Гностицизам

Гностицизам (грч. γνώσις — гносис — „знање”) је синкретички верски покрет који се развијао у раним вековима хришћанства, док није потиснут у 4. веку, када је правоверно хришћанство постало званична религија Римског царства.

Гностици су учили да се човек може спасити само ако спозна Бога. Они су хтели теолошке догме мисаоно истраживати. Против гностика иступили су црквени апологети (браниоци) који су заступали веру срцем.

Гностички списи цветали су међу одређеним хришћанским групама у медитеранском свету до око другог века, када су их очеви ране цркве осудили за јерес. Напори на уништавању тих текстова показали су се углавном успешним, што је резултирало преживљавањем врло мало гностичког писања. Ипак, рани гностички учитељи попут Валентина сматрали су да су њихова веровања усклађена са хришћанством. У гностичкој хришћанској традицији на Христа се гледа као на божанско биће које је попримило људски облик да би човечанство вратило ка светлости.

Назив

Гноса (грч. γνώσις — гносис — „знање, сазнање, спознаја, увид”) је грчка реч, изворно коришћена у Платоновим филозофским списима. Гноса се најчешће употребљава да означи духовно знање просветљеног човека, које се описује као непосредно искуствено сазнање о натприродном или божанском.

Гностицизам је термин који су западни научници сковали у 19. и 20. веку са циљем да обухвате огромну разноликост група из ранохришћанског доба које су постојале мимо званичне хришћанске хијерархије. Историчари религије још увијек расправљају о томе треба ли се гностицизам схватити као покрет унутар хришћанства или као много шири и независан покрет, који је хришћанству чак претходио. Говори се о постојању јудејског гностицизма. Неки гностички списи из Наг Хамадија се темеље искључиво на Старом завету.

Учење

До 20. века гностичко учење је бивало реконструисано углавном на основу критике правоверних теолога који су писали против јереси (то јест хересиолога) као што су били Иринеј Лионски, Јустин Филозоф, Ориген из Александрије. Међутим, у другој половини 20. века је пронађен већи број изворних списа, названих апокрифима, који нам преносе непатворено гностичко гледиште. Једно од највећих открића је библиотека Наг Хамади, у горњем Египту, 1945. године.

„Биће и других, међу онима који су ван нашег броја, који себе називају епископима и ђаконима, као да су своју власт примили од Бога. Они се покоравају одлукама вођа. Ти људи су суви канали.”
— Откривење по Петру

Гностици су, поред вере, наглашавали и важност сазнавања о духовним стварима. Они сматрају да су људи божанске душе заробљене у материјалном свету. Материја је створена од стране несавршеног или злог бића, Демијурга, који се често поистовећује са Богом Старог завета, насупрот Богу Новог завета. Гностици зло поистовјећују с материјалним, а добро с духовним светом. Они сматрају да се човек мора окренути себи и посветити мудрости (софији) да би спознао свет и ослободио се његових окова.

„Напустите трагање за Богом, за космосом и сличним. Уместо тога, почните од себе. Запитајте се ко и вама присваја све кад каже мој дух, моје срце, мој Бог. Пронађите изворе љубави, радости, мржње и жудње... Ако пажљиво испитате све, наћи ћете то у себи.”
— Hyppolytus, Refutation of All Heresis

Систем Валентина (+160), хришћанина из Александрије, који је проповедао своје учење у Риму у исто време са Маркионом, између 135. и 160. године, концентрисан је на идеју „плероме” (пуноће). Чисти духовни свет (пуноћа) састављен је од јединства божанских еманација Оца. Материјални свет, који је по својој суштини зао, био је преуређен од демијурга. Логос-Христос није истоветан са Богом-Творцем, него је његова духовна еманација. Спасење је чин спознаје, потребан ради поновног враћања у хармонију пуноће (плероме). Сматра се да је аутор неканонског Јеванђеља по Филипу неки Валентин ученик.

„Нити страхујте од тела нити га волите. Ако га се будете бојали, оно ће завладати вама; ако га будете волели оно ће вас прождрати и парализовати.”
— Јеванђеље по Филипу

Неки гностички текстови показују неоплатонистичку филозофску оријентацију. Плотин, водећи неоплатонист из 3. века, о гностицима у својој школи рекао је следеће: „Имамо обзира према неким нашим пријатељима који су ту (гностичку) мисао усвојили пре него што су нам постали пријатељи, и настављају тако мислити, иако не знам како у томе успевају.”

Развој

Гностицизам је био распрострањен Средоземљем и Средњим истоком у првим вековима хришћанства. Многи научници данас сматрају да је гностицизам, најпре у чистом облику, а потом сливен са манихејством (од III века) и хришћанством (маркионити, вардесанити, и др.), дуго био сапутник цркве. Гностици су у хришћанство унели многе садржаје из оријенталних религија и митова. Иако их је Црква сматрала јеретицима, они себе нису тако доживљавали, што најбоље осликава следећи запис: „Не сматрасмо себе јеретицима већ божјим људима, којима је Господ дао памет да мисле, а не само да слепо верују. Да би могли веровати морамо сумњати. Трагали смо за савршеним сазнањем (гноса), оним које досеже с друге стране привида, и омогућује објашњење свих ствари и појава”.

Када је Римско царство прихватило хришћанство као званичну религију у 4. веку, гностицизам је потиснут као јерес. Кипарски епископ Епифан, који пише против јереси, описује свој сусрет с гностицизмом у Египту, отприлике у доба настајања збирке Наг Хамади: „И сам сам наишао на ту секту, љубљени, те сам ове ствари чуо лично, из уста гностика. Те заблуделе жене нису ми само разоткриле своје учење, него су ме у својој бесрамној смелости покушале завести ... Но, милостиви ме Бог спасио њихове злоће, стога — прочитавши њихове књиге, схвативши њихове праве намере и не дајући се тиме завести — побегао сам не загризавши мамац, те сам сместа о свему известио тамошње епископе и пронашао оне који су се скривали у цркви. Њих отприлике осамдесеторо потом је протјерано из града, коначно очишћеног од тога корова.”

Почетком 5. века, опат Белог манастира у Панополису (стотињак km низводно од Наг Хамадија), напао је скупину у оближњему храму Пнеуита, која је за се тврдила да „нема краља”, те је обожавала „демијурга” и није прихватала Кирила, александријског архиепископа. Он је запретио „јеретицима” изјавивши: „Натераћу вас да примите ... архиепископа Кирила, или ће већина вас умрети од мача, а поштеђени ће бити изгнани.”

Гностицизам је био искорењен из хришћанства у Римском царству, а успео је преживети изван граница Царства, на подручјима Азије. Са блиског истока и Азије је углавном потиснит ширењем ислама, иако су неке мање заједнице на територији Ирака и Ирана успеле да опстану до данас.

Персијски гностицизам је оличен у Манденизму (назив настао од речи Mandā — „Знање”), који се још увек у малом броју практикује у деловима Ирака и иранске области Хузестан.

Сиријско-египатски гностицизам је углавном био под платоновским утицајем. Стварање су описивали као серију еманација из првобитне супстанце, што резултује настанком материјалног света. Зато су зло описивали као материју која је инфериорна божанству, а зло су сматрали недостатком духовног увида, пре него самосталном духовном силом. Зло је сматрано највећом удаљеношћу од божанског принципа. Њихово учење је укључивало списе повезане са хришћанством а многи од њих су себе називали хришћанима, иако су имали доста различита гледишта од догматски одређеног црквеног хришћанства. Велики број њихових списа нам је постао познат преко библиотеке откривене у Наг Хамадију.

У Персијском царству је гностицизам био заступљен и преко манихејског учења које се касније проширило Сиријом, Северном Арабијом, Египтом и Северном Африком (где га је заступао и Свети Августин од 373. до 382); из Сирије се даље раширило Палестином, Малом Азијом и Јерменијом.

У Јерменији је у 6. веку извршило утицај на павлићанство, а преко њега и на богумилско и катарско учење у средњем веку.

У 20. веку, након проналаска многобројних старих рукописа, од којих су најпознатији апокрифни списи из Наг Хамадија, долази до обнављања интереса за гностицизам.

Представници

Међу представнике ранохришћанског гностицизма убрајају се:

• Симон Маг из Самарије
• Понт (рођен око 85)
• Николај, оснивач николајита
• Керинт, савременик Апостола Јована
• Менандар из Самарије
• Саторнил из Антиохије
• Василид из Александрије (око 125)
• Валентин из Александрије (†160)
• Карпократ (155-166)
• Кердон
• Маркион од Синопе
• Вардесан из Едесе (рођен 154)
• Барзани из Сирије (154—222)
• Арије

Види још

• Гноса
• Апокрифи
• Рано хришћанство

Литература

• Barnstone, Willis (1984). The Other Bible: Gnostic Scriptures, Jewish Pseudepigrapha, Christian Apocyrypha, Kabbalah, Dead Sea Scrolls. San Francisco: Harper & Row. стр. 771. ISBN 978-0-06-081598-1. 
• Barnstone, Willis; Meyer, Marvin (2003). The Gnostic Bible. Shambhala Books. стр. 880. ISBN 978-1-57062-242-7. 
• Barnstone, Willis; Meyer, Marvin (2010). Essential Gnostic Scriptures. Shambhala Books. стр. 271. ISBN 978-1590309254. 
• Layton, Bentley (1987). The Gnostic Scriptures. SCM Press. стр. 526 pages. ISBN 978-0-334-02022-6. 
• Plotinus (1989). The Enneads. 1. Превод: A.H. Armstrong. Harvard University Press. ISBN 978-0-674-99484-3. 
• Dillon, Matthew J. (2016), „Gnosticism Theorized: Major Trends and Approaches to the Study of Gnosticism”, Ур.: DeConick, April D., Religion: Secret Religion, MacMillan Reference US 
• King, Karen L. (2005), What is Gnosticism?, Harvard University Press 
• Broek, Roelof van den (2013), Gnostic Religion in Antiquity, Cambridge University Press 
• Turner, John D. (2001), „Chapter Seven: The History of the Sethian Movement”, Sethian Gnosticism and the Platonic Tradition, Presses Université Laval 
• Valantasis, Richard (2006). The Beliefnet Guide to Gnosticiam and Other Vanished Christianities. Beliefnet. ISBN 978-0385514552. 
• Aland, Barbara (1978). Festschrift für Hans Jonas. Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 978-3-525-58111-7. 
• Albrile, Ezio (2005), „Gnosticism: History of Study”, Ур.: Jones, Lindsay, MacMillan Encyclopedia of Religion, MacMillan 
• Bauer, Walter (1979), Orthodoxy and Heresy in Earliest Christianity, Fortress, ISBN 978-0-8006-1363-1 
• Brakke, David (2010), The Gnostics: Myth, Ritual, and Diversity in Early Christianity, Harvard University Press, ASIN B004Z14APQ 
• Broek, Roelof van den (1996), Studies in Gnosticism and Alexandrian Christianity 
• Burstein, Dan (2006). Secrets of Mary Magdalene. CDS Books. ISBN 978-1-59315-205-5. 
• Cohen, Arthur A.; Mendes-Flohr, Paul (2010), 20th Century Jewish Religious Thought 
• Conze, Edward (1967), „Buddhism and Gnosis”, Ур.: Bianchi, U., Origins of Gnosticism: Colloquium of Messina, 13–18 April 1966 
• Conze, Edward (1975), „Buddhist prajna and Greek Sophia”, Religion, 5 (2): 160—167, doi:10.1016/0048-721X(75)90017-2 
• Dunderberg, Ismo (2008), Beyond gnosticism: myth, lifestyle, and society in the school of Valentinus, Columbia University Press 
• Dunn, James D.G. (2016), „"The Apostle of the Heretics": Paul, Valentinus, and Marcion”, Ур.: Porter, Stanley E.; Yoon, David, Paul and Gnosis, Brill, стр. 105—118, ISBN 978-90-04-31669-0, doi:10.1163/9789004316690_008 
• Ehrman, Bart D. (2003), Lost Christianities, Oxford University Press 
• Filoramo, Giovanni (1990). A History of Gnosticism. Oxford: Basil Blackwell. ISBN 978-0-631-18707-3. 
• Freke, Timothy; Gandy, Peter (2002), Jesus and the Lost Goddess: The Secret Teachings of the Original Christians, Three Rivers Press, ISBN 978-0-00-710071-2 
• Freke, Timothy; Gandy, Peter (2005), De mysterieuze Jezus. Was Jezus oorspronkelijk een heidense god?, Uitgeverij Synthese 
• Green, Henry (1985). Economic and Social Origins of Gnosticism. Scholars Press. ISBN 978-0-89130-843-0. 
• Haardt, Robert (1967). Die Gnosis: Wesen und Zeugnisse. Otto-Müller-Verlag, Salzburg. стр. 352 pages. , translated as Haardt, Robert (1971). Gnosis: Character and Testimony. Leiden: Brill. 
• Halsall, Guy (2008), Barbarian migrations and the Roman West, Cambridge University Press, ISBN 978-0-521-43491-1 
• Hoeller, Stephan A. (2002). Gnosticism – New Light on the Ancient Tradition of Inner Knowing. Wheaton: Quest. стр. 257 pages. ISBN 978-0-8356-0816-9. 
• Huidekoper, Frederic (1891), Judaism at Rome: BC 76 to AD 140, D. G. Francis 
• Jonas, Hans (1993). Gnosis und spätantiker Geist vol. 2:1–2, Von der Mythologie zur mystischen Philosophie. Göttingen: Vandenhoeck & Ruprecht. ISBN 978-3-525-53841-8. 
• King, Charles William (1887). The Gnostics and Their Remains. 
• King, Karen L. (2003), What is Gnosticism?, Harvard University Press, ISBN 978-0-674-01071-0 
• Klimkeit, Hans-Joachim (1993). Gnosis on the Silk Road: Gnostic Texts from Central Asia. Harper, San Francisco. ISBN 978-0-06-064586-1. 
• Kosack, Wolfgang. Geschichte der Gnosis in Antike, Urchristentum und Islam. ISBN 978-3-906206-06-6. . Verlag Christoph Brunner, Basel 2014.
• Lahe, Jaan (2006), „Ist die Gnosis aus dem Christentum Ableitbar? Eine Kritische Auseinandersetzung mit Einem Ursprungsmodell der Gnosis”, Trames, 10 (60/55) (3): 220—231, S2CID 169297876, doi:10.3176/tr.2006.3.02  
• Layton, Bentley (1995). „Prolegomena to the study of ancient gnosticism”. Ур.: L. Michael White; O. Larry Yarbrough. The Social World of the First Christians: Essays in Honor of Wayne A. Meeks. Fortress Press, Minneapolis. ISBN 978-0-8006-2585-6. 
• Layton, Bentley, ур. (1981). The Rediscovery of Gnosticism: Sethian Gnosticism. E.J. Brill. 
• Magris, Aldo (2005). „Gnosticism: Gnosticism from its origins to the Middle Ages (further considerations)”. Ур.: Jones, Lindsay. Macmillan Encyclopedia of Religion (2nd изд.). New York: Macmillan Inc. стр. 3515—3516. ISBN 978-0028657332. OCLC 56057973. 
• Markschies, Christoph (2000). Gnosis: An Introduction. Превод: John Bowden. T & T Clark. стр. 145 pages. ISBN 978-0-567-08945-8. 
• Markschies, Christolph (2003), Gnosis: An Introduction, T.& T.Clark Ltd. 
• McVey, Kathleen (1981), „Gnosticism, Feminism, and Elaine Pagels”, Theology Today, 37 (4): 498—501, S2CID 170277327, doi:10.1177/004057368103700411 
• Mins, Denis (1994). Irenaeus. Geoffrey Chapman. 
• Pagels, Elaine (1975), The Gnostic Paul: Gnostic Exegesis of the Pauline Letters, Trinity Press International, ISBN 978-1-56338-039-6 
• Pagels, Elaine (1989). The Johannine Gospel in Gnostic Exegesis. Atlanta, Ga.: Scholars Press. стр. 128 pages. ISBN 978-1-55540-334-8. 
• Pearson, Birger Albert (2004), Gnosticism and Christianity in Roman and Coptic Egypt 
• Petrement, Simone (1990), A Separate God: The Origins and Teachings of Gnosticsim, Harper and Row ISBN 0-06-066421-5
• Perkins, Pheme (2005), „Gnosticism: Gnosticism as a Christian heresy”, Ур.: Jones, Lindsay, MacMillan Encyclopedia of Religion, MacMillan 
• Quispel, Gilles (2004), „Voorwoord”, Ур.: Pagels, Elaine, De Gnostische Evangelien, Servire 
• Quispel, Gilles (2005), „Gnosticism: Gnosticism from its origins to the Middle Ages [first edition]”, Ур.: Jones, Lindsay, MacMillan Encyclopedia of Religion, MacMillan 
• Rousseau, A.; Doutreleau, L. (1974), Saint Irénée de Lyon : Traité contre les hérésies 
• Rudolph, Kurt (1987). Gnosis: The Nature & Structure of Gnosticism. Harper & Row. ISBN 978-0-06-067018-4. 
• Smith, Carl B. (2004), No Longer Jews: The Search for Gnostic Origins, Hendrickson Publishers 
• Temporini, Hildegard; Vogt, Joseph; Haase, Wolfgang (1983), Aufstieg und Niedergang der römischen Welt (Rise and Decline of the Roman World) Vl 21/1 Volume 2; Volume 21, Walter de Gruyter, ISBN 978-3-11-008845-8 
• Tuckett, Christopher M. (1986). Nag Hammadi and the Gospel Tradition: Synoptic Tradition in the Nag Hammadi Library. T & T Clark. ISBN 978-0-567-09364-6.  (206 pages)
• Turner, John (1986), „Sethian Gnosticism: A Literary History”, Nag Hammadi, Gnosticism and Early Christianity, Архивирано из оригинала 2012-12-11. г. 
• Verardi, Giovanni (1997), „The Buddhists, the Gnostics and the Antinomistic Society, or the Arabian Sea in the First Century AD” (PDF), AION, 57 (3/4): 324—346 
• Walker, Benjamin (1990). Gnosticism: Its History and Influence. Harper Collins. ISBN 978-1-85274-057-3. 
• Williams, Michael (1996), Rethinking Gnosticism: An Argument for Dismantling a Dubious Category, Princeton University Press, ISBN 978-0-691-01127-1 
• Yamauchi, Edwin M. (1983). Pre-Christian Gnosticism : A Survey of the Proposed Evidences. Baker Book House. ISBN 978-0-8010-9919-9.  (278 pages)
• Yamauchi, Edwin M. (1979). „Pre-Christian Gnosticism in the Nag Hammadi Texts?”. Church History. 48 (2): 129—141. JSTOR 3164879. doi:10.2307/3164879. 
• Sheahen, Laura (јун 2003). „Matthew, Mark, Luke and... Thomas?: What would Christianity be like if gnostic texts had made it into the Bible?”. Beliefnet. Приступљено 7. 6. 2009. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• „National Book Awards – 1980”. National Book Foundation. Приступљено 8. 3. 2012. CS1 одржавање: Формат датума (веза)
• Robinson, James (1978). The Nag Hammadi Library in English. San Francisco: Harper & Row. стр. 549 pages. ISBN 978-0-06-066934-8. 
• Dillon, Matthew J. (2016), „Gnosticism Theorized: Major Trends and Approaches to the Study of Gnosticism”, Ур.: DeConick, April D., Religion: Secret Religion, MacMillan Reference US, стр. 23—38 
• King, Karen L. (2005), What is Gnosticism?, Harvard University Press 
• Broek, Roelof van den (2013), Gnostic Religion in Antiquity, Cambridge University Press 

Спољашње везе

• Encyclopedia of Philosophy: Gnosticism (језик: енглески)
• Early Christian Writings (изворни списи) (језик: енглески)
• Лажни гносис (православна критика гностицизма) (језик: српски)
• Савремена Гноза Архивирано на сајту Wayback Machine (7. новембар 2011) (Вечита спознаја) (језик: српски)
• Гностички речник Архивирано на сајту Wayback Machine (13. децембар 2012) (језик: српски)
• Gnostic Society Library – primary sources and commentaries
• Gnostic texts at sacred-texts.com
• Gnosticism by Kurt Rudolph, Encyclopædia Iranica
• Gnosticism Catholic Encyclopedia
• Bousset, Wilhelm (1911). „Gnosticism”. Encyclopædia Britannica (на језику: енглески). 12 (11 изд.). стр. 152—159.