Сарема (острво)
Сарема (ест. Saaremaa; швед. Ösel; дан. Øsel; фин. Saarenmaa) највеће је естонско острво смештено у западном делу земље, у акваторији Балтичког мора. Припада архипелагу Западноестонских острва. Административно припада округу Сарема. Главни и највећи град на острву је Куресаре и у њему живи половина острвског становништва (од укупно 30.966 становнка). Површина острва је 2.673 км².
| Изворно име: Saaremaa | |
|---|---|
 | |
.png)  Сарема | |
| Географија | |
| Координате | 58° 25′ 00″ С; 22° 30′ 00″ И / 58.416667° С; 22.5° И 58° 25′ 00″ С; 22° 30′ 00″ И / 58.416667° С; 22.5° И |
| Околне водене површине | Балтичко море |
| Површина | 2,673 km2 |
| Дужина | 90 km |
| Ширина | 88 km |
| Обала | око 1,300 km |
| Висина | 54 m |
| Администрација | |
| Округ | Сарема |
| Највећи град | Куресаре |
| Покрива подручје | Северна Европа |
| Становништво | 30.966 (2013.) |
Географија
уредиОстрво сарема налази се у западном делу естонске акваторије и са површином од је 2.673 км² највеће је острво Западноестонског архипелага и уопште у Естонији, те четврто по величини острво у Балтичком мору (одмах после Селанда, Готланда и Фина). Сарема раздваја Ришки залив на југу и југоистоку од остатка Балтичког мора. Од летонског копна на југу га одваја Ирбов мореуз. На око 6 километара северније налази се острво Хијума, на истоку је острво Муху (одвојено плитким мореузом Вајке Ваин – део унутрашњег мора Вајнамери), уз јужну обалу је острво Абрука, док је на западу острво Вилсанди.
Острво је јако издужено у смеру запад-исток и максимална дужина му је око 90 километара. „Захваљујући” полуострву Сирве које се на југу дубоко увукло у море (у дужини од преко 30 километара) ширина острва у смеру север-југ достиже и до 88 километара. Рељефом острва доминира углавном равничарски пејзаж, посебно у источном делу, а нешто издигнутије тло налази се на западу острва где је и највиша тачка, брдо Раунамаги са надморском висином од свега 54 метра. Обала Сареме је јако разуђена и препуна је бројних мањих залива и полуострва (укупна дужина обале је око 1.300 километара). Околне воде су доста плитке, а уз обалу се налазе бројна мања острва (око 600) и подводне хриди и гребени. На острву се налазе бројна мања језера, а највећа међу њима су Сур Лахт, Мулуту Лахт и Карујарв.
Највиши делови острва издигли су се из мора пре око 10.000 година, а процес издизања овог дела естонске територије активан је и данас те се тако западноестонска острва у просеку издижу око 2 мм годишње. У основи острва налазе се кречњачке седиментне стене.
Острво је прекривено шумама које заузимају преко 40% његове територије, а клека је један од симбола острва. Уз његове обале налазе се бројне колоније прстенастих и сивих фока.
Кратер Кали
уредиЈедан од симбола острва је и локалитет Кали који представља групу од 9 јединствених метеорских кратера. Највећи кратер има пречник од 110 метара и дубину од око 22 метра, а његов доњи део испуњен је водом и преображен у језеро Кали јарв. Преостали мањи кратери пречника од 12 до 40 метара и са дубинама од једног до 4 метра, распоређени су око главног кратера. Старост кратера процењује се на око 4000 ± 1000 година.[1] Претпоставка је да је ударна снага метеорита била око 80 ТЈ (што је еквивалетно експлозији 20 килотона ТНТ-а).
Демографија и административна подела
уредиПрема статистичким подацима из 2013. на острву је живело 30.966 становника, што чини око 3% од укупне естонске популације. Просечна густина насељености је 11,6 стан/км². Готово целокупну популацију острва чине етнички Естонци.
Цело острво административно припада округу Сарема и територијално је подељено на 11 општина и на територију једног града. Главни и највећи град на острву је Куресаре са око 15.000 становника.
Види још
уреди
Референце
уреди- ^ Veski, Siim; Heinsalu, Atko; Kirsimäe, Kalle; Poska, Anneli; Saarse, Leili (2001). „Ecological catastrophe in connection with the impact of the Kaali meteorite about 800–400 B.C. on the island of Saaremaa, Estonia” (PDF). Meteoritics & Planetary Science. 36 (3): 1367—1375. doi:10.1111/j.1945-5100.2001.tb01830.x. Архивирано из оригинала (PDF) 11. 08. 2017. г. Приступљено 19. 02. 2017.