Али ботуш
Али ботуш (буг. Али ботуш) је резерват природе који се налази на малом планинском венцу планине Славјанке, на граници између Бугарске и Грчке. Резерват заузима северни део планије која се налази на подручју Бугарске, а припада општинама Сандански и Хаџидимово у Благоевградској области.
| Резерват природе Али ботуш | |
|---|---|
IUCN категорија Ia (строги резерват природе) | |
 | |
  | |
| Место | Општине Сандански и Хаџидимово, Благоевградска област  Бугарска |
| Најближи град | Гоце Делчев |
| Координате | 41° 22′ 37″ N 23° 37′ 14″ E / 41.37694° С; 23.62056° И |
| Површина | 16.38 km² |
| Основано | 24. новембар 1951. године |
| Управљачко тело | Министарство вода и животне средине |
Овај парк природе основан је 24. новембра 1951. године, да заштити највеће шуме ендемске врсте мунике на Балканском полуострву.[1][2] Територија Али ботуша се више пута проширивала, а данас заузима површину од 16,38 km².[3] Налази се под програмом Човек и биосфера у оквиру Унеска од 1977. године.[2]
Резерват је основан да заштити највећу концентрацију мунике на Балкану и богату флору овог подручја, на којој је настањеном преко 1500 врста биљака у оквиру своје ограничене територије.[2]
Географија
уредиРезерват се налази на северним падинама планинског подручја Славјанка на надморској висини између 1140 и 2212 м. Одвојен је од планине Пирин планинским превојем Парил. Планински венац на којем се налази Али ботуш формиран је од метаморфних стена, палеозоитстог кречњака и метаморфне стене мермер.[4][5]
Територија природно резервата Али Ботуш има разнолике геоморфолошке форме и бројне гребене као што су Брезата, Свети Константин, Митницата, Теплешки врх и Чаплен баир.
У резервату преовлађује средоземна клима, а због своје велике надморске висине јавља се и планинска клима.[5] Међутим, утицај Медитерана је веома јак и одређује режим падавина, које имају свој максимум у јесен и зиму, а минимум током лета. Просечне температуре током зиме су много веће од просечних температура на истим надморским висинама у остатку земље. Утицај ветра је веома велики у зимском периоду.
Просечна годишња температура за ниже делове резервата је 14 °C, а највиша - око 6 °C. Просечно трајање периода са температурама изнад 10 °C за ниске пределе резервата је 200-220 дана, а за високе 130 дана.
Годишње падавине се крећу између 700 и 900 mm и прелазе 900 mm у највишим зонама. Због крашког рељефа планине, водни ресурси резервата су оскудни.[5] Потоци се одржавају углавном подземним водама, Киша обезбеђује 25-30% укупне запремине протока, док снег чини још 20-25%.
У доњем делу резервата налазе се шуме цимета, а на вишим надморским висинама равна подручја.[4] На нижим надморским висинама преовлађује тип хумуса—карбоната, а на вишим су планинско-ливадска земљишта. Тла хумус—карбонта су плитка до умерено дубока, обично сува и топла.
Флора
уреди
Али ботуш је дом разнолике флоре која је остала нетакнута и чиста због релативне изолације резерве у граничној зони између Бугарске и Грчке. На овој територији пописано је преко 1500 васкуларних биљака[2] што га чини централним флористичким центром на Балканском полуострву. Постоји преко 20 бугарских ендемичних, од којих се пет може наћи само у овом резервату и 42 до 46 балканских ендемичних таксона.[5][6] Биљне врсте у резервату су из медитеранских зимзелених шума биома и из умерених шума биома.
У најнижим пределима резервата преовлађују листопадне шуме, односно европска буква и црни граб, а ретко и питоми кестен. Четинарске шуме]у резервату обухватају врсте као што су бели бор, црни бор, европска јела, молика, и муника.[2][6] Најраспрострањеније врста дрвета у нижим деловима резервата између 1000 и 1400 m је црни бор,[6] док су шума на вишим надморским висинама од 1800-1900 m, формиране од мунике, чији највећи примерци на Балкану се налазе у Али ботушу.[2][3] Овај резерват природе заједно са Националним парком Пирин једина су станишта мунике у Бугарској, а њихова просечна старост у резервату је између 60 и 120 година[6], неки премашују 200 година, а неколико њих стари су чак 400 година. Висина појединачних стабала У резервату може да пређе 30 m.
Буква и јелке расту у сеновитим стаништима са богатим земљиштем, док муника заузима зоне земљишта са мање храњивим материјама.
Вегетација жбуњева такође варира и састоји се од европске тисе, Daphne kosaninii[тражи се извор], daphne mezereum, daphne oleoides и других.[6]
Зелена вегетација је веома разноврсна због повољних услова климе и тла, као и присуства кречњака.[2] У Бугарском делу планине Славјанке је једино станиште ендемске врсте Convolvulus suendermanii.[тражи се извор] Важне заштићене врсте укључују венерину влас, Polygala nicaeensis, Rhamnus fallax, као и балканске ендемске врсте Fritillaria drenovskii која се налази само на планини Славјанској, у Пирину и у северном делу Грчке, Pulsatilla rhodopaea, Saxifraga siribrnyi, Viola delphinantha[2], ограничене на овај предео Бугарске, као и на Грчку.[7][8] Такође врсте Pulsatilla rhodopaea, Saxifraga siribrnyi, Viola delphinantha и Paril centaurea[2] карактеристичне су за ово подручје.[7][8]
Године 2012. једна од најређих гљива у свету, Зеус, за коју се до тада мислио да расте само на планини Олимп у Грчкој, пронађена је у Али ботушу.[9][10] Гљива расте само уз мунику.[9]
Фауна
уредиФауна резервата варира, а највеће сисаре укључују мрки медвед, вук, срна[2], дивља свиња, европски зец, риђа лисица, јазавац и обични шакал.[6]
Гмизавци су разноврсни у резервату и укључују две врсте корњача, као што су грчка и шумска корњача, као и велики број врста змија и гуштера, као што су ретка црнокрпица и Podarcis erhardi.[6] Овај резерват је уједно и једино станиште гуштера Triturus macedonicus у Бугарској.[11]
Од врста бескичмењака између 55 и 60% припада медитеранском биому. У резервату је пописано више од 1200 врста инсеката.[6]
Дневни лептири су од посебног значаја у овом резервату. Године 1992, биолог Здравко Колев идентификовао је пет нових врста у Бугарској, на простору Али ботуша — Euchloe penia[12], Polyommatus andronicus[13], Polyommatus aroaniensis, Agrodiaetus nephohiptamenos[14] и Pseudochazara orestes.[15]
Галерија
уреди-
Поглед са планинског врха Шабран -
Пут кроз резеват природе -
Поглед на Гочев врх -
Табла и информације о резервату -
Планина Славјанка
-
Врхови који се налазе у оквиру резервата -
Резерват природе током зиме -
Владарски врх
Референце
уреди- ^ Geographic Dictionary of Bulgaria 1980, стр. 16
- ^ а б в г д ђ е ж з и „Ali Botush Biosphere Reserve”. Official Site of UNESCO. Приступљено 8. 12. 2017.
- ^ а б „Register of the Protected Territories and Zones in Bulgaria”. Official Site of the Executive Environment Agency of Bulgaria. Приступљено 8. 12. 2017.
- ^ а б Geographic Dictionary of Bulgaria 1980, стр. 445
- ^ а б в г „Ali Botush Reserve”. Bulgarian Geographic Portal. Приступљено 9. 12. 2017.
- ^ а б в г д ђ е ж „Ali Botush Reserve”. Official Site of the Regional Inspectorate on Environment and Water – Blagoevgrad. Приступљено 9. 12. 2017.
- ^ а б „Viola delphinantha”. IUCN Red List of Threatened Species. Приступљено 9. 12. 2017.
- ^ а б „Centaurea parilica”. Red Book of Bulgaria, Volume I. Архивирано из оригинала 10. 12. 2017. г. Приступљено 9. 12. 2017.
- ^ а б „Zeus olympius”. The Global Fungal Red List. Архивирано из оригинала 12. 08. 2014. г. Приступљено 7. 12. 2017.
- ^ „One of the World's Rarest Fungi Found in Bulgaria”. Dir.bg. Приступљено 7. 12. 2017.
- ^ Naumov, Borislav; Tzankov, Nikolay (2008). „First record of Triturus macedonicus (Karaman, 1922) (Amphibia: Salamandridae) in Bulgaria” (PDF). Historia Naturalis Bulgarica. National Museum of Natural History. 19: 111—114. Архивирано из оригинала (PDF) 14. 7. 2014. г. Приступљено 13. 7. 2015.
- ^ „Euchloe penia”. Diurnal Butterflies of Bulgaria. Архивирано из оригинала 01. 11. 2007. г. Приступљено 9. 12. 2017.
- ^ „Polyommatus andronicus”. Diurnal Butterflies of Bulgaria. Архивирано из оригинала 01. 11. 2007. г. Приступљено 9. 12. 2017.
- ^ „Agrodiaetus nephohiptamenos”. Diurnal Butterflies of Bulgaria. Архивирано из оригинала 01. 11. 2007. г. Приступљено 9. 12. 2017.
- ^ „Pseudochazara orestes”. Diurnal Butterflies of Bulgaria. Архивирано из оригинала 01. 11. 2007. г. Приступљено 9. 12. 2017.
Литература
уреди- Мичев, Николай; Цветко, Михайлов; Вапцаров, Иван; Светлин, Кираджиев (1980). Географски речник на България. Софија. ISBN 978-619-152-142-5.
