Велика џамија у Дамаску
Велика џамија у Дамаску, такође позната и као Умејадска џамија, једна је од највећих и најстаријих џамија на свету. Налази се на најважнијем делу старог дела града. Има велику архитектуралну и археолошку вредност.
| Велика џамија у Дамаску جامع بني أمية الكبير | |
|---|---|
 | |
  Велика џамија у Дамаску جامع بني أمية الكبير Локација на мапи Сирије | |
| Основне информације | |
| Локација | Дамаск, Сирија |
| Координате | 33° 30′ 43″ С; 36° 18′ 24″ И / 33.511944° С; 36.306667° И |
| Религија | ислам |
| Архитектонски опис | |
| Стил архитектуре | Омејади |
| Завршетак изградње | 715. |
| Спецификације | |
| Број минарета | 3 |
| Материјали | камен, мермер, опека, мозаик |
Џамија у својој унутрашњости има гробницу у којој се тврди да се налази глава Јована Крститеља, кога су поштовали и хришћани и муслимани. Глава је пронађена у ископавањима приликом градње џамије. Велику важност џамији приписују и шиитски муслимани због тога што се у њој налазе главе Хасана и Хусеина (унуци пророка Мухамеда). У џамији се налази и гроб Саладина Ејубије, славног исламског војсковође.
Историја
уредиНа месту где се сада налази џамија налазио се древни арамејски храм божанству Хададу. Након тога постао је храм римског бога Јупитера, а после тога је ту била хришћанска црква посвећена Јовану Крститељу у византијско доба.
Првобитно, после освајања Дамаска од стране Муслимана 636. године, византијска црква је стајала још неко време и грађевина је коришћена за молитву и од стране хришћана и од стране муслимана. Након тога су Муслимани изградили мање место за обављање молитви на северној страни зида. Под Омејадским калифатом, за време калифа Велида I, црква је купљена од тадашње власти и порушена. Негде између 706. и 715. почела је изградња џамије.
Предисламски период
уредиМесто Омајадске џамије је потврђено као богомоља још од гвозденог доба. Дамаск је био главни град Арамејске државе Арам-Дамаск и велики храм је био посвећен Хададу, богу грмљавине и кише, а подигнут је на месту данашње џамије. Остатак једног камена из арамејског храма, датираног у време владавине краља Хазаила, тренутно је изложен у Националном музеју Дамаска.[1]
Хададов храм је и даље имао централну улогу у граду, а када је Римско царство освојило Дамаск 64. п. н. е., асимилирали су Хадада са својим сопственим богом грома, Јупитером.[2] Стога су се ангажовали на пројекту реконфигурације и проширења храма под руководством архитекте Аполодора рођеног у Дамаску, који је креирао и извео нови дизајн.[3]
Нови Јупитеров храм постао је центар империјалног култа Јупитера и служио је као одговор на Други храм у Јерусалиму.[4] Јупитеров храм ће доживети даље доградње током раног римског периода, углавном иницираних од стране високих свештеника који су прикупљали прилоге од богатих грађана Дамаска.[5] Источна капија дворишта проширена је за време владавине Септимија Севера (в. 193–211).[6] До 4. века храм је био посебно познат по својој величини и лепоти. Од града су га одвајала два зида. Први, шири зид обухватао је широку област која је укључивала пијацу, а други зид је окруживао стварно Јупитерово светилиште. Био је то највећи храм у Римској Сирији.[7]
Године 391. Јупитеров храм је претворен у катедралу од стране хришћанског цара Теодосија I (в. 379–395).[8] Она је служила је као седиште епископа Дамаска, који је био на другом месту у Антиохијској патријаршији после самог патријарха.[9]
Изградња Умејадске џамије
уредиТемељ и изградња
уреди
Дамаск су заузеле муслиманске арапске снаге које је предводио Халид ибн ал-Валид 634. Године 661, Исламски калифат је дошао под власт династије Омејада, која је одабрала Дамаск за административну престоницу муслиманског света.[11] Византијска катедрала је остала у употреби од стране локалних хришћана, али је на југоисточном делу зграде изграђена молитвена соба (мусала) за муслимане.[12][13] Мусала није имала капацитет да прими све већи број муслиманских верника у Дамаску. Граду је иначе недостајало довољно слободног простора за велику саборну џамију.[14] Шести халифа Омајада, ал-Валид I (в. 705–715), одлучио је да изгради такву џамију на месту катедрале 706. године.[11]
Ал-Валид је лично надгледао пројекат и наложио је да се сруши већина катедрале, укључујући и мусалу. Изградњом џамије потпуно је измењен изглед зграде, иако су сачувани спољни зидови теменоса (светишта или унутрашње ограде) храма из римског доба.[12][13] Док је црква (и храмови пре ње) имала главну зграду која се налазила у центру правоугаоног ограђеног простора, молитвена сала џамије је постављена уз њен јужни зид. Архитекта је рециклирао стубове и аркаде цркве, демонтирајући их и поново позиционирајући их у новој структури. Професор Ален Џорџ је преиспитао архитектуру и дизајн ове прве џамије на том месту кроз три раније непреведене песме и описе средњовековних научника.[15] Поред тога што се користила као велика саборна џамија за Дамашћане, нова богомоља је била замишљена као почаст граду.[16][17][18]
Као одговор на хришћанске протесте због тог потеза, ал-Валид је наредио да се све остале конфисковане цркве у граду врате хришћанима као компензација. Џамија је завршена 711,[19][20] или 715, убрзо након ал-Валидове смрти, од стране његовог наследника Сулејмана ибн Абд ал-Малика (в. 715–717).[16][17][18] Према персијском историчару из 10. века Ибн ал-Факиху, на пројекат је потрошено негде између 600.000 и 1.000.000 златних динара.[16][21] Историчар Халид Јахја Бланкиншип примећује да је теренска војска Дамаска, која је бројала око 45.000 војника, била опорезивана четвртином својих плата током девет година да би платила њену изградњу.[19][20] Коптске занатлије, као и персијски, индијски, грчки и марокански радници дали су већину радне снаге коју је чинило 12.000 људи.[16][21]
Конструкција и архитектура
уредиКонструкција џамије базирана је на кући пророка Мухамеда у Медини, која је такође имала много функција: била је место за заједничку молитву, религиозну едукацију, политичке скупове, судске процесе и приватни центар за бескућнике и материјално угрожене. Калифа је унајмио око 200 најпознатијих византијских архитеката и радника за уређивање џамије, што је препознатљиво и у екстеријеру и у ентеријеру грађевине.
Нова џамија била је најимпресивнија џамија у то време. Унутрашњи зидови били су украшени прелепим мозаицима. Зграда се сматрала једним од чуда света јер је била једна од највећих грађевина на свету. Спољашњи зидови су базирани на старом храму бога Јупитера и крећу се од 100 до 157.5 метара. Минарет на североисточном делу се назива још и Исусов, јер муслимани сматрају да ће се Исус појавити на њему пред Судњи дан.
Галерија
уреди
.jpg)
.jpg)
.jpg)
.jpg)
Референце
уреди- ^ Burns 2007, стр. 16.
- ^ Burns 2007, стр. 40.
- ^ Calcani & Abdulkarim 2003, стр. 28.
- ^ Burns 2007, стр. 65.
- ^ Burns 2007, стр. 62.
- ^ Burns 2007, стр. 72.
- ^ Bowersock & Brown 2001, стр. 47–48.
- ^ Burns 2007, стр. 88.
- ^ Darke 2010, стр. 72.
- ^ Burns 2009, стр. 104–105.
- ^ а б Grafman & Rosen-Ayalon 1999, стр. 7.
- ^ а б Ettinghausen, Grabar & Jenkins-Madina 2001, стр. 22.
- ^ а б Burns 2007, стр. 112-114.
- ^ Elisséeff 1965, стр. 800.
- ^ George 2021.
- ^ а б в г Flood 2001, стр. 2.
- ^ а б Rudolff 2006, стр. 177.
- ^ а б Takeo Kamiya (2004). „Umayyad Mosque in Damascus, Syria”. Eurasia News. Приступљено 31. 12. 2015.
- ^ а б Blankinship 1994, стр. 82.
- ^ а б Elisséeff 1965, стр. 801.
- ^ а б Wolff 2007, стр. 57.
Литература
уреди- „American Architect and Architecture”. American Architect and Architecture. J. R. Osgood & Co. XLIII (945): 57—58. 1894.
- Blankinship, Khalid Yahya (1994). The End of the Jihâd State: The Reign of Hishām ibn ʻAbd al-Malik and the Collapse of the Umayyads. Albany, New York: State University of New York Press. ISBN 978-0-7914-1827-7.
- Bowersock, Glen Warren; Brown, Peter Lamont (2001). Interpreting Late Antiquity: Essays on the Postclassical World. Harvard University Press. ISBN 0-674-00598-8.
- Brinner, William M., ур. (1963). A Chronicle of Damascus, 1389–1397. University of California Press.
- Burns, Ross (2009) [1992]. The Monuments of Syria: A Guide. I.B. Tauris. ISBN 9781845119478.
- Burns, Ross (2007) [2005]. Damascus: a History (2nd изд.). London: Routledge. ISBN 978-0-415-27105-9. OCLC 648281269.
- Calcani, Giuliana; Abdulkarim, Maamoun (2003). Apollodorus of Damascus and Trajan's Column: From Tradition to Project. L'Erma di Bretschneider. ISBN 88-8265-233-5.
- Charette, François (2003). Mathematical Instrumentation in Fourteenth-Century Egypt and Syria: The Illustrated Treatise of Najm al-Dīn al-Mīṣrī. Brill. ISBN 978-90-04-13015-9.
- Cooke, Miriam (2007). Dissident Syria: Making Oppositional Arts Official. Durham, North Carolina: Duke University Press. ISBN 978-0-8223-4016-4.
- Darke, Diana (2010). Syria (2nd изд.). Chalfont St Peter: Bradt Travel Guides. ISBN 978-1-84162-314-6. OCLC 501398372.
- Dumper, Michael; Stanley, Bruce E. (2007). Cities of the Middle East and North Africa: A Historical Encyclopedia. ABC-CLIO. ISBN 978-1-57607-919-5.
- Elisséeff, Nikita (1965). „Dimashk (search results)”. Ур.: Lewis, B.; Pellat, Ch.; Schacht, J. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume II: C–G. Leiden: E. J. Brill. стр. 277—291. OCLC 495469475.
- Enderlein, Volkmar (2011). „Syria and Palestine: The Umayyad Caliphate”. Ур.: Hattstein, Markus; Delius, Peter. Islam: Art and Architecture. H. F. Ullmann. стр. 58—87. ISBN 9783848003808.
- Ettinghausen, Richard; Grabar, Oleg; Jenkins-Madina, Marilyn (2001). Islamic Art and Architecture: 650–1250 (2nd изд.). Yale University Press. ISBN 9780300088670.
- Fehérvári, G. (1993). „Miḥrāb (search results)”. Ур.: Bosworth, C. E.; van Donzel, E.; Heinrichs, W. P.; Pellat, Ch. The Encyclopaedia of Islam, New Edition, Volume VII: Mif–Naz. Leiden: E. J. Brill. стр. 7—15. ISBN 90-04-09419-9.
- Finkel, Caroline (2005). Osman's Dream: The Story of the Ottoman Empire, 1300–1923. Basic Books. ISBN 0-465-02396-7.
- Fischel, Walter Joseph (1952). Ibn Khaldūn and Tamerlane: Their Historic Meeting in Damascus, 1401 A.D. (803 A.H.) A Study Based on Arabic Manuscripts of Ibn Khaldūn's "Autobiography". University of California Press.
- Flood, Finbarr Barry (1997). „Umayyad Survivals and Mamluk Revivals: Qalawunid Architecture and the Great Mosque of Damascus”. Muqarnas. Boston: Brill. 14: 57—79. JSTOR 1523236. doi:10.2307/1523236.
- Flood, Finbarr Barry (2001). The Great Mosque of Damascus: Studies on the Makings of an Umayyad Visual Culture. Boston: Brill. ISBN 90-04-11638-9.
- George, Alain (2021). The Umayyad Mosque of Damascus: Art, Faith and Empire in Early Islam. London: Gingko Library. ISBN 9781909942455.
- Grafman, Rafi; Rosen-Ayalon, Myriam (1999). „The Two Great Syrian Umayyad Mosques: Jerusalem and Damascus”. Muqarnas. Boston: Brill. 16: 1—15. JSTOR 1523262. doi:10.2307/1523262.
- Hitti, Phillip K. (октобар 2002). History of Syria: Including Lebanon and Palestine. Piscataway, NJ: Gorgias Press LLC. ISBN 978-1-931956-60-4.
- Kafescioǧlu, Çiǧdem (1999). „"In The Image of Rūm": Ottoman Architectural Patronage in Sixteenth-Century Aleppo and Damascus”. Muqarnas. Brill. 16: 70—96. JSTOR 1523266. doi:10.2307/1523266.
- Kamal Ed-Din, Noha, ур. (2002). The Islamic view of Jesus. Превод: Tamir Abu As-Su'ood Muhammad. Dar al-Manarah. ISBN 977-6005-08-X.
- Khoury, Philip S. (1983). Urban Notables and Arab Nationalism: The Politics of Damascus 1860-1920. Cambridge University Press. ISBN 0-521-24796-9.
- Kleiner, Fred (2013). Gardner's Art through the Ages, Vol. I. Cengage Learning. ISBN 9781111786441.
- Le Strange, Guy (1890), Palestine Under the Moslems: A Description of Syria and the Holy Land from A.D. 650 to 1500, Committee of the Palestine Exploration Fund
- Palestine Exploration Fund (1897). Quarterly statement. Published at the Fund's Office. (Ibn Jubayr: p. 240 ff)
- Berney, K. A.; Ring, Trudy (1996). International Dictionary of Historic Places, Volume 4: Middle East and Africa. Fitzroy Dearborn Publishers. ISBN 1-884964-03-6.
- Rivoira, Giovanni Teresio (1918). Moslem Architecture: Its Origins and Development. Oxford University Press. ISBN 9788130707594.
- Rosenwein, Barbara H. (2014). A Short History of the Middle Ages. University of Toronto Press. ISBN 9781442606142.
- Rudolff, Britta (2006). 'Intangible' and 'Tangible' Heritage: A Topology of Culture in Contexts of Faith (PhD). Johannes Gutenberg-University of Mainz.
- Selin, Helaine, ур. (1997). Encyclopaedia of the History of Science, Technology, and Medicine in Non-Western Cultures. Springer. ISBN 978-0-7923-4066-9.
- Totah, Faedah M. (2009). „Return to the Origin: Negotiating the Modern and Unmodern in the Old City of Damascus”. City & Society. 21 (1): 58—81. doi:10.1111/j.1548-744X.2009.01015.x.
- Walker, Bethany J. (март 2004). „Commemorating the Sacred Spaces of the Past: The Mamluks and the Umayyad Mosque at Damascus”. Near Eastern Archaeology. The American Schools of Oriental Research. 67 (1): 26—39. JSTOR 4149989. S2CID 164031578. doi:10.2307/4149989.
- Winter, Michael; Levanoni, Amalia (2004). The Mamluks in Egyptian and Syrian Politics and Society. Brill. ISBN 90-04-13286-4.
- Van Leeuwen, Richard (1999). Waqfs and Urban Structures: The Case of Ottoman Damascus. Brill. ISBN 90-04-11299-5.
- Wolff, Richard (2007). The Popular Encyclopedia of World Religions: A User-Friendly Guide to Their Beliefs, History, and Impact on Our World Today. Harvest House Publishers. ISBN 978-0-7369-2007-0.
- Zaimeche, Salah; Ball, Lamaan (2005). Damascus. Manchester: Foundation for Science Technology and Culture.
