Касна антика

Касна антика (нем. Spätantike) је израз којим се описује период историје Европе и медитеранског света који представља завршни део Старог века, односно прелаз од старог века у (рани) средњи век. Као његов почетак се обично узима година 284. када је над тадашњим Римским царством власт преузео цар Диоклецијан и успоставио нови политички режим домината. Као крај се традиционално узима крај старог века, односно година 476. и пад Западног римског царства. Новије генерације историчара су, међутим, почеле појам касне антике ширити и на касније периоде, те се као датуми коначног краја антике понекад наводе 529. година - када је византијски цар Јустинијан затворио последње нехришћанске школе - односно средина 7. века и муслиманска освајања која је довела до трајне политичке, културне и економске поделе у антици дотада јединственог простора Медитерана.

Барберинска слоновача, лист слоноваче из Леонидске/Јустинијанске Византије из једног царског диптиха, израђен у царског радионици у Константинопољу у првој половини шестог века (музеј Лувр)

Касна антика је била период великих политичких, економских и културних промена, од којих је најважније увођење хришћанства као службене, а на крају и једине дозвољене религије на простору Римског царства, што је довело до постепеног нестанка дотадашње грчко-римске културе, односно Велика сеоба народа која је драстично изменила етнички састав и културна обележја великих делова Европе. У политичком смислу је најважнији догађај био пад Римског царства чијим је нестанком на Западу створен вакуум који су испунила тзв. варварска краљевства која ће се постепено трансформирати у заметке данашњих националних држава.

Европска историографија традиционално касну антику описује као архетип слабљења и пропадања цивилизације односно друштвеног колапса. Израз „касна антика” се, делом и због тога, развио у немачкој историографији како би указао да је тај процес прелаза из старог у средњи век био много постепенији, сложенији; њиме се, између осталог, настоји истиснути и дотада популарни израз мрачно доба који се сматра необјективним и „политички некоректним”.

Терминологија

Термин Spätantike, дословно „касна антика”, су користили немачки историчари од времена кад је тај назив промовисао Алојз Ригл почетком 20. века. У литератури на енглеском језику је овај термин делом постао заступљен захваљујући радовима Петера Брауна, чији је преглед Свет касне антике (1971) ревидирао пост-Гибоново гледиште застареле и окоштале класичне културе, у корист вибрантног раздобља обнове и почетака, и чији је рад „Развој касне антике” (енгл. The Making of Late Antiquity) понудио нову парадигму схваћања промена у западној култури тог времена како би се суочио са гледиштима изложеним у делу Сер Ричарда Садерна „Развој средњег века” (енгл. The Making of the Middle Ages).

Континуитете између касног Римског царства, као што је реорганизовано у време Диоклецијан (в. 284–305), и раног средње века су наглашавали аутори који су желели да нагласе да се семе средњевековне културе већ развијало у хришћанизованом царству, и да се процес наставио у Источном римском царству или Византијском царству бар до доспећа ислама. Истовремено, нека мигрирајућа германска племена као што су Остроготи и Визиготи видели су себе као овековечење „римске” традиције. Док употреба израза „касна антика” сугерише да су друштвени и културни приоритети класичне антике опстали широм Европе све до средњег века, употреба израза „рани средњи век” или „рана Византија” наглашава прекид класичне прошлости, а термин „миграциони период” има тенденцију стављања умањеног нагласака на поремећаје у бившем Западном римском царству узроковане креирањем германских царстава унутар његових граница почевши од готских федерата у Аквитанској Галији 418. године.

Религија

Једна од најважнијих трансформација у касној антици била је формирање и еволуција абрахамских религија: хришћанства, рабинског јудаизма и, коначно, ислама.

Модерна статуа Константина I у Јорку, где је проглашен за Августа 306

Прекретница у ширењу хришћанства било је преобраћење цара Константина Великог (в. 306–337) 312. године, како тврди његов хришћански панегирист Јевсевије из Цезареје, иако се о искрености његовог преобраћења расправља. Константин је потврдио легализацију религије такозваним Миланским едиктом 313. године, који је заједнички издао његов ривал на Истоку, Лициније (в. 308–324). До касног 4. века, цар Теодосије Велики је учинио хришћанство државном религијом, чиме је трансформисао класични римски свет, који је Питер Браун окарактерисао као „шуштање у присуству многих божанских духова“.

Константин I је био кључна личност у многим важним догађајима у хришћанској историји, пошто је сазвао и присуствовао првом васељенском сабору епископа у Никеји 325. године, субвенционисао изградњу цркава и светилишта као што је Црква Светог Гроба у Јерусалиму и укључио себе у питањима као што су време Христовог васкрсења и његов однос према Пасхи.

Рађање хришћанског монаштва у пустињама Египта у 3. веку, које је у почетку деловало ван епископске власти Цркве, постало је толико успешно да је до 8. века продрло у Цркву и постало примарна хришћанска пракса. Монаштво није било једини нови хришћански покрет који се појавио у касној антици, иако је имао можда имао највећи утицај. Други покрети који су познати по својим неконвенционалним праксама укључују грејзере, свете људе који су јели само траву и окивали се ланцима; покрет јуродивоста, у којем се опхођење као будала сматрало се више божанским него лудим; и покрет столпник, где је један практикант живео на врху стуба од 50 стопа 40 година.

Касна антика означава опадање римске државне религије, ограничено у степенима едиктима вероватно инспирисаним хришћанским саветницима као што је Јевсевије за цареве из 4. века, и период динамичног верског експериментисања и духовности са многим синкретичким сектама, од којих су неке формиране вековима раније, као нпр. гностицизам или неоплатонизам и халдејска пророчишта, а неке нове, као што је херметизам. Кулминирајући реформама које је заговарао Аполоније из Тијане, усвојио је Аурелијан и формулисао Јулијан Флавије Клаудије да би створио организовану, али краткотрајну паганску државну религију која је обезбедила њен подземни опстанак у византијско доба и даље.

Literatura

• Perry Anderson. Passages from Antiquity to Feudalism. . NLB, London, 1974.
• Peter Brown (1989). The World of Late Antiquity: from Marcus Aurelius to Muhammad (AD 150–750). Thames and Hudson. ISBN 978-0-393-95803-4. 
• Peter Brown (1997). Authority and the Sacred : Aspects of the Christianisation of the Roman World. Routledge. ISBN 978-0-521-59557-5. 
• Peter Brown (2003). The Rise of Western Christendom: Triumph and Diversity 200–1000 AD. Blackwell. ISBN 978-0-631-22138-8. 
• Henning Börm (2013). Westrom. Von Honorius bis Justinian. ISBN 978-3-17-023276-1. . Kohlhammer. . (Review in English).
• Averil Cameron (1993). The Later Roman Empire: AD 284–430. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-51194-1. 
• Averil Cameron (2011). The Mediterranean World in Late Antiquity AD 395–700. Routledge. ISBN 978-0-415-01421-2. 
• Averil Cameron et al. (editors) (1997). The Cambridge Ancient History. Cambridge University Press. CS1 одржавање: Текст вишка: списак аутора (веза). vols. 12–14. ff.
• Gilian Clark (2011). Late Antiquity: A Very Short Introduction. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-954620-6. 
• John Curran (2000). Pagan City and Christian Capital: Rome in the Fourth Century. Clarendon Press. ISBN 978-0-19-815278-1. .
• Peter Dinzelbacher and Werner Heinz. Europa in der Spätantike. . Primus, 2007.
• Fabio Gasti (2013). Profilo storico della letteratura tardolatina. Pavia University Press. ISBN 978-88-96764-09-1. .
• Tomas Hägg (ed.) "SO Debate: The World of Late Antiquity revisited," in Symbolae Osloenses (72), 1997.
• Scott F. Johnson, ур. (2012). The Oxford Handbook of Late Antiquity. Oxford University Press. ISBN 978-0-19-533693-1. 
• Arnold H.M. Jones (1964). The Later Roman Empire, 284–602; a social, economic and administrative survey. University of Oklahoma Press. . vols. I, II. .
• Kitzinger, Ernst (1977). Byzantine art in the making: main lines of stylistic development in Mediterranean art, 3rd–7th century. Faber & Faber. ISBN 978-0-571-11154-1. 
• Bertrand Lançon, Rome in Late Antiquity: AD 313 – 604, Routledge, 2001.
• Doug Lee (2000). Pagans and Christians in Late Antiquity: a Sourcebook. . Routledge, 2000.
• Noel Lenski, ур. (2006). The Cambridge Companion to the Age of Constantine. Cambridge University Press. .
• Samuel N.C. Lieu and Dominic Montserrat (eds.), From Constantine to Julian: Pagan and Byzantine Views, A Source History, Routledge, 1996.
• Michael Maas, ур. (2005). The Cambridge Companion to the Age of Justinian. Cambridge University Press. .
• Robert Markus (1990). The end of Ancient Christianity. Cambridge University Press. .
• Ramsay MacMullen (1984). Christianizing the Roman Empire A.D. 100–400. Yale University Press. ISBN 978-0-300-03216-1. .
• Stephen Mitchell. A History of the Later Roman Empire. AD 284–641. . Blackwell, 2006.
• Michael Rostovtzeff (rev. P. Fraser), The Social and Economic History of the Roman Empire, Oxford, 1979.
• Johannes Wienand (ed.), Contested Monarchy. Integrating the Roman Empire in the Fourth Century AD, Oxford, 2015.
• Guericke, Heinrich Ernst; et al. (1857). А Мануал оф Цхурцх Хисторy: Анциент Цхурцх Хисторy Цомприсинг тхе Фирст Сиx Центуриес. Неw Yорк: Wилеy анд Халстед. 
• Гонзáлез, Јусто L. (1984). Тхе Сторy оф Цхристианитy: Вол. 1: Тхе Еарлy Цхурцх то тхе Реформатион. Сан Францисцо: Харпер. ИСБН 0-06-063315-8. 
• Латоуретте, Кеннетх Сцотт (1975). А Хисторy оф Цхристианитy, Волуме 1: Бегиннингс то 1500 (Ревисед) (папербацк). Сан Францисцо: Харпер. ИСБН 0-06-064952-6. 
• Схеллеy, Бруце L. (1996). Цхурцх Хисторy ин Плаин Лангуаге (2нд изд.). ИСБН 0-8499-3861-9. 
• Хастингс, Адриан (1999). А Wорлд Хисторy оф Цхристианитy. Wм. Б. Еердманс Публисхинг. ИСБН 0-8028-4875-3. 

Спољашње везе

• New Advent — The Fathers of the Church
• ORB Encyclopedia's section on Late Antiquity in the Mediterranean from ORB
• Overview of Late Antiquity, from ORB
• Princeton/Stanford Working Papers in Classics
• The End of the Classical World Архивирано на сајту Wayback Machine (10. јануар 2010), source documents from the Internet Medieval Sourcebook
• Worlds of Late Antiquity Архивирано на сајту Wayback Machine (6. јун 2005), from the University of Pennsylvania