Apel na emocije
Apel na emocije (lat. argumentum ad passiones) je logička zabluda koju karakteriše manipulacija emocijama primaoca u cilju pobede u raspravi, posebno u odsustvu dokaza zasnovanih na činjenicama.[1] Ova vrsta pozivanja na emocije je vrsta crvene haringe i obuhvata nekoliko logičkih zabluda, uključujući pozivanje na posledice, apel na strah, apel na laskanje, apel na sažaljenje, apel na ponos, pozivanje na inat itd.
Važno je napomenuti da ponekad logički koherentan argument može inspirisati emocije ili imati emocionalni aspekt, ali problem i zabluda se javljaju kada se emocija koristi umesto logičkog argumenta, ili da se prikrije činjenica da ne postoji ubedljiv racionalni razlog za nečiju poziciju. Skoro svi su podložni uticaju emocija, pa je pozivanje na emocije veoma česta i efikasna taktika argumenata, ali je na kraju nelogična, nepoštena i ima tendenciju da učini protivnike emotivnim.
Apel na emocije ima za cilj da izvuče unutrašnja osećanja od primaoca informacije kao što su strah, sažaljenje i radost sa krajnjim ciljem da ga ubede da su izjave koje su predstavljene u pogrešnom argumentu tačne, odnosno netačne.
Istorijat
urediMoć emocija da utiču na rasuđivanje, uključujući političke stavove, poznata je još od klasične antike. Aristotel je u svojoj raspravi Retorika opisao emocionalno uzbuđenje kao ključno za ubeđivanje: „Govornik ubeđuje pomoću svojih slušalaca, kada ih njegov govor podstiče na emocije; jer sudovi koje donosimo nisu isti kada smo pod uticajem radosti. ili tuge, ljubavi ili mržnje“.[2][3] Aristotel je upozorio da emocije mogu dovesti do verovanja tamo gde ih nije bilo, ili da promene postojeća uverenja, i mogu da pojačaju ili umanje snagu kojom se verovanje drži.[3]
Vekovima kasnije, francuski naučnik i filozof Blez Paskal je napisao da „Ljudi [...] ne dolaze do svojih uverenja na osnovu dokaza, već na osnovu onoga što smatraju privlačnim“.[4] Baruh Spinoza je okarakterisao emocije kao da poseduju moć da „učine da um bude sklon da misli jedno a ne drugo.“ Ne slažući se sa Senekom Mlađim da emocija uništava razum, škotski filozof iz 18. veka Džordž Kembel je umesto toga tvrdio da su emocije saveznici razuma i da pomažu u asimilaciji znanja. Međutim, Kembel je upozorio na savitljivost emocija i posledični rizik u smislu sugestivnosti.
Oslanjajući se na socijalnu psihologiju svog vremena, teoretičar propagande Edvard Bernajs je samouvereno tvrdio da „u određenim slučajevima možemo izvršiti neku promenu u javnom mnjenju sa priličnim stepenom tačnosti upravljanjem određenim mehanizmom, baš kao što vozač automobila može da reguliše brzinu svog automobila manipulisanjem protoka benzina“.[5] Bernajs je savetovao da, da bi promenio stavove masa, propagandista treba da cilja na „impulse, navike i emocije“[5] i natera da „emocionalne struje“ deluju na postizanje cilja.[5]
Dru Vesten, profesor psihologije, psihijatrije i bihejvioralnih nauka na Univerzitetu Emori, oslanjajući se na trenutna psihijatrijska i psihološka istraživanja kako bi demonstrirao moć emocija u uticaju na političku spoznaju i preferencije, napisao je da, „kada se razum i emocija sudare, emocija neizbežno pobjeđuje“.[6] Vesten veruje da je evolucija osposobila ljude da obrađuju informacije putem emocija i da ljudi više reaguju na emocionalne signale nego na racionalne argumente. Shodno tome, Vesten veruje da je emocija u centru efektivnog ubeđivanja i da će pozivanje na emocije uvek pobediti pozivanje na razum: „Centralni aspekt umetnosti političkog ubeđivanja je stvaranje, učvršćivanje i aktiviranje mreža koje stvaraju prvenstveno pozitivna osećanja prema vašem kandidatu ili stranci i negativna osećanja prema protivniku...“[6]
Uticaj emocija na ubeđivanje
urediNegativne emocije
urediStrah
urediApel na strah (lat. argumentum ad metum ili lat. argumentum in terrorem) je zabluda u kojoj osoba pokušava da stvori podršku za ideju pokušavajući da poveća strah prema alternativi. Apel na strah uobičajena je taktika u marketingu, politici i medijima.
Pokušaji vladavine strahom i manipulacije ovom primarnom ljudskom emocijom stari su koliko i ljudsko društvo, o tome svedoči i stara latinsa izreka “Zavadi pa vladaj” (lat. Divide et impera) . Sa jednim od primera ovakve manipulacije suočio se ceo svet u prethodne dve godine. U trenutku kada je Svetska zdravstvena organizacija proglasila globalnu pandemiju Korona virusa, planeta je stala okovana strahom koji parališe i eliminiše racionalno razmišljanje. Strahom od smrti.[7]
Strah, neizvesnost i sumnja
urediStrah, neizvesnost i sumnja je poziv na strah u prodaji ili marketingu, u kojoj kompanija širi negativne informacije o proizvodu konkurenta. Termin je nastao da opiše taktiku dezinformacija u industriji računarskog hardvera i od tada se koristi šire. Strah, neizvesnost i sumnja stvaraju situaciju u kojoj se kupci podstiču da kupuju po brendu, bez obzira na relativne tehničke prednosti. Protivnici određenih velikih kompjuterskih korporacija navode da je širenje straha, neizvesnosti i sumnje neetička marketinška tehnika koju ove korporacije svesno koriste.
Strah kao metod ubeđivanja
urediApel straha se često koristi u marketingu i socijalnoj politici, kao metod ubeđivanja. Strah je efikasan alat za promenu stavova. Nivo ubeđivanja ne povećava se uvek kada se poveća pretpostavljena opasnost. Studija o porukama javnih službi o sidi otkrila je da ako su poruke bile previše agresivne ili zastrašujuće, subjekt ih je odbacio; umerena količina straha je najefikasniji menjač stava.
Drugi tvrde da nivo straha nije odlučujući za promenu stavova putem procesa uveravanja. Umesto toga, sve dok poruka o taktici zastrašivanja uključuje preporuku da se nosite sa strahom, ona može da funkcioniše.
Sažaljenje
urediApel na sažaljenje (lat. argumentum ad misericordiam) je zabluda u kojoj neko pokušava da dobije podršku za argument ili ideju iskorištavanjem osećanja sažaljenja ili krivice svog protivnika.
Ova zabluda logike se takođe naziva Galilejevim argumentom. Jedno od mogućih objašnjenja za ovaj naziv je da se odnosi na to kada je Galilej proglašen jeretikom zbog svojih pisanja o Zemlji, što je direktno bilo u suprotnosti sa hrišćanskom teorijom u to vreme. Kao rezultat njegovih teorija, Galileo je stavljen u kućni pritvor, ali mu je i dalje bilo dozvoljeno da nastavi da piše. Implikacija ovog naslova je da ljudi mogu biti u iskušenju da Galileovoj teoriji daju veću težinu zbog toga koliko je nepravedno tretiran.
Primeri:
„Dame i gospodo porote, pogledajte ovog jadnika, u invalidskim kolicima, ne može da koristi noge. Da li bi takav čovek zaista mogao da bude kriv za proneveru?“
„Zaista zaslužujem 5 na ovom radu, profesore. Ne samo da sam učio tokom sahrane moje bake, već sam i propustio operaciju transplantacije srca, iako je to bio prvi odgovarajući donor u 3 godine“.[8]
Laskanje
urediApel na laskanje je zabluda u kojoj osoba koristi laskanje, preterane komplimente, u pokušaju da utiče na sujetu svoje publike da pridobije podršku na svoju stranu. Apel na laskanje je posebna vrsta pozivanja na emocije.
Laskanje se često koristi da bi se sakrila prava namera ideje ili predloga. Pohvala nudi trenutnu ličnu nepažnju koja često može oslabiti rasuđivanje. Štaviše, to je obično lukav oblik pozivanja na posledice, pošto je publika podložna laskanju sve dok se ne usprotivi laskavcu.[9]
Primer laskanja:
Jedan od najčešćih vidova manipulacije jeste ulagivanje i laskanje. Često nailazimo na ljude koji nas obasipaju komplimentima i prenaglašenim izjavama ljubavi i naklonosti. Za razliku od iskrene i autentične simpatije koju prepoznajemo kod prijatelja, manipulativne osobe nastoje nas kupiti kroz kreiranje jedne prividne slike prisnosti i prijateljstva. Njihove pokušaje manipulacije možemo prepoznati kroz slatkorečivost i pokušaje da nas privole kroz prikazivanje odnosa daleko prisnijeg nego što on realno jeste. U okviru ovog vida manipulisanja, često ćemo se susresti sa osobama koje će nam na samom početku poznanstva ispričati celu svoju životnu priču sa naglaskom da se sa nama dobro razumeju, da nikada nisu sreli nekoga poput nas, da smo mi jedina osoba kojoj mogu da se otvore i ogole svoju dušu. Na ovaj dramatičan i prenaglašen način iskazivanja svojih „emocija“ one nastoje da kod nas kreiraju osećanje pripadnosti i tako nam se približe.[10]
Ismevanje
urediApel na ismevanje (koji se naziva i poziv na vređanje) je neformalna zabluda koja predstavlja argument protivnika kao apsurdan, smešan ili duhovit, te stoga nije vredan ozbiljnog razmatranja.
Privlačnost podsmeha se često nalazi u obliku poređenja nijansirane okolnosti ili argumenta sa smešnom uobičajenom pojavom ili sa nekom drugom irelevantnošću na osnovu komičnog vremena, igre reči ili pretvaranja protivnika i njegovog argumenta u predmet šale. Ovo je retorička taktika koja ismejava argument ili stanovište protivnika, pokušavajući da inspiriše emocionalnu reakciju (što je čini vrstom pozivanja na emocije) u publici i da istakne sve kontraintuitivne aspekte tog argumenta, čineći ga glupim i suprotnim zdravom razumu. Ovo se obično radi ismevanjem temelja argumenta koji ga predstavlja na nemilosrdan i previše pojednostavljen način. Osoba koja koristi taktiku često koristi sarkazam u svojim argumentima.
Primer pozivanja na ismevanje:
Osoba A: Nekada u praistoriji, kontinenti su bili spojeni u jedan superkontinent, koji nazivamo Pangea.
Osoba B: Da, definitivno verujem da je pre stotinama miliona godina neki laser presekao Zemlju i razbio ogromnu kopnenu masu na mnogo različitih delova.
Inat
urediApel na inat (lat. argumentum ad odium)je zabluda u kojoj neko pokušava da pridobije naklonost za argument iskorišćavanjem postojećih osećanja gorčine, inata ili zlobe kod protivničke strane. To je pokušaj da se publika emocionalno pokoleba povezujući figuru mržnje sa protivljenjem govornikovom argumentu.
Primer inata:
„Ne operu, Hitler je to voleo, idemo umesto toga u cirkus[11].
Pozitivne emocije
urediSaosećanje
uredi
Saosećanje je moćna emocija koja se koristi kako bi neka poruka bila ubedljivija. Namera je da se manipuliše emocijama čitaoca, ilustracijom nevolja ili patnji koju trpe oni koji su bliski nekom problemu, kako bi se izgradila podrška za određenu tačku gledišta.[12]
Napominje se da apeli koji putem vizuelnih znakova ili na neki drugi način, se fokusiraju na konkretne, pojedinačne žrtve jače utiču stavove primaoca i navode ga da nešto preduzme, dok, u situaciji kada je mnogo ljudi uključeno, apel ima manji uticaj . !!![13][14]
Slike dece koja pate su idealni pokretači instinktivnog saosećanja.
Ponos
urediPonos se potencijalno može posmatrati kao pozitivna ili negativna emocija, u zavisnosti od konteksta i načina na koji se koristi. Ponos se može posmatrati kao pozitivna emocija kada je usredsređen na dostignuća koja dovode do želje da se pomogne drugima da postignu isto, ali se može posmatrati i kao negativna emocija kada je usredsređena na osećanje superiornosti koje dovodi do prezira prema drugima.[15]
Apel ponosom je malo proučavan u kontekstu društvenog uticaja. Jedna studija čija je tema bila veza ponosa i ubeđivanja razmatrala je ulogu kulture u njoj, otkrivajući da su pripadnici kolektivističke kulture (Kina) povoljnije reagovali na apel zasnovan na ponosu, dok su članovi individualističke kulture (SAD) povoljnije reagovali na apel zasnovan na empatiji.[16]
Olakšanje
urediNeki istraživači su tvrdili da anksioznost koju prati olakšanje dovodi do prihvatanja zahteva, pre nego strah, jer olakšavanje izaziva privremeno stanje dezorijentacije, usled koje dolazi do nepažljivije obrade informacija ostavljajući pojedince podložne uticaju.
Primer:
Ako se postinge imunitet krda, život će se najbrže vratiti u normalu.[17]
Predviđa se da će apel nade dovesti do pristrasnosti primaoca prema emocionalnom apelu, odnoso prema preporukama koje on nosi, zadržavajući dobro raspoloženje primaoca.
Eksperimenti su pokazali da su apeli za nadu uspešni uglavnom kod subjekata koji su sami prijavili da su podložni strahu.[18]
Primer apela nade u marketingu:
Ovaj čovek je osvojio milione na lutriji. Jednog dana to možeš biti i ti.
Primeri
urediReference
uredi- ^ „Fallacy: Appeal to Emotion”. web.archive.org. 2014-10-18. Arhivirano iz originala 18. 10. 2014. g. Pristupljeno 2022-04-25.
- ^ „Aristotle, Rhetoric, book 2, chapter 5”. www.perseus.tufts.edu. Pristupljeno 2022-04-25.
- ^ a b Frijda, Nico; Manstead, Antony; Bem, Sasha (2000). Emotions and Beliefs: How Feelings Influence Thoughts. Cambridge University Press.
- ^ Pascal, Blaise (1658). On the Art of Persuasion.
- ^ a b v Bernays, Edward (1928). Propaganda.
- ^ a b Westen, Drew (2007). The Political Brain. Public Affairs Books.
- ^ „Full alphabetic list of Fallacies”. changingminds.org. Pristupljeno 2022-04-25.
- ^ Walton, D. (2006). Fundamentals of Critical Argumentation. Cambridge University Press.
- ^ „Fallacy: Appeal to Flattery”. web.archive.org. 2012-08-06. Arhivirano iz originala 06. 08. 2012. g. Pristupljeno 2022-04-25.
- ^ „MANIPULACIJA– laskanje, vređanje i druge metode”. 218 (na jeziku: engleski). 2016-04-14. Pristupljeno 2022-04-25.
- ^ „Logical Fallacy: Emotional Appeal”. www.fallacyfiles.org. Pristupljeno 2022-04-25.
- ^ „Appeals to Compassion | VCE Media, Victorian Curriculum, Media Arts, digital literacy, media education, filmmaking”. lessonbucket (na jeziku: engleski). 2021-08-17. Pristupljeno 2022-04-24.
- ^ Dan Ariely, "The Irrational Bundle". iBooks. Dan Ariely. "The Irrational Bundle", p.755
- ^ Dan Ariely, "The Irrational Bundle". iBooks."Archived copy". Archived from the original 2014-12-30. Dan Ariely. "The Irrational Bundle", p.755
- ^ „The Appeal to Emotion: Persuasion Through Feelings Rather than Facts – Effectiviology” (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2022-04-24.
- ^ Robin L. Nabi, "Discrete Emotions and Persuasion," in "Persuasion and the Structure of Affect", The Persuasion Handbook, Sage Publishing, p.296.
- ^ „Šta je vakcina i sva pitanja koja vas zanimaju”. BBC News na srpskom (na jeziku: srpski). 2021-01-22. Pristupljeno 2022-04-24.
- ^ Robin L. Nabi, "Discrete Emotions and Persuasion," in "Persuasion and the Structure of Affect", The Persuasion Handbook, Sage Publishing, p.297.