Bogdan Pecotić
Bogdan Pecotić (Smokvica, 21. novembar 1912 — Smokvica, 14. maj 1998) bio je učesnik Narodnooslobodilačke borbe, admiral JRM i narodni heroj Jugoslavije.
| bogdan pecotić | ||||||||||
|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
 Bogdan Pecotić | ||||||||||
| Lični podaci | ||||||||||
| Datum rođenja | 21. novembar 1912. | |||||||||
| Mesto rođenja | Smokvica, Korčula, Austrougarska | |||||||||
| Datum smrti | 14. maj 1998. (85 god.) | |||||||||
| Mesto smrti | Smokvica, Korčula, Hrvatska | |||||||||
| Profesija | vojno lice | |||||||||
| Delovanje | ||||||||||
| Član KPJ od | 1941. | |||||||||
| Učešće u ratovima | Narodnooslobodilačka borba | |||||||||
| Služba | NOV i PO Jugoslavije Jugoslovenska narodna armija 1941 – 1972. | |||||||||
| Čin | admiral | |||||||||
| predsednik SUBNOR Jugoslavije | ||||||||||
| Period | 1987 – 1988. | |||||||||
| Prethodnik | Rudi Kolak | |||||||||
| Naslednik | Petar Matić Dule | |||||||||
| Heroj | ||||||||||
| Narodni heroj od | 27. novembra 1953. | |||||||||
| Odlikovanja |
| |||||||||
Biografija
urediRođen je 21. novembra 1912. godine u Smokvici, Korčula, u brojnoj seljačkoj porodici. Posle završetka osnovne škole, zbog siromaštva nije mogao da nastavi školovanje, već je ostao u rodnom selu baveći se zemljoradnjom i ribarstvom. Naposletku je ipak uspeo da za četiri godine privatno položi osam razreda gimnazije i maturu. Zatim je otišao u Beograd na odsluženje vojnog roka. Posle izlaska iz vojske, 1940. godine upisao se na Tehnički fakultet u Zagrebu. U vreme studija pristupio je revolucionarno orijentisanim grupama zagrebačkih studenata i postao aktivan učesnik studentskog pokreta. Početkom 1941. godine, postao je kandidat za člana KP Jugoslavije.
Narodnooslobodilačka borba
urediPosle okupacije Jugoslavije, napustio je studije i vratio se u rodno mesto na Korčuli. Neposredno posle okupacije zemlje, bio je inicijator je sastanka studenata Korčule povodom ponude italijanskih vlasti za odobrenje stipendija za nastavak studija lokalnim studentima u Italiji. Na sastanku je donet zaključak da bi prihvatanje italijanske stipendije značilo izdaju naroda i da je dužnost svakog studenta da ostane tu, da sa svojim narodom deli sudbinu.
Učestvovao je u rasturanju prvih antifašističkih letaka među italijanske vojnike prilikom njihovog prelaska preko Korčule. Letke je na italijanskom jeziku štampao Pokrajinski komitet KPH za Dalmaciju. Prvih dana ustanka, Bogdan je učestvovao kao terenski radnik u prikupljanju oružja, organizovanju partizanskih grupa i stvaranju prvih organa narodne vlasti. Zbog njegove aktivnosti i sumnje policije za učestvovanja u prvim akcijama, on se nalazio u prvoj grupi uhapšenih na Korčuli. Zbog nedostatka dokaza, bio je pušten, i nakon toga prešao je u ilegalnost. Ubrzo je postao predsednik Mesnog NOO u Smokvici, a 1942. i član Sreskog NOO Korčula. Početkom januara 1943. godine, bio je izabran za člana Sreskog komiteta KPH za Korčulu. Polovinom marta iste godine, upućen je na politički kurs pri Oblasnom komitetu KPH za Dalmaciju.
Posle završetka kursa, krajem maja, bio je postavljen za zamenika političkog komesara Prvog udarnog bataljona Biokovskog partizanskog odreda. Već se u prvim borbama, juna i jula 1943. godine, protiv italijanskih fašista na Biokovu, istakao u rukovođenju bataljonom.
Polovinom avgusta iste godine, bio je postavljen za komandanta Biokovskog odreda. S odredom je, sredinom avgusta 1943. izvršio uspešan napad na neprijateljski garnizon u Zadvarju. Posle dvočasovne borbe, bilo je zarobljeno više od 300 domobrana i ustaša, medu kojima i 8 oficira, a zaplenjeno je 300 pušaka, 5 mitraljeza, 14 puškomitraljeza i velika količina municije. Zauzeće Zadvarja predstavljalo je jednu od do tada najuspešnijih akcija biokovskih partizana.
Kada je kapitulirala Italija, septembra 1943. godine, bio je postavljen za komandanta Grupe odreda južne Dalmacije, koja je vodila borbe protiv nemačkih snaga koje su nastupale iz Mostara ka obali i oslobođenom Splitu. Početkom oktobra, formirana je Jedanaesta dalmatinska (biokovska) brigada, i Bogdan je bio postavljen za njenog prvog komandanta, a već sredinom oktobra premešten je na mesto komandanta Trinaeste južnodalmatinske brigade. U toku oktobra i novembra, njegova brigada vodila je teške borba protiv nemačkih snaga na Mljetu i Pelješcu.
U borbama protiv nemačkog desanta na Korčulu, 22. decembra, Bogdan je bio teško ranjen i prebačen na lečenje u Bari (Italija). Posle ozdravljenja, marta 1944. godine, postavljen je za operativnog oficira 26. dalmatinske divizije. U aprilu je učestvovao u organizovanju i izvođenju desantnih napada koje je vodila divizija na Hvaru, Korčuli i Mljetu. Za postignute uspehe u desantima na ova ostrva, diviziju je pohvalio Vrhovni komandant Josip Broz Tito. U maju i junu učestvovao je, u istoj funkciji, u borbama na Šolti i Braču. Kratko vreme nalazio se na dužnosti komandanta Četvrte splitske brigade, a već u prvoj polovini avgusta postavljen je za načelnika štaba Devete dalmatinske divizije i s njom učestvovao u borbama za oslobođenje Livna, Duvna, Šujice, Posušja i Imotskog. Posebno se istakao kao načelnik štaba u Kninskoj operaciji. Krajem 1944. godine bio je premešten na dužnost komandanta grada Dubrovnika, na kojoj je ostao do početka februara 1945. godine, kada je postavljen za komandanta Dvadesete dalmatinske divizije.
S divizijom je učestvovao u završnim operacijama za oslobođenje Jugoslavije: u oslobađanju Like, južnog Korduna i dela Gorskog kotara. Posebno se istakao u Tršćanskoj operaciji, kada je sa svojom divizijom, ojačanom tenkovskom brigadom, armijskim motorizovanim divizijama i Jedanaestom brigadom 26. divizije, od 26. do 28. aprila, izveo uspešan manevar preko Snežnika i oslobodio Knežak, Št. Petar (Pivka), Ilirsku Bistricu i Postojnu, čime su stvoreni uslovi za prodor jedinica Četvrte armije prema Trstu. Ojačane divizijske grupe pod njegovom komandom (oko 17.000 boraca), 29. aprila izvršile su brz prodor prema Trstu, i već 1. maja, posle žestokih borbi, upale u grad, a 2. maja skršile i poslednji otpor neprijatelja u Trstu. Za postignute izvanredne uspehe, heroizam i umešno korišćenje žive sile i tehnika u ovoj operaciji, diviziju je, na čelu s komandantom Pecotićem, pohvalio Vrhovni komandant Tito.
Posleratna karijera
urediPosle završetka rata, pohađao je Višu vojnopomorsku akademju u Sovjetskom Savezu, a zatim je završio i Višu vojnopomorsku akademiju JRM i Kurs operatike. Nalazio se na odgovornim dužnostima u JNA:
- načelnika Štaba JRM
- komandant eskadre JRM
- načelnik Katedre Više vojne akademije
- načelnik Mornaričko-tehničkog instituta
- komandant Četvrte armijske oblasti
- komandant Vojnopomorske oblasti
Bio je i član Opunomoćstva CK SKJ za JRM i biran je za člana republičke konferencije SKH. Penzionisan je, u činu admirala, 31. decembra 1972. godine.
Kao aktivan društveno-politički radnik, bio je biran za poslanika Savezne skupštine i aktivno je učestvovao u radu skupštinskih odbora i komisija. Bio je predsednik Saveta za civilnu zaštitu Jugoslavije i pripadnik Društva za proučavanje i unapređenje pomorstva Jugoslavije i član Saveta Hrvatske. Do 1981. godine bio je predsedavajući Predsedništva Savezne konferencije rezervnih vojnih starešina, a od 1987. do 1988. odslužio je jednogodišnji mandat predsednika SUBNOR Jugoslavije.
Preminuo je 14. maja 1998. u rodnom mestu Smokvici.
Nosilac je Partizanske spomenice 1941, Ordena ratne zastave, Ordena partizanske zvezde sa srebrnim vencem, Ordena zasluga za narod sa srebrnim zracima i ostalih jugoslovenskih i stranih odlikovanja, među kojima je i sovjetski Orden Kutuzova drugog reda.[1] Ordenom narodnog heroja odlikovan je 27. novembra 1953. godine.
Reference
uredi- ^ Jugoslovenski savremenici: ko je ko u Jugoslaviji
Literatura
uredi- Zbornik narodnih heroja Jugoslavije. Beograd: Omladina. 1957. COBISS.SR 50964999
- Narodni heroji Jugoslavije tom II. Beograd: Narodna knjiga. 1982. COBISS.SR 48703239
