Петар Матић Дуле
Петар Матић Дуле (Ириг, 6. јул 1920) учесник је Народноослободилачке борбе, генерал-пуковник ЈНА, друштвено-политички радник СФРЈ и последњи живи народни херој Југославије.
петар матић дуле | |||||||||||||||||
---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|---|
Лични подаци | |||||||||||||||||
Датум рођења | 6. јул 1920. | ||||||||||||||||
Место рођења | Ириг, Краљевство СХС | ||||||||||||||||
Професија | војно лице, друштвено-политички радник | ||||||||||||||||
Породица | |||||||||||||||||
Супружник | Душанка Матић | ||||||||||||||||
Деловање | |||||||||||||||||
Члан КПЈ од | јуна 1940. | ||||||||||||||||
Учешће у ратовима | Народноослободилачка борба | ||||||||||||||||
Служба | НОВ и ПО Југославије Југословенска народна армија 1941 — 1980. | ||||||||||||||||
Чин | генерал-пуковник | ||||||||||||||||
У току НОБ | командант Треће војвођанске ударне бригаде командант Шесте војвођанске ударне бригаде | ||||||||||||||||
Председник СУБНОР Југославије | |||||||||||||||||
Период | 14. јун — 21. септембар 1988. | ||||||||||||||||
Претходник | Богдан Пецотић | ||||||||||||||||
Наследник | Методије Котевски (в.д) | ||||||||||||||||
Херој | |||||||||||||||||
Народни херој од | 20. децембра 1951. | ||||||||||||||||
Одликовања |
|
Биографија
уредиРођен је 6. јула 1920. у Иригу. Потиче из имућне земљорадничке породице. Основну школу је завршио у родном месту и до почетка Другог светског рата се бавио земљорадњом. Дружећи се са младим радницима и студентима, упознао се са идејама радничког покрета и јуна 1940. године је постао члан Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
После Априлског рата и окупације Краљевине Југославије, 1941. године, Петар је, као секретар Месног комитета, а потом и секретар Среског комитета КПЈ за Ириг и члан Штаба за припремање устанка, врло активно радио на организовању устанка у Срему. У августу 1941. био је задужен за прихват робијаша-комуниста побеглих из сремскомитровачког затвора.[1] Када је формирана Иришка партизанска чета, постао је њен први политички комесар. У лето 1942. године за време велике непријатељске офанзиве на Фрушку гору, био је током пробоја рањен у ногу. По одласку главнине Трећег сремског партизанског одреда у источну Босну, он је са његовим Четвртим батаљоном остао у Срему. У прво време је био заменик, а потом и командант овог батаљона.
Половином маја 1943. године постављен је за команданта Треће групе војвођанских ударних батаљона, од којих је касније формирана Трећа војвођанска ударна бригада. Заједно са Штабом бригаде организовао је већи број заседа, напада на насељена места и комуникације, које су успешно извеле јединице бригаде у Срему и источној Босни. Након неуспелог напада на непријатељски гарнизон у Брчком, новембра 1943. године, вратио се у Срем, где је преузео дужност команданта Сремског партизанског одреда.
За команданта Шесте војвођанске ударне бригаде постављен је априла 1944. године. У борбама ове бригаде са Немцима на Фрушкој гори 17. јула 1944. године, био је рањен у груди и убрзо пребачен у Италију, на лечење. По повратку у земљу, био је постављен за команданта Сремске оперативне зоне при Главном штабу НОВ и ПО Војводине.
Послератни период
уредиПосле ослобођења Београда, новембра 1944. године, упућен је на школовање у Совјетски Савез, где је 1945. године завршио Вишу војну академију „Ворошилов“. По завршетку школовања и повратку у ослобођену Југославију, завршио је и Вишу војну академију ЈНА, 1954. године. Обављао је разне одговорне дужности у Југословенској народној армији (ЈНА) — био је командант 51. војвођанске и Четврте крајишке дивизије, начелник Штаба корпуса и начелник одељења у Генералштабу, начелник Ратне школе ЈНА, први заменик Начелника Генералштаба ЈНА, помоћник Савезног секретара за народну одбрану СФРЈ и подсекретар у Савезном секретаријату за народну одбрану (ССНО) и др. Касније се налазио на дужности председника Комисије за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту (ОНО и ДСЗ) при Председништву Централног комитета Савеза комуниста Југославије. Пензионисан је 31. децембра 1980. године у чину генерал-пуковника ЈНА.
За члана Централног комитета Савеза комуниста Југославије, биран је од Осмог конгреса СКЈ. Био је и члан Опуномоћства ЦК СКЈ за ЈНА. Биран је за народног посланика Скупштине СР Србије и Савезне скупштине СФРЈ, у више сазива. Од 1982. до 1986. био је члан Председништва ЦК СКЈ. У том интервалу се налазио на месту члана Савезног савета за заштиту уставног поретка СФРЈ.[2]
У пролеће 1988. изабран је за председника Савезног одбора СУБНОР-а Југославије, а у октобру исте године је смењен због сукоба са руководством СР Србије. Касније је поднео оставку и на чланство у ЦК СКЈ.
По распаду СФРЈ, активно је учествовао у раду Друштва за истину о Народноослободилачкој борби и Југославији, и налазио се на месту председника његовог Политичког савета.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, међу којима су — Орден југословенске звезде с лентом, Орден ратне заставе, Орден заслуга за народ са златном звездом, Орден братства и јединства са златним венцем, Орден народне армије са ловоровим венцем, Орден за војне заслуге са великом звездом, Орден партизанске звезде са сребрним венцем, Орден заслуга за народ са сребрним зрацима, Орден народне армије са златном звездом и два Ордена за храброст. Орденом народног хероја одликован је 20. децембра 1951. године.
Породица
уредиЦела породица Петра Матића Дулета учествовала је у рату. Мајка му је стрељана у Јасеновцу, 1942. године, док му је отац до смрти мучен у немачком затвору и две недеље по пуштању из затвора преминуо је у родном Иригу. Сестра од стрица, Анка Матић Грозда, погинула је 1944. током ослобођења Београда. Проглашена је за народног хероја Југославије, 2. октобра 1953. године.[3][4][а]
Супруга Душанка такође је била учесница Народноослободилачког рата (НОР) и борби током Београдске операције.[1]
Напомене
уредиРеференце
уреди- ^ а б PETAR MATIĆ DULE, POSLEDNJI ŽIVI NARODNI HEROJ JUGOSLAVIJE: Svet opasno liči na onaj pred rat;kurir.rs, 2019
- ^ Савезни савет за заштиту уставног поретка у контроли служби безбедности некадашње Југославије (1975–1992) (проф. др Радојица Лазић, Факултет за дипломатију и безбедност, Београд, часопис „Безбедност”, 2/2022)
- ^ POSLEDNJI NARODNI HEROJ Komandovao je akcijom po kojoj je SNIMLJEN FILM, a i danas ima snažan politički stav;blic.rs, 2018
- ^ Razgovor sa Petrom Matićem, poslednjim živim narodnim herojem u Srbiji;partizani.info, 2018
Литература
уреди- Војна енциклопедија (књига пета). Београд 1973. година
- Народни хероји Југославије. Београд: Младост. 1975.
Спољашње везе
уреди- Danas.rs: Заборављени деведесетогодишњаци (26. XII 2011)
- Blic.rs: ПОСЛЕДЊИ НАРОДНИ ХЕРОЈ Командовао је акцијом по којој је СНИМЉЕН ФИЛМ, а и данас има снажни политички став (11. III 2018)
- Kurir.rs: ПЕТАР МАТИЋ ДУЛЕ, ПОСЛЕДЊИ ЖИВИ НАРОДНИ ХЕРОЈ ЈУГОСЛАВИЈЕ: Свет опасно личи на онај пред рат (1. IX 2019)
- Alo.rs: ПОСЛЕДЊИ ХЕРОЈ СФРЈ Овако је прославио 100. рођендан (6. VII 2020)
- Politika.rs: Стогодишњем Петру Матићу поново уручен орден народног хероја (6. VII 2020)
- БЕЗ ЦЕНЗУРЕ — Светозар Оро, Витомир Сударски, Петар Матић Дуле и др Младенко Цолић