Džordž Gordon Bajron

Bajron preusmerava ovde. Za druge upotrebe pogledajte stranicu Bajron (višeznačna odrednica).

Džordž Gordon Bajron (London, 22. januar 1788 — Misolongi, 19. april 1824), poznat kao Lord Bajron, bio je engleski plemić, pesnik, političar i i vodeća ličnost u romantizmu. Smatra se jednim od najvećih britanskih pesnika i ostaje široko čitan i uticajan. Među njegovim najpoznatijim delima nalaze se dugačke narativne pesme Don Žuan i Hodočašće Čajld Harolda, kao i kratka lirska pesma Ona hoda u lepoti.

Džordž Bajron
Portret Džordža Gordona Bajrona
Lični podaci
Puno ime	Džordž Gordon Bajron
Datum rođenja	(1788-01-22)22. januar 1788.
Mesto rođenja	London, Velika Britanija
Datum smrti	19. april 1824.(1824-04-19) (36 god.)
Mesto smrti	Misolongi, Osmansko carstvo
Nacionalnost	Englez
Zanimanje	pesnik, političar
Porodica
Supružnik	Ana Izabela Milbank (1815—1816)
Deca	Ejda Lavlejs Alegra Bajron
Književni rad
Žanr	romantizam
Potpis
Harrow School, Triniti koledž, Aberdeen Grammar School

Putovao je širom Evrope, posebno u Italiji, gde je živio sedam godina u Veneciji, Raveni i Pizi. Tokom boravka u Italiji često je posećivao svog prijatelja i kolegu, pesnika Persija Biša Šelija. Kasnije u životu Bajron se pridružio grčkom ratu za sticanje nezavisnosti od Osmanskog carstva, zbog čega ga Grci smatraju nacionalnim herojem i filohelenistom. Umro je 1824. godine u Misolongiju u svojoj 36. godini života zbog groznice.

Bajron je slavio i kritikovao svoj život zbog svojih aristokratskih neumerenosti, koje su uključivale ogromne dugove, brojne ljubavne sukobe sa muškarcima i ženama, kao i glasine o skandaloznoj vezi sa njegovom polusestrom. Njegovo jedino zakonito dete, Ejda Lavlejs, smatra se prvim kompjuterskim programerom zasnovanim na njenim beleškama za analitički motor Čarlsa Bebidža. Bajronova nezakonita deca uključuju Alegru Bajron, koja je umrla u detinjstvu, a možda i Elizabetu Medoru Lei.

Biografija

Etel Kolbern Mejn izjavljuje da je Džordž Gordon Bajron rođen 22. januara 1788. godine u kući broj 24 u ulici Holles Street u Londonu. Njegovo mesto rođenja sada je zauzeto ogrankom engleske robne kuće Džon Luis. Međutim, Robert Čarls Dalas u svojim sećanjima navodi da je Bajron rođen u Doveru.

Bajron je bio sin kapetana Džona Ludog Džeka Bajrona i njegove druge supruge Ketrin Gordon (1811), iz Gita, (Gight) Škotska. Bajronov deda po ocu je bio viceadmiral Džon Bajron, a baba Sofija Trevanion. Bajronov otac je prethodno zaveo udatu Karmartenu i nakon što se razvela od svog supruga, oženio se njom. Njegov postupak prema njoj opisan je kao „brutalan i opak”, a umrla je nakon što je rodila dve kćerke, od kojih je samo jedna preživela: Bajronova polu-sestra Augusta.

Rođen je u siromašnoj plemićkoj porodici. Otac mu je rano umro, pa se o njemu starala majka. Rano je ostao hrom, pa je zbog te fizičke mane mnogo patio, ali mu to nije smetalo bude odličan plivač, bokser i jahač. Posedovao je izuzetnu lepotu, zbog čega je bio vrlo voljen od žena. Kada je imao deset godina, nasledio je zamak, imanje i titulu lorda, što mu je omogućilo da postane član Doma lordova, te je okupljao vesela društva i priređivao bahanalije. Vrlo je bio slobodan u ispoljavanju ideja, po prirodi buntovan i neprilagodljiv, sa prezirom se odnosio prema konzervativnom društvu, lažnom moralu i pravilima života koja su gušila i ponašanje, i osećanja, i misao.

Bajronov život je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika. Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da ga privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov ljubavni život, Bajron je već imao status velikog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula”.

Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te zabave imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja”. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva. Njegova rana poezija izazvala je slab odjek. U časovima dokolice 1807. Bajron je izjavljivao kako mu je krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809-1811, i upravo na tom „velikom putovanju”, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijim iskustvima stoji osećanje svetskog bola - Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

Već u prvom odgovoru na negativne kritike, Bajron je pokazao da on ne nudi „novu poeziju za novo dobro” već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar.

Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim „Hodočašćem Čajlda Harolda” i nizom „istočnjačkih priča” u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afere sa svojom sestrom Augustom) okolina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda, Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom opisujući, simbolički, Vaterlo.

Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje - samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao.

Njegovo prvo odlično delo jeste "Šijonski sužanj*, napisan u Švajcarskoj, nakon susreta sa Šelijem. Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razmišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima oktava rimu – tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje.

U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja” iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. Oko 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogne Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. Umnogome, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata.

Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

Poetika

Bajron, 1830

Lord Gordon bio je najstariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarima zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji.

Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov «svetski bol», i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) stvorile su i konkretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.

Literatura

• Allen, Brooke (2003). „Byron: revolutionary, libertine and friend”. The Hudson Review. 56 (2): 369—376. JSTOR 3853260. 
• Atwood, Roger (2006). Stealing History: Tomb Raiders, Smugglers, And the Looting of the Ancient World. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-32407-0. 
• Barger, Andrew (2011). BlooDeath: The Best Vampire Short Stories 1800–1849. Collierville, TN: Bottletree Books. ISBN 978-1-933747-35-4. Arhivirano iz originala 15. 08. 2017. g. Pristupljeno 08. 03. 2018. 
• Baron, J. H. (1997). „Illnesses and creativity: Byron's appetites, James Joyce's gut, and Melba's meals and mésalliances”. British Medical Journal. 315 (7123): 1697—1703. PMC 2128026 . PMID 9448545. doi:10.1136/bmj.315.7123.1697. 
• Blackstone, Bernard (1974). „Byron and Islam: the triple Eros”. Journal of European Studies. 4 (4): 325—363. doi:10.1177/004724417400400401. 
• Boase, George Clement; Courtney, William Prideaux (1878). Bibliotheca Cornubiensis: a Catalogue of the Writings of Cornishmen. II. London: Longmans, Green, Reader and Dyer. Pristupljeno 19. 11. 2008. 
• Bone, Drummond (2004). The Cambridge Companion to Byron. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-78676-8. 
• Brewer, David (2011). The Greek War of Independence. London: Overlook Duckworth. ISBN 9781585671724. 
• Bullough, Vern L. (1990). „History in adult human sexual behavior with children and adolescents in Western societies”. Ur.: Jay R. Felerman. Pedophilia: Biosocial Dimensions. New York: Springer-Verlag. str. 69—90. ISBN 9781461396840. doi:10.1007/978-1-4613-9682-6_3. 
• Christensen, Jerome (1993). Lord Byron's Strength: Romantic Writing and Commercial Society. Baltimore, MD: Johns Hopkins University Press. ISBN 9780801843563. 
• Cochran, Peter (2011). Byron and Italy. Newcastle-upon-Tyne: Cambridge Scholars. ISBN 978-1-4438-3602-9. 
• Crompton, Louis (1985). Byron and Greek Love: Homophobia in 19th Century England. University of California Press. ISBN 978-0-520-05172-0. 
• Dallas, Alexander Robert Charles (1824). Recollections of the life of Lord Byron, from the year 1808 to the end of 1814. London: Charles Knight. 
• Edgcumbe, Richard (1972). Byron: the Last Phase. New York: Haskell House. 
• Eisler, Benita (1999). Byron: Child of Passion, Fool of Fame. Chapter one: Alfred A. Knopf. ISBN 978-0-679-41299-1.  (online at The New York Times)
• Elze, Karl Friedrich (1872). Lord Byron, a Biography. London: John Murray. 
• Franklin, Caroline (2013). The Female Romantics: Nineteenth-century Women Novelists and Byronism. Routledge. ISBN 978-0-415-99541-2. 
• Galt, John (1830). The Life of Lord Byron. London: Henry Colburn and Richard Bentley. 
• Gamba, Pietro (1975). A Narrative of Lord Byron's Last Journey to Greece: Extracted from the journal of Count Peter Gamba, who attended his lordship on that expedition. Folcroft Library Editions. 
• Lansdown, Richard (2012). The Cambridge Introduction to Byron. Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-11133-1. 
• Lovell, Ernest J., ur. (1954). His Very Self and Voice, Collected Conversations of Lord Byron. New York: MacMillan. 
• MacCarthy, Fiona (2002). Byron: Life and Legend. John Murray. ISBN 978-0-7195-5621-0. 
• Marchand, Leslie (1957). Byron: A Life. Alfred A. Knopf. 
• Marchand, Leslie A., ur. (1982). Lord Byron: Selected Letters and Journals. Cambridge, MA: Harvard University Press. ISBN 9780674539150. 
• Mayne, Ethel Colburn (1912). Byron. 1. C. Scribner's sons. 
• McGann, Jerome (2013) [2004]. „Byron, George Gordon Noel (1788–1824)”. Oxford Dictionary of National Biography (online izd.). Oxford University Press. doi:10.1093/ref:odnb/4279.  (Subscription or UK public library membership required.)
• Pevsner, N. (1951). Nottinghamshire. Pevsner Architectural Guides: Buildings of England. Harmondsworth: Penguin. 
• Plomer, William (1970) [1936]. The Diamond of Jannina. New York: Taplinger Publishing. ISBN 978-0-224-61721-5. 
• Prell, Donald B. (2009a). Sailing with Byron from Genoa to Cephalonia (1823). Palm Springs, CA: Strand Publishing. ISBN 978-0-9741975-5-5. 
• Prell, Donald B. (2009b). Lord Byron: Coincidence or Destiny. Palm Springs, CA: Strand Publishing. ISBN 978-0-9741975-6-2. 
• Russell, Bertrand (2004) [1946]. History of Western Philosophy. Routledge Classics. London: Routledge. ISBN 978-0415325059. 
• Stabler, Jane (1999). „George Gordon, Lord Byron, Don Juan”. Ur.: Wu, Duncan. A Companion to Romanticism. Blackwell. str. 247—257. ISBN 978-0-631-21877-7. 
• Taborski, Bolesław (1972). Hogg, James, ur. Byron and the Theatre. University of Salzburg, Institut für Englische Sprache und Literatur.  Volume 1 of Poetic drama & poetic theory in "Salzburg studies in English literature"
• Tuite, Clara (2015). Lord Byron and Scandalous Celebrity. Cambridge Studies in Romanticism. 110. Cambridge, UK: Cambridge University Press. ISBN 978-1-107-08259-5. 

Dodatna literatura

• Rosen, Fred (1992). Bentham, Byron and Greece. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-820078-9. 
• Blackstone, Bernard. Byron: A Survey (London, 1975) Bostetter, Edward, ed. Twentieth Century Interpretations of Don Juan (Englewood Cliffs, 1969)
• Gleckner, Rober F. The Poetical Works of Byron (Boston, 1975) Lovell, Ernest. His Very Self and Voice (New York, 1954)
• Marchand, Leslie A. Byron: A Biography (New York, 1957)
• Marchand, Leslie A. Byron's Poetry: A Critical Introduction (Boston, 1965)
• Marchand, Leslie A. Byron: A Portrait (New York, 1970)
• Marshall, William H. The Structure of Byron's Major Poems (Philadel- phia, 1965)
• McGann, Jerome J. Byron's Poetic Development (Chicago, 1968) Nicolson, Harold. Byron: The Last Journey (London, 1948) Rutherford, Andrew. Byron: A Critical Study (London, 1962) Trueblood, Paul G. Lord Byron (New York, 1969)
• West, Paul. Byron and the Spoiler's Art (London, New York, 1969)
• Klonsky, Milton. The Seer and His Visions (London, 1977) Leuenberger, Peter. William Blake's Esemplastic Power: A Study of Wil- liam Blake's Myth of Unification (Zurich, 1978)
• Lister, Raymond. William Blake: An Introduction to the Man and His Work (London, 1968)
• Nurmi, Martin K. William Blake (London, 1975)
• Ostriker, Alicia. Vision and Verse in Willian Blake (Madison, 1965) Paley, Morton D. Energy and the Imagination: A Study of the Development of Blake's Thought (Oxford, 1970)
• Raine, Kathleen. Blake and Tradition (London, 1969)
• Rosten, Murray. The Bible and the Growth of Modern Romanticism (Lon- don, 1965)
• Swinburne, A. C. William Blake (London, 1868)
• Webster, Brenda S. Blake's Prophetic Psychology (London, 1953) Wilson, Mona. The Life of William Blake (London, 1927)

Spoljašnje veze

• Istorijska biblioteka: Bajron i Laza Kostić
• Accardo, Peter X. Let Satire Be My Song: Byron’s English Bards and Scotch Reviewers. Web exhibit, Houghton Library, Harvard University, 2011.
• Drucker, Peter. 'Byron and Ottoman love: Orientalism, Europeanization and same sex sexualities in the early nineteenth-century Levant' (Journal of European Studies vol. 42 no. 2, June 2012, 140–57).
• Garrett, Martin (2000). George Gordon, Lord Byron. London: British Library. ISBN 978-0-7123-4657-3. . (British Library Writers' Lives).
• Garrett, Martin (2010). Palgrave Literary Dictionary of Byron. Palgrave. ISBN 978-0-230-00897-7. 
• Guiccioli, Teresa, contessa di (2005). Lord Byron's Life in Italy. transl. Michael Rees, ed. Peter Cochran. ISBN 978-0-87413-716-3. CS1 održavanje: Višestruka imena: spisak autora (veza)
• Grosskurth, Phyllis (1997). Byron: The Flawed Angel. Hodder. ISBN 978-0-340-60753-4. 
• McGann, Jerome (2002). Byron and Romanticism. Cambridge: Cambridge University Press. ISBN 978-0-521-00722-1. 
• Oueijan, Naji B (1999). A Compendium of Eastern Elements in Byron's Oriental Tales. New York: Peter Lang Publishing. 
• Patanè, Vincenzo: L'estate di un ghiro. Il mito di Lord Byron attraverso la vita, i viaggi, gli amori e le opere. 2013. ISBN 978-88-89632-39-0. . Venezia, Cicero.
• Patanè, Vincenzo: I frutti acerbi. Lord Byron, gli amori & il sesso. 2016. ISBN 978-88-89632-42-0. . Venezia, Cicero.
• Thiollet, Jean-Pierre: Carré d'Art: Barbey d'Aurevilly, lord Byron, Salvador Dalí, Jean-Edern Hallier, with texts by Anne-Élisabeth Blateau and fr, Anagramme éditions. 2008. ISBN 978-2-35035-189-6.