Википедија

Марин Студин

Марин Студин (Каштел Нови, 28. новембар 1895 – Сплит, 15. август 1960) био је хрватски сликар и вајар, хетерогеног стилског изричаја.[1] Академизам, геометријски израз, необична закаснела сецесијска експресија у делу радова непосредно након Првога светског рата, синтетички интимизам, декоративност изражена у линији, реалистично лирски и готово тежашки изражај, присутни су у опусу Марина Студина.[2]

Марин Студин
Лични подаци
Датум рођења28. новембар 1895.
Место рођењаКаштел Нови, Аустроугарска
Датум смрти15. август 1960.(1960-08-15) (64/65 год.)
Место смртиСплит, СФРЈ
Уметнички рад
Пољесликарство, вајарство

Живот и каријера

уреди
Детињство и школовање

Рођен је у Каштел Новом код Сплита у Хрватској као најстарије дете Стјепана и Кате рођене Матељан. Као тежачком сину, био му намјењен рад на земљи. Имао је браћу: Ивана, Анту и Франу, и сестру Марију. Одрастао је у тешком периоду пропадања пропадања пољопривреде узрокованог „винском клаузулом”, болестима винове лозе пероноспоре и филоксере, а и повременим елементарним непогодама јер Каштела су тада зависила од приноса земље. Након што је завршио основну школу Марин се са таквим условима живота није могао помирити, него је, супротстављајући се тешком животу, током очеве одсутности, побегао и из Каштела и уписао се у Обртно-струковну школу Емануела Видовића у Сплиту, са само 12. година.[3]

Као осамнаестогодишњак, заљубљен у вајарство отишао 1913. године отишао је у Загреб у коме се прво уписао на академију уметности Као особа немирног духа, темпераментне и нарави, одустао је од даљег школовања на академији, због наводно, конзервативних професора. Као и многи вајари у том периоду одушевљавао се делима Ивана Мештровићем. Са жељом да ради у његову атељеу, у лето 1914. године у Загребу је упознао Мештроовића, који је након што је видио његове радове обећао да ће га повести са собому Италију где је тада живео и радио.

Наставио школовање у Бечу, на Академие дер билденден Кунсте, где је завршио два семестра (1914./15), до пријема позива за мобилизацију на почетку Великог рата.

Велики рат

За време Великог рата од 1915. до 1918. године провео је на фронту као Аустријски војник, а потом и на лечењу у Аустрији јер је након кратке обуке и боравка на фронту би изложен психичким и физичке последицама рата. Након проведеног лечења у неколико аустро-угарских болница, на крају је завршио у једној загребачкој болници. Лекар који је бринуо о њему омогућио му је да добије собу у којој је могао након дужег времена поново моделирати скулптуре. Након изласка из болнице, један његов земљак Каштеланин Анте Попарић уступио му је пространу собу у свом стану у Каштел Новом у којој је Марин марљиво радио и убрзо целокупни простор испунио уметничким делима.[4]

Између два светска рата

Након бројних похвала, али и критика, Студин је отишао на даљње школовање 1921. на Ацадемие де ла Гранде Цхаумиере на Монтпарнасу у Паризу. Након повратка из Париза радио као професор у Техничкој школи у Београду.

Заједно са сликарима Петром Бибићем и Миланом Толићем 1925. оснивао је малу приватну ликовну академију у Сплиту, која је и поред већег броја уписаних ђака била кратког трајања.

Да би стеко формално образовање, вратио се 1930. године на Краљевску академију за умјетност и умјетни обрт у Загребу, и 1931. године апсолуториј му потписује Иван Мештровић.

Између два светска рат био је ликовни педагог у средњим школама, а потом на академијама за примијењену уметност у Београду и Загребу.[5]

У предвечерје Другог свјетског рата вратио се из Београда у Сплит да би кризни период рата живео са породицом у завичају. Студин је био ожењен Биром Мештровић, сестром Ивана Мештровића, с којом је имао кћер Сунчану.

Други светски рат

Током Другог светског рата Марин је приступио илегалном Пододбору уметника Хрватске, и као иницијатор и главни организатор отворио је данас легендарну илегалну изложбу уметничких дела 1943. у Сплиту у стану у којем је живео са супругом и ћерком у тадашњој Тартаглиној улици. Изложа је требало да буде протест далматинских уметника на изложбу Мостра д’ арте коју су организовали Италијани у окупираном Сплиту, Изложба је трајала шест месеци, а посетило је око 2000 људи На изложби су излагали Антун Зупа, Вјекослав Параћ, Никола Игњатовић, Љубомир Накић, Рудолф Саблић, Иво Тијардовић, композитор (изложио је своје аквареле и цртеже), Марин Студин и посмртно Иво Лозица.[6]

Након капитулације Италије 1943. године Студин је отишао у партизане. Исте године са рефератом учествовао је на Првој конференцији културних радника Далмације у Хвару. Пред крај рата 1944. године отпутовао је у Италију гђе је радио у групи уметника партизана у Коцану, у Перуђи. Тада је израдио рељеф Црни дани (Рат) који је касније откупила Тате Галлерy у Лондону. Крајем 1944. године вратио се из Италије у Сплит.

Послератни период

По окончању Другог светског рата 1945. године укључио се у рад тек основаног Клуба културних радника, и активно радио на припремама колективних изложби у Сплиту и у Дубровнику, на којима је излагао скулптуре настале током рата.

Као професор радио је од 1945. – 1947. године у Техничкој школи у Сплиту, затим од 1947 – 1949. као предаваћ на Академији за примењену уметност у Београду 1950. – 1955. и на Академији ликовних умјетности у Загребу.

У заслужену пензију послет је 1955. године. Преминуо је од карцинома грла у Сплиту 15. августа 1960. године, у 65 години живота.[7]

Ликовно стваралаштво

уреди

Прво је стварао у стилу сецесије и обликовао скулптуре инсписане општом људском симболиком (тада су настала дела: Меланколија, Одмазда, Чежња, Трагедија човјекова рада), потом је потпао под утицај народне уметности и радио је у камену и дрвету експресионистичке библијске композиције и ликове рибара, сељака и пастира.[8]

Под великим утицајем Мештровићевог дела

Упркос жељи да ствара као Иван Мештровић, под чијиутицаја је потпао Марин Студин, он се ипак трудио да буде другачији, личнији,

Ипак на крају не успева да се ослободи Мештровићевог утцаја (која га прати и двадесет година касније) црпећи готово целога живота надахнуће у ропотарници Мештровићевог опуса, у техници, стилизацији а понекад и у обликовним и композицијским решењима, или „једноставно бежећи у пучки израз”.[9]

Тај стил изражавања Марина прати и након Другог светског рата, кад обликује велике рељефе у дрвету, у којима је снажно изражава терор и патњу жртава окупатора (нпр Црни дани), или кроз споменичку пластику у камену (у Каштел Старом, Новом Саду, Нишу).

I док је Хрватско вајарство и уметност у начелу 1950-их имала своје успоне и плодне додире и прожимања са европском и светском уметношћу, Марина Студина не показује жељу за тим променама, и остаје ван тих токова и остаје у прошлости, у реализму, наративности и симболизму.[10]

Извори

уреди
  1. ^ Роналд Аллеy, Цаталогуе оф тхе Тате Галлерy'с Цоллецтион оф Модерн Арт отхер тхан Wоркс бy Бритисх Артистс, Тате Галлерy анд Сотхебy Парке-Бернет, Лондон 1981, п.711
  2. ^ „Марин Студин: нагонски кипар који се никад није сродио с академским...”. Слободна Далмација. Приступљено 13. 4. 2020. 
  3. ^ Дувњак, Мирела (2015). Мирела Дувњак, МАРИН СТУДИН - симултани кодови (на језику: хрватски). Каштела: Музеј града Каштела. стр. 13—18. ИСБН 978-953-7276-39-3. 
  4. ^ „Читач књига”. дигитална.нб.рс. Приступљено 7. 5. 2020. 
  5. ^ Мирела Дувњак, МАРИН СТУДИН - симултани кодови пдф
  6. ^ Илегална ликовна изложба у Сплиту године 1943., Слободна Далмација, 1. I. 1946.
  7. ^ Арамбашин, Петар, Код Марина Студина, Живот, бр. 27., 1920.
  8. ^ Бартулица, M., Студинова религиозна умјетност, Свијет, Загреб 31.7. 1926
  9. ^ Коста Страјнић, Марин Студин (поводом изложбе у загребачком умјетничком салону), Књижевни југ, год II, број.6), 1919.
  10. ^ Мирослав Крлежа, Случај кипара Марина Студина, Ријеч Срба, Хрвата и Словенаца, г. I, бр. 110, Загреб, 1919., стр. 2–3

Литература

уреди
  • Академија ликовних умјетности у Загребу 1997. – 1997., споменица, приредила Дубравка Бабић.
  • Академија ликовних умјетности Свеучилишта у Загребу, 2002.
  • Арамбашин, V. Марица, Мајка у Студиновој умјетности, Наш глас, лето III, Трст, маја 1927, шт. 5.
  • Бабин, Анкица: Оснивање и перспективе развоја Галерије Студин, Информатица Мусеологица 3/4, Загреб 1988.,стр. 107 – 8.
  • Бабин, Анкица: У поводу пет година Галерије Студин, Каштелански Зборник 4, Каштела 1994, стр. 287 – 289.
  • Бабин, Анкица : Галерија Студин генератор културе у Каштелима, Информатица Мусеологица 27 (3/4 ), Загреб1996., стр. 36-40.
  • Бабин, Анкица: Збирка модерне и сувремене умјетности, Музеј града Каштела, Каштела, 2008.
  • Безић- Божанић, Невенка: Марин Студин, Књижевни круг Сплит, Сплит, 1985.
  • Безић- Божанић, Невенка: Култура у НОБ-и Далмације , Могућности, бр. 9/10, 1981.
  • Дисопра, Никола: Интимни јубилеј кипара Марина Студина, Могућности 2/1959Делале, I.: Независна група, Скулптура, Сликари, Ново доба, 4,5. X. 1924.
  • Делале, I.: Умјетници на Јадранској изложби, Кипарство, Ново доба, 23.VIII. 1925.
  • Документација Марина Студина, Музеј града КаштелаДулбић, Франо: Група независних умјетника (1921. – 1927.), Рад. Инст. Повј. Умјет. 23/1999. (199 – 208)
  • Ђа. Ва.: M. Студин, Хрват, 22. II. 1919., Загреб
  • Гамулин, Грго: Хрватско кипарство XIX. и XX. стољећа , Напријед, Загреб, 1999.
  • Глас човјека и умјетника, Слободна Далмација,1. 3. 1956.
  • Горенчевић, Иљко: Марин Студин, Скулптуре (О умјетности Марина Студина), Пламен, 1919. Пламен издан у1000 примјерака).
  • Горенчевић, Иљко: Предодређена доживљавања ликовне умјетности, видици с некојих успонка нашег модерногвајарства, Сувременик, г. XVI., бр . 3, Загреб, 1921, 171 – 182.
  • Изложба најмлађих словенских умјетника, Хрват, год I., бр. 28. , Загреб 1919.,
  • Грум, Жељко, Модерна галерија Загреб, Загреб, 1987.I.С.
  • Четири изложбе у Урлицховом салону, Омладина, г., II., бр. 8., Загреб 1918. – 1919., 190 – 191. * Јефтић, Б., (Б. Ј.) Словенци о Студину, Хрват, год. I. бр. 40. Загреб, 1919.,
  • Јеличић, Ж., Студин у Лондону, Вјесник, 8. вељаче 1953.
  • Кечкемет,Душко: Иван Мештровић, L ‘уница страда пер потер ессере артиста é qуелла дел лаворо, Спектар, Чгп дело,1970.
  • Кечкемет, Душко: Дујам Пенић, Друштво повјесничара умјетности Хрватске, књига XXV, Загреб, 1979.
  • Кечкемет, Душко: Сликари, кипари, архитекти, ликовна умјетност новијег доба у Сплиту, сплитски умјетници и ликовни живот од 1945 до 1992., Сплит, 2004,
  • Крижанић, П.: XII. Изложба „Прољетног салона“, Критика, г.II., бр. 11-12, Загреб, 1921., 445 – 446

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Marin_Studin&oldid=28522727”