Теобалд I од Наваре
Теобалд I од Наваре или Тибо IV од Шампање[1] (фр. Thibaut[1]; 30. мај 1201, Троа - 8. јул 1253, Памплона) био је краљ Наваре[1] (1234—1253) и гроф Шампање[1] (1201—1253) из династије Шампањ (огранак династије Блоа).
| Теобалд I од Наваре | |
|---|---|
 Теобалд I од Наваре | |
| Лични подаци | |
| Датум рођења | 30. мај 1201. |
| Место рођења | Троа, Краљевство Француска |
| Датум смрти | 8. јул 1253. (52 год.) |
| Место смрти | Памплона, Краљевина Навара |
| Гроб | Катедрала у Памплони |
| Породица | |
| Супружник | Gertrude of Dagsburg, Агнес од Божеа, Маргарета од Бурбона, краљица Наваре |
| Потомство | Бланка од Наваре, војвоткиња Бретање, Теобалд II од Наваре, Beatrice of Navarre, Енрике I од Наваре, Маргарета од Наваре, Duchess of Lorraine, Gil de Rada |
| Родитељи | Тибо III од Шампање Бланка Наварска |
| Династија | Шампањ, (огранак династије Блоа) |
| краљ Наваре | |
| Период | 1234 - 1253. |
| Претходник | Санчо VII од Наваре |
| Наследник | Теобалд II од Наваре |
| гроф Шампање | |
| Период | 1201 - 1253. |
| Претходник | Тибо III од Шампање |
| Наследник | Тибо V од Шампање |
 | |
Био је син[2] богатог[3] француског племића Тиба III, грофа Шампање и Бланше и кћерке наварског краља Санча VI и сестре другог наварског краља Санча VI.
После смрти свог ујака 1234. године преузео је наварски престо[2] и на власт у њој довео нову династију, династију Шампањ.
Папа је 1239. године почео да проповеда нов крсташки поход. Теобалд се одазвао папином позиву и заједно са својим старим пријатељем, бившим војводом Бретање Пјером Моклериком, кренуо у Палестину. Искрцао се у Акри и после угодне зиме у њој и неколико чарки са муслиманима закључио је чак и пробитачније примирје од примирја немачког цара Фридриха и вратио се кући задовољан. Теобалд и Пјер су превише журили тако да нису успели да спроведу у дело свој уговор са султаном па је њихов посао довршио син енглеског краља Хенрија III, Ричард, ерл Корнвола[4]. Али, бесконачни раздори и међусобни ратови нису дали крсташима у Светој земљи могућност да то искористе.[5]
Теобалд је, захваљујући чувеним[6] Шампањским сајмовима, био међу најбогатијом властелом у Француској.[3] Шампања која се тада простирала између горњег тока Соме и притока Рајне, Сене и Лоаре, је од давнина била претворена у велику пијацу. У неколицини његових градова, као што су били Троа и Лањи на Марни, одржавани су сајмови. Теобалд је одређивао место где ће се сајам одржати, подизао тезге, обезбеђивао наоружане људе да одржавају ред и судије да решавају спорове и успостављао мењачнице новца да воде рачуна о великом броју различитих валута које су доносили трговци из многих земаља. Време одржавања сајмова распоредио је тако да је један обично био у току у његовим земљама. Сами сајмови били су пажљиво организовани. Сваки дан био је предвиђен за трговање одређеним производом или групом производа. У данима трговања новац није мењао руке, али рачуни су пажљиво вођени. Онда би, последњег дана, сви трговци донели свој новац у мењачницу, заменили га за званичну валуту сајма, тројску ливру, и подмирили рачуне. Теобалд је наплаћивао царине за сву робу продату на сајму, изнајмљивао тезге по високим ценама, убирао новчане казне изречене за кршење правила сајма и узимао приходе од рада мењачнице. Он је користио овај новац да прошири своју власт и унапреди пословање сајма. Властелинима дуж главних путева којима су трговци стизали на сајмове нудио је феуде у новцу, тј. годишњу плату, у замену за заклетву верности и прихватање прихватање службе која се превасходно састојала у заштити трговаца на путу ка његовим сајмовима.
Сајмови у Шампањи постали су место где су се састајали трговци из Италије и са севера. Италијани су допремали робу из Италије попут тканина, квалитетних мачева и величанствених бојних коња из Ломбардије.[7] Такође су доносили свилене тканине, шећер и зачине које су набављали у Сирији.[8] Људи са далеког севера допремали су крзна, мед и остале производе великих шума. Из Фландрије су стизале фландријске тканине, а из Енглеске драгоцени калај. Ови сајмови су тада били најважније пијаце у западној Европи.
Кнежеви и великаши углавном су непосредно куповали на сајмовима.[9]
Теобалд је имао два сина: Теобалда и Енрикеа, будуће грофове Шампање и краљеве Наваре.[2]
Умро је 8. јула 1253. године у Памплони. Наследио га је син Теобалд.
Породично стабло
уреди| 16. Стефан од Блоа (крсташ) | ||||||||||||||||
| 8. Теобалд II од Шампање | ||||||||||||||||
| 17. Адела Нормандијска | ||||||||||||||||
| 4. Хенри I, гроф Шампање | ||||||||||||||||
| 18. Engelbert, Duke of Carinthia | ||||||||||||||||
| 9. Матилда Корушка | ||||||||||||||||
| 19. Uta of Passau | ||||||||||||||||
| 2. Теобалд III од Шампање | ||||||||||||||||
| 20. Луј VI | ||||||||||||||||
| 10. Луј VII | ||||||||||||||||
| 21. Аделаида од Савоје | ||||||||||||||||
| 5. Марија од Француске, грофица од Шампање | ||||||||||||||||
| 22. Вилијам X Аквитански | ||||||||||||||||
| 11. Елеонора од Аквитаније | ||||||||||||||||
| 23. Енора од Шатлроа | ||||||||||||||||
| 1. Теобалд I од Наваре | ||||||||||||||||
| 24. Рамиро Санчез, господар Монзона | ||||||||||||||||
| 12. Гарсија Рамирез од Наваре | ||||||||||||||||
| 25. Кристина Родригез | ||||||||||||||||
| 6. Санчо VI од Наваре | ||||||||||||||||
| 26. Gilbert of L'Aigle | ||||||||||||||||
| 13. Margaret of L'Aigle | ||||||||||||||||
| 27. Juliana du Perche | ||||||||||||||||
| 3. Бланка Наварска | ||||||||||||||||
| 28. Raymond of Burgundy | ||||||||||||||||
| 14. Алфонсо VII од Леона и Кастиље | ||||||||||||||||
| 29. Урака од Леона и Кастиље | ||||||||||||||||
| 7. Санћа од Кастиље, краљица Наваре | ||||||||||||||||
| 30. Рамон Беренгер III | ||||||||||||||||
| 15. Беренгарија од Барселоне | ||||||||||||||||
| 31. Douce I, Countess of Provence | ||||||||||||||||
Извори
уреди- ^ а б в г Пејнтер 1997, стр. 590.
- ^ а б в Пејнтер 1997, стр. 558.
- ^ а б Пејнтер 1997, стр. 280.
- ^ Пејнтер 1997, стр. 251.
- ^ Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 212.
- ^ Удаљцов, Космински & Вајнштајн 1950, стр. 229.
- ^ Пејнтер 1997, стр. 258.
- ^ Пејнтер 1997, стр. 258-259.
- ^ Пејнтер 1997, стр. 259.
Литература
уреди- Пејнтер, Сидни (1997). Историја средњег века (284-1500). Београд: Clio.
- Удаљцов, А. Д.; Космински, Ј. А.; Вајнштајн, О. Л. (1950). Историја средњег века II. Београд.
