom 2007. godine, „Marševe neistomišljenika“ organizovala je opoziciona grupa Druga Rusija,[70] koju su predvodili bivši šahovski šampion Gari Kasparov i nacionalboljševistički lider Eduard Limonov. Nakon prethodnih upozorenja, demonstracije u nekoliko ruskih gradova su dočekale policijske akcije, koje su uključivale ometanje putovanja demonstranata i hapšenja čak 150 ljudi koji su pokušali da probiju policijske linije.[71]

Putin je 12. septembra 2007. raspustio vladu na zahtev premijera Mihaila Fradkova. Fradkov je prokomentarisao da je to da bi se predsedniku dalo „odrešene ruke“ uoči parlamentarnih izbora. Za novog premijera imenovan je Viktor Zubkov.[72]

Putinovi nuklearni bombarderi su 19. septembra 2007. započeli vežbe u blizini SAD, prvi put od raspada SSSR-a.[73]

U decembru 2007. Jedinstvena Rusija – vladajuća partija koja podržava Putinovu politiku – osvojila je 64,24% glasova u svojoj kandidaturi za Državnu Dumu prema preliminarnim rezultatima izbora.[74] Pobedu Jedinstvene Rusije na izborima u decembru 2007. mnogi su videli kao pokazatelj snažne narodne podrške tadašnjem ruskom rukovodstvu i njegovoj politici.[75][76]

11. februara 2008, dok se Putin obraćao na proslavi 15. godišnjice Gasproma, njegovi zaposleni su pretili Ukrajini obustavom protoka.[77]

4. aprila 2008. na samitu NATO-a u Bukureštu, pozvani Putin je rekao Džordžu Bušu i drugim delegatima konferencije: „Pojavu moćnog vojnog bloka na našoj granici posmatramo kao direktnu pretnju bezbednosti naše nacije. proces koji nije usmeren protiv Rusije neće biti dovoljan. Nacionalna bezbednost nije zasnovana na obećanjima.“[78]

Putinovo obnavljanje Rusije

 
Indeks rasta ruske ekonomije od raspada Sovjetskog Saveza do danas.

Vladimir Putin radio je na preporodu Rusije, za vreme njegove vlasti ekonomija Rusija rasla je u proseku za 7% svake godine. Putin je radio i na učvršćivanju centralne vlasti u svim guvernijama. Tako je smanjio rizik od otcepljenja dalekih oblasti pobunjenih separatističkim osećanjima.

Drugi put premijer (2008–2012)

 
Vladimir Putin sa Dimitrijem Medvedevim.

Putinu je Ustavom zabranjen treći uzastopni mandat. Za njegovog naslednika izabran je prvi potpredsednik vlade Dmitrij Medvedev. U operaciji promene vlasti 8. maja 2008, samo dan nakon što je Medvedevu predao mesto predsednika, Putin je imenovan za premijera Rusije, zadržavši svoju političku dominaciju.[79]

Putin je rekao da je prevazilaženje posledica svetske ekonomske krize jedno od dva glavna dostignuća njegovog drugog premijerskog mandata.[80] Drugi je bio stabilizacija veličine ruske populacije između 2008. i 2011. nakon dugog perioda demografskog kolapsa koji je počeo 1990-ih.[81] Tokom ovog premijerskog mandata došlo je do gasnog spora između Rusije i Ukrajine 2009. godine, a Putin je kontrolisao šahovsku tablu Gasproma, prema Andriju Koboljevu, koji je tada bio savetnik generalnog direktora ukrajinske kompanije Naftogas. Putin je na nemačkom sajmu 2010. primetio da ako njegovi domaćini ne žele ruski prirodni gas ili nuklearnu energiju, uvek mogu da se greju na drva, a za to će morati da seče Sibir.[82]

Na Kongresu Jedinstvene Rusije u Moskvi 24. septembra 2011, Medvedev je zvanično predložio da se Putin kandiduje za predsednika 2012, što je Putinova ponuda prihvatila. S obzirom na skoro potpunu dominaciju Jedinstvene Rusije nad ruskom politikom, mnogi posmatrači su verovali da je Putinu osiguran treći mandat. Očekivalo se da će se ovim potezom Medvedev naći na listi Jedinstvene Rusije na parlamentarnim izborima u decembru, sa ciljem da postane premijer na kraju svog predsedničkog mandata.[83]

Posle parlamentarnih izbora 4. decembra 2011, desetine hiljada Rusa učestvovalo je u protestima protiv navodne izborne prevare, najvećih protesta u Putinovo vreme. Demonstranti su kritikovali Putina i Jedinstvenu Rusiju i tražili poništenje rezultata izbora.[84] Ti protesti su izazvali strah od revolucije u boji u društvu.[85] Putin je navodno u periodu od 2005. do 2012. godine organizovao niz paravojnih grupa lojalnih sebi i Jedinstvenoj Rusiji.[86]

Drugi put predsednik (2012–trenutno)

Treći predsednički mandat (2012–2018)

 
Putin, 2012.

Ubrzo nakon što je Medvedev preuzeo dužnost 2008. godine, predsednički mandati su produženi sa četiri na šest godina, na snagu sa izborima 2012. godine.[87]

24. septembra 2011, govoreći na kongresu Jedinstvene Rusije, Medvedev je najavio da će preporučiti toj partiji da predloži Putina za svog predsedničkog kandidata. Takođe je otkrio da su njih dvojica odavno sklopili dogovor kako bi Putinu omogućili da se kandiduje za predsednika 2012. godine.[88] Ovaj prelazak su mnogi u medijima nazvali „Rokirovka“, ruski izraz za šahovski potez „rokirenje“.[89]

Putin je 4. marta 2012. pobedio na ruskim predsedničkim izborima 2012. u prvom krugu, sa 63,6% glasova, uprkos široko rasprostranjenim optužbama za nameštanje glasova.[90][91][92] Opozicione grupe optužile su Putina i Jedinstvenu Rusiju za prevaru.[93] Dok su napori da se izbori učine transparentnim objavljivani, uključujući korišćenje veb kamera na biračkim mestima, glasanje je kritikovano od strane ruske opozicije i međunarodnih posmatrača iz Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju zbog proceduralnih nepravilnosti.[94]

Protesti protiv Putina održani su tokom i neposredno posle predsedničke kampanje. Najozloglašeniji protest bio je nastup Pussy Riot 21. februara, a potom i suđenje.[95] Procenjuje se da se 8.000–20.000 demonstranata okupilo u Moskvi 6. maja,[96][97] kada je osamdeset ljudi povređeno u sukobima sa policijom,[98] i 450 je uhapšeno, dok je još 120 uhapšeno sledećeg dana.[99] Došlo je do kontraprotesta pristalica Putina koji je kulminirao okupljanjem od oko 130.000 pristalica na stadionu Lužnjiki, najvećem ruskom stadionu.[100] Neki od prisutnih su izjavili da su bili plaćeni da dođu, da su bili primorani da dođu od strane svojih poslodavaca ili su bili zavedeni u uverenju da će umesto toga ići na narodnu smotru..[101][102][103] Smatra se da je skup do sada najveći u znak podrške Putinu.[104]

Putinovo predsedništvo je inaugurisano u Kremlju 7. maja 2012. godine.[105] Prvog dana na mestu predsednika Putin je izdao 14 predsedničkih dekreta, koje mediji ponekad nazivaju „majskim dekretima“, uključujući i jedan poduži u kojem se navode široki ciljevi ruske ekonomije. Drugi dekreti su se ticali obrazovanja, stanovanja, obuke kvalifikovane radne snage, odnosa sa Evropskom unijom, odbrambene industrije, međuetničkih odnosa i drugih oblasti politike koje su obrađene u Putinovim programskim člancima izdatim tokom predsedničke kampanje.[106]

Putin i Jedinstvena Rusija su 2012. i 2013. podržali strožije zakone protiv LGBT zajednice u Sankt Peterburgu, Arhangelsku i Novosibirsku; Državna duma je u junu 2013. usvojila zakon pod nazivom ruski zakon o gej propagandi, koji je protiv „homoseksualne propagande“ (koji zabranjuje simbole kao što su zastava duge,[107][108] kao i objavljena dela koja sadrže homoseksualni sadržaj)..[109][110] Odgovarajući na međunarodnu zabrinutost oko ruskog zakonodavstva, Putin je zamolio kritičare da napomenu da je zakon „zabrana propagande pedofilije i homoseksualizma“ i naveo da homoseksualni posetioci Zimskih olimpijskih igara 2014. treba da „ostave decu na miru“, ali je demantovao da postoji bilo kakva „profesionalna, karijerna ili društvena diskriminacija“ prema homoseksualcima u Rusiji.[111]

U junu 2013. Putin je prisustvovao televizijskom mitingu Sveruskog narodnog fronta gde je izabran za šefa pokreta[112] koji je osnovan 2011. godine.[113] Prema rečima novinara Stiva Rozenberga, cilj pokreta je da „ponovo poveže Kremlj sa ruskim narodom“ i jednog dana, ako bude potrebno, zameni sve nepopularniju stranku Jedinstvena Rusija koja trenutno podržava Putina.[114]

Aneksija Krima
 
Ruski predsednik Vladimir Putin potpisuje sporazum o pristupanju (aneksiji) sa liderima Krima u Moskvi, 18. mart 2014.

U februaru 2014. Rusija je izvršila nekoliko vojnih upada na ukrajinsku teritoriju. Nakon evromajdanskih protesta i pada ukrajinskog predsednika Viktora Janukoviča, ruski vojnici bez obeležja preuzeli su kontrolu nad strateškim položajima i infrastrukturom na ukrajinskoj teritoriji Krima. Rusija je potom anektirala Krim i Sevastopolj nakon referenduma na kojem su, prema zvaničnim rezultatima, Krimljani glasali za priključenje Ruskoj Federaciji.[115][116][117] Nakon toga, demonstracije protiv zakonodavnih akcija ukrajinske Rade od strane proruskih grupa u oblasti Donbasa u Ukrajini eskalirale su u rusko-ukrajinski rat između ukrajinske vlade i separatističkih snaga samoproglašenih Donjeck i Luganske Narodne Republike koje podržava Rusija. U avgustu 2014.[118] ruska vojna vozila su prešla granicu na nekoliko lokacija Donjecke oblasti.[119][120][121] Ukrajinske vlasti su smatrale da je upad ruske vojske odgovoran za poraz ukrajinskih snaga početkom septembra.[122][123]

U oktobru 2014, Putin se obratio ruskim bezbednosnim problemima u Sočiju u Međunarodnom diskusionom klubu Valdaj.

U novembru 2014. ukrajinska vojska je izvestila o intenzivnom premeštanju trupa i opreme iz Rusije u delove istočne Ukrajine koje kontrolišu separatisti.[124] Asošijeted pres je izvestio o 80 neobeleženih vojnih vozila u pokretu u oblastima pod kontrolom pobunjenika.[125] Specijalna posmatračka misija OEBS-a je posmatrala konvoje teškog naoružanja i tenkova na teritoriji pod kontrolom DNR bez obeležja.[126] Posmatrači OEBS-a su dalje naveli da su primetili vozila koja su prevozila municiju i leševe vojnika kako prelaze rusko-ukrajinsku granicu pod maskom konvoja humanitarne pomoći.[127]

Početkom avgusta 2015. OEBS je primetio preko 21 takvo vozilo označeno ruskim vojnim kodom za vojnike poginule u akciji.[128] Prema Moskva Tajms-u, Rusija je pokušala da zastraši i ućutka radnike za ljudska prava koji razgovaraju o smrti ruskih vojnika u sukobu.[129] OEBS je više puta izveštavao da je njegovim posmatračima zabranjen pristup oblastima koje kontrolišu „kombinovane rusko-separatističke snage“.[130]

U oktobru 2015. Vašington post je izvestio da je Rusija poslednjih nedelja premestila neke od svojih elitnih jedinica iz Ukrajine u Siriju kako bi podržala sirijskog predsednika Bašara el Asada.[131] U decembru 2015. Putin je priznao da u Ukrajini deluju ruski vojni obaveštajci.[132]

Moskva Tajms je citirao proruskog akademika Andreja Cigankova koji je rekao da su mnogi članovi međunarodne zajednice pretpostavljali da je Putinova aneksija Krima pokrenula potpuno novu vrstu ruske spoljne politike[133][134] i da se njegova spoljna politika pomerila „od spoljna politika vođena državom“ do zauzimanja ofanzivnog stava radi ponovnog stvaranja Sovjetskog Saveza. U julu 2015. on je izneo mišljenje da se ova promena politike može shvatiti kao Putin koji pokušava da odbrani nacije u ruskoj sferi uticaja od „zadiranja na zapadnu moć“.

 
Putin sa Bašarom el Asadom, 2017
Intervencija u Siriji

Predsednik Putin je 30. septembra 2015. odobrio rusku vojnu intervenciju u građanskom ratu u Siriji, nakon zvaničnog zahteva sirijske vlade za vojnu pomoć protiv pobunjeničkih i džihadističkih grupa.[135]

Ruske vojne aktivnosti su se sastojale od vazdušnih udara, udara krstarećih raketa i upotrebe savetnika na liniji fronta i ruskih specijalnih snaga protiv militantnih grupa koje se suprotstavljaju sirijskoj vladi, uključujući sirijsku opoziciju, kao i Islamsku državu Iraka i Levanta (ISIL) , front al-Nusra (al-Kaida na Levantu), Tahrir el-Šam, Ahrar al-Šam, i vojska osvajanja.[136][137] Nakon Putinove objave 14. marta 2016. da je misija koju je postavio za rusku vojsku u Siriji „u velikoj meri ostvarena“ i naređeno povlačenje „glavnog dela“ ruskih snaga iz Sirije,[138] ruske snage raspoređene u Siriji nastavio da aktivno deluje kao podrška sirijskoj vladi.[139]

Mešanje Rusije u američke izbore 2016

U januaru 2017, procena američke obaveštajne zajednice je izrazila veliko uverenje da je Putin lično naredio kampanju uticaja, u početku da ocrni Hilari Klinton i da naškodi njenim izbornim šansama i potencijalnom predsedništvu, a zatim je kasnije razvio „jasnu preferenciju“ za Donalda Trampa.[140] Tramp je dosledno negirao bilo kakvo rusko mešanje u američke izbore,[141][142][143] kao i Putin u decembru 2016,[144] martu 2017,[145] junu 2017,[146][147][148] i julu 2017.[149]

Putin je kasnije izjavio da je mešanje bilo „teoretski moguće” i da su ga mogli izvršiti „patriotski nastrojeni” ruski hakeri,[150] a drugom prilikom je tvrdio da „čak i ne Rusi, već Ukrajinci, Tatari ili Jevreji, ali sa ruskim državljanstvom” bio odgovoran.[151] U julu 2018, The New York Times je izvestio da je CIA dugo negovala ruski izvor koji se na kraju popeo na poziciju blisku Putinu, dozvoljavajući tom izvoru da 2016. prenese ključne informacije o Putinovoj direktnoj umešanosti.[152] Putin je nastavio slične pokušaje na predsedničkim izborima u SAD 2020. godine.[153]

Četvrti predsednički mandat (2018–2024)

 
Putin polaže svoju četvrtu predsedničku zakletvu, 2018

Putin je pobedio na ruskim predsedničkim izborima 2018. sa više od 76% glasova.[154] Njegov četvrti mandat počeo je 7. maja 2018,[155] i trajaće do 2024.[156] Istog dana Putin je pozvao Dmitrija Medvedeva da formira novu vladu.[157] Putin je 15. maja 2018. godine učestvovao u otvaranju kretanja duž deonice autoputa Krimskog mosta.[158] Putin je 18. maja 2018. godine potpisao ukaze o sastavu nove Vlade.[159] Putin je 25. maja 2018. najavio da se neće kandidovati za predsednika 2024. godine, pravdajući to u skladu sa ruskim Ustavom.[160] Putin je 14. juna 2018. otvorio 21. Svetsko prvenstvo u fudbalu, koje je prvi put održano u Rusiji. Putin je 18. oktobra 2018. rekao da će Rusi „ići u raj kao mučenici“ u slučaju nuklearnog rata jer bi on koristio nuklearno oružje samo kao odmazdu.[161] U septembru 2019. Putinova administracija se umešala u rezultate regionalnih izbora u Rusiji i izmanipulisala ih eliminisanjem svih kandidata iz opozicije. Događaj koji je imao za cilj da doprinese vladajućoj stranci, pobedi Jedinstvene Rusije, takođe je doprineo podsticanju masovnih protesta za demokratiju, što je dovelo do hapšenja velikih razmera i slučajeva policijske brutalnosti.[162]

Dana 15. januara 2020, Medvedev i cela njegova vlada podneli su ostavku nakon Putinovog predsedničkog obraćanja Saveznoj skupštini 2020. Putin je predložio velike ustavne amandmane koji bi mogli da produže njegovu političku moć nakon predsedavanja[163][164] Istovremeno, on je u ime Putina nastavio da vrši svoja ovlašćenja do formiranja nove vlade.[165] Putin je predložio Medvedevu da preuzme novostvorenu funkciju zamenika predsednika Saveta bezbednosti.[166]

Istog dana, Putin je za premijera predložio Mihaila Mišustina, šefa Federalne poreske službe zemlje. Sledećeg dana ga je Državna duma potvrdila na tu funkciju,[167][168] i Putinovim ukazom imenovan za premijera.[169] Ovo je bio prvi put da je premijer potvrđen bez ijednog glasa protiv. Mišustin je 21. januara 2020. predstavio Putinu nacrt strukture svog kabineta. Istog dana, predsednik je potpisao ukaz o strukturi kabineta i imenovao predložene ministre.[170][171][172]

Kovid-19 pandemija
 
Putin (obučen u žuto zaštitno odelo) posećuje pacijente sa korona virusom u Gradskoj kliničkoj bolnici broj 40 u Moskvi, 24. marta 2020.

Putin je 15. marta 2020. godine naložio formiranje Radne grupe Državnog saveta za suzbijanje širenja koronavirusa. Putin je imenovao gradonačelnika Moskve Sergeja Sobjanina za šefa grupe.[173]

Dana 22. marta 2020, nakon telefonskog razgovora sa italijanskim premijerom Đuzepeom Konteom, Putin je dogovorio da ruska vojska pošalje vojne lekare, specijalna vozila za dezinfekciju i drugu medicinsku opremu u Italiju, koja je bila najteže pogođena pandemijom KOVID-19 u Evropi.[174] Putin je počeo da radi na daljinu iz svoje kancelarije u Novo-Ogarjevu. Prema rečima Dmitrija Peskova, Putin je prošao svakodnevne testove na korona virus i njegovo zdravlje nije bilo ugroženo.[175][176]

Predsednik Putin je 25. marta u televizijskom obraćanju naciji najavio da će referendum o ustavu 22. aprila biti odložen zbog koronavirusa-[177]D odao je da će sledeće nedelje biti plaćeni odmor širom zemlje i pozvao Ruse da ostanu kod kuće.[178][179] Putin je najavio i listu mera socijalne zaštite, podrške malim i srednjim preduzećima, promene fiskalne politike.[180] Putin je najavio sledeće mere za mikropreduzeća, mala i srednja preduzeća: odlaganje plaćanja poreza (osim ruskog poreza na dodatu vrednost) za narednih šest meseci, smanjenje visine doprinosa za socijalno osiguranje na pola, odlaganje doprinosa za socijalno osiguranje, odlaganje kredita otplate za narednih šest meseci, šestomesečni moratorijum na kazne, naplatu dugova i prijave poverilaca za stečaj preduzeća dužnika.[181][182]

Putin je 2. aprila 2020. ponovo uputio obraćanje u kojem je najavio produženje neradnog vremena do 30. aprila.[183] Putin je uporedio borbu Rusije protiv KOVID-19 sa ruskim bitkama sa invazijom pečeneških i kumanskih stepskih nomada u 10. i 11. veku.[184] U anketi Levade od 24. do 27. aprila, 48% ruskih ispitanika reklo je da ne odobrava Putinovo postupanje sa pandemijom korona virusa,[185] a njegova stroga izolacija i nedostatak liderstva tokom krize naširoko je komentarisan kao znak gubitka svog „jaka“. " slika.[186][187]

U junu 2021. Putin je rekao da je u potpunosti vakcinisan protiv ove bolesti vakcinom Sputnjik V, naglašavajući da, iako vakcinacije treba da budu dobrovoljne, učiniće ih obaveznim u nekim profesijama bi usporilo širenje KOVID-19.[188] U septembru je Putin ušao u samoizolaciju nakon što su ljudi iz njegovog najužeg kruga bili pozitivni na bolest.[189]

Prema izveštaju Volstrit džurnala, Putinov uži krug savetnika smanjio se tokom blokade KOVID-19 na mali broj jastrebovih savetnika.[190]

Rusko-ukrajinska kriza (2021–2022)
 
Putin vodi video poziv sa predsednikom SAD Džozefom Bajdenom 7. decembra 2021.

Putin je u julu 2021. objavio esej pod naslovom O istorijskom jedinstvu Rusa i Ukrajinaca, u kojem navodi da Belorusi, Ukrajinci i Rusi treba da budu u jednoj sveruskoj naciji kao deo ruskog sveta i da su „jedan narod“ koji „snage koje su uvek nastojale da potkopaju naše jedinstvo“ želele su da „zavadi pa vladaj“.[191] Esej poriče postojanje Ukrajine kao nezavisne nacije.[192][193]

Putin je 30. novembra 2021. izjavio da bi proširenje NATO-a u Ukrajini bilo pitanje „crvene linije“ za Rusiju.[194][195][196] Kremlj je u više navrata negirao da ima bilo kakve planove za invaziju na Ukrajinu,[197][198][199] a sam Putin je odbacio takve strahove kao „uzbunjivač“.[200] Dana 21. februara 2022, Putin je potpisao dekret kojim priznaje dvojicu samoproglašenih. separatističke republike u Donbasu kao nezavisne države i obratio se povodom događaja u Ukrajini.[201]

Putina je na invaziju na Ukrajinu ubeđivala mala grupa njegovih najbližih saradnika, posebno Nikolaj Patrušev, Jurij Kovalčuk i Aleksandar Bortnikov.[202] Prema izvorima bliskim Kremlju, većina Putinovih savetnika i saradnika protivila se invaziji, ali ih je Putin odbacio. Invazija na Ukrajinu bila je planirana skoro godinu dana.[203]

Puna invazija na Ukrajinu (2022-danas)
Glavni članak: Invazija Rusije na Ukrajinu

Putin je 24. februara u televizijskom obraćanju najavio „specijalnu vojnu operaciju“[204] u Ukrajini,[205][206] čime je započela invazija zemlje u punom obimu.[207] Pozivajući se na svrhu „denacifikacije“, on je tvrdio da to čini kako bi zaštitio ljude u pretežno ruskom govornom području Donbasa koji su se, prema Putinovim rečima, suočavali sa „ponižavanjem i genocidom“ iz Ukrajine osam godina.[208] Nekoliko minuta nakon govora, pokrenuo je rat da bi preuzeo kontrolu nad ostatkom zemlje i zbacio izabranu vladu pod izgovorom da njome upravljaju nacisti.[209][210]

 
Protest protiv ruske invazije Ukrajine u Nici, Francuska, 27. februara 2022

Ruska invazija naišla je na međunarodnu osudu.[211][212][213] Međunarodne sankcije su široko uvedene protiv Rusije, uključujući i Putina lično..[214][215] Invazija je takođe dovela do brojnih poziva da Putin bude gonjen uz optužbe za ratne zločine[216][217][218][219] Međunarodni krivični sud (ICC) je naveo da će istražiti mogućnost ratnih zločina u Ukrajini od kraja 2013. godine,[220] a Sjedinjene Države su se obavezale da će pomoći MKS-u da procesuira Putina i druge za ratne zločine počinjene tokom invazije na Ukrajinu.[221] Kao odgovor na ove osude, Putin je stavio jedinice za nuklearno odvraćanje Strateških raketnih snaga u stanje visoke pripravnosti.[222] Početkom marta, američke obaveštajne agencije su utvrdile da je Putin „frustriran“ sporim napretkom zbog neočekivano snažne ukrajinske odbrane.[223]

 
Putin i ministar odbrane Sergej Šojgu sa ruskim oficirima 20. oktobra 2022

Putin je 4. marta potpisao zakon kojim se uvodi zatvorska kazna do 15 godina za one koji objavljuju „svesno lažne informacije“ o ruskoj vojsci i njenim operacijama, što je dovelo do toga da neki mediji u Rusiji prestanu da izveštavaju o Ukrajini.[224] Kremlj je 7. marta, kao uslov za okončanje invazije, zahtevao neutralnost Ukrajine, priznanje Krima kao ruske teritorije i priznanje samoproglašenih republika Donjecka i Luganska kao nezavisnih država.[225][226] Putin je 16. marta izdao upozorenje ruskim „izdajnicima“ za koje je rekao da Zapad želi da iskoristi kao „petu kolonu“ da uništi Rusiju.[227][228] Posle invazije na Ukrajinu 2022. godine,[229] ruska dugoročna demografska kriza se produbila zbog emigracije, niže stope fertiliteta i ratnih žrtava.[230]

Već 25. marta, Kancelarija visokog komesara UN za ljudska prava izvestila je da je Putin naredio politiku „otmice“, pri čemu su ukrajinski državljani koji nisu sarađivali sa ruskim preuzimanjem njihove domovine bili žrtve FSB-a.[231][232] Ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski je 28. marta rekao da je „99,9 odsto siguran“ da Putin misli da će Ukrajinci dočekati invazione snage sa „cvećem i osmehom“, dok je otvorio vrata pregovorima o ponudi da Ukrajina od sada bude ne- usklađeno stanje.[233]

Putin je 21. septembra najavio delimičnu mobilizaciju, nakon uspešne ukrajinske kontraofanzive u Harkovu i najave referenduma o aneksiji u Ukrajini koju je okupirala Rusija.[234]

 
Ukrajinske oblasti anektirane Rusiji od 2014. (Krim) i 2022. (Donjeck, Herson, Lugansk i Zaporožje), sa crvenom linijom koja označava oblast stvarne kontrole Rusije 30. septembra 2022.
 
Vladimir Putin sa proruskim liderima regiona 30. septembra 2022

Putin je 30. septembra potpisao ukaze kojima su Donjecka, Luganska, Zaporoška i Hersonska oblast Ukrajine pripojene Ruskoj Federaciji. Aneksije nisu priznate od strane međunarodne zajednice i nezakonite su po međunarodnom pravu.[235] 11. novembra iste godine Ukrajina je oslobodila Herson.[236]

U decembru 2022. rekao je da bi rat protiv Ukrajine mogao biti „dug proces“.[237] Stotine hiljada ljudi je ubijeno u rusko-ukrajinskom ratu od februara 2022. godine.[238][239] U januaru 2023. Putin je naveo priznanje suvereniteta Rusije nad anektiranim teritorijama kao uslov za mirovne pregovore sa Ukrajinom.[240]

Međunarodni krivični sud je 17. marta 2023. izdao nalog za Putinovo hapšenje,[241][242][243][244] u kojem se navodi da je Putin snosio krivičnu odgovornost za ilegalnu deportaciju i transfer dece iz Ukrajine u Rusiju tokom ruske invazije Ukrajine.[245][246][247]

 
Putin pozdravlja kineskog predsednika Si Đinpinga u Moskvi, 21. marta 2023.

Od 20. do 22. marta 2023. godine, kineski predsednik Si Đinping posetio je Rusiju i sastao se sa Vladimirom Putinom u zvaničnom i nezvaničnom svojstvu.[248] Bio je to prvi međunarodni susret Vladimira Putina otkako je Međunarodni krivični sud izdao nalog za njegovo hapšenje.[249]

 
Putin sa južnoafričkim predsednikom Sirilom Ramafosom u Sankt Peterburgu 17. juna 2023

Južna Afrika je u maju 2023. objavila da će dati diplomatski imunitet Vladimiru Putinu da prisustvuje 15. samitu BRIKS-a u Johanesburgu uprkos nalogu za hapšenje MKS-a.[250] U julu 2023. južnoafrički predsednik Siril Ramafosa je najavio da Putin neće prisustvovati samitu „po obostranom dogovoru“ i da će umesto toga poslati ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova.[251]

U julu 2023. Putin je zapretio da će preduzeti „recipročne mere“ ako Ukrajina upotrebi kasetnu municiju koju su isporučili SAD tokom ukrajinske kontraofanzive protiv ruskih snaga u okupiranoj jugoistočnoj Ukrajini.[252] Putin se 17. jula 2023. povukao iz sporazuma koji je Ukrajini omogućavao izvoz žitarica preko Crnog mora uprkos ratnoj blokadi,[253] rizikujući da produbi globalnu krizu sa hranom i antagonizira neutralne zemlje na globalnom jugu.[254]

Putin je 27–28. jula bio domaćin samita Rusija-Afrika 2023. u Sankt Peterburgu,[255] kojem su prisustvovale delegacije iz više od 40 afričkih zemalja.[256]

Od avgusta 2023. godine, ukupan broj ruskih i ukrajinskih vojnika poginulih ili ranjenih tokom ruske invazije Ukrajine iznosila je skoro 500.000.[257]

Putin je osudio napad Hamasa na Izrael 2023. koji je izazvao rat Izrael-Hamas i rekao da Izrael ima pravo da se brani, ali je takođe kritikovao odgovor Izraela i rekao da Izrael ne bi trebalo da opseda Pojas Gaze na način na koji je nacistička Nemačka opsedala Lenjingrad. Putin je sugerisao da bi Rusija mogla da bude posrednik u sukobu.[258][259] Putin je za rat okrivio neuspešnu spoljnu politiku Sjedinjenih Država na Bliskom istoku i izrazio zabrinutost zbog stradanja palestinske dece u Pojasu Gaze.[260] U razgovoru u decembru 2023. između izraelskog premijera Benjamina Netanjahua i Putina, Netanjahu je izrazio nezadovoljstvo zbog ponašanja Rusije u Ujedinjenim nacijama i opisao njene sve veće veze sa Iranom kao opasne.[261]

Putin je 22. novembra 2023. godine tvrdio da je Rusija uvek bila „spremna za razgovore“ kako bi se okončala „tragedija“ rata u Ukrajini i optužio ukrajinsko rukovodstvo da odbacuje mirovne pregovore sa Rusijom.[262] Međutim, 14. decembra 2023. Putin je rekao da će „mir u Ukrajini biti tek kada postignemo svoje ciljeve“, za koje je rekao da su „denacifikacija, demilitarizacija i neutralni status“ Ukrajine.[263] Njujork Tajms je 23. decembra 2023. izvestio da Putin preko posrednika signalizira najmanje od septembra 2022. da je „otvoren za prekid vatre koji zamrzava borbe na sadašnjim linijama“.[264]

Pobuna grupe Vagner
Glavni članak: Pobuna grupe Vagner
 
Putin se obraća ruskom narodu povodom pobune privatne vojne kompanije Jevgenija Prigožina Vagner grupe 24. juna 2023.

Dana 23. juna 2023, Vagner grupa, ruska paravojna organizacija, pobunila se protiv vlade Rusije. Pobuna je nastala usred eskalacije tenzija između ruskog Ministarstva odbrane i Jevgenija Prigožina, vođe Vagnera.[265]

Prigožin je pobunu prikazao kao odgovor na navodni napad ministarstva na njegove snage.[266][267] On je odbacio vladino opravdanje za invaziju na Ukrajinu,[268] okrivio ministra odbrane Sergeja Šojgua za vojne nedostatke zemlje[269] i optužio ga da vodi rat u korist ruskih oligarha.[270][271] U televizijskom obraćanju 24. juna, ruski predsednik Vladimir Putin osudio je Vagnerove postupke kao izdaju i obećao da će ugušiti pobunu.[272][273]

Prigožinove snage su preuzele kontrolu nad Rostovom na Donu i štabom Južnog vojnog okruga i u oklopnoj koloni napredovale ka Moskvi.[274] Posle pregovora sa beloruskim predsednikom Aleksandrom Lukašenkom,[275] Prigožin je pristao da se povuče[276] i kasno 24. juna počeo je da se povlači iz Rostova na Donu.[277]

Dana 23. avgusta 2023, tačno dva meseca nakon pobune, Prigožin je poginuo zajedno sa još devet ljudi kada se poslovni avion srušio u Tverskoj oblasti, severno od Moskve.[278] Zapadne obaveštajne službe su izvestile da je nesreću verovatno izazvala eksplozija na brodu, a postoji sumnja da je umešana ruska država.[279]

Peti predsednički mandat (2024 – danas)

 
Putinov govor o napadu na dvoranu Krokus Siti

Putin je pobedio na ruskim predsedničkim izborima 2024. sa 88,48 odsto glasova. Međunarodni posmatrači nisu smatrali da su izbori ni slobodni ni pošteni,[280] s obzirom da je Putin pojačao političku represiju nakon što je započeo svoj rat punog razmera sa Ukrajinom 2022. godine.[281][282] Izbori su održani i na ruskim okupiranim teritorijama Ukrajine.[283] Bilo je izveštaja o nepravilnostima, uključujući ubacivanje glasačkih listića i prinudu,[284] sa statističkim analizama koje sugerišu nivoe prevare bez presedana na izborima 2024. godine.[285]

Dana 22. marta 2024. dogodio se napad na dvoranu Krokus Siti, u kojem su poginule najmanje 144 osobe i ranjeno još najmanje 360.[286][287] Bio je to najsmrtonosniji teroristički napad na rusko tlo od opsade škole u Beslanu 2004. godine.[288][289]

Intervju sa Takerom Karlsonom

Šablon:....

Poseta Severnoj Koreji

Politički presek

Unutrašnja politika

Spoljna politika

Ekonomija

Popularnost

 
Vladimir Putin je prvi nosilac Ordena Republike Srbije na velikoj ogrlici.

Putin uživa popularnost širom Rusije i u mnogim državama sveta, naročito u zemljama u razvoju[290], a u Rusiji on se smatra simbolom oživljenog patriotizma.[291]

U mnogim zemljama sa većinski pravoslavnim stanovništvom Putin se ceni zbog svojih dela učinjenih na rehabilitaciji položaja pravoslavne crkve u Rusiji.

Putin je popularan i u Srbiji, Republici Srpskoj i Crnoj Gori zbog principijelnog stava Rusije u odbrani suvereniteta Srbije. On je proglašen za počasnog građanina više srpskih gradova: Novog Sada, Sombora, Vrnjačke Banje, Raške, Apatina, Vrbasa, Požarevca, Ljubovije, Odžaka, Svilajnca i Loznice.[292] Počasni je građanin Kosova i Metohije (2011), kao i počasni doktor Univerziteta u Beogradu.

Godine 2007. proglašen je za „ličnost godine” u izboru američkog časopisa „Tajm”.[293]

U očekivanju posete Vladimira Putina Republici Srbiji 2007. godine, u svojstvu predsednika Ruske Federacije, tadašnji patrijarh SPC Pavle je predložio, a Sveti arhijerejski sinod prihvatio, da se Vladimiru Putinu dodeli najviše crkveno odlikovanje, Orden Svetog Save prvog reda, u znak duboke zahvalnosti za ljubav prema toj crkvi i za dragocenu podršku u nastojanju da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Republike Srbije. Ovaj orden je Vladimiru Putinu uručio patrijarh Irinej u Hramu Svetog Save, 23. marta 2011. godine.

Odlikovan je i Ordenom Republike Srbije Prvog stepena. Orden mu je svečano uručen 16. oktobra 2014. godine, prilikom državne posete Republici Srbiji, povodom 70 godina od oslobođenja Beograda i 100 godina od početka Prvog svetskog rata.[294][295]

 
Putin je vešt i u džudou, Tokio 2000.

Privatni život

Bio je oženjen Ljudmilom Putin sa kojom ima dve ćerke Katerinu Tihonovu i Mariju Voroncovu. Razveli su se u junu 2013. Vernik je Ruske pravoslavne crkve i često ističe zasluge svoje majke za svoje versko opredeljenje.[296][297] Trenira boks, sambo i džudo (crni pojas 6. dan) i bavi se skijanjem. Voli životinje i imao je ženku crnog labradora retrivera zvanu Koni (Polgrejv).

U fudbalu navija za FK Zenit Sankt Peterburg.[298]

Interesovanja

Od 11. godine aktivno se bavi džudoom i sambom (ruska borilačka veština). Nosilac je crnog pojasa u karateu. Odavno upražnjava skijanje, a od 2011. i hokej na ledu.

Bavi se zaštitom retkih životinja, a posebno takvih kao što su amurski tigar, beli kit, snežni leopard, beli medved.

Prvi automobil bio mu je „Zaporožec“, koji je dobio na poklon od svojih roditelja u vreme dok je bio student treće godine. Od tada do danas preferira ruske automobile: „Lada Kalina“, „Niva“, „Volga“, a posebno luksuzne ruske limuzine „Aurus“.

Pristalica je aktivnog odmora u Rusiji u vidu ribolova, jahanja konja, raftinga.[299]

Odlikovanja

Nagrada ili odlikovanje Datum Dodeljuje
  Orden Ho Ši Mina[300] 7. mart 2001. Vijetnam
  Orden zlatnog orla[301] 6. januar 2004. Kazahstan
  Légion d'honneur, Grand-Croix[302] 22. septembar 2006. Francuska
  Orden Ismoilija Somonija[303][304] 6. oktobar 2007. Tadžikistan
  Orden Abdulaziza ibn Sauda[305] 12. februar 2007. Saudijska Arabija
  Orden Zajeda[306] 10. septembar 2007. UAE
  Orden Oslobodioca[307] 2. april 2010. Venecuela
  Orden prijateljstva naroda[308] 14. mart 2013. Belorusija
  Orden Svetog Čarlsa[309] 4. oktobar 2013. Monako
  Orden Hose Martija[310] 11. jul 2014. Kuba
  Orden Republike Srbije[311] 16. oktobar 2014. Srbija
  Veliki krst nacionalnog ordena za zasluge[312] 28. septembar 2017. Gvineja
Orden "Za doprinos razvoju saradnje"[313] 3. oktobar 2017. Turkmenistan
  Veliki okovratnik Ordena Makarija III[314] 24. oktobar 2017. Kipar
  Orden Manasa[315] 22. novembar 2017. Kirgistan
Orden prijateljstva[316] 8. jun 2018. Kina
  Orden Agostinja Neta[317] 4. april 2019. Angola
  Orden Nazarbajeva[318][319] 27. maj 2019. Kazahstan
  Orden Republike Srpske na ogrlici 8. januar 2023. Republika Srpska

Galerija

  •  
    Vladimir Putin i Boris Jeljcin, mart 2000.
  •  
    Vladimir Putin i Boris Tadić, mart 2011.
  •  
    Plakati dobrodošlice u Beogradu, oktobar 2014.
  •  
    Prospekt Putina u Groznom
  •  
    Protesti protiv Putina u Moskvi, mart 2015.
  •  
    Kućni ljubimac Vladimira Putina

Vidi još

Reference

  1. ^ New York Times
  2. ^ Baker & Glasser 2005, str. 40.
  3. ^ a b „Ot Pervogo Lica”. Kremlin.ru. Arhivirano iz originala 22. 8. 2009. g. Pristupljeno 6. 3. 2012. 
  4. ^ „Biografija, Vladimir Putin (jezik: ruski), Pristupljeno 15. 10. 2020.”. 
  5. ^ Jack 2004, str. 57.
  6. ^ „PUTIN Vladimir Vladimirovič”. Anticompromat.ru. Arhivirano iz originala 19. 7. 2006. g. Pristupljeno 6. 3. 2012. 
  7. ^ IVANOV Sergeй Borisovič. anticompromat.ru
  8. ^ „AIF: Vladimir Putin obъяsnil svoi ambicii na prezidentstvo”. Arhivirano iz originala 15. 12. 2012. g. Pristupljeno 4. 6. 2013. 
  9. ^ Putin sam odbranio zgradu KGB posle pada Berlinskog zida („Večernje novosti”, 23. avgust 2013)
  10. ^ Stone, Oliver (12. 6. 2017). „The Putin Interviews (Party 2 – 2:10)”. sho.com. Showtime. Arhivirano iz originala 12. 11. 2018. g. Pristupljeno 12. 11. 2018. 
  11. ^ „Vladimir Putin says he drove a taxi after fall of Soviet Union”. Deutsche Welle. 12. 12. 2021. Arhivirano iz originala 30. 12. 2021. g. Pristupljeno 18. 12. 2021. 
  12. ^ Roth, Andrew (13. 12. 2021). „Vladimir Putin says he resorted to driving a taxi after fall of Soviet Union”. The Guardian. Arhivirano iz originala 24. 2. 2022. g. Pristupljeno 19. 12. 2021. 
  13. ^ „Committee for External Relations of St. Petersburg”. Arhivirano iz originala 21. 2. 2007. g. Pristupljeno 21. 2. 2007. 
  14. ^ Kovalev, Vladimir (23. 7. 2004). „Uproar at Honor For Putin”. The Saint Petersburg Times. Arhivirano iz originala 20. 3. 2015. g. Pristupljeno 14. 4. 2012. 
  15. ^ Hoffman, David (30. 1. 2000). „Putin's Career Rooted in Russia's KGB”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 23. 6. 2019. g. Pristupljeno 17. 9. 2017. 
  16. ^ Belton, Catherine (19. 5. 2003). „Putin's Name Surfaces in German Probe”. Moscow Times. Arhivirano iz originala 27. 9. 2007. g. Pristupljeno 27. 9. 2007 — preko rusnet.nl. 
  17. ^ Paton Walsh, Nick (29. 2. 2004). „The Man Who Wasn't There”. The Observer. Arhivirano iz originala 26. 2. 2022. g. Pristupljeno 23. 5. 2021. 
  18. ^ Pribylovsky, Vladimir (2010). „Valdimir Putin” (PDF). Vlastь – 2010 (60 biografiй) (na jeziku: ruski). Moscow: Panorama. str. 132—139. ISBN 978-5-94420-038-9. Arhivirano (PDF) iz originala 31. 7. 2013. g. Pristupljeno 1. 8. 2010. 
  19. ^ Pribylovsky, Vladimir (2010). „Valdimir Putin” (PDF). Vlastь – 2010 (60 biografiй) (na jeziku: ruski). Moscow: Panorama. str. 132—139. ISBN 978-5-94420-038-9. Arhivirano (PDF) iz originala 31. 7. 2013. g. Pristupljeno 1. 8. 2010. 
  20. ^ O prisvoenii kvalifikacionnыh razrяdov federalьnыm gosudarstvennыm služaщim Administracii Prezidenta Rossiйskoй Federacii, 3. 4. 1997 (na Ruski)
  21. ^ PUTIN – KANDIDAT NAUK (na jeziku: ruski). zavtra.ru. 24. 5. 2000. Arhivirano iz originala 6. 8. 2013. g. 
  22. ^ Gustafson, Thane (2012). Wheel of Fortune: The Battle for Oil and Power in Russia. Harvard University Press. str. 246. 
  23. ^ „London's Most Mysterious Mansion”. The New Yorker (na jeziku: engleski). 23. 5. 2015. Arhivirano iz originala 13. 3. 2022. g. Pristupljeno 13. 3. 2022. 
  24. ^ „Russia's plagiarism problem: Even Putin has done it!”. The Washington Post (na jeziku: engleski). ISSN 0190-8286. Arhivirano iz originala 19. 7. 2020. g. Pristupljeno 13. 3. 2022. 
  25. ^ Lourie 2017, str. 52, Ch 4. Russia's Fall, Putin's Rise.
  26. ^ The Half-Decay Products Arhivirano 7 oktobar 2008 na sajtu Wayback Machine (in Russian) by Oleg Odnokolenko. Itogi, #47(545), 2 January 2007.
  27. ^ Pribylovsky, Vladimir (2010). „Valdimir Putin” (PDF). Vlastь – 2010 (60 biografiй) (na jeziku: ruski). Moscow: Panorama. str. 132—139. ISBN 978-5-94420-038-9. Arhivirano (PDF) iz originala 31. 7. 2013. g. Pristupljeno 1. 8. 2010. 
  28. ^ Rosefielde, Steven; Hedlund, Stefan (2009). Russia Since 1980. Cambridge University Press. str. 139. ISBN 978-0-521-84913-5. Pristupljeno 21. 5. 2017. 
  29. ^ Remick, David (3. 8. 2014). „Watching the Eclipse”. The New Yorker. br. 11. Arhivirano iz originala 5. 1. 2022. g. Pristupljeno 3. 8. 2014. 
  30. ^ „Text of Yeltsin's speech in English”. BBC News. 9. 8. 1999. Pristupljeno 31. 5. 2007. [mrtva veza]
  31. ^ Yeltsin redraws political map Arhivirano 2009-01-15 na sajtu Wayback Machine BBC. 10 August 1999.
  32. ^ „Yeltsin's man wins approval”. BBC News. 16. 8. 1999. Arhivirano iz originala 15. 1. 2009. g. Pristupljeno 22. 6. 2013. 
  33. ^ Sakwa 2008, str. 20
  34. ^ Ignatius, Adi. „Person of the Year 2007: A Tsar Is Born”. Arhivirano iz originala 21. 12. 2007. g. Pristupljeno 19. 11. 2009. , Time, page 4 (19 December 2007)..
  35. ^ Dawisha, Karen (2015). Putin's Kleptocracy: Who Owns Russia?. Simon & Schuster. ISBN 978-1-4767-9520-1. Arhivirano iz originala 11. 11. 2023. g. Pristupljeno 19. 3. 2016. 
  36. ^ „Kasyanov appointed premier in Russia”. United Press International. Arhivirano iz originala 19. 3. 2022. g. Pristupljeno 19. 3. 2022. 
  37. ^ „Spectre of Kursk haunts Putin”. Arhivirano iz originala 15. 01. 2009. g. Pristupljeno 30. 8. 2020. . BBC News. 12 August 2001..
  38. ^ „Spectre of Kursk haunts Putin”. Arhivirano iz originala 15. 01. 2009. g. Pristupljeno 30. 8. 2020. . BBC News. 12 August 2001..
  39. ^ Sakwa 2008, str. 143–150
  40. ^ Playing Russian Roulette: Putin in search of good governance, by Andre Mommen, in Good Governance in the Era of Global Neoliberalism: Conflict and Depolitisation in Latin America, Eastern Europe, Asia, and Africa, by Jolle Demmers, Alex E. Fernández Jilberto, Barbara Hogenboom (Routledge, 2004).
  41. ^ Wyatt, Caroline (16 December 2002). „Moscow siege leaves dark memories”. Arhivirano iz originala 28. 10. 2021. g. Pristupljeno 30. 8. 2020. . BBC News..
  42. ^ „Chechnya profile”. BBC News. 17. 1. 2018. Arhivirano iz originala 27. 2. 2022. g. Pristupljeno 30. 8. 2020. 
  43. ^ „Can Grozny be groovy?”. The Independent. London. 6. 3. 2007. Arhivirano iz originala 28. 3. 2007. g. 
  44. ^ „Human Rights Watch Reports, on human rights abuses in Chechnya”. Human Rights Watch. Arhivirano iz originala 21. 11. 2006. g. Pristupljeno 22. 6. 2013. 
  45. ^ „The World Factbook”. Central Intelligence Agency. Arhivirano iz originala 9. 1. 2021. g. Pristupljeno 30. 8. 2020. 
  46. ^ Mydans, Seth (15. 3. 2004). „As Expected, Putin Easily Wins a Second Term in Russia (Published 2004)”. The New York Times. ISSN 0362-4331. Arhivirano iz originala 17. 8. 2021. g. Pristupljeno 16. 11. 2020. 
  47. ^ „Putin meets angry Beslan mothers”. BBC News. 2. 9. 2005. Arhivirano iz originala 4. 9. 2017. g. Pristupljeno 23. 3. 2020. 
  48. ^ „On this Day December 25: Gorbachev resigns as Soviet Union breaks up”. BBC News. Arhivirano iz originala 19. 1. 2017. g. Pristupljeno 23. 12. 2016. 
  49. ^ „Putin deplores collapse of USSR”. BBC News. 25. 4. 2005. Arhivirano iz originala 20. 1. 2021. g. Pristupljeno 23. 12. 2016. 
  50. ^ Gold, Martin (16. 9. 2015). „Understanding the Russian Move into Ukraine”. The National Law Review. Arhivirano iz originala 23. 12. 2016. g. Pristupljeno 23. 12. 2016. 
  51. ^ Krainova, N. (5. 3. 2013). „Life Expectancy in Russia Is Stagnant, Study Says”. Moscow Times. Arhivirano iz originala 29. 1. 2017. g. Pristupljeno 23. 12. 2016. 
  52. ^ „The challenges of the Medvedev era” (PDF). BOFIT Online. 24. 6. 2008. ISSN 1456-811X. Arhivirano iz originala (PDF) 20. 3. 2012. g. Pristupljeno 24. 9. 2011. 
  53. ^ „BBC Russian – Rossiя – Putin očertil "dorožnuю kartu" tretьego sroka”. BBC. Arhivirano iz originala 12. 8. 2013. g. Pristupljeno 25. 11. 2015. 
  54. ^ Russia: Russia president Vladimir Putin rule: achievements, problems and future strategies. Washington, DC: International Business Publications. 2014. str. 70. ISBN 978-1-4330-6774-7. OCLC 956347599. 
  55. ^ How to Steal Legally Arhivirano 2016-04-12 na sajtu Wayback Machine Moscow Times, 15 February 2008 (issue 3843, page 8).
  56. ^ Putin's Gamble. Where Russia is headed by Nikolas Gvosdev, National Review, 5 November 2003. Arhivirano 2008-12-28 na sajtu Wayback Machine
  57. ^ Putin's Kremlin Asserting More Control of Economy. Yukos Case Reflects Shift on Owning Assets, Notably in Energy Arhivirano 2021-06-05 na sajtu Wayback Machine by Peter Baker, The Washington Post, 9 July 2004.
  58. ^ „Hague court awards $50 bn compensation to Yukos shareholders”. Russia Herald. Arhivirano iz originala 30. 7. 2014. g. Pristupljeno 29. 7. 2014. 
  59. ^ „Putin's Russia failed to protect this brave woman – Joan Smith”. The Independent. London. 9. 10. 2006. Arhivirano iz originala 7. 12. 2008. g. Pristupljeno 22. 6. 2013. 
  60. ^ „Anna Politkovskaya, Prominent Russian Journalist, Putin Critic and Human Rights Activist, Murdered in Moscow”. Democracy Now. 9. 10. 2006. Arhivirano iz originala 10. 10. 2006. g. 
  61. ^ Kolesnikov, Andrey (11. 10. 2006). „Vladimir Putin and Angela Merkel Work Together”. Kommersant. Arhivirano iz originala 30. 9. 2007. g. 
  62. ^ „Germany and Russia Try to Smooth Over Energy Tensions”. Spiegel International. 22. 1. 2007. Arhivirano iz originala 24. 1. 2023. g. Pristupljeno 24. 1. 2023. 
  63. ^ Packer, George (24. 11. 2014). „The Quiet German”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 9. 12. 2014. g. Pristupljeno 24. 1. 2023. 
  64. ^ Blome, Nikolaus; Diekmann, Kai (11. 1. 2016). „Warum Putin Merkel mit seinem Hund erschreckte”. Bild. Arhivirano iz originala 31. 1. 2023. g. Pristupljeno 24. 1. 2023. 
  65. ^ Packer, George (24. 11. 2014). „The Quiet German”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 9. 12. 2014. g. Pristupljeno 24. 1. 2023. 
  66. ^ „Treaty on Conventional Armed Forces in Europe (CFE)”. Nuclear Threat Initiative. Arhivirano iz originala 24. 5. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  67. ^ Boese, Wade (januar 2008). „Russia Suspends CFE Treaty Implementation”. Arms Control Association. Arhivirano iz originala 28. 2. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  68. ^ Reif, Kingston (april 2015). „Russia Completes CFE Treaty Suspension”. Arms Control Association. Arhivirano iz originala 23. 5. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  69. ^ Boese, Wade (januar 2008). „Russia Suspends CFE Treaty Implementation”. Arms Control Association. Arhivirano iz originala 28. 2. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  70. ^ Lee, Steven (10. 3. 2007). „Kasparov, Building Opposition to Putin”. The New York Times. Russia. Arhivirano iz originala 27. 2. 2022. g. Pristupljeno 2. 3. 2010. 
  71. ^ „Garry Kasparov jailed over rally”. BBC News. 24. 11. 2007. Arhivirano iz originala 18. 7. 2021. g. Pristupljeno 9. 4. 2010. 
  72. ^ „Putin Dissolves Government, Nominates Viktor Zubkov as New Prime Minister”. Fox News. 12. 9. 2007. Arhivirano iz originala 17. 9. 2012. g. Pristupljeno 2. 3. 2010. 
  73. ^ „Russia's Gazprom – Corrupt politicians and the greed of the west”. DW Documentary. YouTube. 10. 2. 2024. Arhivirano iz originala 10. 2. 2024. g. Pristupljeno 11. 2. 2024. 
  74. ^ „NOVOSTI DNЯ | CIK: Po itogam obrabotki 99,8% bюlleteneй "ER" nabrala 64,24% golosov na vыborah v GD.” [Election Preliminary Results for United Russia]. www.rbc.ru. 4. 12. 2007. Arhivirano iz originala 8. 9. 2012. g. 
  75. ^ Russians Voted In Favour of Putin Arhivirano 11 maj 2011 na sajtu Wayback Machine, 4 December 2007, Izvestia
  76. ^ Assenters' March Arhivirano 11 maj 2011 na sajtu Wayback Machine, 3 December 2007, Izvestia
  77. ^ „Russia's Gazprom – Corrupt politicians and the greed of the west”. DW Documentary. YouTube. 10. 2. 2024. Arhivirano iz originala 10. 2. 2024. g. Pristupljeno 11. 2. 2024. 
  78. ^ „Russia's Gazprom – Corrupt politicians and the greed of the west”. DW Documentary. YouTube. 10. 2. 2024. Arhivirano iz originala 10. 2. 2024. g. Pristupljeno 11. 2. 2024. 
  79. ^ „Putin Is Approved as Prime Minister”. The New York Times. 9. 5. 2008. Arhivirano iz originala 22. 2. 2022. g. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  80. ^ „BBC Russian – Rossiя – Putin očertil "dorožnuю kartu" tretьego sroka”. BBC. Arhivirano iz originala 12. 8. 2013. g. Pristupljeno 25. 11. 2015. 
  81. ^ „BBC Russian – Rossiя – Putin očertil "dorožnuю kartu" tretьego sroka”. BBC. Arhivirano iz originala 12. 8. 2013. g. Pristupljeno 25. 11. 2015. 
  82. ^ „Russia's Gazprom – Corrupt politicians and the greed of the west”. DW Documentary. YouTube. 10. 2. 2024. Arhivirano iz originala 10. 2. 2024. g. Pristupljeno 11. 2. 2024. 
  83. ^ „Russia's Putin set to return as president in 2012”. BBC News. 24. 9. 2011. Arhivirano iz originala 3. 12. 2017. g. Pristupljeno 24. 9. 2011. 
  84. ^ „Russian election protests – follow live updates”. Arhivirano iz originala 14. 01. 2013. g. Pristupljeno 10. 12. 2011. , The Guardian..
  85. ^ Kak miting na Poklonnoй sobral okolo 140 000 čelovek Arhivirano 2021-12-13 na sajtu Wayback Machine politonline.ru Šablon:In lang
  86. ^ Frum, David (jun 2014), „What Putin Wants”, The Atlantic, 313 (5): 46—48 
  87. ^ Sefanov, Mike (22. 12. 2008). „Russian presidential term extended to 6 years”. CNN. Arhivirano iz originala 2. 4. 2015. g. Pristupljeno 2. 3. 2015. 
  88. ^ Osborn, Andrew (24. 9. 2011). „Vladimir Putin on course to be Russia's next president as Dmitry Medvedev steps aside” . The Daily Telegraph. Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. Pristupljeno 25. 9. 2011. 
  89. ^ Shuster, Simon (3. 3. 2012). „Will Putin's Election Victory in Russia Be Greeted with Protests?”. Time. ISSN 0040-781X. Arhivirano iz originala 24. 2. 2022. g. Pristupljeno 15. 12. 2020. 
  90. ^ „Istoriя prezidentskih vыborov v Rossii” [History of the presidential elections in Russia] (na jeziku: ruski). RIA Novosti. 9. 3. 2012. Arhivirano iz originala 28. 2. 2022. g. Pristupljeno 25. 11. 2015. 
  91. ^ „Putin won 'rigged elections'”. BBC News. 11. 9. 2000. Arhivirano iz originala 26. 2. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  92. ^ Vыborы Prezidenta Rossiйskoй Federacii 2012. izbirkom.ru (na jeziku: ruski). Central Election Commission of the Russian Federation. Arhivirano iz originala 9. 3. 2015. g. Pristupljeno 10. 6. 2015. 
  93. ^ James Ball. „Russian election: does the data suggest Putin won through fraud?”. The Guardian. Arhivirano iz originala 24. 1. 2022. g. Pristupljeno 9. 4. 2016. 
  94. ^ „Russia's presidential election marked by unequal campaign conditions, active citizens' engagement, international observers say”. Organization for Security and Co-operation in Europe. Arhivirano iz originala 1. 8. 2014. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  95. ^ Elder, Miriam (17. 8. 2012). „Pussy Riot sentenced to two years in prison colony over anti-Putin protest”. The Guardian. London. Arhivirano iz originala 1. 3. 2022. g. Pristupljeno 18. 12. 2016. 
  96. ^ Provokaciя vmesto marša Arhivirano 10 avgust 2014 na sajtu Wayback Machine vz.ru
  97. ^ „Russian police battle anti-Putin protesters”. Reuters. 6. 5. 2012. Arhivirano iz originala 4. 11. 2021. g. Pristupljeno 7. 5. 2012. 
  98. ^ „SK peresčital postradavših policeйskih vo vremя "Marša millionov"”. Lenta.ru. Arhivirano iz originala 20. 3. 2014. g. Pristupljeno 25. 11. 2015. 
  99. ^ Parfitt, Tom (7. 5. 2012). „Vladimir Putin inauguration shows how popularity has crumbled” . The Daily Telegraph. London. Arhivirano iz originala 10. 1. 2022. g. Pristupljeno 7. 5. 2012. 
  100. ^ Ross, Cameron (2016). Systemic and Non-Systemic Opposition in the Russian Federation: Civil Society Awakens?. Routledge. str. 46. ISBN 978-1-317-04723-0. Arhivirano iz originala 23. 3. 2023. g. Pristupljeno 31. 3. 2016. 
  101. ^ „Putin tells stadium rally 'battle' is on for Russia”. BBC News. 23. 2. 2012. Arhivirano iz originala 28. 4. 2014. g. Pristupljeno 22. 6. 2018. 
  102. ^ „Resolute Putin Faces a Russia That's Changed”. The New York Times. 23. 2. 2012. Arhivirano iz originala 29. 8. 2021. g. Pristupljeno 20. 2. 2017. 
  103. ^ „Putin, Addressing Rally, Casts Himself as Unifier”. The Wall Street Journal. 24. 2. 2012. Arhivirano iz originala 29. 8. 2021. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  104. ^ „Pro-Putin rally draws tens of thousands”. Al Jazeera. 23. 2. 2012. Arhivirano iz originala 5. 6. 2020. g. Pristupljeno 31. 3. 2016. 
  105. ^ „Vladimir Putin inaugurated as Russian president amid Moscow protests”. The Guardian. 7. 5. 2012. Arhivirano iz originala 2. 6. 2013. g. Pristupljeno 20. 1. 2014. 
  106. ^ „Putin decrees EU closeness policy”. Voice of Russia, English.ruvr.ru. 7. 5. 2012. Arhivirano iz originala 13. 5. 2013. g. Pristupljeno 22. 6. 2013. 
  107. ^ „Discrimination in Russia: Arrests for Violation of St. Petersburg Anti-Gay Law”. Der Spiegel. 6. 4. 2012. Arhivirano iz originala 26. 6. 2019. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  108. ^ „"Russian parliament backs ban on "gay propaganda", Reuters, 25 January 2013”. Reuters. 25. 1. 2013. Arhivirano iz originala 4. 11. 2021. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  109. ^ Gosduma prinяla zakon o 'netradicionnыh otnošeniяh' [The State Duma has adopted a law on 'non-traditional relationships']. BBC Russia (na jeziku: ruski). 11. 6. 2013. Arhivirano iz originala 1. 3. 2014. g. Pristupljeno 11. 6. 2013. 
  110. ^ „GD prinяla zakon ob usilenii nakazaniя za propagandu gomoseksualizma sredi podrostkov”. RBC. 11. 6. 2013. Arhivirano iz originala 3. 10. 2013. g. Pristupljeno 11. 6. 2013. 
  111. ^ Jivanda, Tomas (19. 1. 2014). „Vladimir Putin: 'I know some people who are gay, we're on friendly terms'”. The Independent. London. Arhivirano iz originala 13. 2. 2014. g. Pristupljeno 8. 2. 2014. 
  112. ^ Putin becomes Popular Front for Russia leader, Interfax-Ukraine (13 June 2013) Arhivirano 2013-09-15 na sajtu Wayback Machine
  113. ^ „Echo of Soviet era in Putin's bid for votes”. The Australian. 17. 6. 2011. Arhivirano iz originala 17. 1. 2015. g. Pristupljeno 13. 6. 2013. 
  114. ^ „Putin inaugurates new movement amid fresh protests”. BBC. 12. 6. 2013. Arhivirano iz originala 22. 8. 2021. g. Pristupljeno 12. 6. 2013. 
  115. ^ „BBC Radio 4 – Analysis, Maskirovka: Deception Russian-Style”. BBC. Arhivirano iz originala 24. 11. 2018. g. Pristupljeno 11. 4. 2015. 
  116. ^ Lally, Kathy (17. 4. 2014). „Putin's remarks raise fears of future moves against Ukraine”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 20. 11. 2015. g. Pristupljeno 14. 9. 2014. 
  117. ^ „President of Russia”. eng.kremlin.ru. 1. 6. 2010. Arhivirano iz originala 16. 4. 2015. g. Pristupljeno 20. 4. 2014. 
  118. ^ „Debaltseve pocket in Donbas was created mainly by Russian troops – Yashin”. unian.info. 8. 4. 2015. Arhivirano iz originala 3. 2. 2022. g. Pristupljeno 15. 10. 2020. 
  119. ^ Per Liljas (19. 8. 2014). „Rebels in Besieged Ukrainian City Reportedly Being Reinforced”. Time. Time. Arhivirano iz originala 21. 2. 2022. g. Pristupljeno 28. 8. 2014. 
  120. ^ „How the war zone transformed between June 16 and Sept. 19”. Kyiv Post. 25. 9. 2014. Arhivirano iz originala 9. 9. 2015. g. Pristupljeno 21. 3. 2015. 
  121. ^ „Exclusive: Charred tanks in Ukraine point to Russian involvement”. Reuters. 23. 10. 2014. Arhivirano iz originala 1. 3. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  122. ^ Channel 4 News, 2 September 2014 tensions still high in Ukraine Arhivirano 2014-09-03 na sajtu Wayback Machine
  123. ^ Luke Harding (17. 12. 2014). „Ukraine ceasefire leaves frontline counting cost of war in uneasy calm”. The Guardian. Arhivirano iz originala 9. 11. 2021. g. Pristupljeno 29. 12. 2014. 
  124. ^ „Kiev claims 'intensive' movements of troops crossing from Russia”. Agence France-Presse. 2. 11. 2014. Arhivirano iz originala 14. 11. 2014. g. Pristupljeno 13. 11. 2014. 
  125. ^ „Worst east Ukraine shelling for month”. Reuters. 9. 11. 2014. Arhivirano iz originala 21. 1. 2022. g. Pristupljeno 10. 11. 2014. 
  126. ^ „Spot report by the OSCE Special Monitoring Mission to Ukraine (SMM), 8 November 2014”. osce.org. 8. 11. 2014. Arhivirano iz originala 21. 2. 2022. g. Pristupljeno 9. 11. 2014. 
  127. ^ „Ukraine Crisis: Russian 'Cargo 200' Crossed Border – OSCE”. BBC. 13. 11. 2014. Arhivirano iz originala 25. 12. 2021. g. Pristupljeno 13. 11. 2014. 
  128. ^ OBSE zaяvlяet, čto na rostovskih KPP bыli mašinы s nadpisью "gruz 200" (na jeziku: ruski). RIA Novosti. 6. 8. 2015. Arhivirano iz originala 30. 6. 2018. g. Pristupljeno 7. 8. 2015. 
  129. ^ „Moscow Stifles Dissent as Soldiers Return From Ukraine in Coffins”. Moscow Times. Reuters. 12. 9. 2014. Arhivirano iz originala 5. 5. 2015. g. Pristupljeno 9. 11. 2014. 
  130. ^ „Response to Special Representative in Ukraine Ambassador Martin Sajdik and OSCE Special Monitoring Mission Chief Monitor Ertugrul Apakan”. U.S. Mission to the OSCE. 4. 11. 2015. Arhivirano iz originala 22. 12. 2015. g. Pristupljeno 6. 11. 2015. 
  131. ^ „Russia said to redeploy special-ops forces from Ukraine to Syria”. Fox News. 24. 10. 2015. Arhivirano iz originala 24. 10. 2015. g. Pristupljeno 24. 10. 2015. „"The special forces were pulled out of Ukraine and sent to Syria," a Russian Ministry of Defense official said, adding that they had been serving in territories in eastern Ukraine held by pro-Russia rebels. The official described them as "akin to a Delta Force," the U.S. Army's elite counterterrorism unit.” 
  132. ^ Walker, Shaun (17. 12. 2015). „Putin admits Russian military presence in Ukraine for first time”. The Guardian. Arhivirano iz originala 5. 4. 2020. g. Pristupljeno 12. 2. 2017. 
  133. ^ Rutland, Peter (18. 5. 2014). „A Paradigm Shift in Russia's Foreign Policy”. Moscow Times. Arhivirano iz originala 4. 11. 2021. g. Pristupljeno 14. 10. 2020. 
  134. ^ Zevelev, Igor (27. 4. 2014). „Granicы russkogo mira” [The Borders of the Russian World]. Rossiя v globalьnoй politike (na jeziku: ruski). Arhivirano iz originala 23. 1. 2022. g. Pristupljeno 14. 10. 2020. 
  135. ^ Patrick J. McDonnell; W.J. Hennigan; Nabih Bulos (30. 9. 2015). „Russia Launches Airstrikes in Syria Amid U.S. Concern About Targets”. Los Angeles Times. Arhivirano iz originala 5. 3. 2022. g. Pristupljeno 7. 10. 2015. 
  136. ^ „Clashes between Syrian troops, insurgents intensify in Russian-backed offensive”. U.S. News & World Report. 8. 10. 2015. Arhivirano iz originala 9. 10. 2015. g. Pristupljeno 10. 10. 2015. 
  137. ^ Dearden, Lizzie (8. 10. 2015). „Syrian army general says new ground offensive backed by Russian air strikes will 'eliminate terrorists'”. The Independent. Arhivirano iz originala 14. 5. 2022. g. Pristupljeno 10. 10. 2015. 
  138. ^ „Syria conflict: Russia's Putin orders 'main part' of forces out”. BBC World Service. 14. 3. 2016. Arhivirano iz originala 5. 3. 2022. g. Pristupljeno 14. 3. 2016. 
  139. ^ „Novosti NEWSru.com :: Genštab VS RF obъяvil o novыh aviaudarah po terroristam v Sirii”. 18. 3. 2016. Arhivirano iz originala 21. 7. 2021. g. Pristupljeno 9. 4. 2016. 
  140. ^ „Background to 'Assessing Russian Activities in Recent US Elections': The Analytic Process and Cyber Incident Attribution” . The New York Times. 6. 1. 2016. str. 11. Arhivirano iz originala 8. 1. 2017. g. Pristupljeno 8. 1. 2017. „We assess with high confidence that Russian President Vladimir Putin ordered an influence campaign in 2016 aimed at the US presidential election, the consistent goals of which were to undermine public faith in the US democratic process, denigrate Secretary Clinton, and harm her electability and potential presidency. We further assess Putin and the Russian Government developed a clear preference for President-elect Trump.” 
  141. ^ Kiely, Eugene; Gore, D'Angelo (19. 2. 2018). „In His Own Words: Trump on Russian Meddling”. FactCheck.org. Arhivirano iz originala 3. 7. 2019. g. Pristupljeno 6. 4. 2018. 
  142. ^ Greenberg, Don (19. 2. 2018). „Donald Trump falsely says he never denied Russian meddling”. Politifact. Arhivirano iz originala 3. 7. 2019. g. Pristupljeno 6. 4. 2018. 
  143. ^ Sanger, David E. (6. 1. 2017). „Putin Ordered 'Influence Campaign' Aimed at U.S. Election, Report Says”. The New York Times. Arhivirano iz originala 28. 2. 2022. g. Pristupljeno 21. 6. 2019. 
  144. '^ Filipov, David (23. 12. 2016). „Putin to Democratic Party: You lost, get over it”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 26. 12. 2016. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. „Don't be sore losers. That was how Putin answered a question Friday at his nationally televised annual news conference about whether Russia interfered in the U.S. presidential election in favor of Donald Trump. The Democrats 'are losing on all fronts and looking elsewhere for things to blame,' he told the nearly 1,400 journalists packed into a Moscow convention hall for the nearly four-hour event. 'In my view, this, how shall I say it, degrades their own dignity. You have to know how to lose with dignity.” 
  145. '^ Walker, Shaun (30. 3. 2017). „'Read my lips – no': Putin denies Russian meddling in US presidential election”. The Guardian. Arhivirano iz originala 2. 6. 2021. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. „Read my lips – no,' the Russian president answered when asked whether Russia had tried to influence the vote. He emphasized the denial by saying 'no' in English.” 
  146. ^ „Putin says claims of Russian meddling in U.S. election are 'just some kind of hysteria'”. Los Angeles Times. 2. 6. 2017. Arhivirano iz originala 28. 3. 2019. g. Pristupljeno 20. 2. 2020. 
  147. '^ Fahrenthold, David A. (4. 6. 2017). „Putin calls U.S. election-meddling charge a 'load of nonsense' in Megyn Kelly interview”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 20. 10. 2020. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. „There's a theory that Kennedy's assassination was arranged by the United States intelligence services. So, if this theory is correct – and that can't be ruled out – then the same agencies could fabricate evidence of Russian hacking, Putin said.” 
  148. ^ „Megyn Kelly Drills Vladimir Putin on Presidential Election Hack, Russia's Ties With Trump (Video)”. Yahoo News. 7. 6. 2017. Arhivirano iz originala 8. 10. 2017. g. Pristupljeno 8. 10. 2017. „Presidents come and go, and even the parties in power change, but the main political direction does not change. That's why, in the grand scheme of things, we don't care who's the head of the United States. We know more or less what is going to happen. And so in this regard, even if we wanted to, it wouldn't make sense for us to interfere.” 
  149. ^ Liptak, Kevin (8. 7. 2017). „Trump officials decline to rebut Russia's claims that Trump seemed to accept election denials”. CNN. Arhivirano iz originala 28. 6. 2020. g. Pristupljeno 21. 7. 2017. „Top advisers to President Donald Trump declined three times on Saturday to rebut claims from Russian officials that Trump had accepted their denials of alleged Russian interference in the US election. ... Russian President Vladimir Putin ... told reporters that Trump appeared to accept his assertion that Russia did not meddle in the US presidential contest.” 
  150. ^ Pinchuk, Denis (1. 6. 2017). „Patriotic Russians may have staged cyber attacks on own initiative: Putin”. Reuters. Arhivirano iz originala 8. 11. 2021. g. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  151. ^ „Putin says Jews, Ukrainians, Tatars could be behind U.S. election meddling”. USA Today (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 11. 3. 2018. g. Pristupljeno 26. 5. 2021. 
  152. ^ Sanger, David E.; Rosenberg, Matthew (18. 7. 2018). „From the Start, Trump Has Muddied a Clear Message: Putin Interfered”. The New York Times. Arhivirano iz originala 5. 8. 2018. g. Pristupljeno 22. 6. 2019. 
  153. ^ Polyakova, Alina (2020). „The Kremlin's Plot against Democracy: How Russia Updated Its 2016 Playbook for 2020”. Foreign Affairs. 5: 140—145. 
  154. ^ „Muted Western reaction to Putin victory”. BBC News. 19. 3. 2018. Arhivirano iz originala 16. 1. 2022. g. Pristupljeno 19. 3. 2018. 
  155. ^ „Kogda budet inauguraciя prezidenta RF?”. aif.ru. 19. 3. 2018. Arhivirano iz originala 20. 3. 2018. g. Pristupljeno 20. 3. 2018. 
  156. ^ „Russia's Putin wins by big margin”. BBC News. 18. 3. 2018. Arhivirano iz originala 13. 2. 2022. g. Pristupljeno 18. 3. 2018. 
  157. ^ „Putin predložil kandidaturu Medvedeva na post premьera”. RIA Novosti. 7. 5. 2018. Arhivirano iz originala 30. 11. 2021. g. Pristupljeno 17. 4. 2019. 
  158. ^ Otkrыtie avtodorožnoй časti Krыmskogo mosta. Kremlin.ru (na jeziku: ruski). 15. 5. 2018. Arhivirano iz originala 31. 12. 2021. g. Pristupljeno 15. 5. 2018. 
  159. ^ Prezident podpisal ukazы o sostave novogo Pravitelьstva. Kremlin.ru (na jeziku: ruski). 18. 5. 2018. Arhivirano iz originala 30. 11. 2021. g. Pristupljeno 18. 5. 2018. 
  160. ^ „Putin says will step down as president after term expires in 2024”. Reuters. 25. 5. 2018. Arhivirano iz originala 5. 3. 2022. g. Pristupljeno 16. 11. 2020. 
  161. ^ Gessen, Masha (19. 10. 2018). „Putin Lied About His Nuclear Doctrine and Promised Russians That They Would Go to Heaven”. The New Yorker. Arhivirano iz originala 1. 3. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  162. ^ „The Observer view on Putin's ongoing corruption of democracy”. The Guardian. 8. 9. 2019. Arhivirano iz originala 19. 8. 2021. g. Pristupljeno 8. 9. 2019. 
  163. ^ Soldatkin, Vladimir; Osborn, Andrew (15. 1. 2020). „Putin shake-up could keep him in power past 2024 as cabinet steps aside”. Reuters. Arhivirano iz originala 4. 3. 2022. g. Pristupljeno 24. 12. 2020. 
  164. ^ Ilyushina, Mary; McKenzie, Sheena (15. 1. 2020). „Russian government resigns as Putin proposes reforms that could extend his grip on power”. CNN. Arhivirano iz originala 4. 3. 2022. g. Pristupljeno 16. 11. 2020. 
  165. ^ Pravitelьstvo Rossii uhodit v otstavku. Ria Novosti (na jeziku: ruski). 15. 1. 2020. Arhivirano iz originala 15. 1. 2020. g. Pristupljeno 15. 1. 2020. 
  166. ^ „Putin predložil Medvedevu dolžnostь zampredsedatelя Sovbeza”. 15. 1. 2020. Arhivirano iz originala 5. 3. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  167. ^ Soldatkin, Vladimir; Marrow, Alexander (16. 1. 2020). Stonestreet, John, ur. „Russian lawmakers approve Mishustin as PM”. Reuters. Arhivirano iz originala 16. 1. 2020. g. Pristupljeno 16. 1. 2020. „Mishustin received 383 votes of 424 cast, with no votes against and 41 abstentions in a victory that had been all but assured when he won the unanimous backing of his party, United Russia, which has a strong majority in the chamber.” 
  168. ^ „Gosduma odobrila Mišustina na post premьera”. iz.ru (na jeziku: ruski). 16. 1. 2020. Arhivirano iz originala 29. 4. 2020. g. Pristupljeno 15. 10. 2020. 
  169. ^ „Mihail Mišustin naznačen Predsedatelem Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii”. 16. 1. 2020. Arhivirano iz originala 16. 1. 2020. g. Pristupljeno 16. 1. 2020. 
  170. ^ „Ukaz o strukture federalьnыh organov ispolnitelьnoй vlasti”. Prezident Rossii. 21. 1. 2020. Arhivirano iz originala 23. 1. 2022. g. Pristupljeno 24. 2. 2021. 
  171. ^ „Podpisanы ukazы o naznačenii ministrov Pravitelьstva Rossiйskoй Federacii”. Prezident Rossii. 21. 1. 2020. Arhivirano iz originala 30. 1. 2022. g. Pristupljeno 24. 2. 2021. 
  172. ^ „Naznačenы ministrы vnutrennih del, inostrannыh del, oboronы, юsticii i glava MČS Rossii”. Prezident Rossii. 21. 1. 2020. Arhivirano iz originala 17. 8. 2021. g. Pristupljeno 24. 2. 2021. 
  173. ^ „Kremlь obъяsnil raznicu v polnomočiяh Sobяnina i Mišustina po virusu”. RBK (na jeziku: ruski). 16. 3. 2020. Arhivirano iz originala 2. 11. 2021. g. Pristupljeno 21. 3. 2020. 
  174. ^ „Russian army to send coronavirus help to Italy after Putin phone call”. Reuters. 22. 3. 2020. Arhivirano iz originala 7. 5. 2020. g. Pristupljeno 22. 3. 2020. 
  175. ^ „Peskov soobщil o regulяrnыh testah Putina na koronavirus” (na jeziku: ruski). Interfax. 3. 4. 2020. Arhivirano iz originala 14. 12. 2021. g. Pristupljeno 31. 3. 2020. 
  176. ^ „Putin perešel na udalenku”. Rosbalt (na jeziku: ruski). 3. 4. 2020. Arhivirano iz originala 2. 3. 2022. g. Pristupljeno 1. 4. 2020. 
  177. ^ „Putin: data golosovaniя po popravkam k Konstitucii dolžna bыtь perenesena”. TASS. 25. 3. 2020. Arhivirano iz originala 16. 8. 2021. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  178. ^ „Putin calls on Russians 'to stay home' due to coronavirus”. TASS. 25. 3. 2020. Arhivirano iz originala 7. 3. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  179. ^ „Coronavirus in Russia: The Latest News”. Moscow Times. 25. 3. 2020. Arhivirano iz originala 25. 3. 2020. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  180. ^ „Address to the Nation”. en.kremlin.ru. 25. 3. 2020. Arhivirano iz originala 25. 3. 2020. g. Pristupljeno 25. 3. 2020. 
  181. ^ „'They need to quarantine Moscow' How small businesses in Russia's capital are scrambling to stay afloat as coronavirus clobbers the economy”. Meduza. 27. 3. 2020. Arhivirano iz originala 4. 3. 2022. g. Pristupljeno 27. 3. 2020. 
  182. ^ „Bankrolling Russia's relief program Putin has proposed sweeping tax cuts to shore up vulnerable businesses as coronavirus cripples the economy, but a lot more might be needed and it's unclear who would foot the bill”. Meduza. 26. 3. 2020. Arhivirano iz originala 4. 3. 2022. g. Pristupljeno 27. 3. 2020. 
  183. ^ „Putin signs decree on non-working days for Russian citizens until April 30”. TASS. 2. 4. 2020. Arhivirano iz originala 27. 2. 2021. g. Pristupljeno 2. 4. 2020. 
  184. ^ „Putin Sets Off Meme Storm By Comparing Medieval Invaders to Coronavirus Quarantine”. Moscow Times. 8. 4. 2020. Arhivirano iz originala 5. 3. 2022. g. Pristupljeno 2. 5. 2020. 
  185. ^ „Putin's Virus Response Earns Lower Marks Than Local Leaders': Poll”. Moscow Times. 30. 4. 2020. Arhivirano iz originala 5. 3. 2022. g. Pristupljeno 2. 5. 2020. 
  186. ^ Gershkovich, Evan (14. 5. 2020). „As the Coronavirus Contagion Grows in Russia, Putin's Strongman Image Weakens”. Moscow Times. Arhivirano iz originala 15. 8. 2021. g. Pristupljeno 14. 5. 2020. 
  187. ^ Galeotti, Mark (12. 5. 2020). „Putin Withdraws From the Coronavirus Crisis in a Political Abdication”. Moscow Times. Arhivirano iz originala 15. 8. 2021. g. Pristupljeno 22. 5. 2020. 
  188. ^ Litvinova, Daria (13. 8. 2021). „Putin reveals he was vaccinated with Russia's Sputnik V”. Associated Press News. Arhivirano iz originala 9. 3. 2022. g. Pristupljeno 14. 9. 2021. 
  189. ^ Litvinova, Daria (14. 9. 2021). „Putin in self-isolation due to COVID cases in inner circle”. Associated Press News. Arhivirano iz originala 7. 3. 2022. g. Pristupljeno 14. 9. 2021. 
  190. ^ Gershkovich, Evan; Grove, Thomas; Hinshaw, Drew; Parkinson, Joe (23. 12. 2022). „Putin, Isolated and Distrustful, Leans on Handful of Hard-Line Advisers”. The Wall Street Journal. Arhivirano iz originala 24. 12. 2022. g. Pristupljeno 24. 12. 2022. 
  191. ^ Putin, Vladimir (12. 7. 2021). „Article by Vladimir Putin 'On the Historical Unity of Russians and Ukrainians'”. The Kremlin. Government of Russia. Arhivirano iz originala 25. 1. 2022. g. 
  192. ^ Perrigno, Billy (22. 2. 2022). „How Putin's Denial of Ukraine's Statehood Rewrites History”. Time. Arhivirano iz originala 22. 2. 2022. g. Pristupljeno 22. 3. 2023. 
  193. ^ „Why is Putin attacking Ukraine? He told us”. Vox. 23. 2. 2022. Arhivirano iz originala 16. 5. 2022. g. Pristupljeno 22. 5. 2022. 
  194. ^ Roth, Andrew (30. 11. 2021). „Russia will act if Nato countries cross Ukraine 'red lines', Putin says”. The Guardian. Arhivirano iz originala 17. 12. 2021. g. Pristupljeno 22. 3. 2023. 
  195. ^ „NATO Pushes Back Against Russian President Putin's 'Red Lines' Over Ukraine”. The Drive. 1. 12. 2021. Arhivirano iz originala 14. 12. 2021. g. Pristupljeno 13. 12. 2021. 
  196. ^ „Putin warns Russia will act if NATO crosses its red lines in Ukraine”. Reuters. 30. 11. 2021. Arhivirano iz originala 19. 1. 2022. g. Pristupljeno 13. 12. 2021. 
  197. ^ „Russia spy chief says Ukraine invasion plan 'malicious' U.S. propaganda”. Reuters. 27. 11. 2021. Arhivirano iz originala 24. 11. 2022. g. 
  198. ^ „West voices its concern over Russia's military build-up on Ukrainian border ahead of Biden call with Putin”. Sky News. 7. 12. 2021. Arhivirano iz originala 10. 12. 2022. g. 
  199. ^ „Russia denies looking for pretext to invade Ukraine”. Associated Press News. 17. 1. 2022. Arhivirano iz originala 18. 1. 2022. g. 
  200. ^ „The world is worried Putin is about to invade Ukraine”. CNBC. 17. 11. 2021. Arhivirano iz originala 15. 10. 2022. g. 
  201. ^ „Extracts from Putin's speech on Ukraine”. Reuters. 21. 2. 2022. Arhivirano iz originala 1. 3. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  202. ^ „A look at the trio who convinced Putin to invade”. Yahoo News. 9. 1. 2023. Arhivirano iz originala 22. 6. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  203. ^ „How Putin blundered into Ukraine – then doubled down”. Financial Times. 23. 2. 2023. Arhivirano iz originala 21. 10. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  204. ^ Osborn, Andrew; Nikolskaya, Polina; Nikolskaya, Polina (24. 2. 2022). „Russia's Putin authorises 'special military operation' against Ukraine”. Reuters. Arhivirano iz originala 24. 2. 2022. g. Pristupljeno 30. 7. 2022. 
  205. ^ „Full text: Putin's declaration of war on Ukraine”. The Spectator (1828) Ltd. 24. 2. 2022. Arhivirano iz originala 27. 2. 2022. g. Pristupljeno 2. 3. 2022. 
  206. ^ „Russian President Vladimir Putin announces military assault against Ukraine in surprise speech”. MSN. 24. 2. 2022. Arhivirano iz originala 24. 2. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  207. ^ „Russia launches massive invasion of Ukraine – live updates”. Deutsche Welle. 24. 2. 2022. Arhivirano iz originala 24. 2. 2022. g. Pristupljeno 24. 2. 2022. 
  208. ^ „Putin's claims that Ukraine is committing genocide are baseless, but not unprecedented”. The Conversation. 25. 2. 2022. Arhivirano iz originala 26. 2. 2022. g. Pristupljeno 3. 3. 2022. 
  209. ^ Beauchamp, Zack (24. 2. 2022). „Putin's "Nazi" rhetoric reveals his terrifying war aims in Ukraine”. Vox. Arhivirano iz originala 28. 2. 2022. g. Pristupljeno 17. 3. 2023. 
  210. ^ „Fact check: Do Vladimir Putin's justifications for going to war against Ukraine add up?”. Deutsche Welle. 25. 2. 2022. Arhivirano iz originala 25. 2. 2022. g. Pristupljeno 22. 5. 2022. 
  211. ^ Shepp, Jonah (28. 2. 2022). „Russia's War of Self-Destruction”. New York. Arhivirano iz originala 11. 3. 2022. g. Pristupljeno 17. 3. 2023. 
  212. ^ „Putin's miscalculation in Ukraine could lead to his downfall”. New Statesman. 2. 3. 2022. Arhivirano iz originala 6. 3. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  213. ^ „Russians Fleeing As Nation Faces Economic Collapse”. Forbes. 5. 3. 2022. Arhivirano iz originala 6. 3. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  214. ^ „Ukraine conflict: UK to impose sanctions on Russia's President Putin”. BBC News. 25. 2. 2022. Arhivirano iz originala 1. 3. 2022. g. Pristupljeno 25. 2. 2022. 
  215. ^ „Ukraine invasion: West imposes sanctions on Russia's Putin and Lavrov”. BBC News. 26. 2. 2022. Arhivirano iz originala 27. 2. 2022. g. Pristupljeno 26. 2. 2022. 
  216. ^ „Everything you need to know about war crimes and how Putin could be prosecuted”. CNN. Arhivirano iz originala 9. 3. 2022. g. Pristupljeno 26. 3. 2022. 
  217. ^ Orentlicher, Diane (10. 5. 2022). „The case for a Putin war crimes trial”. NBC News. Arhivirano iz originala 20. 9. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  218. ^ „Johnson: Putin may face war crimes charges”. The Guardian. Arhivirano iz originala 25. 2. 2022. g. Pristupljeno 24. 2. 2022. 
  219. ^ „Biden calls Putin a 'war criminal' after meeting with troops in Poland”. ABC News. Arhivirano iz originala 26. 3. 2022. g. Pristupljeno 26. 3. 2022. 
  220. ^ „Everything you need to know about war crimes and how Putin could be prosecuted”. CNN. Arhivirano iz originala 9. 3. 2022. g. Pristupljeno 7. 3. 2022. 
  221. ^ Ryan, Missy (25. 4. 2022). „U.S. looks to assist war crimes prosecutions targeting Russian leaders”. The Washington Post. Arhivirano iz originala 25. 4. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  222. ^ „Ukraine invasion: Putin puts Russia's nuclear forces on 'special alert'”. BBC News. 28. 2. 2022. Arhivirano iz originala 14. 3. 2022. g. Pristupljeno 1. 3. 2022. 
  223. ^ „Slow Progress and Fierce Resistance in Ukraine Could Prompt Brutal Russian Offensive”. Moscow Times. 1. 3. 2022. Arhivirano iz originala 3. 3. 2022. g. Pristupljeno 1. 3. 2022. 
  224. ^ „Putin Signs Law Introducing Jail Terms for 'Fake News' on Army”. Moscow Times. 4. 3. 2022. Arhivirano iz originala 14. 3. 2022. g. Pristupljeno 7. 3. 2022. 
  225. ^ „Russia will stop 'in a moment' if Ukraine meets terms – Kremlin”. Reuters. 7. 3. 2022. Arhivirano iz originala 9. 3. 2022. g. Pristupljeno 8. 3. 2022. 
  226. ^ „Ukraine's Zelenskiy Says Open to 'Compromise' with Russia on Crimea, Separatist Territories”. Moscow Times. 8. 3. 2022. Arhivirano iz originala 12. 3. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  227. ^ „Putin warns Russia against pro-Western 'traitors' and scum”. Reuters. 16. 3. 2022. Arhivirano iz originala 24. 3. 2022. g. Pristupljeno 16. 3. 2022. 
  228. ^ „Putin says Russia must undergo a 'self-cleansing of society' to purge 'bastards and traitors' as thousands flee the country”. Business Insider. 16. 3. 2022. Arhivirano iz originala 22. 3. 2022. g. Pristupljeno 16. 3. 2022. 
  229. ^ Kolesnikov, Andrei (8. 2. 2023). „Russia's Second, Silent War Against Its Human Capital”. Carnegie Endowment for International Peace. Arhivirano iz originala 25. 5. 2023. g. Pristupljeno 1. 7. 2023. 
  230. ^ „Putin's War Escalation Is Hastening Demographic Crash for Russia”. Bloomberg. 18. 10. 2022. Arhivirano iz originala 12. 10. 2023. g. Pristupljeno 1. 7. 2023. 
  231. ^ Murphy, Matt; Greenall, Robert (25. 3. 2022). „Ukraine War: Civilians abducted as Russia tries to assert control”. BBC. Arhivirano iz originala 3. 4. 2022. g. Pristupljeno 21. 5. 2022. 
  232. ^ Kirby, Jen (12. 4. 2022). „When Russian troops arrived, their relatives disappeared”. Vox Media, LLC. Arhivirano iz originala 19. 5. 2022. g. Pristupljeno 21. 5. 2022. 
  233. ^ „Volodymyr Zelensky says Ukraine ready to discuss neutrality in peace talks with Russia”. Financial Times. 28. 3. 2022. Arhivirano iz originala 1. 4. 2022. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  234. ^ „Putin escalates Ukraine war, issues nuclear threat to West”. Reuters. 21. 9. 2022. Arhivirano iz originala 7. 10. 2022. g. Pristupljeno 22. 9. 2022. 
  235. ^ Lawler, Dave (30. 9. 2022). „Putin claims 15% of Ukraine is now part of Russia”. Axios (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 4. 10. 2022. g. Pristupljeno 30. 9. 2022. 
  236. ^ „Ukraine liberated Kherson city. Now, Russia is destroying it.”. The Washington Post. 14. 1. 2023. Arhivirano iz originala 27. 6. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  237. ^ „Russia could be fighting in Ukraine for a long time: Putin”. Al Jazeera. 7. 12. 2022. Arhivirano iz originala 16. 12. 2022. g. Pristupljeno 16. 12. 2022. 
  238. ^ „'Terrible toll': Russia's invasion of Ukraine in numbers”. Euractiv. 14. 2. 2023. Arhivirano iz originala 12. 7. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  239. ^ Hussain, Murtaza (9. 3. 2023). „The War in Ukraine Is Just Getting Started”. The Intercept. Arhivirano iz originala 18. 5. 2023. g. Pristupljeno 27. 3. 2023. 
  240. ^ „Putin Signals Readiness for Peace Talks if Kyiv Cedes Occupied Regions”. The Moscow Times. 5. 1. 2023. Arhivirano iz originala 24. 3. 2023. g. Pristupljeno 24. 3. 2023. 
  241. ^ "Ukraine war: International court issues warrant for Putin's arrest," 17 March 2023, Reuters, retrieved 18 March 2023
  242. ^ Karim Ahmad Khan,   Nedostaje ili je prazan parametar |title= (pomoć)
  243. ^ "Situation in Ukraine: ICC judges issue arrest warrants against Vladimir Vladimirovich Putin and Maria Alekseyevna Lvova-Belova," 17 March 2023, International Criminal Court, retrieved 18 March 2023
  244. ^ Hofmański, Piotr (17. 3. 2023). „ICC arrest warrants in the situation of Ukraine: Statement by President Piotr Hofmański” (video). youtube.com (na jeziku: engleski). International Criminal Court. 
  245. ^ Corder, Mike; Casert, Raf (17. 3. 2023). „ICC issues arrest warrant for Putin over Ukraine war crimes”. Associated Press. Arhivirano iz originala 17. 3. 2023. g. 
  246. ^ Michaels, Daniel (17. 3. 2023). „U.N. Court Issues Arrest Warrant for Russia's Putin And Another Kremlin Official”. The Wall Street Journal. 
  247. ^ Fowler, Sarah (17. 3. 2023). „"No excuse to deport children to Russia, says ICC prosecutor,"”. BBC. Arhivirano iz originala 17. 3. 2023. g. 
  248. ^ „Xi, Putin meeting highlights US tensions with China”. ABC News. 21. 3. 2023. Arhivirano iz originala 24. 3. 2023. g. Pristupljeno 24. 3. 2023. 
  249. ^ Gan, Nectar (20. 3. 2023). „Xi makes 'journey of friendship' to Moscow days after Putin's war crime warrant issued”. CNN (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 21. 3. 2023. g. 
  250. ^ „South Africa moves to let Putin attend BRICS summit despite ICC arrest warrant over Ukraine war”. www.cbsnews.com (na jeziku: engleski). 30. 5. 2023. Arhivirano iz originala 16. 6. 2023. g. Pristupljeno 16. 6. 2023. 
  251. ^ „Russian President Vladimir Putin evades arrest warrant by skipping BRICS summit in South Africa”. The Globe and Mail. 19. 7. 2023. Arhivirano iz originala 1. 9. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  252. ^ „Ukraine war: Vladimir Putin threatens cluster bomb retaliation if weapons used against Russian forces”. Sky News. 16. 7. 2023. Arhivirano iz originala 23. 7. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  253. ^ „Putin tightens grip on Africa after killing Black Sea grain deal”. Politico. 19. 7. 2023. Arhivirano iz originala 31. 8. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  254. ^ „By pulling out of the Ukrainian grain deal, Russia risks alienating its few remaining partners”. AP News. 21. 7. 2023. Arhivirano iz originala 12. 10. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  255. ^ Wolff, Stefan (28. 7. 2023). „Russia-Africa summit: Putin offers unconvincing giveaways in a desperate bid to make up for killing the Ukraine grain deal”. The Conversation. Arhivirano iz originala 31. 7. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  256. ^ „Putin meets Ethiopian PM Abiy Ahmed”. Africanews. 26. 7. 2023. Arhivirano iz originala 10. 8. 2023. g. Pristupljeno 11. 11. 2023. 
  257. ^ Cooper, Helene; Gibbons-Neff, Thomas; Schmitt, Eric; Barnes, Julian E. (18. 8. 2023). „Troop Deaths and Injuries in Ukraine War Near 500,000, U.S. Officials Say”. The New York Times (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 3. 9. 2023. g. Pristupljeno 3. 9. 2023. 
  258. ^ Cullison, Alan. „Hamas Attack Ends a Delicate Entente Between Russia and Israel”. WSJ. Pristupljeno 15. 10. 2023. 
  259. ^ „Putin cautions Israel against using tactics in Gaza like Nazi siege of Leningrad”. Reuters. 13. 10. 2023. 
  260. ^ „Russia's Putin tries to use Gaza war to his geopolitical advantage”. Reuters. 17. 11. 2023. 
  261. ^ „Netanyahu tells Putin: Your cooperation with Iran is dangerous”. The Jerusalem Post. 10. 12. 2023. 
  262. ^ „Putin calls war a 'tragedy'; Moscow claims Ukraine is seeing 'colossal losses' after crossing river”. CNBC. 22. 11. 2023. 
  263. ^ „Putin: No Peace in Ukraine Until Russia Achieves Goals”. VOA News. 14. 12. 2023. 
  264. ^ „Putin Quietly Signals He Is Open to a Cease-Fire in Ukraine”. The New York Times. 23. 12. 2023. 
  265. ^ Bryant, Miranda (24. 6. 2023). „Wagner mutiny: how the world reacted”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  266. ^ Osborn, Andrew; Liffey, Kevin (24. 6. 2023). „Russia accuses mercenary boss of mutiny after he says Moscow killed 2,000 of his men”. Reuters (na jeziku: engleski). Arhivirano iz originala 23. 6. 2023. g. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  267. ^ Tubridy, Mack; Kozlov, Pyotr; Berkhead, Samantha (24. 6. 2023). „Prigozhin Charged With 'Inciting Armed Revolt' After Vowing to Stop 'Evil' Military Leadership”. The Moscow Times. Arhivirano iz originala 23. 6. 2023. g. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  268. ^ Rosenberg, Steve (23. 6. 2023). „Yevgeny Prigozhin: Wagner chief blames war on defence minister”. BBC News. Arhivirano iz originala 23. 6. 2023. g. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  269. ^ Sauer, Pjotr (23. 6. 2023). „Russia investigates Wagner chief for 'armed mutiny' after call for attack on military”. The Guardian (na jeziku: engleski). ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 24. 6. 2023. g. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  270. ^ Dress, Brad (23. 6. 2023). „Wagner chief says Russia's war in Ukraine intended to benefit elites, accuses Moscow of lying”. The Hill (na jeziku: engleski). Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  271. ^ „Wagner chief rejects Putin's accusations of treason”. Al Jazeera (na jeziku: engleski). 23. 6. 2023. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  272. ^ Tubridy, Mack; Kozlov, Pyotr; Berkhead, Samantha (24. 6. 2023). „Prigozhin Charged With 'Inciting Armed Revolt' After Vowing to Stop 'Evil' Military Leadership”. The Moscow Times. Arhivirano iz originala 23. 6. 2023. g. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  273. ^ „Putin nazval mяtež Prigožina "predatelьstvom" i "izmenoй"” [Putin calls Prigozhin's rebellion "betrayal" and "treason"]. Meduza (na jeziku: ruski). 24. 6. 2023. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  274. ^ „Rebel Russian mercenaries turn back short of Moscow 'to avoid bloodshed'”. Reuters (na jeziku: engleski). 24. 6. 2023. Arhivirano iz originala 24. 6. 2023. g. Pristupljeno 26. 6. 2023. 
  275. ^ Seddon, Max (24. 6. 2023). „Belarus claims deal with Prigozhin to end advance on Moscow” . Financial Times. Arhivirano iz originala 24. 6. 2023. g. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  276. ^ Seddon, Max; Ivanova, Polina (24. 6. 2023). „Prigozhin says Wagner has agreed to stand down” . Financial Times. Arhivirano iz originala 24. 6. 2023. g. Pristupljeno 24. 6. 2023. 
  277. ^ „Wagner fighters leaving Rostov and Voronezh after aborted mutiny”. Politico. 25. 6. 2023. 
  278. ^ Gardner, Frank; Greenall, Robert; Lukiv, Jaroslav (23. 8. 2023). „Wagner chief Yevgeny Prigozhin presumed dead after Russia plane crash”. BBC News. Arhivirano iz originala 23. 8. 2023. g. Pristupljeno 23. 8. 2023. 
  279. ^ Troianovski, Anton; Barnes, Julian E; Schmitt, Eric (24. 8. 2023). „'It's Likely Prigozhin Was Killed,' Pentagon Says”. The New York Times. Arhivirano iz originala 27. 8. 2023. g. Pristupljeno 27. 8. 2023. 
  280. ^ „Alexei Navalny: Widow urges Russians to protest on election day”. BBC News. 6. 3. 2024. Arhivirano iz originala 15. 3. 2024. g. Pristupljeno 15. 3. 2024. 
  281. ^ Roth, Andrew; Sauer, Pjotr (15. 3. 2024). „A forever war, more repression, Putin for life? Russia's bleak post-election outlook”. The Guardian. Arhivirano iz originala 18. 3. 2024. g. 
  282. ^ „Putin Wins 87.28% of Votes With All Ballots Counted – Election Officials”. The Moscow Times (na jeziku: engleski). 18. 3. 2024. Arhivirano iz originala 19. 3. 2024. g. Pristupljeno 19. 3. 2024. 
  283. ^ „Putin Wins 87.28% of Votes With All Ballots Counted – Election Officials”. The Moscow Times (na jeziku: engleski). 18. 3. 2024. Arhivirano iz originala 19. 3. 2024. g. Pristupljeno 19. 3. 2024. 
  284. ^ Robyn Dixon, Siobhán O'Grady, David L. Stern, Serhii Korolchuk and Serhiy Morgunov, For Putin's election in occupied Ukraine, voting is forced at gunpoint Arhivirano 2024-03-17 na sajtu Wayback Machine, Washington Post; (16 March 2024).
  285. ^ „Issledovanie «Novoй-Evropa»: okolo polovinы golosov za Vladimira Putina na prezidentskih vыborah bыli vbrošenы”. Novaya Gazeta (na jeziku: ruski). 18. 3. 2024. Arhivirano iz originala 18. 3. 2024. g. Pristupljeno 18. 3. 2024. 
  286. ^ „Death toll from concert hall attack in Russia's Moscow region rises to 144”. AA. 29. 3. 2024. 
  287. ^ „Number of Wounded in Crocus City Hall Attack Rises to 360”. The Moscow Times. 27. 3. 2024. Arhivirano iz originala 27. 3. 2024. g. Pristupljeno 27. 3. 2024. 
  288. ^ Belam, Martin (23. 3. 2024). „Moscow concert hall attack: Putin tells Russians Ukraine linked to attack which killed 115, claims denied by Kyiv officials – live updates”. the Guardian. ISSN 0261-3077. Arhivirano iz originala 23. 3. 2024. g. Pristupljeno 23. 3. 2024. 
  289. ^ Hartog, Eva (30. 3. 2024). „Putin the autocrat comes of age”. Politico. 
  290. ^ „Obama Rockets to Top of Poll on Global Leaders”. World Public Opinion. 12. 6. 2009. Arhivirano iz originala 8. 11. 2012. g. Pristupljeno 6. 3. 2012. 
  291. ^ Schaaf, Matthew (29. 11. 2007). „Vlad the Great”. New Statesman. Pristupljeno 6. 3. 2012. 
  292. ^ Ekipa „Novosti“ (19. 10. 2011). „Putin iz našeg sokaka | Reportaže”. Novosti.rs. Pristupljeno 6. 3. 2012. [mrtva veza]
  293. ^ Follow TIME Facebook Twitter Google + Tumblr. „Person of the Year 2007”. TIME. Arhivirano iz originala 25. 12. 2018. g. Pristupljeno 6. 3. 2012. 
  294. ^ Nikolić odlikovao Putina i državnike još 11 zemalja : Politika : POLITIKA
  295. ^ Putin: Ovo je orden za Rusiju
  296. ^ WDR 2: Rusko Badnje veče, 6. januara 2007.
  297. ^ Die neue Epoche, Online: Božić u Moskvi[mrtva veza], 7. januara 2007.
  298. ^ Sem Strit (15. jun 2018). „Which football team does Vladimir Putin support and what other sports does World Cup 2018 hosts Russia’s President follow?” [Za koji fudbalski tim navija Vladimir Putin, i koje druge sportove prati predsednik Rusije, domaćina Svetskog prvenstva 2018?]. The Sun (na jeziku: engleski). Pristupljeno 10. novembar 2024. 
  299. ^ „Biografija, Vladimir Putin, interesovanja (jezik: ruski), Pristupljeno 15. 10. 2020.”. 
  300. ^ Vьetnam: Naš prezident kruče amerikanskogo. Putinu – orden Ho Ši Mina. Nas tam poka lюbяt (na jeziku: ruski). Argumentы i Faktы. 7. 3. 2001. Arhivirano iz originala 14. 6. 2021. g. Pristupljeno 20. 8. 2022. 
  301. ^ Pervый Prezident Respubliki Kazahstan Nursultan Nazarbaev Hronika deяtelьnosti 2004 god (PDF) (na jeziku: ruski). Astana. 2009. str. 15. ISBN 978-601-80044-3-8. Arhivirano (PDF) iz originala 2022-01-16. g. Pristupljeno 2022-08-20. „Prezident takže podpisal ukazы "O nagraždenii ordenom "Altыn ыran" (Zolotoй orel) Putina V.V."...” 
  302. ^ „Chirac décore Poutine”. Vidéo Dailymotion. 13. 10. 2006. Arhivirano iz originala 9. 10. 2021. g. Pristupljeno 20. 8. 2022. 
  303. ^ „CSTO: SAFE CHOICE IN CENTRAL ASIA”. Eurasia Daily Monitor. 4 (191). 2007. 
  304. ^ „Emomali Rahmon bestows Ismoili Somoni Order on Vladimir Putin | Tajikistan News ASIA-Plus”. www.asiaplustj.info. 
  305. ^ Atul Aneja Putin goes calling on the Saudis. The Hindu. 20 February 2007.
  306. ^ Putin Receives Top UAE's Decoration, Order of Zayed Arhivirano 25 maj 2013 na sajtu Wayback Machine, Rbc.ru, 10 September 2007.
  307. ^ Sanchez, Fabiola (2. 4. 2010). „Russia offers Venezuela nuclear help, Chavez says”. The Seattle Times. Arhivirano iz originala 12. 6. 2021. g. Pristupljeno 20. 8. 2022. 
  308. ^ „Oficialьnoe opublikovanie”. pravo.by (na jeziku: ruski). Pristupljeno 6. 7. 2023. 
  309. ^ „Ordonnance Souveraine n° 4.504 du 4 octobre 2013 portant élévation dans l'Ordre de Saint-Charles” (na jeziku: francuski). Journal de Monaco. 4. 10. 2013. Arhivirano iz originala 13. 6. 2021. g. Pristupljeno 20. 8. 2022. 
  310. ^ „Raul Castro Welcomes Russian President Vladimir Putin”. Escambray. 11. 7. 2014. Arhivirano iz originala 3. 5. 2016. g. Pristupljeno 20. 8. 2022. 
  311. ^ „Putin receives Serbia's top state decoration”. B92. 16. 10. 2014. Arhivirano iz originala 26. 11. 2021. g. Pristupljeno 20. 8. 2022. 
  312. ^ „Putin na vstreče s prezidentom Gvinei otmetil interes rossiйskih investorov k эtoй strane - TASS”. 
  313. ^ „Ukaz Prezidenta Turkmenistana ot 1 oktяbrя 2017 goda "O nagraždenii Prezidenta Rossiйskoй Federacii Vladimira Vladimiroviča Putina ordenom Turkmenistana «Hyzmatdaşlygy ösdürmäge goşandy üçin»”. Arhivirano iz originala 2020-10-24. g. Pristupljeno 2019-06-28. 
  314. ^ „Anastasiadis nagradil Putina ordenom Makariosa i priglasil na Kipr”. Evropa Kipr. 25. 10. 2017. Pristupljeno 6. 7. 2023. 
  315. ^ „Ukaz Prezidenta Kirgizskoй Respubliki ot 22 noяbrя 2017 goda UP № 270 «O nagraždenii V. V. Putina»”. Arhivirano iz originala 2019-07-24. g. Pristupljeno 2019-07-24. 
  316. ^ „Putin becomes first foreign leader to get China's Order of Friendship”. TASS. 1. 1. 2016. Arhivirano iz originala 8. 3. 2021. g. Pristupljeno 19. 6. 2018. 
  317. ^ „Rossiйsko-angolьskie peregovorы”. 4. 4. 2019. 
  318. ^ „Ukaz Prezidenta Kirgizskoй Respubliki ot 22 noяbrя 2017 goda UP № 270 «O nagraždenii V. V. Putina»”. Arhivirano iz originala 2019-07-24. g. Pristupljeno 2019-07-24. 
  319. ^ „Nursultan Nazarbayev awards Order of Yelbasy to Vladimir Putin”. inform.kz. 28. 5. 2019. Arhivirano iz originala 20. 8. 2022. g. Pristupljeno 20. 8. 2022. 

Literatura

Spoljašnje veze


Premijer Rusije
Predsednik Rusije
Premijer Rusije
Predsednik Rusije
sadašnji
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Владимир_Путин&oldid=28844444”