Википедија

Bitka za Donbas (1919)

Bitka za Donbas bila je vojna kampanja Ruskog građanskog rata koja je trajala od januara do maja 1919. godine, u kojoj su bele snage odbile napade Crvene armije na Donsku oblast i posle teških borbi zauzele region Donbasa.

Bitka za Donbas
Deo Ruskog građanskog rata

Crvenoarmejci sahranjuju rudare koje je masakrirala Dobrovoljačka vojska
Vreme12. januar - 31. maj 1919.
Mesto
Donbas
Ishod Pobeda Bele armije
Sukobljene strane
Rusija Južna Rusija
Donska Republika
Kubanjska Republika		 Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika Ruska SFSR
Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika Ukrajinska SSR
Mahnovščina
Komandanti i vođe
Rusija Anton Denjikin
Rusija Vladimir Maj-Majevski
Andrej Škuro
Viktor Pokrovski
Petar Krasnov		 Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika Jukums Vacietis
Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika Vladimir Gitis
Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika Inokentij Koževnikov
Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika Tihon Kvesin
Ruska Sovjetska Federativna Socijalistička Republika Pavel Knjagnicki
Ukrajinska Sovjetska Socijalistička Republika Anatolij Skačko
Nestor Mahno
Jačina
26.000 vojnika 40.000−50.000 vojnika
Žrtve i gubici
veliki veliki

Nakon što je vojska Ukrajinske Narodne Republike potisnuta iz Harkova i Kijeva i uspostavljena Ukrajinska Socijalistička Sovjetska Republika, Crvena armija je u martu 1919. napala centralni deo Donbasa, koji je napustila Carska nemačka armija u novembru 1918. kasnije okupirana od strane Bele dobrovoljačke armije. Njen cilj je bio da kontroliše strateški locirane i ekonomski važne teritorije, što bi omogućilo dalje napredovanje ka Krimu, Azovskom i Crnom moru. Posle teških borbi, vođenih promenljivom srećom, zauzela je ključne centre na ovim prostorima (Juzivka, Lugansk, Debaljcevo, Mariupolj) do kraja marta, kada ih je izgubila od Belih predvođenih Vladimirom Maj-Majevskim.

20. aprila front se prostirao duž linije Dmitrovsk-Horlivka, a Beli su zapravo imali otvoren put prema Harkovu, glavnom gradu Ukrajinske SSR. Do 4. maja Lugansk je pružao otpor njihovim napadima. Daljim uspesima Oružanih snaga Južne Rusije u maju 1919. doprineli su sukob Crvenih sa anarhistima Nestora Mahna (koji su još uvek bili njihovi saveznici u martu) i pobuna boljševičkog saveznika, Otamana Nikifora Grihoriva.

Bitka za Donbas završena je početkom juna 1919. potpunom pobedom Belih, koji su nastavili ofanzivu ka Harkovu, Katerinoslavu, a potom Krimu, Nikolajevu i Odesi.

Pozadina

uredi

U novembru i decembru 1918. deo Donbasa zauzeli su donski kozaci pod komandom Petra Krasnova, nakon povlačenja carske nemačke armije i uz saglasnost ukrajinskog hetmana Pavla Skoropadskog.[1] Krasnov je 19. novembra 1918. ušao u Lugansk, a početkom decembra njegove trupe su zauzele Mariupolj, Juzivku i Debaljcevo. Organizovao je i upravu Donske republike u Lugansku i Slavo-Srbiji.

U to vreme, Crvena armija je pripremila sopstvenu ofanzivu na Ukrajinu,[2] koja je počela prvih dana januara 1919. zauzimanjem Harkova.[3] Do kraja meseca sovjetske trupe, kojima su se pridružile lokalne partizanske jedinice koje su prethodno učestvovale u ustanku protiv Hetmanije, i naoružani radnički odredi iz gradova, zauzele su Poltavu i Katerinoslav.[4] Komandi Dobrovoljačke armije postalo je jasno da Krasnovljevi kozaci neće moći da se zadrže u Donbasu niti da zaustave marš Crvenih ka jugu ka Crnom moru, posebno nakon što je Krasnov još jednom koncentrisao većinu svojih snaga oko Caricina i po treći puta neuspešno pokušao da zauzme grad.[5] Ovo je predstavljalo pretnju za Taganrog i Rostov na Donu koji su kontrolisali Beli.[6] Za Beli pokret bi gubitak Donbasa značio i gubitak visoko industrijalizovanih oblasti od velikog ekonomskog značaja. Stoga je u decembru 1918. Anton Denjikin odustao od svojih planova da se pridruži opsadi Caricina i da povede dalju ofanzivu uz Volgu kako bi odsekao Crvene od Kaspijskog mora i preuzeo od njih Astrahan,[7] i posledično udruži svoje snage sa snagama Aleksandra Kolčaka na srednjoj Volgi. Umesto toga, počeo je da prebacuje snage na odbranu Donbasa i Krima.[8] Do kraja marta Denjikin je prebacio 18.000 vojnika u oblasti severno i zapadno od Rostova na Donu.[9]

Porazi donskih kozaka primorali su ih da se potčine komandi Dobrovoljačke vojske. Krasnov je 19. februara 1919. predao komandu Afrikanu Bogajevskom i pristao da se Donski kozaci, zajedno sa Dobrovoljačkom vojskom, Terskim kozacima i Kubanjskim kozacima, uključe u Oružane snage Južne Rusije.[10]

Bitka

uredi

8. armija (deo Južnog fronta) i samostalna grupa trupa pod komandom Inokentija Koževnikova[11], kasnije transformisana u 13. armiju (deo Ukrajinskog fronta), sastavljena od 3. i 4. ukrajinske ustaničke divizije, zatim reorganizovana u 41. i 42. streljačku diviziju. Koževnikove snage su bile raspoređene duž linije Hundorovska-Mitiakinskaja-Lugansk, severnije od Debaljceva, južno od Bahmuta i južno prema železničkoj stanici Volnovaha.[8] Deonicu između Volnovahe i keja Azovskog mora podržavale su anarhističke jedinice Nestora Mahna,[9] kao 3. brigada 1. zadneprovske ukrajinske sovjetske divizije 2. ukrajinske sovjetske armije.[8]

Ofanziva Crvenih (mart–april)

uredi

Koževnikova grupa je u martu prvi put pokušala da izbaci Bele iz Donbasa.[9] Crvena armija je udarila centralni deo Donbasa sa Mikitivkom, Jenakijevom, Juzivkom, Bahmutom i Luganskom.[12] Posebno žestoke borbe vođene su u oblasti Debaljceva,[8] ključnog železničkog čvora koji je Crvena armija preuzela 16. marta.[12] Zbog nenapretka Koževnikovih trupa, komandant Južnog fronta Vladimir Gitis prebacio je deo 8. armije na zapad kao podršku, protivno namerama glavnokomandujućeg Crvene armije Jukumsa Vacietisa. Međutim, prebacivanje trupa je zaustavljeno poslednjih dana marta zbog prolećnog odmrzavanja i oštećenja železničke mreže.[9] 28. marta trupe 13. armije ušle su u Jenakijevu, Mikitivku, Makijevku i Horlovku, a 3. aprila zauzele Juzivku, Jasinuvatu i Starobeševo.[12] Dana 1. aprila, Dnjeparska divizija pod komandom Pavla Dibenka zauzela je Mariupolj i potisnula se na 30–40 km od Taganroga.[13] Međutim, 6. i 7. aprila, bele konjičke divizije pod komandom Andreja Škuroa i Vladimira Maj-Majevskog slomile su odbranu Crvenih u centralnom delu Donbasa i ponovo preuzele kontrolu nad Juzivkom, Volnovahom, Marijupoljom, Makijevkom, Jasinuvatom, Jenakijevom. i Horlivka. Volnovaha je ponovo zauzela Crvena armija nakon još jedne krvave bitke 24. aprila, dva dana kasnije Crveni su ponovo kontrolisali Mariupolj, a 28. aprila su zauzeli i Juzivku.[12] U gradovima koje su zauzeli boljševici formirani su saveti i izvršni komiteti, održavani su regionalni kongresi veća.[12]

Od 19. do 27. marta, snage Sovjetske Ukrajine i Mahnovščine na čelu sa Nestorom Mahnom borile su se sa donjeckim jedinicama Dobrovoljačke armije koju je predvodio Mihail Vinohradov u Mariupolju. 19. marta došlo je do prve ofanzive Dnjeparske divizije, tokom koje su trupe Nestora Mahna naterale Dobrovoljačku armiju da pobegne u grad nakon duge vatrene borbe i širenja panike među trupama Dobrovoljačke armije. 21. marta, nakon što je dobio naređenje da brigada napreduje na istok, Mahno je zaključio da ne može odmah da zauzme Mariupolj i povukao se iz njega. Njegove trupe su kasnije raspoređene i grad su zauzeli 8. i 9. puk. Uprkos tome što je bio okružen sa tri strane od strane Mahnovih snaga, zauzimanje grada je bilo komplikovano prisustvom ratnih brodova Antante.[14] Druga ofanziva koja je počela 25. marta i trajala je do 27. marta završila je zauzimanje grada. Mahnovski gerilci su dočekani čim su ušli u grad i kasnije je formiran komitet za podzemnu vojno-revolucionarnu boljševičku komunističku partiju, kao i komesarijat za sovjetsku narodnu miliciju.

Nakon poraza dobrovoljačke armije, šef 1. zadneprovske ukrajinske sovjetske divizije Pavel Dibenko je telegrafisao sovjetskom narodnom komesaru SSSR-a iz Mariupolja o ishodima bitaka. U svom telegrafu pohvalio je artiljerijsku polupuk i 8. i 9. puk za njihovu navodno hrabru službu u borbi, posebno pohvalivši vođstvo komandanta 8. puka Nikolaja Krilenka i komandanta 9. puka Vladimira Tahtamiševa. Prema Dibenku, tokom borbi, pukovi su uspešno odbili kombinovanu dobrovoljačku armiju i francusku eskadrilu, jurišajući na njihova utvrđenja i potiskivajući ih u Azovsko more. Na stotine kozaka dobrovoljačke vojske navodno su se predale sa svojim oružjem tokom napredovanja dok su se snage 1. zadneprovske divizije približavale Taganrogu.[15] Nakon zauzimanja Mariupolja, zaplenjeno je preko 3.500.000 funti uglja, dok su dva minolovca takođe uzeta i preraspoređena kao deo sovjetske mornarice. Tokom ofanzive, divizija je izgubila 18 vojnika, dok je još 172 ranjeno.[15] Zbog uspeha ukrajinskih Sovjeta u Mariupolju, Nestor Mahno je odlikovan Ordenom Crvene zastave.[16]

Kao rezultat borbi, industrijska postrojenja i železničke linije koje rade u Donbasu su u velikoj meri uništene ili obustavljena proizvodnja. Značajan deo radnika i njihovih porodica napustio je region bežeći od neprijateljstava. Krajem marta, Kongres saveta novostvorene Donjecke gubernije izabrao je izvršni komitet na čelu sa Fjodorom Sergejevim i razvio plan za rekonstrukciju industrije u Donbasu.[12] U aprilu 1919. de facto glavni grad pokrajine postao je Bahmut, a zatim, kada je odlučeno da se prošire granice pokrajine, njene vlasti su premeštene u Lugansk.[12]

Bela kontraofanziva (april–jun)

uredi
 
Vladimir Maj-Majevski je ostvario niz pobeda nad Crvenim snagama tokom borbi za Donbas.

Krajem aprila 1919. Beli su započeli kontraofanzivu, pojačanu upotrebom tenkova.[12] Saveznici su obezbedili 60 tenkova kao deo prve serije naoružanja, zajedno sa 200.000 komada vatrenog oružja i 500 miliona komada municije, kao i 6.200 mitraljeza i 168 aviona.[10] U prvim sukobima u kojima je korišćeno, novo oružje je izazvalo paniku među crvenima. Tenkovi su se u više navrata bez problema približavali crvenim položajima, nanoseći im ozbiljne gubitke, a neke crvene trupe su bežale i na sam pogled na njih.[12] Zahvaljujući upotrebi tenkova, trupe Maja-Majevskog ponovo su preuzele kontrolu nad Juzivkom, Jasinuvatom, Kriničnom i Debaljcevom.[12] Maj-Majevski je uspešno koristio postojeću komunikacionu mrežu u Donbasu, posebno železničke linije, za efikasno kretanje između gradova. Na čelu snaga od 3 do 6 hiljada vojnika uspešno su odbili napade preko tri ili čak deset puta jačih grupa Crvene armije, u nizu spektakularnih pobeda nad crvenim snagama. Još jedan faktor koji je doprineo uspehu Belih bio je sukob između komande Crvene armije i Mahnovščine, koja se formalno potčinila sovjetskoj komandi, ali nije želela da proširi vlast boljševika na teritoriju pod njihovom kontrolom.[17] Ni sam Nestor Mahno nije održavao vezu sa komandom Južnog fronta Crvene armije, sa kojom je teoretski zbog blizine trebalo da koordinira svoja dejstva, niti sa štabom 13. armije.[18] U maju i junu 1919. godine bele trupe Andreja Škuroa su bez većih poteškoća probile odbrambene linije mahnovista. U to vreme, Lav Trocki je Mahna proglasio odmetnikom. U pozadini glavnog fronta borbi crveno-belih došlo je do sukoba između boljševičkih snaga i mahnovista.[17] U maju 1919. protiv komande Crvene armije i ukrajinskih boljševika pobunio se i otaman Nikifor Grihoriv, koji je do sada bio u savezu sa njima. Njegovih 20.000 vojnika okupiralo je veliki deo provincija Katerinoslav i Herson tokom tri nedelje, čime je vezao značajne crvene snage.[19] Borbe sa mahnovcima i hrihorivcima razotkrile su desni bok 13. armije, koja je morala da se povuče posle napada belih tenkova.[20]

20. aprila, front se prostirao duž linije Dmitrovsk-Horlivka, a Beli su čak imali otvoren put prema ukrajinskoj sovjetskoj prestonici Harkovu.[12] Zatim su zaplenjeni Mikitivka, Bahmut i Slovensk.[12] 21. aprila trupe Andreja Škuroa stigle su u Lugansk, branile su ih jedinice 8. armije, 1. moskovske radničke divizije i 15. streljačke divizije Janisa Lacisa.[21] U gradu je objavljena mobilizacija radnika i formiran je vojno-revolucionarni komitet na čelu sa Sergejem Lapinom. 9.000 dobrovoljaca, među kojima su bili radnici iz Luganska i Alčevska, kao i neki seljaci iz obližnjih sela, pristupilo je 15. streljačkoj diviziji.[21] Odbrambeni branioci grada su 30. aprila prešli u kontraofanzivu u oblasti Ostra Mogila i odbacili napadače na 30 km od grada, ali 4. maja nisu uspeli da odbiju novi napad i Lugansk su zauzeli Beli.[21]

Vladimir Lenjin je 8. maja pozvao Sovjet narodnih komesara Ukrajinske SSR za specijalnu mobilizaciju u odbranu Donbasa.[12] Predložio je prebacivanje u ovaj region nekih jedinica koje su se istovremeno borile u zapadnoj i centralnoj Ukrajini, ali njegova naređenja nisu sprovedena.[22]

U teoriji, krajem aprila 1919. Crveni su i dalje nadmašili Bele u Donbasu, imali su i više topova i mitraljeza. U isto vreme, međutim, Beli su, za razliku od svojih protivnika, umeli da odlično iskoriste konjicu, a njihovi komandanti na Južnom frontu znatno su nadmašili veštine crvenih komandanata.[23] Konkretno, Inokentij Koževnikov, Anatolij Skačko (komandant 2. ukrajinske sovjetske armije između aprila i juna 1919.), Tihon Hvesin (komandant 8. armije od marta 1919.) i Pavel Knjagnjicki (komandant 9. armije od novembra 1918. do juna 1919.) nedostajale su komandne kompetencije i iskustvo.[23] Pored toga, sredinom juna 1919. komandant 9. armije Nikolaj Vsevolodov prešao je na stranu Belih. Prethodnih meseci, dok je obavljao dužnost šefa štaba u istom operativnom sindikatu, prenosio je informacije o planovima Crvenih njihovim protivnicima.[24] Odnosi između crvenih komandanata, uključujući bivše oficire ili podoficire Carske ruske armije, i političkih komesara i vojnika i dalje su bili teški, što je dovelo do nastavka problema sa disciplinom.[25] Borbena vrednost crvenih jedinica, koje su do tada vodile samo partizanske operacije i tek neposredno pre pohoda na Donbas organizovane u 13. armiju, bila je mnogo niža od vrednosti iskusnih jedinica pod komandom Maj-Majevskog.[26] Po mišljenju Nikolaja Kakurina, već sredinom aprila oslabljena 13. armija nije bila sposobna za ofanzivna dejstva.[27] Drugi faktor koji je doprineo uspehu Belih u Donbasu bila je činjenica da su se Crveni istovremeno borili na više frontova - protiv kontrarevolucionarnih snaga na severu, protiv baltičkih država, u Ukrajini, au martu i aprilu i protiv Kolčakovpve prolećne ofanzive u Sibiru. Upravo se ovaj drugi pravac smatrao prioritetnim i dobio je većinu sredstava.[28]

Početkom juna 1919. bitka kod Donbasa završena je potpunom pobedom Belih, koji su nastavili ofanzivu na Levu obalu i Slobodnu Ukrajinu. Krajem meseca, Dobrovoljačka armija je razbila Utvrđeni region, koji su crveni užurbano gradili, a 27. juna zauzela Harkov.[29] Nakon ovog poraza, Vacietis je naredio snagama koje su do sada bile uključene u borbe na levoj obali da se povuku u „sigurnu zonu“, odnosno u one gubernije u evropskoj Rusiji gde je boljševička vlast još uvek bila sigurna.[28]

Beli su kontrolisali Donbas do kraja 1919. godine, kada je nakon poraza Denjikinovog napredovanja na Moskvu, Crvena armija ponovo zauzela ovo područje u toku Donbaske operacije.[30]

Reference

uredi
  1. ^ Suprunenko 1977, str. 326.
  2. ^ Adams 1963, str. 25.
  3. ^ Smele 2015, str. 101.
  4. ^ Adams 1963, str. 93–94.
  5. ^ Mawdsley 2010, str. 210.
  6. ^ Smele 2015, str. 122; Suprunenko 1977, str. 410.
  7. ^ Kenez 2004, str. 31–32.
  8. ^ a b v g Suprunenko 1977, str. 410.
  9. ^ a b v g Adams 1963, str. 246.
  10. ^ a b Smele 2015, str. 121.
  11. ^ Adams 1963, str. 244–245.
  12. ^ a b v g d đ e ž z i j k l Fedko, Aleksei (6. 3. 2007). „Donbass v konce 1918 - načale 1919 godov”. Doneck: istoriя, sobыtiя, faktы (na jeziku: ruski). Pristupljeno 10. 9. 2022. 
  13. ^ Suprunenko 1977, str. 412.
  14. ^ Belash, Alexander; Belash, Victor (1993). Dorogi Nestora Mahno (PDF) (na jeziku: ruski). Kiev: RVC "Proza". str. 126—127. ISBN 9785770738148. OCLC 429142607. 
  15. ^ a b Korolivsʹkyĭ, S.M.; Kolisnyk, M.K.; Rybalka, I.K. (1967). Graždanskaя voйna na Ukraine (na jeziku: ruski). 1. Kyiv: Nauk. dumka. str. 291—292. OCLC 6239729. 
  16. ^ Danilov, Viktor; Shanin, Teodor (2006). Nestor Mahno. Krestьяnskoe dviženie na Ukraine. 1918—1921 (na jeziku: ruski). ROSSPEN. ISBN 5824307695. OCLC 741204339. 
  17. ^ a b Smele 2015, str. 122.
  18. ^ Adams 1963, str. 247.
  19. ^ Serczyk 2001, str. 274.
  20. ^ Mawdsley 2010, str. 219.
  21. ^ a b v Suprunenko 1977, str. 413–414.
  22. ^ Suprunenko 1977, str. 413.
  23. ^ a b Smele 2015, str. 122–123.
  24. ^ Mawdsley 2010, str. 218; Smele 2015, str. 123.
  25. ^ Mawdsley 2010, str. 218.
  26. ^ Kenez 2004, str. 33–34.
  27. ^ Adams 1963, str. 248.
  28. ^ a b Mawdsley 2010, str. 216–217.
  29. ^ Smele 2015, str. 123.
  30. ^ Shchus, Oksana (2004). „DONBASЬKA OPERACІЯ”. Ukrainian History Encyclopedia (na jeziku: ukrajinski). 2. Pristupljeno 10. 9. 2022. 

Literatura

uredi
Preuzeto iz „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Битка_за_Донбас_(1919)&oldid=28491245”