Википедија

Људски мозак

Мозак је централни орган људског нервног система, а са кичменом мождином чини централни нервни систем.[2][3][4][5] Мозак се састоји од великог мозга, можданог стабла и малог мозга. Он контролише већину активности тела, обрађује, интегрише и координира информације које прима од чулних органа и доноси одлуке о упутствима која се шаљу остатку тела. Мозак је садржан и заштићен костима лобање главе.

Људски мозак
Људски мозак, добијен након аутопсије
Људски мозак и лобања
Детаљи
Латинскицеребрум
Грчкиἐγκέφαλος (енкéпхалос)[1]
ПрекурзорНервна цев
СистемЦентрални нервни систем
Унутрашње каротидне артерије, вертебралне артерије
Унутрашња југуларна вена, унутрашње церебралне вене;
спољне вене: (горња, средња и доња мождана вена), базална вена и вене малог мозга
Показатељи
Грејова анатомијап.736
ТАА14.1.03.001
ФМА50801
Анатомска терминологија

Велики мозак, највећи део људског мозга, састоји се од две мождане хемисфере.[6][7] Свака хемисфера има унутрашње језгро које се састоји од беле материје, и спољашњу површину - мождану кору - која се састоји од сиве материје. Кортекс има спољашњи слој, неокортекс и унутрашњи алокортекс. Неокортекс се састоји од шест неуронских слојева, док алокортекс има три или четири. Свака хемисфера је подељена на четири режња - фронтални, темпорални, паријетални и окципитални. Предњи режањ је повезан са извршним функцијама укључујући самоконтролу, планирање, резоновање и апстрактно мишљење, док је потиљачни режањ посвећен визији. Унутар сваког режња, кортикалне области су повезане са специфичним функцијама, као што су сензорни, моторни и асоцијацијски региони. Иако су лева и десна хемисфера углавном сличне по облику и функцији, неке функције су повезане са једном страном, као што је језик на левој и визуелно-просторна способност на десној. Хемисфере су повезане комисуралним нервним путевима, од којих је највећи жуљевито тело.

Велики мозак је повезан можданим стаблом са кичменом мождином. Мождано стабло се састоји од средњег мозга, Воролијевог моста и продужене мождине. Мали мозак је повезан са можданим стаблом помоћу три пара нервних путева који се називају церебеларни педунци. Унутар великог мозга налази се вентрикуларни систем, који се састоји од четири међусобно повезане коморе у којима се производи и циркулише цереброспинална течност. Испод церебралног кортекса налази се неколико важних структура, укључујући таламус, епиталамус, епифизу, хипоталамус, хипофизу и субталамус; лимбичке структуре, укључујући амигдалу и хипокампус, клауструм, различита језгра базалних ганглија, базалне структуре предњег мозга и три циркумвентрикуларна органа. Структуре мозга које нису на средњој равни постоје у паровима, на пример, постоје два хипокампуса и две амигдале. Ћелије мозга укључују неуроне и подржавајуће глијалне ћелије. У мозгу постоји више од 86 милијарди неурона и мање-више једнак број других ћелија. Активност мозга омогућена је међусобним везама неурона и њиховим ослобађањем неуротрансмитера као одговором на нервне импулсе. Неурони се повезују да би формирали неуронске путеве, неуронска кола и сложене мрежне системе. Цело коло је вођено процесом неуротрансмисије.[8][9][10][11]

Мозак је заштићен лобањом, суспендован у цереброспиналној течности и изолован од крвотока крвно-можданом баријером. Међутим, мозак је и даље подложан оштећењима, болестима и инфекцијама. Оштећење може бити узроковано траумом или губитком снабдевања крвљу познатим као мождани удар. Мозак је подложан дегенеративним поремећајима, као што су Паркинсонова болест, деменције укључујући Алцхајмерову болест и мултиплу склерозу. Сматра се да су психијатријска стања, укључујући шизофренију и клиничку депресију, повезана са можданим дисфункцијама. Мозак такође може бити место тумора, и бенигних и малигних; они углавном потичу са других места у телу.

Проучавање анатомије мозга је неуроанатомија, док је проучавање његове функције неуронаука. За проучавање мозга користе се бројне технике. Узорци других животиња, који се могу прегледати микроскопски, традиционално су давали много информација. Технологије медицинског имиџинга као што су функционални неуроимагинг и снимци електроенцефалографије (ЕЕГ) су важне у проучавању мозга. Медицинска историја људи са повредом мозга пружила је увид у функцију сваког дела мозга. Истраживања неуронауке су се знатно проширила, и даља истраживања су у току.

У култури, филозофија ума је вековима покушавала да се позабави питањем природе свести и проблемом ума-тела. Псеудонаука френологија покушала је да локализује атрибуте личности на регионе кортекса у 19. веку. У научној фантастици, трансплантације мозга се замишљају у причама као што је Донованов мозак из 1942. године.[12][13][14]

Референце

уреди
  1. ^ „Енцепхало- Етyмологy”. Онлине Етyмологy Дицтионарy. Архивирано из оригинала 2. 10. 2017. г. Приступљено 24. 10. 2015. 
  2. ^ Матон, Антхеа; Јеан Хопкинс; Цхарлес Wиллиам МцЛаугхлин; Сусан Јохнсон; Марyанна Qуон Wарнер; Давид ЛаХарт; Јилл D. Wригхт (1993). Хуман Биологy анд Хеалтх . Енглеwоод Цлиффс, Неw Јерсеy, УС: Прентице Халл. стр. 132–144. ИСБН 0-13-981176-1. 
  3. ^ Кеттенманн, Х.; Фаисснер, А.; Троттер, Ј. (1996). „Неурон-Глиа Интерацтионс ин Хомеостасис анд Дегенератион”. Цомпрехенсиве Хуман Пхyсиологy. стр. 533—543. ИСБН 978-3-642-64619-5. дои:10.1007/978-3-642-60946-6_27. 
  4. ^ Пурвес, Дале (2000). Неуросциенце, Сецонд Едитион. Сундерланд, МА: Синауер Ассоциатес. ИСБН 9780878937424. Архивирано из оригинала 11. 3. 2014. г. 
  5. ^ „Медицал Субјецт Хеадингс (МеСХ): Оптиц Нерве”. Натионал Либрарy оф Медицине. Архивирано из оригинала 2. 10. 2013. г. Приступљено 28. 9. 2013. 
  6. ^ Андерсон Б, Рутледге V (децембар 1996). „Аге анд хемиспхере еффецтс он дендритиц струцтуре”. Браин. 119 (6): 1983—1990. ПМИД 9010002. дои:10.1093/браин/119.6.1983  . 
  7. ^ Хутслер Ј, Галуске РА (август 2003). „Хемиспхериц асyмметриес ин церебрал цортицал нетwоркс”. Трендс ин Неуросциенцес. 26 (8): 429—435. ЦитеСеерX 10.1.1.133.2360  . ПМИД 12900174. С2ЦИД 15968665. дои:10.1016/С0166-2236(03)00198-X. 
  8. ^ Мелис M, Пистис M (децембар 2007). „Ендоцаннабиноид сигналинг ин мидбраин допамине неуронс: море тхан пхyсиологy?”. Цуррент Неуропхармацологy. 5 (4): 268—77. ПМЦ 2644494  . ПМИД 19305743. дои:10.2174/157015907782793612. „Тхус, ит ис цонцеивабле тхат лоw левелс оф ЦБ1 рецепторс аре лоцатед он глутаматергиц анд ГАБАергиц терминалс импингинг он ДА неуронс [127, 214], wхере тхеy цан фине-туне тхе релеасе оф инхибиторy анд еxцитаторy неуротрансмиттер анд регулате ДА неурон фиринг.
    Цонсистентлy, ин витро елецтропхyсиологицал еxпериментс фром индепендент лабораториес хаве провидед евиденце оф ЦБ1 рецептор лоцализатион он глутаматергиц анд ГАБАергиц аxон терминалс ин тхе ВТА анд СНц.    ”     
  9. ^ Флорес А, Малдонадо Р, Беррендеро Ф (децембар 2013). „Цаннабиноид-хyпоцретин цросс-талк ин тхе централ нервоус сyстем: wхат wе кноw со фар”. Фронтиерс ин Неуросциенце. 7: 256. ПМЦ 3868890  . ПМИД 24391536. дои:10.3389/фнинс.2013.00256  . 
  10. ^ Фреунд ТФ, Катона I, Пиомелли D (јул 2003). „Роле оф ендогеноус цаннабиноидс ин сyнаптиц сигналинг”. Пхyсиологицал Ревиеwс. 83 (3): 1017—66. ПМИД 12843414. дои:10.1152/пхyсрев.00004.2003. 
  11. ^ Аyаканну, Тхангесwеран; Таyлор, Антхонy Х.; Марцзyло, Тимотхy Х.; Wиллетс, Јонатхон M.; Коње, Јустин C. (2013). „Тхе Ендоцаннабиноид Сyстем анд Сеx Стероид Хормоне-Депендент Цанцерс”. Интернатионал Јоурнал оф Ендоцринологy. 2013: 259676. ИССН 1687-8337. ПМЦ 3863507  . ПМИД 24369462. дои:10.1155/2013/259676  . 
  12. ^ Тим Бергфелдер (2005). Интернатионал Адвентурес: Герман Популар Цинема анд Еуропеан Цо-продуцтионс ин тхе 1960с. Бергхахн Боокс. стр. 129. ИСБН 978-1-57181-538-5. Приступљено 2015-10-21. 
  13. ^ „Цриме, Мyстерy, & Гангстер Фицтион Магазине Индеx”. Архивирано из оригинала 29. 3. 2018. г. Приступљено 29. 3. 2018. 
  14. ^ „Донован'с Браин”. Тхе Интернет Спецулативе Фицтион Датабасе. Приступљено 29. 3. 2018. 

Литература

уреди
  • Цолледге, Ницки Р.; Wалкер, Бриан Р.; Ралстон, Стуарт Х.; Ралстон, ур. (2010). Давидсон'с Принциплес анд Працтице оф Медицине (21ст изд.). Единбургх: Цхурцхилл Ливингстоне/Елсевиер. ИСБН 978-0-7020-3085-7. 
  • Халл, Јохн (2011). Гуyтон анд Халл Теxтбоок оф Медицал Пхyсиологy (12тх изд.). Пхиладелпхиа, ПА: Саундерс/Елсевиер. ИСБН 978-1-4160-4574-8. 
  • Ларсен, Wиллиам Ј. (2001). Хуман Ембрyологy (3рд изд.). Пхиладелпхиа, ПА: Цхурцхилл Ливингстоне. ИСБН 978-0-443-06583-5. 
  • Богарт, Бруце Иан; Орт, Вицториа (2007). Елсевиер'с Интегратед Анатомy анд Ембрyологy. Пхиладелпхиа, ПА: Елсевиер Саундерс. ИСБН 978-1-4160-3165-9. 
  • Поцоцк, Г.; Рицхардс, C. (2006). Хуман Пхyсиологy: Тхе Басис оф Медицине (3рд изд.). Оxфорд: Оxфорд Университy Пресс. ИСБН 978-0-19-856878-0. 
  • Пурвес, Дале (2012). Неуросциенце (5тх изд.). Сундерланд, МА: Синауер ассоциатес. ИСБН 978-0-87893-695-3. 
  • Сqуире, Ларрy (2013). Фундаментал Неуросциенце. Wалтхам, МА: Елсевиер. ИСБН 978-0-12-385870-2. 
  • Стандринг, Сусан, ур. (2008). Граy'с Анатомy: Тхе Анатомицал Басис оф Цлиницал Працтице (40тх изд.). Лондон: Цхурцхилл Ливингстоне. ИСБН 978-0-8089-2371-8. 

Спољашње везе

уреди
Преузето из „https://sr.wiki.x.io/w/index.php?title=Ljudski_mozak&oldid=28423039”